Avgust 1986: Već godinu dana traje nastojanje Beograda da dobije organizaciju Letnjih olimpijskih igara 1992. Kandidaturu našeg glavnog grada domaća javnost je dočekala s pomešanim osećanjima neverice i pritajenih nada.Nije trenutak, govorilo se.
Zemlja pod teretom dugova, inflacije, stalnog rasta cena i što je još gore — sa sve manje smisla za praktično rešavanje problema; sve u svemu, prilično natrula i nepouzdana odskočna daska za olimpijske visine.
S druge strane, govorili su optimisti, naša jedina doista uspešna izvozna grana jeste organizacija velikih međunarodnih sportskih takmičenja, kada se — valjda iz nekog nacionalnog ponosa — od balkanskih šeprtlji preobraćujemo u organizatore i domaćine vrhunskog svetskog ugleda.
Razume se, nije isto organizovati Svetsko prvenstvo u kajaku na mirnim vodama i Letnju olimpijadu, taj ogromni vašar sportskih ambicija, nacionalnih taština i velikog obrta novca.
Ali, i tu imamo jak adut u rukama: organizacioni i finansijski uspeh Zimskih olimpijskih igara 1984. u Sarajevu.
Pesimisti će opet uzvratiti da je kandidatura Beograda došla u nevreme: naći će se u istom bubnju čak sa dvanaest protivkandidata, među kojima su i Pariz, Barselona, Brizbejn, Amsterdam, Birmingem … sve gradovi sa jakim olimpijskim lobijem, od kojih najjači adut, ipak imaju Španci u liku svog zemljaka Huana Antonia Samarana, predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta.
Da je po ljudima zle volje i malih ambicija, one ćudi po kojoj je najbolje kad se ništa ne dešava, Beograd bi već odavno odustao od kandidature i tih 300 miliona dinara, predviđenih za troškove predolimpijske kampanje uložio u nešto “pametnije” i rasuo na sijaset velikih želja malih mesnih zajednica.
Međutim, beogradski „jurišnici na olimpijsko nebo” ne posustaju. Odlučni su da do kraja iskoriste mandat dobijen od Skupštine grada i da kuju gvožđe dok je vruće, sve do 17. oktobra, kada će gospoda iz MOK-a konačno odlučiti u kojem gradu ima da se upali olimpijski plamen.
Portparol beogradske olimpijske kandidature je Goran Milić (40), tv novinar i urednik, verovatno — posle Miće Orlovića — najpopularnije lice iz Takovske 10.
Dobar deo detinjstva proveo je uz oca ambasadora u Južnoj Americi, završio je potom Pravni fakultet u Beogradu, a od 1980. do 1985. bio je dopisnik JRT iz Sjedinjenih Američkih Država.
Sa suprugom Oliverom Katanić, novinarkom iste kuće, i dvoje dece, živi privremeno u tuđem stanu od 30 kvadratnih metara, što je prilično u neskladu s njegovom sadašnjom funkcijom zamenika glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa TV Beograd i voditelja TV dnevnika.
U Izvršnom odboru za kandidaturu Beograda dobio je resor propagandnih kontakata sa stranom štampom, što mu nije palo teško s obzirom da suvereno vlada s više svetskih jezika.
Dovoljno poznaje snagu javne reči, pa se otuda previše ne prenemaže i nećka kada treba da govori o svom poslu.
Ovog puta o Olimpijadi…
Vaterlo olimpijskih ambicija
• Kako je došlo do toga da se nađete u Odboru za kandidaturu? Sportom se ranije niste bavili?
- Tako je odlučeno u gradu. Po povratku iz Njujorka prošle jeseni uvršćen sam u to najuže operativno telo. Verovatno je izvanredno dobro iskustvo sa Pavlom Lukačem, čovekom koji je ovaj posao obavio za sarajevsku Olimpijadu, koji je takođe bio novinar i dopisnik iz inostranstva, presudilo da meni povere kontakte sa stranom štampom. Odgovornost za drugi deo propagande podeljena je na ceo Odbor. Kad su pare posredi onda odlučujemo kolektivno.
• Biće da je donekle odlučio i spoj avanturizma i optimizma u vašoj ličnosti.
- Imao sam dozu rezerve prema ovom poslu zbog neveselog iskustva kolege Pavla Lukača, koji je posle ZOI u Sarajevu pretrpeo teške posledice; šlogirao se! Znao sam da je to posao koji traži kompletnog čoveka, iako su mi celu stvar predstavili prilično pitomo kao dobrovoljnu aktivnost u slobodno vreme. Možda je u početku bilo tako, ali što je bliži 17. oktobar posla je preko glave …
• Konkurencija je strašna. Biće to pravi Vaterlo olimpijskih ambicija. Kakva je bila beogradska strategija kampanje, s obzirom na ograničena sredstva od 300 miliona deviznih dinara?
- Možda je tako i bolje, jer smo se unapred odrekli iluzija da nam je novac glavni argument u kampanji. Postojala su dva načina kandidature. Prvi, da se digne ogromna galama i napravi odgovarajuća atmosfera. To mogu gradovi koji olimpijadu direktno dopunjuju turizmom i biznisom. U tom smislu Parizu to nije trošak. Mi to nemamo povezano.Drugi tip kandidature, za koji smo se odlučili, jeste prezentacija kvalitetne ponude. Beograd je ubeđen da u ovom trenutku ima najbolju ponudu — u pogledu tehničkih uslova, sportske infrastrukture, bezbednosti, iskustva …
• Kako ste tu „najbolju ponudu” plasirali? Zna li svet dovoljno o njoj?
- Imali smo dosta muke oko izrade monografija. Prva je bila nekako provizorna, posle smo ponudili noviju, uspeliju. U njoj nema dugih, zamornih tekstova i pregledno, koncizno ističe naše argumente. Povelo nas je iskustvo drugih, pa i samih članova MOK-a. Jedan od njih mi je priznao da svaki materijal koji mu se čini teškim i kabastim — a ima trinaest kandidata — jednostavno ne stavlja u kofer. Zato smo im, da ne bi trud bio uzaludan, pripremili nešto lako, konkretno i reprezentativno.Najnovija, ujedno i najkompletnija monografija neće biti deljena članovima MOK-a koji gostuju u Beogradu, već smo se dogovorili sa SSIP-om da naši ambasadori u pojedinim zemljama pozovu tamošnje članove MOK-a i svečano im uruče monografiju, kao i video-kasetu sa 17 minuta filma o mogućnostima Beograda i 4 minuta olimpijske pesme o Beogradu.
• Front propagandnog udara je, dakle, na članove MOK-a?
- Pa, da, jer na kraju krajeva odlučivaće oni sami, svaki ponaosob, a ne sportske federacije, štampa, političari… Međutim, time ne potcenjujem ulogu štampe u ovoj fazi kandidature. Eto, nedavno sam boravio nedelju dana u Meksiku i uspeo sam da Beograd dobije ogroman publicitet u tamošnjoj štampi. U „Ekselzioru” i „Unomesunu” pisalo se u tri nastavka o našoj kandidaturi. Za to vreme Barselona je dobila samo jedan skroman tekst. Pariz je, recimo, u formi plaćenog oglasa zakupio celu stranu „Njujork tajmsa” za 150.000 dolara. Jasno vam je da u takvoj trci mi ne možemo da učestvujemo. Ne možemo, kao neki, da pošaljemo avion, pokupimo novinarski krem neke zemlje i vodimo ga sedam dana po Beogradu, Splitu, Dubrovniku, sa krajnje neizvesnim propagandnim efektima.
• Koliko će nas, sve u svemu koštati ova kandidatura?
— Do 17. oktobra manje od 700.000 dolara. Drugim rečima, svaki građanin Beograda, žrtvovao je za Olimpijadu po jednu flašu piva u kafani. Pariz je već potrošio više od 10 miliona dolara, a ni drugi nisu bili baš tvrdice. Mi se jednostavno ponašamo u okviru mandata koji nam je poveren. Držimo se zakona i trošimo koliko smemo, najpametnije što umemo.
• Dobro, valjda je i privreda nešto pomogla?
- Od JAT-a smo dobili 100 besplatnih karata, a od predviđenih sredstava troškova prikupljeno je tek oko polovine. Lako je dati verbalnu podršku, ali ni jedan radnički savet danas neće laka srca doneti odluku o bespovratnom ulaganju novca u nešto što je veliki rizik. Možda je pravo rešenje bilo u udruživanju sredstava i kasnijoj procentualnoj podeli dobiti, ali ta ideja nije prošla.
• Koliko je, moram to reći, jedna psihologija vladajućeg pesimizma kod nas uticala na vaš rad i vaše ambicije?
- Psihološki ne toliko, jer su u Izvršnom odboru uglavnom moji vršnjaci, sa dosta ambicija i ličnih rezultata iza sebe. Mislim da smo svi zajedno jedna nepopravljivo optimistička ekipa. Međutim, moram da kažem da nije ceo Beograd krenuo s nama da radi na dobrovoljnoj osnovi. Grafičke i mnoge druge usluge moraju da se plate. Veliki broj ljudi radio je za minimalne honorare, ali je bilo i pokušaja da se od Olimpijade napravi sopstveni biznis i da se svaka usluga meri dinarom.
• Borba za olimpijsku kandidaturu, dakle, nema samo međunarodni karakter.
- Razume se. Moramo, pre svega, u društvenoj i sportskoj svesti da izborimo ogromnu razliku između Olimpijade i mase ostalih takmičenja koja se održavaju u Beogradu i našoj zemlji. A stvari nisu nesavladive. Setimo se samo da je Sarajevo pre ZOI imalo samo 20 odsto izgrađenih objekata, a u Beogradu je upravo obrnuto.
• Drugim rečima, da kojim slučajem dobijemo Olimpijadu, bila bi to superis-plativa investicija?
- Tačno tako. Prihodi ZOI bili su oko 130 miliona dolara, dok Beograd očekuje 600 miliona dolara samo od televizijskih prava iz SAD. Naš ukupan prihod bi domašio čitavu milijardu dolara. Parizu to ne bi bilo dovoljno da pokrije troškove, ali mi ni u snu ne možemo da potrošimo više od 500 miliona dolara. Imamo jevtiniju radnu snagu, većinu već izgrađenih objekata …
Ne dajemo poklone!
• Poslednje olimpijade u Moskvi i Los Andelesu organizovane su po dva različita koncepta — državnog budžeta i privatnog kapitala. Kako bi izgledao naš „van-blokovski” koncept organizovanja Olimpijade?
- Po principu opštenarodne odbrane, učešća svih. Postoje dva načina o kojima treba da se izjasne Grad, Republika, Federacija. Prvi, da organizaciju Olimpijade finansiramo iz budžeta, privrede, putem samodoprinosa, pa da se posle svi namire iz prihoda i drugi, da ovaj potpuno sigurni finansijski poduhvat finansiramo međunarodnim kreditima, koje bismo sigurno dobili.
• Razgovarali ste do sada sa više od 50 članova MOK-a. Kakvi su vaši utisci?
- Više od polovine tvrdi da na njihovu odluku neće uticati nikakva štampa i propaganda. Dobro je ako tim ljudima pred očima budu u prvom redu interesi sportista. Mi smo još davno doneli odluku da članove MOK-a tretiramo vrhunski kada dođu u Beograd, ali smo do kraja poštovali princip da ne dajemo poklone i ne preterujemo u luksuzu, jer smatramo da su svi oni dovoljno uspešni u životu da bi se opredeljivali prema izdašnosti olimpijskih kandidata.
• Dakle, nije bilo podmićivanja …
- Za druge ne znam, ali mi to ne bismo pokušali čak i da smo imali mnogo više para. Kako, recimo, podmititi jednog Mohameda Zerginija iz Alžira, junaka oslobodilačkog rata, koga Francuzi nisu uspeli da podmite ili jednog Gunara Eriksona, direktora jednog švedskog koncerna, bogatijeg od čitave beogradske privrede?
Nije li zaludan posao „podmazivati” jednog Pedra Ramireza, koji je u Meksiku projektovao zgrade u vrednosti od pet milijardi dolara ili 95-godišnjeg Bugarina Ivana Stojčeva, koji je bio pukovnik još u prvom balkanskom ratu? Čista besmislica.
• Koji će po vašem mišljenju faktori najpresudnije odlučivati o domaćinu Olimpijade ‘92? Jesmo li mi još zaista u bubnju stvarnih pretendenata ili figuriramo samo formalno, kao pešaci na šahovskoj tabli?
- Nismo bez šansi. Sa stanovišta interesa sportista Beograd pruža mnogo i o tome članovi MOK-a moraju da vode računa. Lepo je otići u Pariz, ali je znatno teže tamo biti olimpijski takmičar i svakodnevno se prebacivati kroz zakrčeni saobraćaj. Barselona je dobar kandidat, ali ne zaboravimo da bi tamo maratonac morao da trči 1,5 kilometar uzbrdo, a to je jedna od najvažnijih olimpijskih disciplina. Pored toga, i veslačka staza im je veoma udaljena od grada.
Ne treba, međutim, zaboraviti da će lationoameričke zemlje i članovi MOK-a koji govore španski prirodno naginjati Barseloni.Otežavajuća okolnost za nas je i činjenica da od 160 zemalja članica olimpijskog pokreta, samo 60 ima svoj glas među 90 članova Međunarodnog olimpijskog komiteta. Recimo, Bangladeš sa 100 miliona stanovnika nema svoju fotelju, za razliku od jednog Lihtenštajna. Sigurno je da bismo bili daleko jači kandidat da zavisimo od glasova svih 160 zemalja.
• Gotovo bi se moglo reći da je MOK država u državi, organizovana po principu Međunarodnog monetarnog fonda?
- Tako nekako. Presudan je sportski uspeh i finansijski doprinos Komitetu. Uopšte je taj međunarodni sportski pokret veoma moćan, ustrojen po nekoj svojoj posebnoj logici. O tome samo jedan uzgredan detalj: predstavnik Kenije je, recimo, belac iz petog kolena jedne kolonijalne, veleposedničke porodice!
Ja sam dete diplomate, ali mogu da kažem da ni u jednom poslu nema više taktike, opreznosti i nadmudrivanja nego što je slučaj u MOK-u.
Chances are...
• Možete li, najzad, čisto bukmejkerski, da odredite šanse glavnih favorita za domaćina Olimpijade?
- Barselona 28, Beograd 22, Pariz 20, Amsterdam 8, Brizbejn 7 i Birmingem 5 glasova.
• Znači, ako se ništa ne promeni u prvom krugu glasanja 17. oktobra niko neće biti izabran?
- Gotovo sam ubeđen u to. U drugom krugu otpada grad sa najmanje glasova, s tim da njegovi simpatizeri ne mogu da budu uzdržani. Glasa se sve dotle dok neki grad ne dobije minimum 46 glasova.
• Kako se spremate za tu završnicu. Koje poslove još treba obaviti?
- Treba uspostaviti nove kontakte, razgovarati sa što više ljudi. Pripremamo novu monografiju, a predstavićemo se i na Plivačkom prvenstvu sveta u Barseloni, sastanku radiodifuznih organizacija nesvrstanih zemalja na Kipru, možda i na samitu u Harareu. Na sam dan kada pada odluka, svaki kandidat ima jedan sat vremena za „završni udarac”. Pola sata imamo za sopstvenu prezentaciju, a sledećih pola sata smo na raspolaganju članovima MOK-a koji mogu da postavljaju pitanja.
• Ko će od vaših da sedi na toj tvrdoj „đačkoj klupi”?
- Bakočević, Butulija, Bakrač, Ercegan i ja, šesti član biće određen uskoro.
• Ako ne dobijemo Olimpijadu?
- Reakcije mogu da budu na ličnom i opštem planu. Covek se rađa i umire sam. Za mene je to bilo jedno sasvim novo, fantastično iskustvo u novom svetu i, koliko sutra, umeću da ga upotrebim u svom novinarskom poslu.
Na opštem planu? Poštovali smo sve što je unapred dogovoreno, pa ako dežurni prozivači koji prstom nisu mrdnuli hoće da nas razapnu na krst, neka pokušaju. Grad će se opredeliti.
Uložio sam u ovaj posao nekoliko hiljada časova volonterskog rada i spreman sam na svaku kritiku. Savest mi je mirna.
Razgovarao: Mihajlo Kovač (Duga, 1986.)
KO TO BUDI USPAVANE: RUPA NA ZALETIŠTU
Piše: Dragan Nikitović
Kada se pre dve godine prvi put javila ideja da se Beograd kandiduje za domaćina Olimpijskih igara izdvojio sam svoj glas ne zbog toga što sam sumnjao u organizatorske sposobnosti, već iz sportskih razloga. Tvrdio sam da mi u ključnim olimpijskim sportovima, atletici, plivanju i gimnastici, nemamo ni takmičare ni publiku i zato sam bio protiv sportskog ugostiteljstva koje se poslednjih godina u nas razvilo.
Sada, kada je Beograd sasvim ozbiljno ušao u tu trku, i neočekivano se probio tik do favorita, Barselone i Pariza, još više sam ubeđen da moramo misliti ne samo na materijalne, nego još više na sportske koristi koje ovo takmičenje može da donese. To nije zadatak Organizacionog komiteta koji u poslednjih godinu dana zahuktalo radi, već Saveza za fizičku kulturu Jugoslavije i svih sportskih saveza koji gotovo nezainteresovano čekaju rasplet. Niko još i ne razmišlja o promenama u radu i organizaciji, iako imamo divan i poučan priiner alpskih smučara, koji su za desetak godina od fenjerdžija, postali — lučonoše.
Mehanički prenoseći politički sistem u sportske organizacije, došli smo do apsurda, da na čelo pojedinih saveza dolaze ljudi koji o tom sportu znaju malo ili ništa, a što je još gore iz republika ili pokrajina u kojima taj sport ponekad i ne postoji.
Kako to rade drugi? Nedavno mi je došao u ruke materijal o organizaciji Atletskog saveza u Francuskoj. Prvo me je frapirao podatak da i klubovi i federacija rade na osnovu zakona iz 1901. godine (!). A mi se svake godine iscrpljujemo pravljenjem nekih statuta i samoupravnih sporazuma! Još važniji, ali i logičniji je drugi podatak, da se delegati za Generalnu skupštinu biraju prema broju registrovanih članova. Ta generalna skupština, tajnim glasanjem bira upravni odbor federacije za naredne četiri godine. Među tom tridesetoricom, 20 odsto moraju da budu mlađi od 35 godina ili da dosad nisu birani!
Kad bismo bar približno ovako organizovali sportske saveze, sigurno je da bi u mnogim sportovima došlo do preokreta u radu i naravno rezultatima. Zašto bi to bilo važno? Zato, jer smo mi jedna od retkih malih zemalja, koja je na Olimpijskim igrama osvajala zlatne medalje čak u 12 sportova!
Pa kad već imamo tako univerzalno talentovane sportiste i sportistkinje, onda moramo da im omogućimo bar približno uslove za rad, kakve imaju njihovi konkurenti u svetu. Umesto toga, uveli smo sistem u kome je organizacija velikih takmičenja briga celog društva, a razvoj sporta briga kluba, grada ili pojedinca.
SOFKE, SlZovi i Savezi melju u prazno materijale, troše ogromna sredstva za glomazan aparat i sastanke, a pravi sport sve češće živi od — tombole. Sa takvog zaletišta teško se stiže do Olim-pijskog pobedničkog postolja.
A biti samo dobar domaćin, bez adekvatnih rezultata nije dobro, mada se i to događa. Kanađani su, recimo, 1976. bili izvrsni domaćini, ali su ostali bez ijedne zlatne medalje. Osvojili su pet srebrnih i šest bronzanih medalja i našli se na 27-mom mestu po broju osvojenih medalja. Uzgred budi rečeno, tada su predstavnici 41 zemlje (od ukupno 92 koliko ih je učestvovalo) osvajali medalje, a Jugosloveni su bili petnaesti.
Kandidatura Beograda još nije probudila naše sportske „trnove ružice". Najčešće se čuje: ,,ako dobijemo Igre". Znači, tek onda će se nešto pokušati, tek onda će se nešto menjati. Niko neće da prizna da sa ovakvim sportskim organizacijama, sa ovakvom nastavom u školatna, sa ovakvim načinom finansiranja, mi ne možemo očekivati dalji napredak u sportu a bili domaćini ili ne, mi na igrama moramo učestvovati. Najveća korist od beogradske kandidature, bio bi baš taj olimpijski zaokret, ako bi do njega došlo, ali zasad se i ne naslućuje.
Zahvaljujući televiziji i multinacionalnim kompanijama, organizacija Olimpijskih igara je postala privlačan i konjukturan posao, ali za običnog gledaoca sa tribina ipak su najvažniji rezultati, podvizi i medalje.
Sigurno je da možemo organizovati igre slično, a možda i bolje od Barselone i Pariza, ali muči me pitanje kako uzeti i jare i pare, tj. kako dobroj organizaciji dodati i dobre, prave sportske rezultate.
Mehanički prenoseći politički sistem u sportske organizacije, došli smo do apsurda, da na čelo pojedinih saveza dolaze ljudi koji o tom sportu znaju malo ili ništa, a što je još gore iz republika ili pokrajina u kojima taj sport ponekad i ne postoji.
Kako to rade drugi? Nedavno mi je došao u ruke materijal o organizaciji Atletskog saveza u Francuskoj. Prvo me je frapirao podatak da i klubovi i federacija rade na osnovu zakona iz 1901. godine (!). A mi se svake godine iscrpljujemo pravljenjem nekih statuta i samoupravnih sporazuma! Još važniji, ali i logičniji je drugi podatak, da se delegati za Generalnu skupštinu biraju prema broju registrovanih članova. Ta generalna skupština, tajnim glasanjem bira upravni odbor federacije za naredne četiri godine. Među tom tridesetoricom, 20 odsto moraju da budu mlađi od 35 godina ili da dosad nisu birani!
Kad bismo bar približno ovako organizovali sportske saveze, sigurno je da bi u mnogim sportovima došlo do preokreta u radu i naravno rezultatima. Zašto bi to bilo važno? Zato, jer smo mi jedna od retkih malih zemalja, koja je na Olimpijskim igrama osvajala zlatne medalje čak u 12 sportova!
Pa kad već imamo tako univerzalno talentovane sportiste i sportistkinje, onda moramo da im omogućimo bar približno uslove za rad, kakve imaju njihovi konkurenti u svetu. Umesto toga, uveli smo sistem u kome je organizacija velikih takmičenja briga celog društva, a razvoj sporta briga kluba, grada ili pojedinca.
SOFKE, SlZovi i Savezi melju u prazno materijale, troše ogromna sredstva za glomazan aparat i sastanke, a pravi sport sve češće živi od — tombole. Sa takvog zaletišta teško se stiže do Olim-pijskog pobedničkog postolja.
A biti samo dobar domaćin, bez adekvatnih rezultata nije dobro, mada se i to događa. Kanađani su, recimo, 1976. bili izvrsni domaćini, ali su ostali bez ijedne zlatne medalje. Osvojili su pet srebrnih i šest bronzanih medalja i našli se na 27-mom mestu po broju osvojenih medalja. Uzgred budi rečeno, tada su predstavnici 41 zemlje (od ukupno 92 koliko ih je učestvovalo) osvajali medalje, a Jugosloveni su bili petnaesti.
Kandidatura Beograda još nije probudila naše sportske „trnove ružice". Najčešće se čuje: ,,ako dobijemo Igre". Znači, tek onda će se nešto pokušati, tek onda će se nešto menjati. Niko neće da prizna da sa ovakvim sportskim organizacijama, sa ovakvom nastavom u školatna, sa ovakvim načinom finansiranja, mi ne možemo očekivati dalji napredak u sportu a bili domaćini ili ne, mi na igrama moramo učestvovati. Najveća korist od beogradske kandidature, bio bi baš taj olimpijski zaokret, ako bi do njega došlo, ali zasad se i ne naslućuje.
Zahvaljujući televiziji i multinacionalnim kompanijama, organizacija Olimpijskih igara je postala privlačan i konjukturan posao, ali za običnog gledaoca sa tribina ipak su najvažniji rezultati, podvizi i medalje.
Sigurno je da možemo organizovati igre slično, a možda i bolje od Barselone i Pariza, ali muči me pitanje kako uzeti i jare i pare, tj. kako dobroj organizaciji dodati i dobre, prave sportske rezultate.
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)