Dva izuzetna asa, dva najbolja jugoslovenska košarkaša svih vremena, Ivo Daneu i Radivoj Korać igraju poslednje utakmice u državnom timu.
Oni su konačno odlučili da se zauvek rastanu od plavih dresova sa državnim grbom, koje su više od jedne decenije nosili na svojim leđima. Ivo Daneu i Radivoj Korać odlaze - ali samo iz državnog tima. Plave legendarne brojeve 10 i 5 preuzeće njihovi naslednici, ali je sigurno da će njihovim odlaskom u reprezentativnoj četi ostati velika praznina koja se možda nikad neće sasvim popuniti.
Ivo Daneu i Radivoj Korać su asovi
izuzetnog kova - dve prave žive legende koje su stigle do samog
svetskog vrha.
Nedavno, prilikom njihovog poslednjeg
zajedničkog »bivakovanja« u Sportskom centru, vodili smo sa njima
razgovor i zamolili ih da pričaju jedan o drugome.
Nikada se nismo posvađali
- Najbolji koga smo imali i najbolji
koga će jugoslovenska košarka ikada imati. Nisam mislio samo na
njegovu igračku vrednost, već na briljantnu tehniku, virtuoznost,
nepogrešive udarce, reflekse i upornost.
Korać nastavlja da opisuje svog
prijatelja.
- Nikada se nas dvojica nismo
posvađali. Ivo je košarkaš sa kojim najviše volim da igram, isto
kao što sam voleo da igram sa Sijom Nikolićem u timu OK Beograda.
Kako taj ume da »napakuje« i da pripremi šansu!...
Sad se Korać već raspričao i
slikovito oživljava sve te prohujale dane.
- To je veliki prijatelj u igri.
Uostalom, tvrdim, jedini koji će suigraču ukoliko ubaci uzastopno
dva puta, dodati i treći i četvrti i peti put loptu da šutira, jer
je jedina njegova opsesija pobeda.
On sam je u drugom planu.
On sam je u drugom planu.
Uvek u dugu riđu kosu zarastao, sada
bez brade ali sa dugim i brižljivo negovanifm zulufima,
Radivoj, koji ima samo jedno odelo - i dvesta džempera, poznat da ni na prijemima ne nosi kravatu i belu košulju, nastavlja:
Radivoj, koji ima samo jedno odelo - i dvesta džempera, poznat da ni na prijemima ne nosi kravatu i belu košulju, nastavlja:
- Smelo tvrdim da je Daneu
najzaslužniji za uspehe koje smo u protekloj deceniji
postigli. Uvek je umeo da ulije samopouzdanje svima nama, da na
svojim leđima iznese najveći teret najtežih mečeva, a uostalom i
ona njegova dva "horog" šuta u poslednjim sekundima igre u
Riu i Montevideu, koji su značill dve pobede nad timom SAD, donele
su nam druga mesta i dve titule vicešampiona sveta.
Ide to sa godinama
IVO DANEU je prznica, »živac«, ne
voli novinare, niti da daje intervjue, ali ikada smo zamolili da
priča o Radivoju Koraću - otvorio je srce:
- Za mene je Korać pre svega veliki po
svojim ljudskim kvalitetima. On je sportista u pravom smislu reči,
jer je sve žrtvovao i podredio košarci za koju samo živi.
Daneu u oduševljenju nastavlja:
- Kod njega nikad nije bilo
taktiziranja, ni na treningu, ni na utakmicama. Uvek je davao
maksimum znanja i zalaganja, a to što možda preterano voli da daje
koševe i što često puca nije zato što hoće da se istakne već
zato što želi uspeh svom timu. Ja sam uvek to tako shvatao i zato
sam ga »bombardovao« loptama koje je on umeo da ubacuje u koševe.
Ivo, nenadmašni kapiten divne
košarkaške čete, želi da naglasi:
- Kruže glasovi da se Žule i ja ne
volimo. To je prava izmišljotina, jer nikada se nismo ni sporečkali.
Redovno smo imali samo jedan cilj pred sobom i zajednički smo
jurišali ka njemu.
Opisuje Radivoja Koraća:
- Njegov najveći kvalitet je
neverovatna brzina, i to u početnim akcijama. Sada je malo popustio,
jer to ide sa godinama, ali on je još uvek bez konkurencije najbolji
igrač u našem timu.
31-godišnji službenik, predstavnik
Zagrebačkog velesajma u Ljubljani kaže:
- Jedina greška - to je bila njegova
slaba igra u odbrani, ali to nije njegov propust, već onih koji su ga učili da igra košarku. Sada je
izmenio svoj stil igre i možda je to razlog što ne daje koševe kao
nekada, jer je jedan od najboljih defanzivaca. Prosto neverovatno -
za mnoge ali ne i za mene.
Podvig koji nacija očekuje
KOŠARKA je prestala da bude njihova
jedina opsesija. Ta velika ljubav, kojoj su poklonili celu svoju
mladost, sada ih napušta. Ivo Daneu i Radivoj Korać okreću se
svojoj budućnosti i priznaju da igraju svoje poslednje košarkaške
dane.
Odleteli su u Meksiko svesni istine da
je to njihova poslednja šansa i čvrsto rešeni da po cenu najvećih
napora, kao i mnogo puta ranije, naprave podvig koji nacija od njih
očekuje.
Ali, na samom ispraćaju, njihova lica
nisu toliko vesela. Uglas su nam rekli:
- Plasiraćemo se između trećeg i
šestog mesta.
Normalno je što nismo verovali ovakvim
preretano pesimističkim izjavama, ali su zato sasvim istinita
zapažanja koja Korać i Daneu daju o svojim naslednicima:
- Isuviše rano su počeli da se
ponašaju kao zvezde. Međutim, do titule velikog igrača teško se
stiže i potrebno je mnogo, mnogo više žrtava. Iako su tek izišli
iz »pelena«, već su počeli da razmišljaju kako će svoj igrački
talenat pretvoriti u novac. To je činjenica koja ih može
zaustaviti, i od njih, inače veoma darovitih mladića, načiniti
»srednjake«.
Rođeni u istom danu
Ivo Daneu o »novom« Radivoju Koraću
kaže:
- Ne vidim takvog igrača.
Koraća niko neće stići, čak mu se neće ni približiti, a to je zaista za mene, koji živim za košarku, i koji ću uvek s pažnjom pratiti njenu budućnost, naša tužna košarkaška istina.
Koraća niko neće stići, čak mu se neće ni približiti, a to je zaista za mene, koji živim za košarku, i koji ću uvek s pažnjom pratiti njenu budućnost, naša tužna košarkaška istina.
Radivoj je dodao:
- Već sam rekao da se Ivo Daneu rađa
jednom u sto godina!
Ne znam da li ćemo toliko živeti da bi ga dočekali, jer među ovom novom gardom nema nijednog koji bar liči ili podseća na Daneua.
Ne znam da li ćemo toliko živeti da bi ga dočekali, jer među ovom novom gardom nema nijednog koji bar liči ili podseća na Daneua.
Tako su dva izuzetna asa odletela za
Meksiko puni nada, želja, a i strepnji, svesni neumitne istine da je
Olimpijada u dalekom Meksiku njihova »labudova pesma«.
Radivoj Korać i Ivo Daneu su »rođeni
u istom danu«! Dva druga i prijatelja žele da istog dana i odu sa
košarkaške pozornice, gde su predstavljali velike majstore.
Napisao: Miloš Bojović (Tempo, 1968.)
