Zatekli smo ga u jeku priprema jedne svoje i jedne tuđe ploče i zamolili da za našu rubriku objasni svoje instrumente i produkcione sisteme i oda „tajnu" specifičnog zvuka, koji mu je doneo titulu našeg najboljeg klavijaturiste...
- Muzikom sam počeo da se bavim vrlo rano - imao sam samo pet godina kada sam zamolio roditelje da mi kupe klavir ili harmoniku. Oni su se, naravno, odlučili za jevtiniju varijantu i tako sam dobio harmoniku marke „Melodija". Uskoro sam krenuo u muzičku školu, gde sam svirao harmoniku kao A instrument, da bi mi u trećoj godini „uvalili" tenor-saksofon.
Uprkos dobrom sviranju tih instrumenata, stalno sam maštao o organi, tako da sam pred kraj niže muzičke škole dobio od roditelja na poklon prve orgulje - bile su to „Vox Jaguar". One su, u to vreme, bile velika fora, jer su Beatlesi svirali na njima, a i imale su naopako ofarbane dirke - za razliku od klasičnih crno-belih, „Vox Jaguar" su imale belo-crne. Medutim, vrlo brzo sam ih prevazišao, pa sam počeo da maštam o „Hammond" orguljama.
Tada sam slušao Džimija Smita i Kejta Emersona i „Hammond" mi je predstavljao vrhunac „pravog" instrumenta. Bio sam očajan što sam klinac i što ne mogu sam da zaradim novac za kupovinu orgulja, ali su roditelji, srećom, imali puno razumevanja za mene i kupili mi „Hammond" 1972. godine. Tada sam svirao u svojoj, kraljevačkoj grupi Bezimeni i „pekao zanat" po lokalnim igrankama i svadbama. Tog leta, na nekoj svirci u Budvi zapazio me Boki Milošević i predložio mi da dođem u Beograd, gde sam primljen u njegov orkestar.
Rešio sam da malo dopunim svoju opremu, pa sam kupio električni klavir marke „Wurlitzzer" i na toj kombinaciji „Hammond" i „Wurlitzzer" dosta sam svirao sa Smakom, ali, to je, na žalost, bio bend u kojem nije bilo kinte i tako ništa nisam mogao da ulažem u opremu.
Prelazak u Bijelo dugme
Oktobra 1976. prešao sam u Bijelo dugme i kupio „Mini Moog" sintisajzer i „Melotron". „Melotron" je bio užasno komplikovan mehanički instrument, koji je potpuno verno imitirao ostale instrumente, s tim što je radio na, za današnje vreme, jako primititivnom principu. Naime, ispod svake dirke nalazila se po jedna magnetofonska glava i jedna magnetofonska traka.
Pritiskom na dirku, aktivirao bi se elektromotor koji bi povukao tu magnetofonsku traku, prebacio je preko glave i tako se dobijao zvuk željenog instrumenta. Od firme su mogle da se kupe trake sa gudačima, duvačima, horom i prva ploča koja je snimljena „Melotronom", bila je Dugmetova „Eto! Baš hoću'".
Za „Mini Moog" sam se opredelio jer je imao jako dobre boje zvuka i pokazao se odličnim za solo. Taj sintisajzer koristim još i danas, jer je u nekom svom fahu ostao neprevaziđen. Godine 1979. sam se opet vratio u Smak i kada se on raspao, otišao sam u SSSR na tezge. Tamo sam zaradio dovoljno love da kupim jedan vrlo ozbiljan sintisajzer - „Oberheim OBX-a". On je bio polifoni sintisajzer sa osam glasova i mislim da sam na njemu napravio najviše nekih boja i tonova po kojima sam poznat.
Vrlo brzo se pročulo da imam dobar instrument, pa sam imao pune ruke posla i uskoro kupio „Oberheimov" digitalni sekvencer, na koji sam uspeo da prikopčam „Mini Moog". Odlučio sam da snimim solo-album iako sam znao da se instrumentalna muzika teško prodaje. Međutim, „Merge" je postigao najveći tiraž za instrumentalnu muziku od rata na ovamo (čitaj: 35.000 primeraka - prim. J.J.) i to me ohrabrilo da počnem da održavam solističke koncerte.
Čim sam čuo da je „Oberheim" proizveo digitalni bubanj - kupio sam ga i pao u nesvest kada sam čuo koliko mu je zvuk savršen. S obzirom da su sve te „Oberheim" sprave bile kompatibilne tj. mogle su se međusobno priključivati, ja sam polako počeo da sklapam neki sistem.
Pred odlazak u vojsku kupio sam sintisajzer u koji sam bio zaljubljen - četvoroglasni „Oberheim FUS - 1", koji je bio prvi polifoni sintisajzer sa puno oscilatora. Celokupnu opremu sam odneo u Sombor, gde sam služio vojsku.
Saradnja sa Falcom
PPG se čita Pe-Pe-Ge (Englezi su ga krstili u PiPiDži - prim. J.J.) i skraćenica je od „Palm Product Germany". Vlasnica te fabrike je Miss Palm, koja je zaposlila nekoliko „pozitivnih ludaka", entuzijasta, koji svakog dana smišljaju nešto novo. E, sve te njihove izume ja sam ugradivao u svoj sistem, tako da danas imam sve komponente PPG-a, sa najnovijim software programima.
U jednom kompjuteru je smešten šesnaestokanalni, a u drugom osmokanalni digitalni magnetofon, koji mi omogućuju da čujem sve ono što mi je potrebno odjedanput. Sada koristim četiri PPG komponente - ,,PPG Wave 2.3", „PPG Expansion Voice Unit", „PPG Processor Keyboard Floppy Disc" i „PPG Waveterm B". Sve funkcioniše putem MIDI sistema, koji je postao svetski standard. „Processor Keyboard" mnogi nazivaju „Master Keyboardom" i „Mother Keyboardom", zato što kontroliše neke spoljne sprave kao što su „Roland Super JX-MKS-70" i „Rolandov eho" tj. „Rolandov digitalni procesor DEP-5".
Preko MIDI konvertora povezane su stare sprave - „Mini Moog", „Oberheim" i sl. Mislim da je najbolja stvar što se svi podaci koje unosim, čuvaju na floppy diskovima - ranije se to radilo putem kaseta, pa sam često imao problema sa strujom. Sećam se da sam sa grupom Mali princ radio puna dva dana i taman kada sam hteo da prebacim program na kasetu, nestalo je struje i sve se izbrisalo!
Kasetofon na stejdžu
Na svojim prvim koncertima, imao sam kasetofon na stejdžu, pa me narod sve nešto sa nepoverenjem gledao. Na svirci na Mašinskom fakultetu u Novom Sadu, jedan klinac mi je došao posle koncerta u garderobu i rekao: „Sve znam! Ti sviraš na plejbek, vid'o sam ti kasete!" Kada sam mu pustio kasetu sa kompjuterskim kodom od pola minuta i objasnio mu da je to moj koncert, on se zaprepastio.
Mada, mislim da je danas svima sve jasno - pa desetogodišnji klinci rukuju kompjuterima k'o od šale! Zahvaljujući MIDI sistemu, danas skoro kompletan snimak ploče možeš da napraviš kod kuće! Znam da se većina ljudi uplaši kada vidi ceo ovaj sistem - ekran sa podacima, tastature gomila dugmića (smeh).
Sve to spolja izgleda jako komplikovano, međutim, za nekoga ko sedamnaest godina brine i popravlja svoje instrumente, to i nije neka velika tajna. Ja sam svojim instrumentima postepeno ulazio u dušu i vremenom se navikavao na tehničke inovacije u i na njima.
Tajna mog specifičnog zvuka?! Svestan sam koliko znam i kako sviram, ali uopšte ne mogu da objasnim sebe kao svirača! Nisam se ni za kim povodio, niti mi je neko bio poseban idol - svirao sam ono što se meni lično sviđalo, pa je valjda iz toga izašlo nešto po čemu sam ja postao ja...
Mislim, ja ni lud ne znam šta mi je iz prsta izlazilo! U stanju sam da po nedelju dana danonoćno sedim za klavijaturama i uopšte ne osetim to vreme! Međutim, ne mogu sad da savetujem nekome: „Sviraj sedam dana non-stop, pa ćeš uskoro biti k'o ja!" Meni svaki novi instrument otvara maštu i predstavlja neku vrstu motivacije za dalje.
Maksimalno uživam u ovome što radim i drago mi je da mogu i da živim od tog posla. Bez obzira da li snimam sa narodnjakom ili teškim rockerom, uvek se trudim da dam sve od sebe i prilagodim svoj način svirke njegovom stilu.
Moj savet početnicima? Ma koliko bile savršene, današnje sprave ne mogu same da sviraju! Morate vežbati sve dok ne osetite da ste postali svirač, i to dobar, pa tek onda počnite da se bavite ovim poslom! A mene kao svirača ćete verovatno shvatiti tek kad dođete na neki od koncerata!
Zabeležila: Jadranka Janković (Rock, 1987.)
