Jer nikada do tada, bez obzira što smo u Meksiku pre četiri godine osvojili više medalja, nije se dogodilo da se u razmaku od samo nekoliko časova pet jugoslovenskih reprezentativaca nađe — na pobedničkom postolju!
Zvonko Vujin, osvajač bronzane medalje
u Meksiku, i jedan od naših najboljih boksera svih vremena, prvi je
imao čast da se nađe među najboljima.
Njegove grudi ukrasila je
još jedna bronza, zasluženo osvojena u jednoj od najvećih i
najkvalitetnijih bokserskih bitaka najboljih amatera sveta.
Odmah
posle Vujina, na pobedničkom postolju su se našli oni koji se retko
kad vraćaju sa bilo kojeg većeg takmičenja bez trofeja — rvači,
ovog puta Milan Nenadić i Josip Čorak.
Prvome je pripala bronzana, a drugom srebrna medalja.
Prvome je pripala bronzana, a drugom srebrna medalja.
Konačno se u njegovim rukama našao i onaj trofej koji mu je jedino nedostajao — olimpijska medalja.
I to zlatna.
Dok je visoko uzdignuta čela stajao na mestu rezervisanom samo za najbolje, sa zlatom na grudima, dvoranom su prvi put u glavnom gradu Bavarske odjeknuli zvuci naše himne »Hej Sloveni«.
Bio je to nezaboravan trenutak, za koji je Mate Parlov, taj kršni delija
iz Pule, godinama živeo, koji je sve nas Jugoslovene ispunio
ogromnom radošću i ponosom.
Čim je himna završena i
jugoslovenska trobojka se našla na vrhu počasnog jarbola, prepunom
dvoranom je odjeknuo frenetičan aplauz, dok se iz stotine grla Jugoslovena, onih koji su se zatekli u gledalištu, začuo gromki poklik:
»Bravo Mato, naše zlato!«
Još jednom te prohladne i vetrovite septembarske večeri, sat i po kasnije, samo na drugom kraju ogromnog minhenskog olimpijskog parka, u krcatoj rukometnoj dvorani, opet su odjeknuli akordi »Hej Sloveni«. Taj drugi nezaboravan trenutak poslednjeg takmičarskog dana jubilarnih Olimpijskih igara priredili su nam članovi rukometne reprezentacije, ti sjajni momci, koji su još jednom dokazali da su najbolji na svetu.
Zahvaljujući njima naša riznica trofeja obogaćena je novim priznatim trofejima — sa pet novih olimpijskih medalja.
Kamera našeg fotoreportera Ratomira
Kneževića prezentira čitaocima »Tempa« dva najlepša i
najveličanstvenija trenutka iz Minhena: naše »zlatne momke« na
pobedničkom postolju.
(Tempo, IX 1972.)
Međutim, na prvi trening u salu otišao
sam kao — posmatrač.
Već na drugi poneo sam opremu i počeo da vežbam...
Bilo nas je tada malo, ali smo želeli da osnujemo klub. Uz pomoć nešto starijih drugova - u tome smo i uspeli.
Klub je rastao zajedno sa nama. . .
Na jednom od prvih treninga rekao nam je da se izmerimo.
Ja sam se, u međuvremenu, ugojio oko pet-šest kilograma i drugovi su počeli da me začikavaju.
Plačući, napustio sam salu tvrdo rešen da se više nikada u nju ne vratim!
(Tempo, IX 1972.)
Milan Nenadić, osvajač bronzane medalje:
Kako sam počeo...
Pre 14 godina došao sam iz sela
Drenovca u Petrinju da učim zanat.
Kako sam po prirodi druželjubiv, ubrzo sam se srodio sa novom sredinom.
Moji novi drugovi pričali su mi da je u gradu postojao rvački klub, koji je rasformiran, ali bi uskoro trebalo ponovo da oživi.
Kako sam po prirodi druželjubiv, ubrzo sam se srodio sa novom sredinom.
Moji novi drugovi pričali su mi da je u gradu postojao rvački klub, koji je rasformiran, ali bi uskoro trebalo ponovo da oživi.
Mada do tada nikada nisam gledao pravu
rvačku borbu, bio sam jedan od najjačih u »hvatanju ukoštac«,
starom gorštačkom sportu.
Već na drugi poneo sam opremu i počeo da vežbam...
Bilo nas je tada malo, ali smo želeli da osnujemo klub. Uz pomoć nešto starijih drugova - u tome smo i uspeli.
Klub je rastao zajedno sa nama. . .
Već te prve godine, postao sam prvak
SR Hrvatske medu početnicima.
Iduće godine dobili smo i trenera, inače bivšeg rvača iz Petrinje, Vladimira Sekulića, koji je završio trenersku školu.
Međutim, njegov dolazak umalo me nije zauvek udaljio od strunjače.
Iduće godine dobili smo i trenera, inače bivšeg rvača iz Petrinje, Vladimira Sekulića, koji je završio trenersku školu.
Međutim, njegov dolazak umalo me nije zauvek udaljio od strunjače.
Na jednom od prvih treninga rekao nam je da se izmerimo.
Ja sam se, u međuvremenu, ugojio oko pet-šest kilograma i drugovi su počeli da me začikavaju.
Plačući, napustio sam salu tvrdo rešen da se više nikada u nju ne vratim!
Medutim, trener Sekulić je došao po
mene i vratio me na strunjaču.
Zahvaljujući njemu, stekao sam novo poverenje u svoje snage i čvrsto odlučio da uspem, da se dokažem pred drugovima.
Zahvaljujući njemu, stekao sam novo poverenje u svoje snage i čvrsto odlučio da uspem, da se dokažem pred drugovima.
Tako sam, najzad, postao rvač.
Za proteklih 14 godina šest puta sam učestvovao na svetskim prvenstvima, dva puta na Olimpijskim igrama i šest puta na Prvenstvu Evrope. Ukupno sam osvojio dve zlatne, jednu srebrnu i tri bronzane medalje.
Za proteklih 14 godina šest puta sam učestvovao na svetskim prvenstvima, dva puta na Olimpijskim igrama i šest puta na Prvenstvu Evrope. Ukupno sam osvojio dve zlatne, jednu srebrnu i tri bronzane medalje.
(Tempo 1973.)
