Pages

▼

Sanda Langerholz, nenadmašna vladarica scene '68: Rođena u sasvim jugoslavenskoj familiji

Maj 1968: Zagreb, Bleiweissova 18, IV kat. Na vratima tablica: Miladinov. Ispod nje tablica: Langerholz.

- Pa treba biti Miladinov na prvom mjestu, kad su njih dvojica, odvratila je na moju primjedbu Sanda Langerholz.

Devet je prošlo i dvoipogodišnji Kiril već spava.

Njegov otac je u to vrijeme sigurno bio budan u švicarskom gradu Montreuxu, kao promatrač na tamošnjem festivalu.

Na povratku će vjerojatno udovoljiti svojoj pasiji sakupljača: kupit će nekoliko boca žestokog pića za svoju zbirku. Jedan dio u njihovom stanu prekriven je do stropa s policama, na kojima su boce s etiketama najpoznatijih svjetskih proizvođača žestokih pića.

- Nažalost, prazne su. Ali, bitno je da su sve te boce bile nekoč pune, objašnjava Sanda Langerholz, - Kad nema Angela, nemamo niš' za popit. Malo ćemo još iscjedit iz ove flaše.

Na drugim policama su knjige. Gramofon i magnetofon sa stereo uređajem. Jedan dio zida pokriven je plakatima i fotografijama Sande Langerholz.

- Te fotografije su iz razdoblja kad smo hodali i kad se bavio svojom jedinom pravom ljubavi - fotografijom. Danas više nema vremena. Luđački posao. Osim u Zagrebu, radi u Ljubljani i Beogradu. Tako da mojih fotografija više nema. Sad je Kiril taj koji se slika. Ali daleko manje nego što bi to čovjek očekivao. Kažem mu: Angel, moraš mi dat jedan aparat i uvesti me u to. 

Angelov otac bio je neke vrste profesionalni fotograf i imao je prvu filmsku kameru u Skoplju. Kod Angela se sretno sve udružilo.

Sad ima četrdeset godina, a od toga se trideset i pet bavio fotografijom. Studirao je povijest umjetnosti. Sad se bavi i muzikom, kao kompletni autor svojih emisija.

Na zidu je i slika Sofije Loren, plakat pjevača Roberto Carlosa i reklamni plakat za »Crazy Horse«, na čijem crtežu dama ima umjesto smokvinog lica kukasti križ.

- Rođena sam u Zagrebu. Tata mi je Slovenac, a mama Slavonka. Osim toga se još i Makedonija pridružila. Tako da je to trojezična i dvoprezimena familija. Sasvim jugoslavenska familija.

Njihov trosobni, ukusno namješten stan uskoro će im biti pretjesan. Očekuje se novi član obitelji Miladinov-Langerholz.

- Ja bih voljela da bude još jedan dečko. Ali Angel je uvjeren da će biti curica, što više, rekao je da ćemo tražiti samo ženska imena ...

Na zidu još jedan plakat: "Ljubimica divljeg zapada". Naslovna uloga Sanda Langerholz. Razgovaramo o njenoj karijeri.

- Ne bih mogla reći do sam ikada imala nekih kriza. Nikad nisam od svoje karijere pravila nešto veličanstveno. Nikad to nisam smatrala nečim velebnim. Možda je to moja mana. Nikad nisam imala nekih kriza, osim kad sam bila onemogućavana, pa nisam dobila angažman. Onda sam radila u kazalištu lutaka i osjećala se otprilike kao krojačica koja obavlja svoj posao, a želi da radi u nekom salonu.

Slika na TV ekranu »pliva«.

- Angel podešava antenu, tako da može gledati i ljubljanske emisije. Izgleda da ju nije dobro učvrstio, pa ju vjetar njiše... 

Iskreno govoreći, kad gledamo svoje emisije pronalazimo bezbroj zamjerki. Trebalo bi to pogledati, kad Angel i ja gledamo. Popadamo od smijeha. Nema emisije za koju bi rekli: tu smo izvrsno napravili... 

Uzimam se kakva jesam. Koliko mogu, toliko dam. Nikad ne pomišljam: ja sam stvarno grandiozna, ali nisam postigla što sam mogla. Isto tako sam možda malo previše pasivna. Koji put kad mi se pružila prilika da dođem u kontakt s tim i tim osobama, ja sam propuštala šansu. 

Previše sam komotna za takve stvari. Probijati se, šarmirati nekog, pokazivati što znam, sve ono što ide uz pravljenje karijere, da budem stalno u društvu, u centru, vidljiv, sve to mi je previše komplicirano. Ja se uvijek brže-bolje povučem.

Pripalila je cigaretu i nasula si nekoliko kapi whiskyja, da mi pravi društvo, kako reče. Zatim me je upitala:
— Na kraju krajeva, najveći uspjeh u našim mjerilima, šta je to? Umjesto pet milijuna, poznat će vas osam milijuna ljudi. I šta ste time dobili? Ako ste vi u redu, oni vas cijene i ovako. To malo zvuči kao hipi-filozofija. Što je zapravo dobra filozofija.
Do prozora je montirana velika njihaljka. U njenoj blizini igračke.

— Sada smo dvije trećine više vremena doma, nego prije. Ne da bi se izolirali: svoj kutak, svoja slobodica i te stvari. Nego mislimo voditi svoj život. Ima ljudi po kavanama koji vode svoj život. Osim toga mislim da se ljudi premalo bave sami sobom. Baš mladi.

Zato mislim, jako je zanimljivo da osjetiš svoj život. Ne nekim bajoslovnim stvarima. Recimo u brzini od sto osamdeset kilometara na sat. Već i u malim stvarima... Ćak idemo i manje u kino i kazalište. To je neminovnost zvana Kiril. I sad će se to malo produljiti.

Otišla je na trenutak da pristavi kavu.

- Kava nije jedina stvar koju znam pripremiti. Kućanica sam, silom prilika. Ali, iskreno rečeno, jedino znam za Kirila skuhati. Istina, znam nešto od te bečke kuhinje, znam šnicle speči i salatu napraviti. Ali Angel to ne priznaje. On voli pikantnu makedonsku kuhinju. Uz njega sam to i ja zavoljela. Ali, nikakvog jela tu nema bez tri, četiri sata kuhanja. 

Srećom Angel jede kod svoje mame. A Kiril jede kod svoje mame. Učila sam za njega kuhati. Išla sam na tečaj u dječji dispanzer. I znate šta mi je bila najveća muka? Morala sam sve ono probati što sam skuhala. A hrana za male bebe nije nimalo ukusna.

Osim magnetofonskih traka, ploča, knjiga, fotografija i boca, Angel je unazad godinu dana počeo skupljati i automobilske prospekte. Odabrao je »Renault 16«.

- Izgleda da neće ništa biti od toga. Trebat će nam novac za veći stan... A moja najmilija razonoda i gubljenje vremena je čitanje, od čega me ništa ne može odvratiti. Svega bih se mogla odreći, ali čitanja ne mogu. Istina, Kiril mi je dosta ograničio vrijeme čitanja.

Približava se ponoć. U stanu Miladinov-Langerholz još pred par godina bilo je to najprijatnije vrijeme za razgovor, slušanje muzike, poslije neke premijere ili TV-snimanja.

- Angel najviše noću radi. Prije smo oboje bili veliki spavači. Ali Kiril nas je sve izdresirao. Navikli smo se da rano ujutro ustajemo ...

Oprostio sam se s ljubaznom domaćicom, iako mi je još nešto nedostajalo u intervjuu. Kasnije sam se sjetio. Budući da nije bilo Angela Miladinova, nitko nije spomenuo režisera Ivana Hetricha. A njih dvojica nikad ne propuštaju priliku da spomenu jedan drugog. Vjenčani su kumovi.