Beograd, 26. maj 1989. Ispred SKC-a račvaju se dva puta: jedan vodi Partibrejkerse na koncert u Valjevo, dok drugim kreće EKV ekipa na zakazani nastup u Vršcu. Novinarska ekipa magazina Pop Rock pridružuje se Magi, Milanu, Žiki i Bojanu i uspeva da uz minimum reči dočara atmosferu koja je vladala na vršačkom koncertu...
Bilo je pet sati po podne 26. maja, kada smo se okupili ispred SKC-a. Prvi je došao Žika, posle njega Magi, pa Milan. Bojan je stigao poslednji.
U isto vreme Partibrejkersi su bili spremni za odlazak u Valjevo. U opuštenoj atmosferi, u kombi su ubačeni instrumenti. Magi je kupila sladoled i gomilu slatkiša. Milan je zamišljen sedeo na zidiću ispred SKC-a. Bojan se zezao sa momcima iz Partibrejkersa. Bilo je pet sati i dvadeset minuta kada je vozač Davor upalio motor kombija. Doviđenja, Beograde.
U kombiju smo putovali Davor, Milan, Magi, Žika i ja, a u „mercedesu" Grga, Bojan, tehničar Čarli i Trbović. Milan je ubacio u kasetofon grupu The Mission.
Kako smo išli paralelno sa drugim delom ekipe, otvorio je prozor i pitao Bojana da li čuje šta slušamo. Bojan pogađa i pucka prstima u ritmu muzike, više po sećanju nego što stvarno čuje muziku. Žika mlatara rukama kao da svira bubnjeve.
Magi nas nudi bombonama.
Kako smo se približavali Vršcu, atmosfera u kombiju polako se smirila. Ravnica oko nas deluje deprimirajuće.
Nebo je postajalo sve tmurnije, što je izazvalo strepnju svih nas. Koncert je trebalo da se održi na otvorenom.
Posle kraćeg kruženja po gradu, obreli smo se pred Kulturnim centrom.
Pred ulazom u baštu iskopan je kanal za vodovod, tako da su postavljene daske kako bismo kombijem ušli u baštu.
Pod težinom vozila daske su počele da pucaju. U kombiju je nastala lagana panika. Davor je vešto dodao gas i na "sec" ubacio kombi u baštu. Uh.
Nebo je imalo metalnu boju i pretilo je kišom.
Odmah smo se uputili ka bini. Ozvučenje još nije bilo stiglo.
Bina je bila dosta visoka, a prostor ispred nje omogućavao je priliv hiljadu i po ljudi.
Menadžer Grga, nervozan što ozvučenje nije stiglo, pozvao je vlasnika i dobio odgovor da je krenuo prema Vršcu.
U iščekivanju ozvučenja, otišli smo na večeru.
Svako je izneo svoju prognozu broja posetilaca.
Čarli je skrenuo stvari na veselije teme.
On je zadužen za dobro raspoloženje i najviše se smejemo njegovim fazonima.
Ispred ulaza u baštu sačekala nas je gužva.
Zadovoljno konstatujemo da publike već sada ima dovoljno za dobar koncert. Svi su opušteni, Žika je izvadio palice i polako se zagreva.
Grga gleda kako publika ulazi u baštu i klima glavom.
Biće puno.
Vreme je kucnulo i grupa se pojavila na sceni pred dupke punom baštom, dočekana oduševljenim pozdravima.
Zvuk je bio dobar i publika je već posle prvih taktova počela da se njiše. Bend je delovao sigurno i uigrano, ni trenutka ne dopuštajući sebi odsutnost ili ležernost svojstvenu svirkama po manjim mestima.
Milan sasvim dobro kontroliše relaciju publika-bend, u čemu mu dosta pomaže Bojan svojom neposrednošću. Magi je imala malih problema sa klavijaturama, ali je tehničar vrlo brzo doveo sve u red.
Posle prvih taktova pesme "Još samo par godina za nas", paklena atmosfera pretvorila se u, doslovno, euforičnu.
U publici nije bilo čoveka koji nije ostao opijen ritmom.
I, upravo kada je ostala još svega jedna ili dve stvari do kraja, nestalo je struje i cela scena ostala je u mraku.
Publika je počela da zviždi i pljeska.
Žika je nastavio da daje ritam i publika ga je neko vreme pratila u potpunom mraku.
Ubrzo joj je dosadilo. Dosadilo je i Žiki; sada se čuo samo glasan žamor nestrpljenja.
U prvim redovima nalazile su se dve grupe mladića, podeljenih na „zvezdaše” i „partizanovce”.
Oni nisu publika Ekatarine Velike, nisu čak ni rock’n’roll publika, ali su došli da se malo izviču i osete huk mase.
Ovakva pauza upravo im je pogodovala. Obostrano provociranje postajalo je sve izraženije.
U jednom trenutku, počela je tuča.
Drugovi plavi sredili su stvar vrlo brzo odvodeći najagresivnije. Iznervirana, što zbog tuče, što zbog predugog čekanja da se kvar otkloni, publika je polako počela da napušta baštu.
Posle pola sata scena je dobila struju i koncert je nastavljen. Sve je zaboravljeno i zabava je ponovo krenula.
Nisam mogao a da ne primetim devojku koja je ceo koncert presedela nekim tipovima na ramenima.
Sve vreme se vrtela u ritmu muzike, dizala ruke i pokazivala neizbrijana pazuha i mlitave grudi. Izgleda da je tamo glavna riba, budući da su mnogi muškarci šenili oko nje kao kučići.
Posle prinudne pauze, Ekatarina je odsvirala još pet pesama i završila koncert.
Potpuno zadovoljna, publika je polako napuštala baštu.
Članovi benda pohitali su prema šanku da se malo osveže. Uskoro je počelo pakovanje instrumenata.
Bašta se vec sasvim ispraznila.
Bilo je jedanaest sati uveče kada smo seli u kombi i krenuli prema Beogradu. Od opšteg umora zamro je svaki razgovor.
Milan je ponovo pustio The Mission.
Na Žikinu primedbu da smo to već slušali i da pusti nešto veselije, promenio je kasetu i pustio Stonese.
Svuda oko nas bio je mrak. Polako smo utonuli u san. Nismo ni primetili kada je Davor doplovio ispred SKC-a. Onako mamurni, jedva smo imali snage za pozdrav. Laku noć.
Napisao: Nebojša Radosavljević (Pop rock, 1989.)
Bilo je pet sati po podne 26. maja, kada smo se okupili ispred SKC-a. Prvi je došao Žika, posle njega Magi, pa Milan. Bojan je stigao poslednji.
U isto vreme Partibrejkersi su bili spremni za odlazak u Valjevo. U opuštenoj atmosferi, u kombi su ubačeni instrumenti. Magi je kupila sladoled i gomilu slatkiša. Milan je zamišljen sedeo na zidiću ispred SKC-a. Bojan se zezao sa momcima iz Partibrejkersa. Bilo je pet sati i dvadeset minuta kada je vozač Davor upalio motor kombija. Doviđenja, Beograde.
Kako smo išli paralelno sa drugim delom ekipe, otvorio je prozor i pitao Bojana da li čuje šta slušamo. Bojan pogađa i pucka prstima u ritmu muzike, više po sećanju nego što stvarno čuje muziku. Žika mlatara rukama kao da svira bubnjeve.
Magi nas nudi bombonama.
Kako smo se približavali Vršcu, atmosfera u kombiju polako se smirila. Ravnica oko nas deluje deprimirajuće.
Nebo je postajalo sve tmurnije, što je izazvalo strepnju svih nas. Koncert je trebalo da se održi na otvorenom.
Posle kraćeg kruženja po gradu, obreli smo se pred Kulturnim centrom.
Pred ulazom u baštu iskopan je kanal za vodovod, tako da su postavljene daske kako bismo kombijem ušli u baštu.
Pod težinom vozila daske su počele da pucaju. U kombiju je nastala lagana panika. Davor je vešto dodao gas i na "sec" ubacio kombi u baštu. Uh.
Odmah smo se uputili ka bini. Ozvučenje još nije bilo stiglo.
Bina je bila dosta visoka, a prostor ispred nje omogućavao je priliv hiljadu i po ljudi.
Menadžer Grga, nervozan što ozvučenje nije stiglo, pozvao je vlasnika i dobio odgovor da je krenuo prema Vršcu.
U iščekivanju ozvučenja, otišli smo na večeru.
Svako je izneo svoju prognozu broja posetilaca.
Čarli je skrenuo stvari na veselije teme.
On je zadužen za dobro raspoloženje i najviše se smejemo njegovim fazonima.
Ispred ulaza u baštu sačekala nas je gužva.
Zadovoljno konstatujemo da publike već sada ima dovoljno za dobar koncert. Svi su opušteni, Žika je izvadio palice i polako se zagreva.
Grga gleda kako publika ulazi u baštu i klima glavom.
Biće puno.
Vreme je kucnulo i grupa se pojavila na sceni pred dupke punom baštom, dočekana oduševljenim pozdravima.
Zvuk je bio dobar i publika je već posle prvih taktova počela da se njiše. Bend je delovao sigurno i uigrano, ni trenutka ne dopuštajući sebi odsutnost ili ležernost svojstvenu svirkama po manjim mestima.
Milan sasvim dobro kontroliše relaciju publika-bend, u čemu mu dosta pomaže Bojan svojom neposrednošću. Magi je imala malih problema sa klavijaturama, ali je tehničar vrlo brzo doveo sve u red.
U publici nije bilo čoveka koji nije ostao opijen ritmom.
I, upravo kada je ostala još svega jedna ili dve stvari do kraja, nestalo je struje i cela scena ostala je u mraku.
Publika je počela da zviždi i pljeska.
Žika je nastavio da daje ritam i publika ga je neko vreme pratila u potpunom mraku.
Ubrzo joj je dosadilo. Dosadilo je i Žiki; sada se čuo samo glasan žamor nestrpljenja.
Oni nisu publika Ekatarine Velike, nisu čak ni rock’n’roll publika, ali su došli da se malo izviču i osete huk mase.
Ovakva pauza upravo im je pogodovala. Obostrano provociranje postajalo je sve izraženije.
U jednom trenutku, počela je tuča.
Drugovi plavi sredili su stvar vrlo brzo odvodeći najagresivnije. Iznervirana, što zbog tuče, što zbog predugog čekanja da se kvar otkloni, publika je polako počela da napušta baštu.
Posle pola sata scena je dobila struju i koncert je nastavljen. Sve je zaboravljeno i zabava je ponovo krenula.
Nisam mogao a da ne primetim devojku koja je ceo koncert presedela nekim tipovima na ramenima.
Sve vreme se vrtela u ritmu muzike, dizala ruke i pokazivala neizbrijana pazuha i mlitave grudi. Izgleda da je tamo glavna riba, budući da su mnogi muškarci šenili oko nje kao kučići.
Potpuno zadovoljna, publika je polako napuštala baštu.
Članovi benda pohitali su prema šanku da se malo osveže. Uskoro je počelo pakovanje instrumenata.
Bašta se vec sasvim ispraznila.
Bilo je jedanaest sati uveče kada smo seli u kombi i krenuli prema Beogradu. Od opšteg umora zamro je svaki razgovor.
Milan je ponovo pustio The Mission.
Na Žikinu primedbu da smo to već slušali i da pusti nešto veselije, promenio je kasetu i pustio Stonese.
Svuda oko nas bio je mrak. Polako smo utonuli u san. Nismo ni primetili kada je Davor doplovio ispred SKC-a. Onako mamurni, jedva smo imali snage za pozdrav. Laku noć.
Napisao: Nebojša Radosavljević (Pop rock, 1989.)
