Danica je odmah pristala da iz rodne Like dođe u Visoko i tu ostane.
U braku su 35 godina, a vele da ne mogu da veruju da je prošlo toliko vremena.
Za sve vreme dok je Zaim radio, Danica je bila stub porodice i danas je srećna kada vidi da se njen trud ispunio očekivanjima koja je ponela iz brigadirskih dana...
Kada stignete u malo bosansko mesto Visoko, tridesetak kilometara udaljeno od Sarajeva, nije teško pronaći zgradu u kojoj stanuje porodica Muzaferija. Zaim Muzaferija, glava porodice, za starije žitelje Visokog je prijatelj iz detinjstva, komšija s kojim rado popričaju, glumac kojeg često gledaju na filmu i televiziji.
- Tu umjetničku žicu sam, izgleda,
nasljedio od svog daidže. On je u Varešu igrao u
Kulturno-umjetničkom društvu, još u ono vrijeme kada su se samo
muškarci bavili glumom. Taj moj daidža Salko izgleda je imao
uspjeha, bar po onome što mi je pričao i sudeći po slikama koje mi
je pokazivao.
U braku su 35 godina, a vele da ne mogu da veruju da je prošlo toliko vremena.
Za sve vreme dok je Zaim radio, Danica je bila stub porodice i danas je srećna kada vidi da se njen trud ispunio očekivanjima koja je ponela iz brigadirskih dana...
Kada stignete u malo bosansko mesto Visoko, tridesetak kilometara udaljeno od Sarajeva, nije teško pronaći zgradu u kojoj stanuje porodica Muzaferija. Zaim Muzaferija, glava porodice, za starije žitelje Visokog je prijatelj iz detinjstva, komšija s kojim rado popričaju, glumac kojeg često gledaju na filmu i televiziji.
Za one mlađe, učenike Srednjoškolskog
obrazovnog centra u mestu, on je omiljen profesor nemačkog jezika.
Zato nam nije bilo teško da se posle kraćeg hodanja i razgledanja ovog živopisnog gradića, kojeg preseca reka Bosna, nađemo u domu naših domaćina.
Zaim nas je sačekao pred ulazom zgrade, držeći svog unuka Muhameda za ruku, a pred nama su, gledajući ga, proletali likovi koje je do sada odigrao ovaj kolos od čoveka.
Zato nam nije bilo teško da se posle kraćeg hodanja i razgledanja ovog živopisnog gradića, kojeg preseca reka Bosna, nađemo u domu naših domaćina.
Zaim nas je sačekao pred ulazom zgrade, držeći svog unuka Muhameda za ruku, a pred nama su, gledajući ga, proletali likovi koje je do sada odigrao ovaj kolos od čoveka.
Čovek u čijem se izrazu ocrtava
čovečnost, dobrota i poštenje.
Gore, u dvosobnom stanu živi petočlana
porodica Muzaferija - otac Zaim, majka Danica, najstarija kći
Gordana i najmlađi Jasenko (Eso) sa svojom suprugom. Srednja kći
Amira je udata i živi u svom stanu, mada je stalno kod roditelja
koji joj čuvaju dete. Na žalost, cela porodica nije bila na okupu.
Gordana, Eso i nevesta bili su u Beogradu na festivalu BRAMS. Njih
troje su, inače, članovi Amaterskog pozorišta Visoko pri KUD
»Ognjen Prica«.
- U djeci sam stvorio i ostavio tu
ljubav prema pozorištu, veli Zaim. - Oni su, na neki način, moj
nastavak. I ne samo nastavak, jer su me prevazišli. Gordana je
reditelj, Eso i nevjesta glume. I Amira je glumila, ali sada ne može
zbog djeteta i obaveza u svojoj kući. Svi smo vam se mi bavili
glumom. Danica je, takođe, kao mlada bila u amaterskom pozorištu,
te su djeca i od nje to nasljedila.
Danica je, medutim, svu svoju ljubav i
pažnju posvetila porodici. Veli da decu, dok su bili mali, nikada
nije ostavila same, ili s nekim drugim, duže od tri sata.
»Koliko samo meni danas znači što
imam finu djecu, svršene ljude...« kaže Danica. Svo troje dece,
zaista su primerni. Gordana, pored amaterskog bavljenja režijom,
radi kao profesor u školi u kojoj i Zaim. Eso je novinar u Radio
Sarajevu, a Amira je zaposlena kao finansijski knjigovođa u
Radničkom univerzitetu u Visokom.
Danica i Zaim su u braku već 35
godina. Upoznali su se na izgradnji pruge Brčko-Banovići.
- Ona je bila u omladinskoj delegaciji
iz Oštarije kod Ogulina, a ja sam u to vrijeme bio dopisnik
»Tanjuga« za sarajevski okrug, zatim tuzlanski i onda za omladinske
pruge, seća se Zaim. - Danica i ja smo se sreli te 1946. godine, ali
se nismo vidjeli do sljedeće godine, do pruge Šamac-Sarajevo. Čim
sam je vidio, pitao sam: »Bi li ti došla ovamo u Bosnu, da živiš?«
Odgovorila je da bi - i sve je bilo gotovo. Prva bračna noć bila
nam je u Zenici.
Tako se Danica obrela u Visokom i
počela jedan sasvim novi život.
- Mogu reći da sam se snašla prilično
dobro, priča Danica. - Živjeli smo sa Zaimovim ocem, majkom,
sestrama i braćom. Ja sam, inače, bila najmlađe djete, ali mi moji
nisu branili da pođem za Zaima. Rekli su mi: »Ako ga voliš, i ako
voliš ići tako daleko - mi ti ne branimo!« Ja sam voljela i došla
sam.
Ljubav prema pozorištu kod Zaima je
počela da zauzima veoma značajno mesto. Prvo je glumio, a potom se
potpuno posvetio režiji.
Dvadeset godina se Zaim bavio režijom
po amaterskim pozorištima u Visokom, Travniku i Varešu. Trajalo je
to do 1966. kada se sasvim posvetio filmu. A, inače, na film je
došao sasvim slučajno.
- Bulajićev asistent je tražio statiste za film »Uzavreli grad«, a ja sam bio pozvan da mu predložim neke ljude. Međutim, on je sve vrijeme gledao u mene i pitao me bi li ja došao u Zenicu da me vidi Bulajić, pa ako šta bude, bude. Mene je to odmah zaintrigiralo, premda do tada nisam ni pomišljao na film. Kakav film? To je za mene bilo nešto daleko, neki sasvim drugi medij. Odem ja tako u Zenicu, Bulajić mi da ulogu i ja iste te godine u Puli dobijem specijalnu nagradu.
Godine su prolazile, a Zaim bi dobio
jednu ili dve uloge. Sve do 1966. kada je igrao u šest filmova, pa
67. u pet, 68. u četiri, 69. u šest... Čim je to tako dobro pošlo,
Zaim je odlučio da pređe u slobodne filmske glumce. Ali, kao što
to često biva, kola naglo stanu.
- Odjedanput su pozivi počeli da jenjavaju, seća se Zaim. - Shvatio sam da je to veoma opasno. U porodici još niko nije izašao na selamet, kako mi to ovdje kažemo, nije završio školu. A ono što se zarađivalo od filmova nije bilo dovoljno. Bilo je, boga mi, gladnih mjeseci i godina. Tada sam rešio da završim fakultet, njemački i francuski jezik, i da se zaposlim za stalno. Diplomirao sam 1972. godine, tri mjeseca prije Gordane. A studirao sam ravno 20 godina, što redovno, što vanredno.
- Odjedanput su pozivi počeli da jenjavaju, seća se Zaim. - Shvatio sam da je to veoma opasno. U porodici još niko nije izašao na selamet, kako mi to ovdje kažemo, nije završio školu. A ono što se zarađivalo od filmova nije bilo dovoljno. Bilo je, boga mi, gladnih mjeseci i godina. Tada sam rešio da završim fakultet, njemački i francuski jezik, i da se zaposlim za stalno. Diplomirao sam 1972. godine, tri mjeseca prije Gordane. A studirao sam ravno 20 godina, što redovno, što vanredno.
Za to vreme Zaimovog rada i studiranja,
Danica je bila stub porodice. To svi ukućani cene, a posebno njen
suprug, koji s puno topline govori o njenoj privrženosti porodici.
- Dočekivala sam ih, pripremala za
školu, posao, šila, plela... Nisam imala ni šivaće mašine, već
sam sve radila na ruke. Prvo bismo kupili Gordani kaput, onda bih ga
prekrajala za Amiru i na kraju za Esa.
- Od mog prvog honorara sam kupio
mašinu, dodaje Zaim.
- Meni je, vjerujte, sunce granulo, s
oduševljenjem se priseća Danica. - Nikada mi nije žao što sam
imala i teške dane, jer vidim da su se oni isplatili. Puno mi znači
i Zaimov uspjeh, milo mi je što je tako uznapredovao, što ga
pozivaju i ne zaboravljaju, bez obzira na njegove godine. Jedino bih
voljela da bira uloge...
- Kada Danica kaže da bi voljela da
biram uloge, onda mislim na to da treba da biram uloge koje me neće
zamoriti, uloge koje zahtjevaju manje fizičkog napora.
- Jašta, dodaje Danica. - Godine su
već to! Kada odlazi na snimanje, kao da odnese pola kuće sa sobom.
Bez obzira što su i djeca i unuk tu, ništa bez Zaima.
A i Zaimu nema ništa bez njegove
supruge i dece. Uvek je gledao da se što ređe od njih odvaja, tako
da je čak pomalo bilo čudno kada bi se u Puli, na festivalu,
pojavila cela porodica Muzaferija.
- Došlo bi nas petoro, nije to bilo ni
jeftino, ali bismo se malo »stisli«, umesto skupih večera, jeli
bismo čevapčiće, veli Zaim.
- Ali nam je zato bilo fino, dodaje
Danica.
U porodici Muzaferija vreme leti, tako
da ponekad, kad onako sednu da popričaju uz kaficu, njih dvoje
prosto ne mogu da veruju da su već 35. godina nerazdvojni. Pored
svog svakodnevnog posla, Zaim se bavi i poljoprivredom, stolarijom,
tapetarstvom, zidarskim radovima... Kuću zidaju već godinama,
odvajaju svaki dinar od honorara, a Zaim je glavni majstor. Tu je,
naravno i njegov svakodnevni, profesorski posao. Kakvo je njegovo
mišljenje o mladima s kojima provodi duge časove?
- Najveća podeljenost medu ljudima je
generacijska. Može se premostiti idejna, vjerska,
nacionalna, imovna razlika, ali razlika u godinama je nepremostiva.
Ja to sve više osjećam. Valjda tome doprinosi i starost. Sve je
teže raditi s mladim ljudima, jer smo mi užasno podeljenih
shvatanja. Ja sam nekako navikao da me poštuju, to mi godi, čak i
kada je malo namješteno to poštivanje. Medu mladima postoje razlike
- recimo, odlični i vrlo dobri daci se ponašaju pristojno prema
starijima, a oni loši isto onako kakve su im i ocjene.
Bez obzira na ovakve Zaimove zamerke,
on neobično voli mlade, voli svoju decu i svoje učenike. Zato je i
omiljen među njima. U rubrici u kojoj se nalaze ocene koje on daje
nema ni jedne slabe, jer se tokom godine trudi da što više pomogne
slabom učeniku. I tu se iskazuje njegov odnos prema poslu koji radi.
Nismo mogli da odemo iz Visokog, a da
nas naši domaćini ne povedu do svoje kuće koju još zidaju.
Posetili smo i Zaimovu staru majku, kojoj je, kako nam reče, puno
srce kada su joj sva deca na okupu.
O Zaimovom uspehu i popularnosti ne zna šta da kaže - dovoljna je sreća koja se ogleda u njenom toplom staračkom pogledu. Nije čudno što je srećna - preko vikenda dođu joj sva deca, tri kćerke i dva sina sa svojim porodicama, i tada se predivna mirisna poljana iznad Visokog ispuni smehom i radošću. Porodica Muzaferija, jedna je od onih složnih i punih ljubavi - koje se danas sve ređe sreću!
O Zaimovom uspehu i popularnosti ne zna šta da kaže - dovoljna je sreća koja se ogleda u njenom toplom staračkom pogledu. Nije čudno što je srećna - preko vikenda dođu joj sva deca, tri kćerke i dva sina sa svojim porodicama, i tada se predivna mirisna poljana iznad Visokog ispuni smehom i radošću. Porodica Muzaferija, jedna je od onih složnih i punih ljubavi - koje se danas sve ređe sreću!
Napisala: Vesna Adamović (Nada, jun 1982.)