Čini mi se da taj događaj nikad i neće izbledeti iz mog pamćenja.
Imao sam tada dvanaest godina. Bio sam u drugom razredu gimnazije. Danas je to šesti razred osnovne škole.
Na samom početku školske godine, u
septembru, tek što su se školska zvona oglasila, i tek što smo
posle dugog letnjeg ferija zaposeli opet skamije, umro nam je jedan
drug iz razreda.
Bio je dobar i pametan dečko, i svi smo ga voleli.
Na prvom pismenom zadatku iz
srpskohrvatskog jezika trebalo je da mi, učenici, drugovi preminulog
dečaka, opišemo njegovu sahranu.
Naravno, nije baš bilo lako pisati o mrtvom drugu, mada smo svi njegovom pogrebu prisustvovali.
No, pismeni zadatak je — zadatak, te smo se svi u razredu bacili na pisanije.
Naravno, nije baš bilo lako pisati o mrtvom drugu, mada smo svi njegovom pogrebu prisustvovali.
No, pismeni zadatak je — zadatak, te smo se svi u razredu bacili na pisanije.
Ja sam, već tada, ispoljavao izvesne
sklonosti ka literaturi.
Interesovao sam se za knjige, čitao sam ih, meni, kao učeniku, uopšte nije trebalo zapretiti batinama pa da uzmem knjigu u šake.
Čak sam sadržaje nekih pročitanih knjiga znao napamet, pamtio sam takođe i pojedine pasuse, pojedine scene, ili čak i čitave stranice.
Interesovao sam se za knjige, čitao sam ih, meni, kao učeniku, uopšte nije trebalo zapretiti batinama pa da uzmem knjigu u šake.
Čak sam sadržaje nekih pročitanih knjiga znao napamet, pamtio sam takođe i pojedine pasuse, pojedine scene, ili čak i čitave stranice.
Ugledao sam se na — prave pisce!
Činilo mi se, naime, da je stil
pisanja važniji od samog sadržaja, pa sam mnogo voleo da kitim
svoje spisateljske radove "lepim" i "tužnim" rečima.
Tako su, verovao sam, svi počinjali da pišu.
Tako je i danas.
Tako su, verovao sam, svi počinjali da pišu.
Tako je i danas.
I taj pismeni zadatak ja nisam hteo da
pišem običnim rečima, već — "pesničkim".
Tako mi se, punom zanosa, učinilo da
jesen nije baš ono pravo godišnje doba za sahrane, za umiranje, pa
sam čitav taj događaj prebacio u — zimu!
I onda sam svoj pismeni sastav počeo da ulepšavam, da kinđurim, da kitim „tmurnim oblacima“, „fijucima vetra“, „zvukom zvona koji se gubio u belom prostranstvu“, „belim, nežnim pahuljicama“, „kristalno belim snežnim pokrivačem“, "izgladnelim vrapcima, koji skakuću po snegu, tražeći koju mrvicu hrane" — kao i drugim đačkim i pesničkim glupostima.
I onda sam svoj pismeni sastav počeo da ulepšavam, da kinđurim, da kitim „tmurnim oblacima“, „fijucima vetra“, „zvukom zvona koji se gubio u belom prostranstvu“, „belim, nežnim pahuljicama“, „kristalno belim snežnim pokrivačem“, "izgladnelim vrapcima, koji skakuću po snegu, tražeći koju mrvicu hrane" — kao i drugim đačkim i pesničkim glupostima.
Na zaprepašćenje mojih drugova iz razreda, ja sam za ovaj
pismeni zadatak dobio — peticu i sve pohvale od profesora!
U stvari, profesor je objasnio tim
neznalicama iz mog razreda da „pravi pesnici“ — baš tako pišu!
Od tada je prošlo mnogo godina, ali ja
taj pismeni zadatak još ne zaboravljam; još se stidim svojih
gluposti i laži.
Postao sam pisac, ali ono čega se u životu najviše plašim i čega se klonim — to su svakako lažna osećanja i lažne reči.
Postao sam pisac, ali ono čega se u životu najviše plašim i čega se klonim — to su svakako lažna osećanja i lažne reči.
No, eto, i to se događa, da se neko
zbog odlične ocene, ubeležene u školski dnevnik — postidi; da ga to prati celoga
života, ali moram priznati da je tome ,,kumovao“ i moj profesor.
Bilo bi pravednije da sam tada dobio slabu ocenu, jer bi ona ponajviše odgovarala tom mom pismenom zadatku, prepunom ,,lepih opisa pogreba“.
Bilo bi pravednije da sam tada dobio slabu ocenu, jer bi ona ponajviše odgovarala tom mom pismenom zadatku, prepunom ,,lepih opisa pogreba“.
Zabeležio: Đorđe Gajić, portret snimio: Ljubinko Kožul (Praktična žena, 1979.)