Zoran Radmilović o ulozi u Šijanovim "Maratoncima": Bio je to pravi posao sa pravim čovekom

Maj 1982: Teško je privoleti Zorana Radmilovića na razgovor za novine. Ne voli intervjue. Ako imate izuzetnu sreću, pa vam to ipak pođe za rukom, onda sve prestaje da biva napor. Iako pomalo natmuren, odmeren u davanju određenih sudova, najčešće je duhovit, van svih klišea i do kraja iskren.

Razgovaramo u garderobi Ateljea 212. Primećujem da bismo mogli da zatvorimo vrata da se ne bi čuo žagor koji dopire iz susednog bifea.

- Zašto, nek se oseti atmosfera - kaže naš sagovornik i zatvara vrata.

Topao majski dan, a razgovor počinjemo o beogradskoj košavi koja je na neki način doprinela da se mladi Zaječarac, tamošnji student prava obrene u glumu.

- Beogradskim ulicama duvala je tad takva košava s kojom se ova današnja ne može meriti. Mi studenti, došli iz provincije, ne znamo šta ćemo sa sobom... Skupljali smo se svako veče ispred »Balkana«, a kad dune košava uvlačili smo se u »Prosvetinu« knjižaru. U komšiluku se nalazilo Društvo »Gradimir Mihajlović«. 

Moj drugar Zaječarac, imao je devojku u folkloru. Išli bismo tamo da je čekamo i da se malo grejemo. U susednoj sobi je bila dramska sekcija i tamo sam najčešće sedeo i gledao kako igraju. Jednog dana su me pozvali da radim s njima. Tako sam u početku suflirao, a kasnije počeo i da glumim. 

Onda se raspiše audicija za »Lolu Ribara« i prime me. Posle nekoliko godina rada u »Loli« kao amater, otišao sam na akademiju, na insistiranje Vere Bjelogrlić. Da nje nije bilo, verovatno ne bih otišao na prijemni ispit; ona me je prosto za uvo odvukla... Sve je teklo postepeno. Bio sam prvo u Savremenom pozorištu, a kasnije me je Mira Trailović zavrbovala za Atelje, slično kao u fudbalu...

Više od 20 godina, superiornošću svog talenta, sigurnošću u svom zanatu i visprenošću da razume najrazličitije žanrove tekstova i ideja, Zoran Radmilović je jedno od najznačajnijih imena naše pozorišne i TV umetnosti.


Ne idem na polovična rešenja

* Jednom ste rekli da je gluma najlakši posao. Kako to objašnjavate?

- Mislim da jeste lakši od drugih poslova. To je posao koji u svemu ima i svoju suprotnu stranu, što je veoma značajno. Svaka predstava je neka vrsta pilule za smirenje. Nervozan čovek uzme sedativ, a ja dođem na predstavu, iako je mrzim. Ali, kad krenem da igram - doživim očišćenje...

Vrlo malo glumaca je u stanju da poput Zorana Radmilovića unese u ulogu takvu svežinu koja svaki put, iznova, izbija iz njegovog iznijansiranog lica.

»Kralja Ibija«, na primer, umeo je da produži i za pola sata, nijednom nisu odigrane dve iste predstave, a često su i glumci na sceni padali u trans od smeha, iznenađeni Zoranovim dosetkama.

Razgovarajući o improvizaciji kao o nadgradnji uloge, pitali smo ga šta on to ima u sebi kad tako dobro improvizuje.

- Svaki dobar, darovit glumac, da se ne lažemo, ima tu sposobnost.

Samo je pitanje trenutka i da li je dobio pravi zadatak, a na kraju, da li se usudi da ulogu nadrađuje, proširuje, da ode možda malo dalje od pisca - dublje ili pliće.

Prihvatam i to da može otići i pliće i da je pisac možda pametniji.

Uostalom, ja to ne činim u svim predstavama.

Uradio sam to u »Ibiju« i »Radovanu trećem«.

Ne mogu to da radim u »Psećem srcu«, na primer, ili u »Korešpodenciji« - tu igram tačno od reči do reči što je Borislav Pekić napisao.

* Ne čini li vam se da sposobnost improvizovanja imaju ljudi - deca?

- Sigurno da takvi ljudi imaju sposobnost nekog zaigravanja.

Svestan sam toga da sam na neki način, u nekom delu svog bića nezrela ličnost.

Inače, ne bih se usudio da se i na taj način bavim pozorištem, da nadgrađujem pisce.

I u »Ibiju« i u »Radovanu« to sam mogao, jer je u prvom slučaju pisac dete (napisao je »Kralja Ibija« u 15. godini), koji je takođe improvizovao.

U drugom slučaju, pisac Duško Kovačević mi je dozvolio improvizaciju.

Podsećamo Radmilovića na vanredno odigrani lik Ahmeta Nurudina u »Dervišu i smrti«, na uloge u »Ujka Vanji« i »Paviljonu 6«, znatiželjni kako i u kojoj meri preživljava put junaka kojeg tumači, kako se u stvari, saživljava s ulogom?

- Pre svega, kao čovek. Verovatno po intuiciji, ne pameću. Profesionalna strana mi nije baš jaka strana. Naravno, na svakoj ulozi radim ozbiljno, punim sebe ili, kako bi se reklo u fudbalu, punom nogom, nikad ne foliram, ne idem na polovična rešenja, ali ipak ostaje, čini mi se, ono osnovno u mom radu, a to je intuicija, neko zrno koje me povuče. 

Bez toga, svaka uloga bi bila traktat, članak, razmišljanje. Ovo što mi glumci radimo mora sa scene da zazvuči nekim životom, a taj život, ako je reč o meni, ipak je moj život. Kad je u pitanju Ahmet Nurudin, pronašao sam u njemu sve ono što je moje. Uostalom, svi mi nosimo u sebi i Nurudine i Ibije...

* Imate mnogo ideja o organizovanju pozorišta. Uvek ste nastojali da »razbijete pozorište« i zalagali se za ono -  bez administracije. Za kakvo pozorište se zapravo, zalažete?

- Nemam neko određeno, dugogodišnje viđenje o pozorištu. Imam ga od vremena do vremena, od dana do dana. Sve što vidim i pročitam o pozorištu inspiriše me, ili me skrene malo s mog puta. Čini mi se da u ovom trenutku pozorište treba da se bavi životom oko nas na jedan realističan, običan način. Mislim da je to trenutak jugoslovenskog pozorišta. 

Po meni, avangarda nikad nije bila ono što je napred, u bukvalnom smislu reči, što je ispred. Po meni, avangarda je sve ono što pokušava da rešava probleme u kojima živimo. Ako pozorište može to da postigne, kao što postiže Ljubiša Ristić sa svojim predstavama, ako načinje probleme oko nas, onda je to već dobra stvar. 

Avangarda, ili tačnije, moderno pozorište, bila bi u tome da se sad napravi predstava o Kosovu - da neko s magnetofonom tamo ode i razgovara s ljudima i da od njihovih autentičnih misli napravi pozorišnu predstavu.


Umetnost i kič

* Nije li ipak, prepreka da takve ideje zažive jedna doza cenzure i u pozorišnim kućama?

- Dobro, ona postoji, bez razloga. Cenzura je u nama samima, pa se kroz nas prenosi na institucije, pozorišne kuće i tako dalje i dalje.

Čini mi se, kad bi se tom, kako vi to novinari nazivate, gorućem problemu prišlo objektivno, bez mržnje, zagriženosti, da bi to bilo prihvaćeno i da ni u pozorištu, ni u nama samima ne bi bilo cenzure.

* Da li vam je žao što kod nas niste viđeni u filmu »Misterija organizma«, gde igrate jednu od glavnih uloga?

- Žao mi je, normalno. Nije mi žao što ja nisam viđen, ja sebe i ne volim da vidim. Ali, žao mi je što film nije prikazan. Čini mi se da je šteta.

* Koliko su se, po vašem mišljenju, pomerile granice vrednosti u umetnosti? Gde je zapravo, granica umetničkog i kiča?

- Kič na neki način može da bude plemenita stvar. Uvek je bilo kiča, nije to izmišljotina našeg vremena. Uvek je bilo i pravih vrednosti. I dobro je kad se to dvoje kombinuje.

Nemoguće je drugačije, čini mi se.

Na kraju krajeva, na mnoge stvari se nekad u jednom trenutku, gledalo kao na šund, pa se posle uspostavilo da nisu. Ima za to milion primera i u pozorištu, i u slikarstvu, i u muzici. 

Nemam utisak da se naš trenutak u tom pogledu razlikuje od vremena iza nas.

Ne mogu na kraju, da odvojim to jedno od drugog, pa da kažem - ovo je šund, a ovo nije, ili ovako je dobro, ovako nije. Jednostavno, ono što je dobro, oseti se, pa se izdvoji samo po sebi.

* Dođe li vam katkad da opsujete?

- Sad više ne kao ranije. Danas činim to s jednom dozom ironije i odnosa prema ljudima, životu, odnosa koji je možda malo više šaljiv nego ozbiljan. Mislim da tako čak i treba. Nije mnogo ozbiljno to što raspravljamo čime se bavimo, ni te vaše novine, ni moje pozorište, mislim novine i pozorište uopšte.

Sam život je mnogo ozbiljniji, pa čak ni on nije. Dobro je sve pogledati i sa one druge strane, neozbiljnije. Jer, danas jeste ovako, sutra već nije. Tako da se opsovati može, i ja to činim, odnosno nasmejem se samom sebi.

* Ko ste vi, zapravo?

- Verovatno, čovek koji pokušava da gleda život sa smešnije strane. Čini mi se da bi tako trebalo. Preporučio bih svim ljudima da pokušaju tako da žive.

Znam da je to mnogima teško, jer onome koji živi lošije, možda nema da jede, njemu je apsolutno glupo sve ovo što pričam i apsurdno da sve tako posmatra.

Meni je lako da razmišljam na taj način, jer imam svega dovoljno. Kad bih bio u drugoj situaciji, verovatno bih bio ozlojeđen, ali i tad bih, čini mi se, pokušao tako da razmišljam. 

Ako me već pitate ko sam ja, onda iskreno odgovaram da sam to, svestan pri tom, da mi je lakše nego mnogima.

* Da ste kojim slučajem novinar, šta biste pitali Zorana Radmilovića?

- Pre svega, uopšte ne bih razgovarao sa Zoranom Radmilovićem. Ne bih uopšte razgovarao s ljudima koji nisu direktno uključeni u život, to će reći sa umetnicima.

* Činjenica je ipak, da koliko god novine ne mogu bez glumaca, da ni oni ne mogu bez novina.

- Istovremeno, znam mnogo sjajnih glumaca, evo kod mene u Ateljeu, mogu odmah da nabrojim bar troje, o kojima nikad nisam pročitao nijednu reč, a značajni su, popularni i cenjeni.

Čak novine, izvinjavam se, ako zvuči malo uvredljivo, podržavaju i u svoju, i u korist onih o kojima pišu, upravo one koji nisu baš značajni, nego su prosto eksponirani, na neki način.


Pečat jednog trenutka

* Često se čuje: »Postao je popularan, i da nije bilo te uloge - nikad se za njega ne bi čulo.« Da li je to istina?

- Pa, jeste (govori tiho, praveći kratke pauze). U ovom šašavom poslu kojim se bavimo, obično je bivalo tako. Svako nosi svoj pečat, pečat jednog trenutka koji mu se dogodio.

* Koja je uloga, po vašem mišljenju, vama dala pečat?

- Neću da kažem da me je Ibi izbacio na površinu, ali sam svestan toga da nosim pečat te uloge. Kad me se ljudi budu sećali jednog dana, sećaće me se po toj predstavi.

Verovatno da jesam Ibi i samo Ibi, sa još nekim uzgrednim komponentama ličnosti koje mi daju neke drage odigrane uloge.

* Kakav ste vi to čovek kad ste podjednako dobri i kao komičar i kao karakteran glumac?

- Verovatno da je to plod pocepane ličnosti, ili neke vrste šizofrenije, u plemenitom smislu. Inače, kako bih drugačije mogao to da objasnim i kako bih mogao sa jednim dubokim uverenjem da odigram i jedno i drugo -  i ulogu u »Paviljonu VI« i »Radovana III«. Glumac je sam po sebi rasturena ličnost.

Razgovaramo i o filmu, gde je takođe iskazao svoje vrhunske glumačke kvalitete. Nedavno je Zoran Radmilović igrao u filmu Slobodana Šijana »Maratonci trče počasni krug«. Kaže da je to bio pravi posao sa pravim čovekom. Pitamo ga - ne čini li mu se da se nepravedno, kad je reč i o filmu, beži od sadašnjosti, čekajući da to postane prošlost, pa da se eventualno nešto uradi?

- Da, to je osnovna mana i filma i teatra i tako dalje. Na žalost, zna se da ne odlučujemo o tome mi koji radimo.

* Nedostaje li nam, po vašem mišljenju, satira?

- Nedostaje, svakako. Koliko god je ima, po mom mišljenju, nije pravo. Ljudi koji mogu da pišu satiru na neki način su isključeni iz toga, a ovi koji se time bave, verovatno mogu isto tako dobro to da rade, ali možda ne rade do kraja. 

Zašto? To je možda pitanje njihove cenzure u sebi koja je sigurno posledica cenzure odozgo, sa strane. Još uvek su stvari u umetnosti i van nje strogo određene, zna se dokle se može i koliko...

* Negde naiđoh na sledeću misao: »Ako jedno dugme košulje pogrešno zakopčate, ostala sigurno nećete moći pravilno da zakopčate«. Slažete li se s tim?

- Verovatno da je tako, ali mi se čini da ipak nije u celini tačno. Može jedno dugme da se pogrešno zakopča, evo sad možemo da napravimo eksperiment (otkopčava dugme na košulji) a da se ostala ipak lepo zakopčaju. Samo bi negde ostala neka nepotrebna krivina, prepreka, neki ispust, imao bi se utisak neke nepravilnosti, nekog nepridržavanja reda. A ipak su ostala dugmad zakopčana.

E sad, da li bi trebalo ovo nepravilno zakopčano dugme otkopčati, ili sva druga zakopčati na drugi način, ili ih, na kraju, sva raskopčati? Zalagao bih se za ovo treće rešenje -  raskopčati svu dugmad, pa da se vidi šta je unutra.

Verujmo mu. Potvrdio je to delom, i u ovom razgovoru.

Razgovarala: Danica Božović (Nada, 1982.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate