Miroslav Cerar, najuspešniji jugoslovenski sportista svih vremena: Slava je spomenik brzih nogu

Čak i da Jugoslavija nije imala nijednog drugog sportistu, Miroslav Cerar bi je svojim uspesima stavio na sportsku mapu Evrope i sveta.

Od svog prvog svetskog prvenstva (Moskva, 1958), tokom celih šezdesetih, bio je najbolji gimnastičar na planeti, osvajač 30 medalja, olimpijski pobednik.

Slede Tempovi članci iz 1969. (nagrada AVNOJ-a) i 1970. (oproštaj od takmičenja), kao i Cerarovo upoznavanje sa popularnom voditeljkom Kristinom Remškar (TV Ljubljana) objavljeno u Plavom vjesniku (1968)...

26. maja 1969. godine u zapisnik konferencije Jugoslovenskog saveza organizacija za fizičku kulturu, između ostalog, bilo je upisano i ovih nekoliko redova:

»Konferencija je jednoglasno i sa oduševljenjem prihvatila predlog druga Milojka Tubića, podnet u ime grupe sportskih radnika i republičkih organizacija, da se za izvanredne zasluge na sportskom polju predloži za nagradu AVNOJ-a - Miroslav Cerar«.

Tih nekoliko rečenica bilo je sasvim dovoljno da se samo nekoliko meseci kasnije, uoči velikog praznika — Dana Republlke, na spisku dobitnika ovog najvećeg jugoslovenskog priznanja: za stvaralaštvo i rad od opšteg značaja za razvitak Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, nađe i ime 30-godišnjeg pravnika iz Ljubljane, višestrukog šampiona u gimnastici — Miroslava Cerara.

Vest o ovom velikom priznanju, koje je prvi put uručeno jednom jugoslovenskom sportisti, brzo se pročula. Svi su je, bez obzira da li su sportisti ili ne, primili sa radošću.

— Veoma sam srećan i ponosan što se konačno na spisku dobitnika našeg najvećeg priznanja našao i jedan vrhunski sportista, a posebno Miro Cerar, koga mnogo cenim i poštujem, ne samo kao sportistu, već i kao čoveka — reči su najboljeg fudbalera Jugoslavije, Dragana Džajića.

Kapiten Crvene zvezde i državne reprezentacije nije jedini koji to kaže. To smo čuli i od svih ostalih, poznatih asova, sportista i sportskih radnika, pa čak i od onih koji se posebno ne interesuju za sport.

O Miroslavu Ceraru, jednom od najboljih jugoslovenskih sportista svih vremena, koji već blizu dve decenije suvereno vlada gimnastičkim arenama, može da se kaže (i napiše) — samo najlepše. On služi za primer. I kao sportista i kao čovek. Za ovih dvadesetak godina, otkako je prvi put ušao u gimnastičku dvoranu, doneo nam je bezbroj radosti i trofeja.

Bio je (i još uvek je) evropski i svetski prvak, olimpijski šampion, pobednik na mnogim velikim takmičenjima u zemiji i inostranstvu. I pored toga za četiri i po godine završio je Pravni fakultet, da bi se zatim upisao i na drugi — Visoku školu za fizičku kulturu.

O Miroslavu Ceraru sve se zna! Ipak, pokušaćemo da vam ga još jednom predstavimo — kao čoveka i kao sportistu.

Popularnost

Uoči svetskog prvenstva u Dortmundu ljubljanski list »Nedeljni dnevnik« organizovao je jednu pomalo neobičnu akciju — pristupio je prikupljanju dobrovoljnih priloga za naše najbolje gimnastičare.

Odziv je bio iznenadujuće veliki.

Na objavljeni žiro-račun pristizaii su prilozi preduzeća, pa i samih građana.

Svako je uplaćivao prema svojim mogućnostima.

Od preduzeća najdarežljiviji je bio ljubljanski »Tekstil«, izdvojivši iz svojih fondova 200 hiljada starih dinara, dok su građani uplaćivali kako koji, po hiljadu, pa i po 500 starih dinara.

Jože Vrivnik, radnik iz Maribora, koji je uplatio 800 starih dinara, pisao je:

— Mesečno zarađujem 90.000 dinara, od kojih izdržavam ženu i troje dece, tako da jedva sastavljam kraj s krajem.

Ipak, kada je u pitanju Cerar, ja sam od svojih skromnih prihoda izdvojio ovu malu sumu.

Ne da bi svojlm prilogom pomogao našim gimnastičarima, jer znam da danas 800 dinara ne znače skoro ništa, već da bih se i ja na neki način odužio Ceraru za radosti koje je pričinio svojim uspesima meni i mojoj porodici.

Detinjstvo

Miro Cerar je kao dečak bio slabašan, često bolešljiv, sa bledim i ispijenim obrazima. Iz njegove kuće tako reći nije izlazio lekar. Roditeljima je obično savetovao:

— Sin vam je nežnog zdravlja, treba ga dobro hraniti i paziti, da teže ne oboli.

U osnovnoj školi, za vreme časova fiskulture, redovno je bio po strani. Prvi put pokušao je da vežba u trećem razredu, na inicijativu učitelja gimnastike. Posramljen je napustio dvoranu, dok se iza njegovih leđa orio smeh njegovih vršnjaka. Nije uspeo da izvede do kraja nijednu vežbu, čak ni onu najjednostavniju.

To ga je bolno dirnulo. I istog dana zarekao se — da će postati gimnastičar!

Već sutradan zakucao je na vrata Narodnog doma, gde su pod rukovodstvom Tomaža Savnika vežbali najmlađi gimnastičari. Primili su ga! Bio je presrećan.

Vežbao je marljivo. Bio je uporan.

I već posle nekoliko meseci nestalo je bledila sa njegovog nekad ispijenog lica. Mišice su mu očvrsle, a njegov prvi učitelj, Savnik ga je hvalio:

— Miro će jednog dana postati dobar gimnastičar, možda i šampion!

Uskoro je taj slabašni dečak, nežnog zdravlja i bledih obraza, postao najbolji gimnastičar u pionirskoj vrsti!

Titule

Za Miroslava Cerara s puno prava kažu da je najbolji jugoslovenski sportist svih vremena. To govore i titule i trofeji osvojeni na najvećim gimnastičkim takmičenjima. Cerar je u ovih dvadesetak godina 12 puta poneo titulu gimnastičkog prvaka Jugoslavije, 15 puta je osvajao prva mesta na evropskim i svetskim šampionatima, na Olimpijskim igrama ... 

U njegovoj bogatoj riznici, između brojnih trofeja, nalazi se i 29 medalja (15 zlatnih, 5 srebrnih i 9 bronzanih), što do sada nisu uspeli da osvoje svi jugoslovenski sportisti — zajedno!

Sve te titule, sve te medalje osvojene u najjačoj svetskoj konkurenciji, veoma su mu drage. Ipak, Cerar se posebno seća jednog uspeha:

— Bilo je to 1955. godine, kada sam drugi put postao omladinski prvak Jugoslavije. Pre toga sam povredio ruku na jednom treningu i lekar je želeo da mi stavi gips. Pobegao sam kući, gde sam celu noć masirao ruku, grejao je, sam je lečio. Po dolasku u Maribor nikom nisam ništa govorio. Kada sam počeo da se takmičim bilo je teško. Stegao sam zube, izdržao do kraja i — pobedio. Sutradan učestvovao sam na velikom međunarodnom takmičenju u Trbovlju, gde sam opet bio prvi. Zato mi je to jedan od najdražih uspeha. Tada sam imao svega 16 godina, a već sam zabeležio prvi međunarodni uspeh.

Zdenka

Zdenka Prusnik sa Cerarom je zajedno već više od deceniju i po. Prvi put su se sreli u dvorani Narodnog doma, kada je Miro imao 13 a ona samo 11 godina. Oboje su bili zaljubljeni u isti sport — gimnastiku.

Miro je od Zdenke više napredovao, imao više uspeha. Ali, ni njegova današnja supruga nije bila nepoznata u ovom sportu. Bila je omladinska prvakinja države, među najboljim seniorkama Jugoslavije, članica državne reprezentacije...

U početku su bili samo obični poznanici, kasnije su češće bili zajedno, da bi se konačno jednog dana rodila ljubav, koja se završila — brakom. Imaju i dvoje dece, šestogodišnjeg Miroslava i dvogodišnju Alenku, koji će, ko zna, možda jednog dana krenuti putem svojih roditelja.

* Šta supruga Zdenka misli o svom bračnom drugu?

— Miro je divan, i kao suprug i kao otac. Njime se ponosim, Veoma je savestan, bez obzira kojim se poslom bavi. Vredan je, mnogo trenira, mnogo je učio, mnogo vremena i sad provodi nad udžbenicima. Za njega nema nemogućeg. Svuda stigne, sve uradi...

Fudbal

Za Miroslava Cerara prvi i jedini sport bila je gimnastika. Njoj se potpuno posvetio, predao celim bićem. Ipak, u mladosti je maštao da postane dobar smučar, pa čak i fudbaler. Sa posebnim zadovoljstvom jurio je za fudbalskom loptom, igrao utakmice, davao golove ...

Pre nekoliko godina, kada je Miroslav Cerar sa titulama evropskog i svetskog prvaka, višestrukog šampiona Jugoslavije i olimpijskog pobednika, živeo i izdržavao svoju porodicu stipendijom od svega pedesetak hiljada starih dinara, neko ga je upitao: da li se kaje što nije postao fudbaler, znajući da mnogi među njima zarađuju mesečno i deset puta više.

- Ne, ne kajem se. I nisam ljubomoran na fudbalere, na njihove milionske zarade — rekao je Cerar. - Fudbal je u modi, njega svi vole, to treba razumeti.

Ferplej

BEOGRAD. Pod kupolom najveće sajamske hale vlada grobna tišina. Na »svojoj« spravi — konju sa hvataljkama, vežba Miro Cerar. Njegovo skladno telo izvija se pod nemogućim uglovima. Konj je, ko zna već po koji put, »ukroćen«. Vežba je besprekorno izvedena. Hala podrhtava od aplauza.

Sudije saopštavaju svoju odluku. Ocena glasi — 9,85!

Hala se za trenutak pretvorila u vulkansko grotlo — od zvižduka!

— Nepravda! — ori se na sve strane. Zvižduci ne prestaju.

Na spravi je jedan od najboljih gimnastičara koje je svet imao, sovjetski gimnastičar Boris Sahlin, najveći konkurent jugoslovenskom šampionu.

Zvižduci ne prestaju, a to ometa Sahlina, ne dozvoljava mu da se koncentriše.

Tada na scenu stupa Miroslav Cerar. Obraća se ljutim gledaocima. Moli ih za tišinu, da bi Sahlin mogao da izvede svoju vežbu.

Gledalište se umiruje. Sahlin u najvećoj tišini završava svoju vežbu.

Ipak, na kraju nepravda je ispravljena. Zahvaljujući ostalim disciplinama - Cerar je prvi, Sahlin drugi.

Posle proglašenja pobednika, Sahlin prilazi Ceraru, čestita mu, grli ga...

— Još jednom sam se uverio da je Miro Cerar ne samo veliki šampion, već pravi sportista — rekao je iste večeri Boris Sahlin.

Miro je oduvek bio takav. I takav će ostati.

T. Marković

Kako su se upoznali: Kristina Remškar i Miroslav Cerar

Kavalir na konju

Kad bih od nekoliko stotina žena koje poznajem morala odabrati onu koja će na zamišljenoj rang-listi simpatičnosti, jednostavnosti i ostalih dobrih vrlina zauzimati prvo mjesto, na vrhu bilo bi upisano ime Kristine Remškar, TV-spikerice Ljubljanskog studija. Time sam predstavila prvu osobu ovog dvojnog intervjua. Drugo ime u igri je Miroslav Cerar. O tome da je i on oličenje jednostavnosti, drugarstva, a nadasve sposobnosti, ne treba mnogo govoriti. Cerar je sinonim za najljepše vrline što ih može posjedovati jedan muškarac. 

Nakon ovog uvoda moram još reći: nikad kao novinar nisam imala ugodniji i jednostavniji posao nego što je bio ovaj uzajamni intervju u kojem je jedini moj zadatak bio da naoštrim olovku i priredim notes.

Kristina se lakše uživjela u ulogu novinora i odmah počela Cerara bombardirati pitanjima. Pokazala je da ima pravog novinarskog duha, postavljajući direktna, kratka i jezgrovita pitanja:

* Kako i kad si odlučio da postaneš gimnastičar?

- Bilo je to tamo negdje u osnovnoj školi. Učitelj me je upisao u »Partizan«, smatrajući da će to koristiti mom zdravlju. Osim toga, i moji roditelji su ponekad mislili da imam »devet tuberkuloza«, tako sam bio slab, odgovara iznenađeni Cerar ozbiljno, kao da ga intervjuira u najmanju ruku reporter BBC-a.

* Sad si ponos naše zemlje i kad te gledamo na televiziji onako elegantno odjevenog za vježbu, naprosto bi te svatko posinio, toliko svojom pojavom diraš u srce. To sam ti morala reći, bilo mi je na duši. Nego, zaboravila sam. Ovog trenutka nisam samo tvoja obožavateljica već i novinarka! Dakle, reci, Miro, kako to da si se specijalizirao baš za vježbe na konju?

- Nisam se specijalizirao, već mi ta vježba naprosto »leži«. I zato najviše bodova na svim takmičenjima sakupim na toj spravi!

Škrtim riječima odgovara Cerar.

* Znaš, Miro, za tebe se zaista može reći da si na konju! Zar ne? Odsad ću uvijek kad čujem tu narodnu, imati tebe pred očima. Pa da, čovjek na konju je Miroslav Cerar...

... Ushićena svojim otkrićem nastavi dalje Kristina. Slijedi njeno novo pitanje puno nedoumice:

* Molim te, reci mi, jesu li ti se ikad noge zapetljale kad ih onako u sekundi po nekoliko puta prebacuješ preko konja, oko konja, ispod konja, zdesna, slijeva? Meni bi se to sigurno dogodilo!

... komentira simpatična spikerica.

Miroslav Cerar se umjesto odgovora slatko nasmije. Nakon toga Kristini kao da ponestaje inspiracije. Mrmlja sama za sebe:

* Što, što bih te još pitala kad bih bila novinarka ...?

- Smisli! Ne, neću ti pomoći, raduje se Miro dječjom pakošću.

* Svi novinari obavezno pitaju: »Kamo ste sve putovali?« pa što ne bih i ja? Dakle?

- Obišao sam čitavu Evropu. Ipak mi se najviše svidjelo u Švicarskoj... Zatim...

Virtuoz na konju htio je upotpuniti odgovor, ali mu Kristina upade u riječ, nadahnuta vlastitim doživljajima u toj zemlji...

* Kad sam se bavila plivanjem, otišla sam u Švicarsku. Plivala sam dugo vremena za njihov klub. Da, to je zaista rijetko dopadljiva zemlja. Tamo sam čak nastupala i u baletu na vodi... Bila sam »vila«. Prava Ester Vilijams! Sve ono što sam vidjela od nje na filmu i ja sam bila savladala ... Poslije sam plesala čisti balet...

Baletan širokih ramena

Tu Miro nije mogao odoljeti a da ne doda:

- I ja sam plesao balet! Ahaaa! Šta se čudiš? Bio je to eksperiment. Žena koja je uvježbavala grupu zaključila je da su baletani previše ženskasta izgleda i da bi bilo dobro pokušati s nekim tko ima bar široka ramena. Eto, taj sa širokim ramenima bio sam ja! Radilo se zaista o pravom baletu, ali ja nisam mogao ustrajati dulje od mjesec dana, jer nisam imao dovoljno vremena — napola žalosno nadovezuje Cerar.

* Miro, kad si već profesor ili »tatamata« za gimnastiku, reci nam, podučavaš li i druge, mlađe? — zanimala se Kristina dalje.

- Pa, kako se uzme! Svako jutro držim svojoj ženi sat iz gimnastike. Za liniju, ponosi se Miro i odjednom prelazi u ofanzivu: Bila si reprezentativka u plivanju, kako to da si zanemarila toj sport?

* U početku je bilo »zelo fajn« odgovara sjetno spikerica. Međutim, što dalje, to teže. Na kraju sam već svakog dana preplivala po šest kilometara. Pohađala sam i satove pjevanja u isto vrijeme, studirala... Nisam mogla sve to izdržati. Nešto je moralo otpasti.

- Kako si dospjela na TV?

* Radila sam na jednoj reviji kao manekenka. Tada su mi predložili da dođem na pokusno snimanje. Uspjelo je... I tako...

Tu Kristina izvadi iz svoje torbice kuttju »Marlboroa« i ponudi cigaretom Miroslava.

- Ne pušim, hvala! A i tebi bi bilo bolje da uzmeš »cukrčka« (bombon)!

* Znaš u čemu je stvar? Počela sam se debljati. Od prošle godine dobila sam osam kilograma! No, i kad bih još jela bombone? I tako me zadirkuju u studiju da uskoro neću stati u ekran!

- Sad si stvarno pretjerala! Ili izazivaš komplimente?

Ipak, njihov najvažniji zaključak bio je da jedan i drugi posve drugačije izgledaju na malom ekranu. Miro djeluje kao pravi golijat — a u stvari je osrednja rasta i težine, dok Kristina na ekranu ne dočarava ni mali djelić svih vrlina što inače postaju očite već u prvim rečenicama u kontaktu s njom.

I tko zna dokad bi se između Kristine i Mira vodio ovakav dijalog, da Miro nije morao otići na već predviđeno putovanje tog popodneva.

Rastali smo se s onom poznatom slovenskom uzrečicom:

»Nasvidanje, pa spet pridite!«

Zdenka Marok

Miro Cerar: Kako živi i šta radi najveći "konjanik" svih vremena, ali sada bez "konja"

Slava je spomenik brzih nogu

Otišao je kao šampion nad šampionima. Otišao je kao prvi »konjanik« ove planete. Povukao se sa međunarodne gimnastičke scene, sa koje je celu deceniju donosio zlatne, srebrne i bronzane medalje, osvajao najveće olimpijske trofeje i svetska prvenstva. Miro Cerar je napustio gimnastiku, ali ostala je legenda o njemu. Ostala je priča o čoveku i sportisti koji je uvek bio uzor, pojam ljudske i sportske upornosti, poštenja i samopregora.

Miro Cerar je kao ličnost prerastao okvire sporta. Kao niko pre njega, on je bio idol sportske publike i markantna društvena figura. Nagrada AVNOJ-a, koju je zajedno sa najpoznatijim naučnicima i umetnicima primio prošle godine, to najbolje potvrđuje.

Sada, hendikepiran povredama, izmučen mnogobrojnim takmičenjima, umoran od svega, on je rešio da zauvek napusti sportsko borilište.

- Svemu jednom mora doći kraj, pomalo rezignirano priča Cerar. - Vreme prolazi, stari se... Sem toga, tu su te moje povrede: meniskus, rame, šaka... Mnogo sam vremena izgubio lečeći se. Sada, čak i kada bih hteo, ne bi više bilo vremena da se pripremim za Olimpijadu. A da se takmičim nedovoljno spreman - ne bih mogao. 

Nikad mi nije bilo svejedno kako ću se plasirati na nekom takmičenju, a najmanje mi je to sada na kraju karijere. Celoga života sam se pošteno odnosio prema treningu i takmičenju, pa to činim i sada.

* Da nije u vašoj odluci o povlačenju bilo i malo straha?

- Pa... možda. Znate, iscrpi se čovek vremenom. Živci počnu da otkazuju, gubi se onaj unutrašnji mir, toliko potreban gimnastičaru. Međutim, strah od odgovornosti, od eventualnog neuspeha, nije bio osnovni razlog za povlačenje. Jednostavno, smatrao sam da više ne postoje uslovi da se nastavi. 

Na kraju krajeva tu je posao, porodica, druge obaveze. Došao je trenutak da malo mislim i na sebe, svoju ženu, decu... Za ovo vreme dok sam ležao povređen shvatio sam koliko čovek može biti sam, napušten od svih, kada nije više od koristi.

* Sada, kada se vaša sportska karijera nalazi već iza vas - šta bi, ukratko, mogli da kažete o njoj?

- Bilo je tu mnogo sreće i radosti i - razočaranja. Kada nižete uspehe - srećni ste, i svi se oko vas raduju, obećavaju vam »kule i gradove«. Posle, nekad samo nakon pet minuta, kada vam se dogodi neki kiks, grde vas, napadaju, kao da nikada niste ništa dobro uradili. Valjda je to svuda tako? Međutim, mene to nije nikada mnogo pogađalo. 

Odavno sam ubedio sam sebe: biće uspeha i neuspeha. Radovaćeš se uspehu, ali neuspeh nećeš shvatiti kao tragediju. U sportu uvek ima rizika, pa čak i kada je čovek najbolje pripremljen.

* Ipak, vi ste jedan od retkih naših sportista koji je tokom cele sportske karijere zadržao vrhunsku formu i gotovo nikada nije razočarao. Kako to objašnjavate?

- Jedino objašnjenje je u mome odnosu prema treningu. Uvek sam trening shvatao kao najozbiljniji rad. Za takmičenja se nisam pripremao poslednjih 14 dana, već celu godinu.

* Da ste ponovo na početku sportske karijere - da li bi opet izabrali gimnastiku?

- U ovom momentu ne znam. Toliko se nakupilo u meni nezadovoljstva. Toliko sam razočaran uslovima u kojima smo mi gimnastičari radili i živeli. Kad pomislim da se za jednomesečne pripreme samo jednog našeg srednjeprugaša u Sent Moricu utrošilo više novca nego za osam gimnastičkih reprezentativaca u toku cele godine - uhvati me muka.

Ali, ako mi ovo isto pitanje postavite kasnije, kada me ovo nezadovoljstvo prode, verovatno ću vam odgovoriti da bih ponovo izabrao gimnastiku. Šta ćete, čovek je takav.

* Šta mislite o sportskoj slavi?

- To je spomenik sa brzim nogama.

* Da možete da utičete na sportsko opredeljenje vaše dece, da li bi im savetovali da se bave vrhunskim sportom?

- Ne znam. Mislim da bih im ostavio da sami odluče. Međutim, ono što bih im savetovao, to bi bilo da nikada za račun sporta ne žrtvuju svoje zanimanje i ne dovode svoju egzistenciju u pitanje. Svako ko svoju budućnost bazira samo na sportskoj slavi - pre ili kasnije će doživeti najdublju ličnu tragediju. Kad slava prođe, shvatiće da je ostao na dnu.

M. Čabrić

Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)

http://www.facebook.com/yugopapir