Reportažu sa snimanja buduće hit serije objavio je Tempo.
U nastavku sledi mini esej scenariste "Više od igre" Slobodana Stojanovića.
Naziv mu je "Prvi televizor male varoši", a objavljen je 1989. u fotomonografiji Ljubinka Kožula "TV lica".
Januar 1976: Ko je bolji? Voja ili Zoran? Da li je fudbaler Zoran Filipović bolji glumac, ili je glumac Voja Brajović bolji — fudbaler? To ćete se i vi pitati kad negde ovog proleća budete gledali televizijsku seriju »Više od igre«, prema scenariju književnika Slobodana Stojanovića, u režiji Zdravka Šotre. Pošto još niko ne zna kad će se ova serija pojaviti na malim ekranima, mi vam je najavljujemo.
Eto, zato je Voja prepustio mesto pucača svome dubleru Zoranu.
A ovaj je na tom snimanju pogodio rašlje toliko precizno da će Zvezdini navijači požaliti što Zoran češće ne »glumi« ovakve udarce na pravim utakmicama.
No, i ova televizijska utakmica,
izgledala je kao prava.
Trčali su glumci-fudbaleri, menjali mesta, driblovali, prodirali, podmetali nogu jedan drugom, bilo je čak i duplih pasova, oštrih startova, kao da je to neka temperamentna utakmica totalnog fudbala Ajaksove ere.
A, u stvari, Stojanović i Šotra, nam prezentiraju vreme od pre četiri decenije, godina tridesetih, kad se fudbal igrao još u gaćicama do kolena, i u majicama zakopčanim do grla.
Trčali su glumci-fudbaleri, menjali mesta, driblovali, prodirali, podmetali nogu jedan drugom, bilo je čak i duplih pasova, oštrih startova, kao da je to neka temperamentna utakmica totalnog fudbala Ajaksove ere.
A, u stvari, Stojanović i Šotra, nam prezentiraju vreme od pre četiri decenije, godina tridesetih, kad se fudbal igrao još u gaćicama do kolena, i u majicama zakopčanim do grla.
Reditelj Zdravko Šotra ispričao nam je
i jedan kuriozitet sa snimanja:
— Nekad, u tim tridesetim, fudbaleri
su prilikom slobodnog udarca pravili "živi zid" na taj način što
su lopti okretali leđa.
Mi to u ekipi nismo znali prilikom prvog snimanja, pa su se glumci-fudbaleri postavljali onako kako se to danas radi, dakle, licem prema lopti. Tek jedan stari stanovnik Ovče, gde se snimala ova utakmica, upozorio nas je kako se to nekad radilo. Mi smo to proverili, pokazala se tačnom njegova primedba, pa smo taj deo kasnije snimili onako kako se to radilo pre 40 godina.
Mi to u ekipi nismo znali prilikom prvog snimanja, pa su se glumci-fudbaleri postavljali onako kako se to danas radi, dakle, licem prema lopti. Tek jedan stari stanovnik Ovče, gde se snimala ova utakmica, upozorio nas je kako se to nekad radilo. Mi smo to proverili, pokazala se tačnom njegova primedba, pa smo taj deo kasnije snimili onako kako se to radilo pre 40 godina.
Serija »Više od igre« imaće preko
deset epizoda, a cela treća će biti posvećena fudbalskoj utakmici.
A to je baš epizoda u kojoj Zoran Filipović povremeno zamenjuje Voju Brajovića.
Pravi fudbaler (Zoran) je toliko verno kopirao pokrete pravog glumca (Voje) da će malo ko poverovati da taj dribling i taj slobodan udarac ne izvodi baš Voja Brajović.
No, svakako treba reći i da glumac (Voja), kad se pojavljuje kao fudbaler deluje i izgleda kao prava sportska figura.
A to je baš epizoda u kojoj Zoran Filipović povremeno zamenjuje Voju Brajovića.
Pravi fudbaler (Zoran) je toliko verno kopirao pokrete pravog glumca (Voje) da će malo ko poverovati da taj dribling i taj slobodan udarac ne izvodi baš Voja Brajović.
No, svakako treba reći i da glumac (Voja), kad se pojavljuje kao fudbaler deluje i izgleda kao prava sportska figura.
Dakle, čitava jedna epizoda (za koju
je snimljeno preko 5 kilometara trake) posvećena je fudbalu.
U njoj ćemo saznati da fudbal ni u tridesetim godinama nije bio samo igra, samo zabava.
U njoj ćemo saznati da fudbal ni u tridesetim godinama nije bio samo igra, samo zabava.
— Fudbal je — kako nam objašnjava scenarista Stojanović — više od igre. Fudbal je najzanimljivija društvena pojava. Namagnetisana freska događaja. Refleks životnih oscilacija. Fudbal je ogledalo dva sloja, to su dve struje, dva tabora. Nisu to samo igrači, već je to ceo grad, ceo život u jednom gradu. Na utakmici se ne navija samo za ovaj ili onaj klub, već se navija za ovu ili onu ideju. Fudbal je sfera gde se ispoljavaju ne samo navijačke strasti, već je i politička legitimacija.
Kojeg grada? — pitamo scenaristu.
— Bilo kojeg našeg grada. Ali pošto
sam ja rastao u Požarevcu, i pošto sam tamo saznao za mnoge
dogodovštine iz tih tridesetih godina koje opisujem, iz vremena kad
su se ispoljavale ne samo fudbalske već i političke polarizacije
između Radničkog i Građanskog (imena su autentična, ali su i
simbolična), onda shvatite da se radnja događa baš u Požarevcu.
A ako prepoznate neki drugi naš grad, onda znajte da sličnost možda nije namerna, ali je sigurno da nije ni slučajna.
A ako prepoznate neki drugi naš grad, onda znajte da sličnost možda nije namerna, ali je sigurno da nije ni slučajna.
No, vratimo se našim junacima, sa
Tempovog ekrana.
Za ovu ulogu, Voja Brajović je čak
trenirao zajedno sa Zvezdinim fudbalerima i toliko se dobro uklopio u fudbalsku ekipu
da su neki gledaoci mislili da se radi o nekom novom talentovanom
fudbaleru koji je stigao iz nekog manjeg grada — recimo, iz
Požarevca.
Ali i Zoran Filipović nije olako
shvatio svoju glumačku ulogu, pa je i on vežbao zajedno sa glumcima.
U Ovči je takođe privukao pažnju svojim prirodnim ponašanjem, tako da su se neki meštani iz Ovče, inače strastveni ljubitelji fudbala, gurkali i govorili kako onaj visoki liči na Zorana Filipovića.
U Ovči je takođe privukao pažnju svojim prirodnim ponašanjem, tako da su se neki meštani iz Ovče, inače strastveni ljubitelji fudbala, gurkali i govorili kako onaj visoki liči na Zorana Filipovića.
Evo nas najzad i na Zvezdinom stadionu — na treningu.
Pogledajte Voju Brajovića kao fudbalera!
Devojke verovatno tako zamišljaju u snovima one prave, rasne golgetere.
Osmeh, pogled, sigurnost, stas, pokret, okretnost, gipkost...
Pa to je rođeni centarfor!
Pogledajte Voju Brajovića kao fudbalera!
Devojke verovatno tako zamišljaju u snovima one prave, rasne golgetere.
Osmeh, pogled, sigurnost, stas, pokret, okretnost, gipkost...
Pa to je rođeni centarfor!
Pogledajte, molim vas, i Zorana
Filipovića!
Kao da se priprema za ulogu Hamleta.
Samo što nije izustio »Biti ili ne biti, fudbal ili gluma, pitanje je sad?«
Kao da se priprema za ulogu Hamleta.
Samo što nije izustio »Biti ili ne biti, fudbal ili gluma, pitanje je sad?«
Dok su Zoran i Voja trčkarali po
terenu, pridružio im se, na naš, njihov i svoj poziv Šekularac (prvi). Lično. Naravno,
pridružio se Šeki sa punim pravom jer je njemu — nekad slavnom i
glavnom junaku dugometražnog filma »Šeki, pazi snima se« —
pravo mesto baš sa jednim rasnim fudbalerom (glumcem) kakav je Zoran
Filipović i jednim klasnim glumcem (fudbalerom) kao što je Voja
Brajović.
A na pitanje sa početka ovog teksta —
ko je bolji: Zoran ili Voja, Šeki nam je, vrlo brzo, bez
predomišljanja odgovorio:
— Zna se, JA!
Zabeležio: Darko Šarenac
Kad god se povede razgovor o televiziji, zažalim što nisam iskoristio i obradio jednu zgodnu i sadržajnu temu — prvi televizor u Požarevcu.
Kao na staroj, požuteloj fotografiji sećanja mi polako blede, gase se.
Pokušavao sam, nekoliko puta, da to u šali ispričam i poverim svojoj deci — njih dvoje nisu više deca nego ljudi, rođeni, prohodali i progovorili uz televizor, video i računar — nisu me razumela, jer izgleda ne mogu da zamisle svet bez treperenja, makar i prazne slike na ekranu.
A nama se televizija dogodila kad smo već imali dvadeset i nekoliko godina. U gradu su isprva bila samo dva televizora, oba državna — jedan u Domu kulture, drugi u Opštini. Trebalo je imati mnogo sreće, još više veza i privilegija, da bi se domaknuli i makar za kratko buljili u nejasnu i treperavu sliku, dvostrukih i nejasnih kontura i punu gustog snega.
Srećom, tada sam bio na velikom položaju — bio sam upravnik Doma kulture! — jedne nejasne ustanove koja je, po nekom starom boljševičkom planu i naumu, trebalo da zameni crkvu, pa sam imao ogromnu vlast, nikad veću neću imati, da predveče uključim, a po završetku programa isključim prvi televizor u varoši. Upravljao sam čarobnom kutijom, palio i gasio!
Sećam se, nije mnogo više televizora bilo ni u vreme Olimpijade u Rimu, a bio sam određen u komisiju koja je trebalo da određuje ko će, kad, šta i koliko dugo moći da gleda od ovog veličanstvenog sportskog spektakla.
Nastojali smo u komisiji da radimo pošteno i pravično, ni po babu ni po stričevima, ali koja komisija može da se sasvim odupre pritiscima, ucenama, moljakanjima i protekciji?
Tako je bilo ispočetka, vrlo brzo, za nekoliko poludelih godina, krovovi kuća, čak i onih straćara u Ciganskoj mali i na utrini divlje gradnje, iskitili su se antenama! Počeo je huk koji se nije smirio do današnjih dana.
Ovu davnu i nostalgičnu uspomenu o prvom televizoru u jednoj srbijanskoj varoši i radu Komisije za određivanje podobnih gledalaca Olimpijade u Rimu ne beležim ovde samo kao šalu i razbibrigu, nego kao pouzdan znak vremena i meru koliko je mnogo značila pojava televizije u civilizacijskom, društvenom i kulturnom razvoju narodnog života. Nekako u isto vreme iz kragujevačkih Zavoda izmileo je i prvi srpski auto — „fića".
Budućim istoričarima, pametnijim od ovih današnjih, koji se previše bave politikom, ostaje u zadatak da izmere i pokažu koliko su „fića" i te-ve iz korena izmenili život Srba. Računam da su to učinili mnogo dublje i radikalnije od ratova, primirja, prolaznih svetskih moda i ideja, političkih vratoloma i preokreta.
Auto ih je izvukao iz zavičaja i uputio daleko, čak na more i u inostranstvo, te-ve im je u kuću donela sliku sveta i zbivanja. Svet je postao mali, a njima se činilo da su porasli i veliki. (Kažu da živimo u „globalnom selu", da, ali kao „globalni seljaci".)
A da li je ta izmena nabolje, vrag će ga znati. Povratka nema.
BONUS: Slobodan Stojanović - Prvi televizor male varoši ("TV lica")
Kad god se povede razgovor o televiziji, zažalim što nisam iskoristio i obradio jednu zgodnu i sadržajnu temu — prvi televizor u Požarevcu.
Kao na staroj, požuteloj fotografiji sećanja mi polako blede, gase se.
Pokušavao sam, nekoliko puta, da to u šali ispričam i poverim svojoj deci — njih dvoje nisu više deca nego ljudi, rođeni, prohodali i progovorili uz televizor, video i računar — nisu me razumela, jer izgleda ne mogu da zamisle svet bez treperenja, makar i prazne slike na ekranu.
A nama se televizija dogodila kad smo već imali dvadeset i nekoliko godina. U gradu su isprva bila samo dva televizora, oba državna — jedan u Domu kulture, drugi u Opštini. Trebalo je imati mnogo sreće, još više veza i privilegija, da bi se domaknuli i makar za kratko buljili u nejasnu i treperavu sliku, dvostrukih i nejasnih kontura i punu gustog snega.
Srećom, tada sam bio na velikom položaju — bio sam upravnik Doma kulture! — jedne nejasne ustanove koja je, po nekom starom boljševičkom planu i naumu, trebalo da zameni crkvu, pa sam imao ogromnu vlast, nikad veću neću imati, da predveče uključim, a po završetku programa isključim prvi televizor u varoši. Upravljao sam čarobnom kutijom, palio i gasio!
Sećam se, nije mnogo više televizora bilo ni u vreme Olimpijade u Rimu, a bio sam određen u komisiju koja je trebalo da određuje ko će, kad, šta i koliko dugo moći da gleda od ovog veličanstvenog sportskog spektakla.
Nastojali smo u komisiji da radimo pošteno i pravično, ni po babu ni po stričevima, ali koja komisija može da se sasvim odupre pritiscima, ucenama, moljakanjima i protekciji?
Tako je bilo ispočetka, vrlo brzo, za nekoliko poludelih godina, krovovi kuća, čak i onih straćara u Ciganskoj mali i na utrini divlje gradnje, iskitili su se antenama! Počeo je huk koji se nije smirio do današnjih dana.
Ovu davnu i nostalgičnu uspomenu o prvom televizoru u jednoj srbijanskoj varoši i radu Komisije za određivanje podobnih gledalaca Olimpijade u Rimu ne beležim ovde samo kao šalu i razbibrigu, nego kao pouzdan znak vremena i meru koliko je mnogo značila pojava televizije u civilizacijskom, društvenom i kulturnom razvoju narodnog života. Nekako u isto vreme iz kragujevačkih Zavoda izmileo je i prvi srpski auto — „fića".
Budućim istoričarima, pametnijim od ovih današnjih, koji se previše bave politikom, ostaje u zadatak da izmere i pokažu koliko su „fića" i te-ve iz korena izmenili život Srba. Računam da su to učinili mnogo dublje i radikalnije od ratova, primirja, prolaznih svetskih moda i ideja, političkih vratoloma i preokreta.
Auto ih je izvukao iz zavičaja i uputio daleko, čak na more i u inostranstvo, te-ve im je u kuću donela sliku sveta i zbivanja. Svet je postao mali, a njima se činilo da su porasli i veliki. (Kažu da živimo u „globalnom selu", da, ali kao „globalni seljaci".)
A da li je ta izmena nabolje, vrag će ga znati. Povratka nema.
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
