Stajao je u stavu mirno pred komandantom somborskog garnizona Veljkom Maškovićem. Izgovarao je ove reči ne sasvim onako kao u filmovima, ali dovoljno odsečno, a u isto vreme i dostojanstveno.
Posle uobičajenog vojničkog »dijaloga« pokušali smo da napravimo atmosferu malo manje službenom. Pukovnik Mašković je jednostavan čovek, nije formalist, ali zato vojniku Džajiću nije baš polazilo za rukom da bude sasvim ležeran.
— Evo, hoće da nas slikaju zajedno —
obratio se Mašković popularnom fudbaleru. Meni to ne smeta.
— Meni imponuje, druže komandante —
odogovorio je kratko Džajić.
— Da vidim da li ti je uniforma kako
treba, nije ovo fudbalska oprema, koju nisi imao kompletnu, pa si
zato stradao. Kažu mi da si sada dobro i potpuno spreman.
— Da, spreman za vojničke zadatke, ali ne i za fudbal — kaže Džajić.
— Biće i za to vremena — kao da ga
je tešio pukovnik Mašković.
Dakle, pred nama je Dragan Džajić,
vojnik — jugoslovenski rekorder u broju nastupa za državni tim i
njegov poslednji kapiten, rekorder u broju nastupa za selekcije
našeg kontinenta i planete, najbolje krilo sveta...
Svi ti silni dometi u ovom trenutku
nemaju mnogo važnosti — Dragan Džajić je vojnik, koji je
prethodnim uspesima stekao slavu, ali ne i poštedu da pošteno i
vredno odsluži tu svetu dužnost.
On je samo jedan od vojnika, jedan od
dvadeset i dvojice iz njegove sobe, popravlja uniformu, zateže
krevet, obučava se i savlađuje tajne dosad nepoznate... Očekuje
pisma...
— Sve je jednostavno i može se kada
se hoće — kaže popularni fudbaler. - Jedva sam čekao da odužim i ja taj dug...
Dugo se pričalo, kada je govoreno o
njegovom (sada već bivšem) oboljenju kičme, o tri preloma nogu za
poslednjih 18 meseci, da se priprema teren da bude oslobođen
služenja vojske.
— Čuo sam i ja mnogo puta te priče i
jedva sam čekao ovaj trenutak da bi ih na najbolji način demantovao.
Sledećih 15 meseci Dragan Džajić je vojnik, a ko hoće da proveri
— neka dođe.
* Da li ste izračunali kada treba da
izađete iz vojske?
— Izbegavam to da učinim, još je
rano.
Pukovnik Mašković je vojniku Džajiću
prokontrolisao uniformu pre slikanja. Ivan Ćurković se tu zatekao
pošto je tog dana došao da obiđe svoje drugove u garnizonu u
Somboru gde je služio vojni rok, kao i da poseti svog nekadašnjeg
druga iz reprezentacije Džajića.
Otišao je posle dugih putovanja,
luksuznih hotela, bogatih prijema, govora punih reči — ali
hladnih, pozdrava kurtoaznih, iz sveta s puno sjaja i malo
topline. Došao je u jedan drugi svet — s malo formalnosti i puno
poverenja. Zato i kaže:
— Ovde je sve jednostavno, obaveze
poznate, nije ništa neizvesno. Čovek je mirniji, barem ja. Vojnici
su mi kao klupski drugovi. Juče su dolazili dvoje ljudi, muž i
žena iz sela Stapara, doneli mi čokolade da podelim sa drugovima i
pozvali me da ih posetim. To obraduje čoveka.
* Obično kada čovek promeni način
života više razmišlja o danima koji su protekli...
— Dosta razmišljam o svemu. Sad kao
da prvi put u životu imam vremena da mirno razmišljam o svemu što
je bilo, da sabiram i oduzimam i da stvari postavljam na pravo mesto.
* Da li ste zadovoljni posle takvih
razmišljanja?
— Nemam razloga da ne budem
zadovoljan. Dao sam fudbalu mnogo, ali sam dosta i dobio. Živeo sam
doduše u nervozi, iskidano, uvek u nekoj groznici. Od rane mladosti
sam opterećivan time da treba da postignem još, da budem najmlađi
prvotimac, najmlađi reprezentativac, da pružim što više, da igram
u reprezentaciji Evrope, sveta, da postignem rekord u
reprezentaciji...
U silnoj trci, zahtevima koje sam postavljao sebi,
i koje su drugi meni postavljali, bio sam i ozbiljno bolestan, tri
puta sam lomio noge, sitnije povrede da ne brojim. Ali, sve je to
cena puta koji sam izabrao.
* Očigledno ste želeli puno, a i
mnogo postigli. Kada to govorite, stiče se utisak kao da više nemate
mnogo ambicija?
— Naprotiv. Ja moram na sve da stavim
krunu, moram još dosta da postignem. Ova pauza mi dobro dođe, a
uskoro počinjem sa treninzima. Naš klub, Avijatičar, može da bude
veoma jak, a zastavnik Đurković koji nas vodi je veoma ambiciozan i
sposoban i želi da postignemo vredne rezultate.
* Nadate li se pozivu Boškova za meč
protiv Španije?
— Nadam se pozivu, nadam se da ću
biti i spreman, a nadam se da mi ni vojne vlasti neće praviti
pitanje oko toga da pomognem reprezentaciji.
* Ovih dana naš fudbal se potresao
mnogim nesporazumima — kako vam sve to izgleda odavde, iz kasarne?
— Čitam i vidim šta se događa. Žao
mi je što je tako, sve to optuživanje i traženje nekih kvaka šteti
fudbalu i fudbalerima. A fudbaleri su tu najmanje krivi...
Dok je odlazio kasarnskim krugom ka
svojim vojničkim obavezama, posmatrali smo ga i prvi put videli
jednog drugog Džajića, momka koji verovatno nije ni svestan koliko
je srećan što je makar za jedno vreme skinuo sa sebe teret koji se
zove slava i korača krugom koji ne zna za tu tegobu, gde je vojnik — vojnik.
Pa i onda kada se zove Dragan Džajić.
Napisao: R. Šoškić, snimio: R. Knežević (Tempo 1973.)
Dve godine ranije, januar 1971:
Kako je Somborski garnizon oživeo otkako su došli vojnici sportisti
Izazov Boškovu
Nedavnim dolaskom mladih vojnika, Sombor je tako reći preko noći postao grad sportista u uniformama. Posebno
ih se veliki broj obreo u jedinici pukovnika Veljka Maškovića, od
svih veoma cenjenog starešine i ljubaznog domaćina. U plavim
uniformama avijatičara najviše je fudbalera — Ivan Ćurković, Ilija Katić i Milorad Tošić (Partizan), Branko Gračanin (Dinamo),
Šanta (Crvenka), Drašković i Đilas (Proleter — Zrenjanin), Lukač
(Novi Sad), Bugarin (Bosna — Visoko), Halilović (Rudar —
Ljubija), Milojević (Borac — Čačak) — a tu su i najbolji
jugoslovenski bokser Zvonko Vujin, rukometaš pančevačkog Dinama
Pendić, zatim dvojica veoma popularnih iz sveta spektakla — pevač
Leo Martin (Miša Jović) i glumac Ljuba Moljac (Miodrag Andrić)...
Toliko »zvezda« odjednom odavno se
nije našlo u ovoj jedinici, pa treba očekivati da će sportski i
kutlurno-zabavni život u njoj biti veoma bogat.
— Sve su to dobri momci, veoma vredni
i disciplinovani — kaže pukovnik Mašković. Samim tim što su
popularni, i njihove obaveze kao vojnika su veće, jer treba da služe
za primer ostalima. Verujem da će tako i biti. S druge strane, mi
ćemo se, koliko nam to mogućnosti dozvoljavaju, truditi da im omogućimo da se i
u vojsci bave sportom i svojim poslovima, da održe raniju formu.
Ne remeteći ustaljeni red u kasarni i
program obuke, pukovnik Mašković nam je predusretljivo, u vreme
ručka, u svojoj kancelariji omogućio sastanak sa najpopularnijim
»remcima«. Svi pozvani (izuzev obolelog Ivana Ćurkovića, koji se u
vreme naše posete nalazio u Vojnoj bolnici u Novom Sadu) došli su
u svečanim uniformama, utegnuti i glatko izbrijani.
Pozdravljali su
strogo po vojničkim propisima i uopšte ponašali se ozbiljno kao "stari vojnici”. Raspoloženi i duhoviti komandant Mašković —
inače, po sopstvenom priznanju, veliki prijatelj sporta — potrudio
se da razgovor bude neusiljen i spontan. On je postavljao pitanja
vojnicima i odgovarao na njihova, a reporteru je preostalo samo da
beleži »cake«.
— Činilo mi se da si ti, Leo, rastom
znatno manji!
— Verovatno zato — odvratio mu je
Leo Martin — što ste me gledali samo na malom ekranu.
— Jesi li javio supruzi da te može posetiti na dan polaganja svečane obaveze?
— Imamo tromesečnog sinčića i ona ne može od njega ni da »mrdne«. Ostaje jedino da me
ponekad pustite da »skoknem« do Beograda...
— Videćemo... A koliko ti imaš dece, Ljubo, upitao je pukovnik Ljubu Moljca — Miodraga Andrića.
— Skoro dvoje!
Svi su se nasmejali.
— Pa, jednog sina već imam —
objasnio je Ljuba — a drugi će uskoro da se rodi.
— I moja žena je pred porođajem — upao je Ilija Katić. — Glavu dajem da će biti sin!
— Proslavićemo to — raspoložen je pukovnik Mašković. — Posebno ako bude junior!
— Jel može ovako, druže
pukovniče — nestrpljiv je Katić. - Ako bude sin — deset dana
odsustva, a ako bude kćerka — ništa?
— Videćemo, ne uzbuđuj se pre
vremena...
Trebalo bi da Zvonko Vujin ove godine
učestvuje na prvenstvu Balkana i Evrope i Mediteranskim igrama. On
veruje da će vojne vlasti imati razumevanja za njegove sportske
ambicije i omogućiti mu da se dobro pripremi za navedena takmičenja.
— Ubeđen sam da će ovo biti
najuspešnija godina u mojoj karijeri — kaže Vujin. — Na
šampionatu Balkana i na Mediteranskim igrama osvojiću zlatne
medalje, a na prvenstvu Evrope bar — neku!
Razgovor se potom preneo na to šta sve
mladi vojnici — sportisti i umetnici mogu da učine da bi boravak
u kasarni bio prijatniji i njima i njihovim drugovima. Spomenute su
usmene novine, koncerti, gostovanja u obližnjim
mestima, sportske i druge priredbe. Fudbaleri su najbrojniji i od
njih treba najviše i očekivati.
— Imamo tim bolji od nekih prvoligaša
— kaže Ilija Katić. — Ako budemo češće trenirali, uspesi
neće izostati.
— Možemo mirne duše da izazovemo
Vujadina Boškova i reprezentaciju — zadovoljan je pukovnik
Mašković. — Domaći Radnički je za nas suviše slab protivnik...
Da ove ocene nisu preterane, najbolje
je pokazao nedavni susret ekipe somborskog garnizona sa prvoligašem
Crvenkom, koji su vojnici — fudbaleri lako dobili sa 3:1. To je bio
njihov prvi nastup. A tek kad se uigraju...
— U jedinici smo veoma lepo primljeni
— rekao je na kraju Branko Gračanin. — Zato ćemo se svim
snagama truditi da i mi što bolje ispunimo svoje obaveze. I kao
vojnici, i kao sportisti...
U to niko ne sumnja.
Napisao: D. Čolović
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)