O tom periodu govori i specijalni prilog koji su sredinom osamdesetih za magazin Rock pripremili Predrag Kovačević i Ljubo Trifunović, a ovom prilikom "Koreni YU rocka" upotpunjeni su dodatnim člancima i fotografijama iz domaće štampe...
Prateće manifestacije: Veoma važni činioci u popularizaciji i širenju rock muzike bili su (i ostali) mediji masovnog komuniciranja, kao i veliki koncerti. Prva radio-emisija disk-džokejskog tipa zvala se „Sastanak u 9 i 5", a emitovana je na talasima Radio Beograda po prvi put 2. aprila 1961. godine. Njen tvorac, Nikola Karaklajić, „majka" beogradskih „električara", nije žalio ni truda, ni sopstvenog novca da jugoslovenske rockere što hitrije izveštava o zbivanjima na svetskoj rock sceni, ali i da pomogne razvoj i afirmaciju domaćeg rocka.
Ova emisija je praktično bila ledolomac okoštalih birokratskih struktura domaćeg radija, koje su pružale žestok otpor inovacijama ma u kom pogledu.
Tako je 1962. godine Nikola Karaklajić odbio da na listu deset najpopularnijih pesama, koje su odabrali slušaoci, uvrsti po sugestiji direktora nekog od izvođača iz socijalističkih zemalja.
To je mogao da bude jedan od prvih primera lažiranja liste popularnosti kod nas.
Zbog toga je suspendovan sa posla i odmah zatim je napustio Radio Beograd. Kasnije ga je isti taj direktor pozvao da se vrati.
Zbog toga je suspendovan sa posla i odmah zatim je napustio Radio Beograd. Kasnije ga je isti taj direktor pozvao da se vrati.
Proboj koji je „Sastanak u 9 i 5" ostvario u prvim godinama svog postojanja, potom njegovo transformisanje u „Muzički automat" i opšti proboj strogo selektiranih pop ploča u druge radijske emisije (mahom mozaičko-propagandnog tipa), pomogao je istovremeno i radiju da preživi naglu ekspanziju jugoslovenske televizije, štaviše, da joj parira na jedini mogući način - i naravno - afirmisanju rocka.
Otuda je pokretanje autorske emisije Nikole Neškovića „Prijatelj zvezda" na Drugom programu Radio Beograda 27. novembra 1966. godine, bilo zapravo poslednja stepenica u usponu domaćeg radija od administrativno-arhaičnog ka otvoreno-modernom.
Veliku ulogu je odigrala i emisija „Veče uz radio" koju je na I programu Radio Beograda 10. novembra 1968. godine pokrenuo Nikola Karaklajić.
Veliku ulogu je odigrala i emisija „Veče uz radio" koju je na I programu Radio Beograda 10. novembra 1968. godine pokrenuo Nikola Karaklajić.
Tokom godina ovo je bila jedna od retkih, tako reći jedina emisija koja je kontinuirano pratila domaću i stranu scenu, zalažući se za što bolji kontakt sa slušaocima.
Pored toga, čitavoj plejadi tada mladih i neafirmisanih grupa je pružila priliku da prvi put uđu u studio i naprave svoje snimke.
Pored toga, čitavoj plejadi tada mladih i neafirmisanih grupa je pružila priliku da prvi put uđu u studio i naprave svoje snimke.
Ostale jugoslovenske matične radio-stanice sporadično su otvarale kanale za propuštanje pojedinih pop/rock ploča, potom, od sredine šezdesetih godina pokušale i sa specijalizovanim emisijama (koje su se po formi morale uklapati u konvencionalne prevaziđene šeme), ali do dana današnjeg se nisu transformisale u koncept modernog radija, već su to savremeno poimanje radija, uz ogromne otpore, prepustile novootvorenim lokalnim stanicama.
S druge strane, televizija je veoma brzo prihvatila „beat" muzku.
Istina, pored pružanja šansi mladim i talentovanim ljudima koji su osećali prirodu „malog ekrana" i organski je povezivali sa muzikom svog senzibiliteta (što je rezultiralo „otkačenim" emisijama iz serije „Taj mladi, ludi svet" tadašnjeg „nestašnog dečaka" Jovana Ristića), televizija se trudila i da velikim rock manifestacijama (obično gitarijadama) svojim reportažnim prikazima za „ozbiljnu" javnost imputira negativnu konotaciju.
Istina, pored pružanja šansi mladim i talentovanim ljudima koji su osećali prirodu „malog ekrana" i organski je povezivali sa muzikom svog senzibiliteta (što je rezultiralo „otkačenim" emisijama iz serije „Taj mladi, ludi svet" tadašnjeg „nestašnog dečaka" Jovana Ristića), televizija se trudila i da velikim rock manifestacijama (obično gitarijadama) svojim reportažnim prikazima za „ozbiljnu" javnost imputira negativnu konotaciju.
Prva velika javna rock manifestacija održana je 26. aprila 1964. godine u hali III Beogradskog sajma, a u okviru nekakve vašarske priredbe nazvane „Sajam veselja". Pod naslovom „Vatromet ritma", u višečasovnom programu su nastupili Zlatni dečaci, Lutalice, Iskre, Elipse, Crveni koralji i Sadžo.
U biti, „Vatromet ritma" je preteča kasnijih gitarijada, pa i čuvenih BOOM festivala.
Prvih dana novembra naredne godine, u Zagrebu je održan i Prvi festival beat muzike. Završne večeri su nastupili Mladi, Ptice, Delfini (Zagreb), Uragani, Zlatni akordi, Stalaktiti, Crveni koralji, Šigele, Kennedy Boys i gosti iz Trsta, The Five Fans.
Već 1967. godine, Festival beat muzike, iako održan u istom terminu i sa istim propozicijama, promenio je ime u Šampionat vokalno instrumentalnih sastava, a na sceni su se, od poznatijih imena, pojavili Zlatni akordi, Lutke, Crveni koralji, Delfini (Zagreb), Kameleoni, Beštije, Desperadosi, Prijatelji...
Već 1967. godine, Festival beat muzike, iako održan u istom terminu i sa istim propozicijama, promenio je ime u Šampionat vokalno instrumentalnih sastava, a na sceni su se, od poznatijih imena, pojavili Zlatni akordi, Lutke, Crveni koralji, Delfini (Zagreb), Kameleoni, Beštije, Desperadosi, Prijatelji...
Korak dalje učinjen je u organizaciji ,,TV novosti", koje su pod naslovom „Dajemo šansu električarima" organizovale Prvu gitarijadu 9. januara 1966. godine.
Formiran je čak i stručni žiri, koji je pred hiljadama posetilaca u hali sajma proglasio najbolje po sledećem redosledu: Elipse, Siluete, Plamenih 5, Indexi, Iskre, Smeli, Bele višnje (Čačak), Plavi dečaci (Zemun), Veseli dečaci (Beograd), Rubinsi (Niš). Kao po dogovoru, svako od ansambala je u svom programu imao „Get Off Of My Cloud" i „Satisfaction" Stonesa!
Vredno je preneti reagovanje prof. dr Aleksandra Kostića koje je objavio ,,NIN" od 27. februara pod naslovom „Naši domaći Bitlsi", a sa podnaslovom „neke seksobiološke napomene":
Formiran je čak i stručni žiri, koji je pred hiljadama posetilaca u hali sajma proglasio najbolje po sledećem redosledu: Elipse, Siluete, Plamenih 5, Indexi, Iskre, Smeli, Bele višnje (Čačak), Plavi dečaci (Zemun), Veseli dečaci (Beograd), Rubinsi (Niš). Kao po dogovoru, svako od ansambala je u svom programu imao „Get Off Of My Cloud" i „Satisfaction" Stonesa!
"Ako pojave u vezi s 'gitarijadom' treba tumačiti, makar i kao privremenu težnju za vraćanjem u ranije stupnjeve razvoja, to ne znači da nam je zabranjeno da tim težnjama damo otpora, kao što suzbijamo i druge praiskonske težnje...
Sasvim je izlišno dokazivati da su pojave 'bitlsa' i njihovih ekshibicija uvezene sa Zapada. Neokolišeno rečeno: one su ne samo uvezeni proizvod Zapada, nego predstavljaju dekadentan, ružan, bezvrednostan i štetan proizvod, za čiji se uvoz ne smeju tražiti ni velika ni mala vrata."
Finale Druge beogradske gitarijade održano je 23. januara 1967. godine uprkos negativnom mišljenju prof. dr Aleksandra Kostića.
Za smotru se prijavilo stotinak grupa, a za konkurenciju je odabrano tridesetak, dok je prodato 13.000 ulaznica (opet na Sajmu).
Po oceni žirija, najbolji su bili beogradski Crni biseri, splitski Delfini i čačanske Bele višnje, dok je žiri publike za najbolje proglasio zemunske Plave dečake. Van konkurencije su nastupali pobednici prethodne gitarijade Elipse, Siluete i Plamenih 5.
Za smotru se prijavilo stotinak grupa, a za konkurenciju je odabrano tridesetak, dok je prodato 13.000 ulaznica (opet na Sajmu).
Po oceni žirija, najbolji su bili beogradski Crni biseri, splitski Delfini i čačanske Bele višnje, dok je žiri publike za najbolje proglasio zemunske Plave dečake. Van konkurencije su nastupali pobednici prethodne gitarijade Elipse, Siluete i Plamenih 5.
Nakon kontroverzi javnosti i euforije mladih uz Prvu beogradsku gitarijadu, nešto stišane strasti uz Drugu, serija priredbi ove vrste počinje da se održava širom zemlje.
Marta 1967. održava se Prva sarajevska gitarijada u dvorani Fiskulturnog centra, na kojoj su Indexi postali i zvanični prvaci BiH i dobili specijalnu nagradu lista „Oslobođenje" - električnu gitaru. Vicešampioni su bili momci iz sastava Čičak, treći Kodeksi, a najbolji bend iz unutrašnjosti republike je bio travnički Veziri.
Marta 1967. održava se Prva sarajevska gitarijada u dvorani Fiskulturnog centra, na kojoj su Indexi postali i zvanični prvaci BiH i dobili specijalnu nagradu lista „Oslobođenje" - električnu gitaru. Vicešampioni su bili momci iz sastava Čičak, treći Kodeksi, a najbolji bend iz unutrašnjosti republike je bio travnički Veziri.
Ostale gitarijade su sukcesivno održavane u naredne dve godine, ali njihov značaj nije prelazio lokalne okvire.
Paralelno sa Prvom gitarijadom u Beogradu, dogovoren je i realizovan „muzički dvomeč" Zagreb-Beograd, na kome su ponajbolje grupe iz najjačih rock središta „odmeravale snage". Prvi deo ovog takmičenja održan je 1966. u Zagrebu, a drugi deo - godinu dana kasnije u Beogradu.
Više od toga ko je bio, prema ocenama žirija, bolji i uspešniji, uzburkala su prašinu pisanja bulevarskih listova u kojima je cela manifestacija kritikovana kao „mahinacija samozvanih menadžera".
Ovo pominjemo s toga, što je iz ovih takmičenja, a sa iskustvom gitarijada, 1968. godine u Zagrebu izrasla velika rock manifestacija pod nazivom Prvi jugoslovenski pop festival.
Ovo pominjemo s toga, što je iz ovih takmičenja, a sa iskustvom gitarijada, 1968. godine u Zagrebu izrasla velika rock manifestacija pod nazivom Prvi jugoslovenski pop festival.
Na ovom festivalu su birane najbolje nove domaće kompozicije, što je očito korak dalje u afirmisanju autorskog pristupa domaćem rock'n'rollu.
Pobedili su Crveni koralji s numerom „Moja gitara", a iza njih su bili momci iz Grupe 220 sa dve Mlinarčeve teme, „Prolazi jesen" i „Plavi svijet", dok su na trećoj poziciji ponovo bili Crveni koraiji s pesmom „Noćas sam sanjao".
Juna naredne godine održan je i Drugi jugoslovenski pop festival (učestvovali su Mladi levi, Korni grupa, Uragani, Džentlmeni, Bis bez, Indexi...), koji je u sedamdesetim godinama praktično prerastao u čuveni BOOM festival, s tim što je u prelaznom razdoblju imao razne druge nazive (Pop maraton 69. u Zagrebu, Novogodišnji superspektakl 1970. Pop Explosion u ljubljanskoj hali „Tivoli").
Pobedili su Crveni koralji s numerom „Moja gitara", a iza njih su bili momci iz Grupe 220 sa dve Mlinarčeve teme, „Prolazi jesen" i „Plavi svijet", dok su na trećoj poziciji ponovo bili Crveni koraiji s pesmom „Noćas sam sanjao".
Značajnu ulogu u razvoju domaćeg rocka imali su i prvi domaći magazini specijalizovani za pop muziku. Trećeg maja 1966. godine, u izdanju novinsko-izdavačkog preduzeća „Duga", pojavio se „Džuboks", prvi domaći informator o zbivanjima u domaćoj i stranoj pop i rock muzici.
Glavni urednik „Džuboksa" je bio Nikola Karaklajić, a prvi broj je štampan u fantastičnom tiražu i za današnje prilike od 100.000 primeraka.
Istog dana uveče, u čast svečanog događaja upriličen je koncert na kome su muzicirali Zlatni dečaci i Šigele.
Korak dalje u aktivnostima „Džuboksa" predstavljalo je štampanje folija na kojima su otiskivani aktuelni svetski hitovi u originalnim verzijama, tako da su prosečni jugoslovenski rock fanovi po prvi put mogli da sa svog gramofona čuju Stonese, Beatlese, Who, Easybeats, Eric Burdon & The Animals...
Istog dana uveče, u čast svečanog događaja upriličen je koncert na kome su muzicirali Zlatni dečaci i Šigele.
U šesnaest brojeva mesečnika, priloženo je tokom 1967. godine isto toliko folija sa sledećim naslovima i izvođačima:
1. „Have You Seen Your Mother, Baby, Standing In The Shadow?" - The Rolling Stones
2. ,,Happy Jack" - The Who
3. „Snoopy Vs. The Red Baron" - The Royal Guardsmen
4. ,,Ruby Tuesday" - The Rolling Stones
5. „Somethin' Stupid" - Nancy & Frank Sinatra
6. ,,Friday On My Mind" - Easybeats
7. ,,When I Was Young" - Eric Burdon & The Animals
8. „I'll Come Running" - Cliff Richard
9. „Running Out Of World (Beat na moru)" - The Shadows
10. „The House That Jack Built" - Alan Price Set
11. „The Letter" - The Box Tops
12. „Sons And Lovers" - Paul Jones
13. ,,Everybody Knows" - The Dave Clark Five
14. „Hello, Goodbye" - The Beatles
15. „Darlin'" - Beach Boys
16. „Me, The Peaceful Heart" - Lulu
Zanimljivo je da su ove folije vremenom dostigle prilično visoke cene na tržištima rariteta, pri čemu je osobito cenjena i tražena folija broj 9, budući da je to jedini snimak Shadowsa koji se ne nalazi niti na jednoj drugoj ploči ovog benda.
Reč je inače o pesmi Marija Boljunija, koju su Shadows u prepevu Dona Blacka izveli u sekciji internacionalnih alternacija na festivalu „Split 67"!
Kada je „Džuboks" dovršio svoju pionirsku publicističku ulogu, smenio ga je „Pop Express", koji se pojavio na domaćim kioscima 10. februara 1969. godine.
U izdanju Centra za kulturnu djelatnost omladine Zagreba, „Pop Express" se predstavio kao daleko ozbiljniji pokušaj u prezentaciji i tumačenju zbivanja na domaćoj i svetskoj rock sceni, te iako su izašla svega 23 broja ovog lista, smatra se da je bio odlučujući za razvoj domaće pop-rock publicistike.
U izdanju Centra za kulturnu djelatnost omladine Zagreba, „Pop Express" se predstavio kao daleko ozbiljniji pokušaj u prezentaciji i tumačenju zbivanja na domaćoj i svetskoj rock sceni, te iako su izašla svega 23 broja ovog lista, smatra se da je bio odlučujući za razvoj domaće pop-rock publicistike.
Da su se događanja u domaćoj pop muzici pomno pratila u daleko širem krugu nego što bi se to moglo u prvi mah pomisliti, pokazuje i zapis iz „Dnevnika" Miroslava Krleže (knjiga peta), koji je 6. aprila 1968. zabeležio: „Dubrovački trubaduri, koje je otpratila gomila od 10.000 stanovnika simpatizera, propali su sinoć na festivalu „London 1968"; radilo se o učešću na takmičenju za Pesmu Evrovizije".
Bez sumnje da su i dva gostovanja velikih engleskih grupa impulsivno i stimulativno delovala na domaće grupe, a i publiku. Prvog aprila 1967. godine, grupa The Searchers je svirala u beogradskom Domu sindikata i digla publiku na noge.
Sa skromnim ozvučenjem, zvučali su ,,kao sa ploča", kako je tada prokomentarisano i značajno uticali na podizanje nivoa sviranja lokalnih bendova.
Sa skromnim ozvučenjem, zvučali su ,,kao sa ploča", kako je tada prokomentarisano i značajno uticali na podizanje nivoa sviranja lokalnih bendova.
Kao predgrupe su nastupile Elipse i Siluete.
Tri meseca kasnije, poslednjeg dana juna, u Beogradu je gostovala i grupa The Hollies. Sa velikim transparentom „Hollies vole mir!" u pozadini bine, svirali su nešto više od pola sata.
Publika nije tražila bis, jer je bila zadovoljena predgrupom, Elipsama sa Edijem Dekengom, koji su izveli tada popularniji soul repertoar.
Tri meseca kasnije, poslednjeg dana juna, u Beogradu je gostovala i grupa The Hollies. Sa velikim transparentom „Hollies vole mir!" u pozadini bine, svirali su nešto više od pola sata.
Publika nije tražila bis, jer je bila zadovoljena predgrupom, Elipsama sa Edijem Dekengom, koji su izveli tada popularniji soul repertoar.
No, valja reći i to da su Elipse mnogo toga u scenskom pogledu naučile od Searchersa i da su u protekla tri meseca znatno unapredile svoje muziciranje na koncertnim podijumima.
Konačno, vrhunac afirmacije rock potkulture u našoj sredini i prelazna tačka njenog transformisanja u nov kulturni model, bila je premijera tribalnog ljubavnog rock mjuzikla „Kosa" u beogradskom Ateljeu 212, održana 20. marta 1969. godine.
Po rečima autora „Kose" Radoa i Ragnija, koji su nekoliko meseci kasnije prisustvovali beogradskoj predstavi i uključili se u nju, ona je bila spontanija, nadahnutija i snažnija, ukratko, bolja i od brodvejske i od londonske.
Tokom nekoliko narednih godina svog življenja, beogradska „Kosa" je obišla praktično sve značajne scene u Jugoslaviji, a kroz njeno hipi pleme su prodefilovali Mira Peić, Dragan Nikolić, Miša Janketić, Branko Milićević (danas „Kockica"), Dušan Prelević, Ljuba Moljac, Jelisaveta Sabljić, Jugoslav Vlahović, Nada Simić i nebrojeni drugi, danas (zaboravljeni) sredovečni porodični ljudi.
Februara 1968. godine u ljubljanskoj hali „Tivoli" održana je prva slovenačka gitarijada na kojoj su se pojavila 32 vokalno-instrumentalna sastava iz cele Slovenije. Gitarijada je bila podeljena u dva dela: predtakmičenje (obavezno za sve učesnike) i fnale. Svaki sastav je morao da izvede pet kompozicija. Jednu sopstvenu, tri po svom izboru i jednu napisanu za tu priliku. Po odličnoj organizaciji i velikom broju dobrih grupa, ova smotra rocka bila je svojevrsno iznenađenje. Hala „Tivoli'' je bila rasprodana, program je trajao skoro četiri sata i tekao bez tehničkih problema i sličnih stvari bez kojih se ovakve manifestacije nisu mogle zamisliti.
Dosta kvalitetan svetlosni park, za šezdesete živopisna pozornica, kao i uređaj za merenje aplauza, doprineli su da se koncert pretvori u efektan šou.
Po oceni stručnog žirija, prve su bile Bele vrane, drugo mesto je pripalo izrazitim favoritima, grupi Mladi levi.
Treći su bili Rdeči dečki, a otkriće smotre je bila četvoroplasirana grupa iz Jesenica, Karavele.
Sledili su Kalemari iz Kopra i grupa 333 iz Kranja, koji su podelili peto i šesto mesto.
Sedmi su bili Faraoni iz Izole, osmi Sinovi iz Ljubljane, a poslednji Pietorsi iz Ajdovščine.
Treba naglasiti da je publika bila u potpunosti zadovoljna odlukama žirija.
Po oceni stručnog žirija, prve su bile Bele vrane, drugo mesto je pripalo izrazitim favoritima, grupi Mladi levi.
Treći su bili Rdeči dečki, a otkriće smotre je bila četvoroplasirana grupa iz Jesenica, Karavele.
Sledili su Kalemari iz Kopra i grupa 333 iz Kranja, koji su podelili peto i šesto mesto.
Sedmi su bili Faraoni iz Izole, osmi Sinovi iz Ljubljane, a poslednji Pietorsi iz Ajdovščine.
Treba naglasiti da je publika bila u potpunosti zadovoljna odlukama žirija.
Početkom marta 1967. godine, u Beogradu je, pored „Ateljea 212", u staroj kući Jevrema Grujića otvoren prvi diskoklub u Beogradu, a verovatno i u Jugoslaviji. Zvanično, klub nije dobio ime, ali je bio poznat u narodu kao „Go-Go" ili „Gaučo”.
Za to vreme imao je odličnu opremu: gramofone „Dual 1019” i ,,Quad" pojačala. Ubrzo ovo mesto postaje okupljalište jugoslovenskih rock muzičara.
Novi snimci se predstavljaju okupljenima i lagano se stvara klima u kojoj kompozicije domaćih autora ravnopravno konkurišu inostranim hitovima na top-listama. Naravno, zbog neslaganja komšiluka, diskoteka je posle svoje kratke, ali burne aktivnosti - prestala sa radom.
Za to vreme imao je odličnu opremu: gramofone „Dual 1019” i ,,Quad" pojačala. Ubrzo ovo mesto postaje okupljalište jugoslovenskih rock muzičara.
Novi snimci se predstavljaju okupljenima i lagano se stvara klima u kojoj kompozicije domaćih autora ravnopravno konkurišu inostranim hitovima na top-listama. Naravno, zbog neslaganja komšiluka, diskoteka je posle svoje kratke, ali burne aktivnosti - prestala sa radom.
Bonus
Tridesetogodišnji čovjek s u(do)padljivom bradicom sjedi u uglu dvorane. Oko njega ambijent koji čak
i zbunjuje: stotine mladića i djevojaka s dugim ili kratkim kosama,
mini-suknjama (ili nešto dužim) njihalo se u ritmu muzike, na
podijumu petorica mladića bolje poznatih kao VIS »Crveni koralji«
trudili su se da uhvate korak s muzikom što je dopirala s
magnetofona, s krajeva i s plafona nekoliko jakih reflektora
obasjavalo je dvoranu Studentskog centra u Zagrebu ...
Čovjek s bradicom u uglu dvorane je
tv-režiser najnovije serijske emisije posvećene mladima »Koncert za
ludi mladi svijet« - Jovan Ristić »Rica«. Zbog galame i muzike
dovikujemo se jedan drugom u uho:
* Koliko preostaje još emisija? - pitam ga.
- Da, da i ja sam umoran, odgovara mi i
dodaje... ha.
* Hvala, na isti način ...
Nešto kasnije, dolje u restoranu Centra svraćamo pažnju gostiju
rekapituliranjem razgovora:
- Planiramo snimiti ukupno devet emisija
pod zajedničkim naslovom »Koncert za ludi mladi svijet«. Gotove su
tri. Prve dvije smo snimili u Beogradu, dok smo se u trećoj zaputili
u Split i Zagreb. Ovdje upravo završavamo snimanje... (emisija je
emitirana prije dva dana na programu Beogradskog tv-studija op. p.).
Glavna tema naših emisija su mladi i beat. Ako ste imali prilike
gledati naše emsije, mogli ste primijetiti da smo u prve dvije
govorili o rađanju vokalno-instrumentalnih ansambla. U ovoj emisiji
snimili smo splitske »Delfine«, zagrebačke »Crvene koralje«,
»Žeteoce«, Ivicu Percla ... Što ćemo ići dalje s emisijama, sfere
promatranja i tretiranja problema ćemo proširiti.
Uostalom, mislim
da i naslovi nekih od tih emisija dovoljno govore: »Džuboks u ludoj
šumi«, »Koncert za potomke starog Vertera«, »Priča o trubi«... Emisija je već pobudila
veliko zanimanje kod gledaoca. Tako smo, na primjer, već poslije
prve emisije, primili oko 6000 pisama. Neki nas kude, neki hvale,
kako tko i kako kome što odgovara ...
* Primijetio sam da ste, barem u ove tri
emisije, gotovo sve sekvence snimali van studija. Da li će to biti
praksa i u buduće?
— To nam je osnovni zadatak. Snimamo
tamo gdje se nalaze mladi, odlazimo u podrume, na plesove, u podzemna
protuavionska skloništa, dakle, svuda gdje vježbaju i nastupaju
sastavi... Naša emisija ima tendenciju dokumentarne igrane emisije.
Tako naša ekipa i radi.
Prije nego smo se rastali i
porazgovarali s ostalim učesnicima ove trenutno vrlo gledane i često spominjane emisije, pitam
režisera Ristića kakvo je njegovo intimno mišljenje o beat muzici i
kako podnosi buku što ih stvaraju sastavi za vrijeme snimanja:
- Da
mi se ta muzika ne dopada, ne bih niti snimao te emisije. Što se tiče
drugog - već sam se privikao. Već mjesecima samo snimamo. Ta buka je
već toliko »ušla« u mene, da kad dođem kući smeta mi mir. Žena
nikako da shvati što se to sa mnom dešava ...
Sekretarica režije Vera Amar,
predstavila nam je troje voditelja »Koncerta za ludi mladi svijet«.
Jednog među njima već smo imali prilike da vidimo i ranije na
malim i velikim ekranma. To je mladi glumac Dušan Golumbovski.
Njegovi suradnici u emisiji su debitanti.
Konferansje emisije je Svetlana Bajić.
Ima 20 godina, trenutno je na prvoj godini Ekonomskog fakulteta i
samom slučaju ima zahvaliti što je postala voditelj u emisiji:
- Rođena sam u Inđiji, gdje mi
roditelji i danas žive. Završila sam lani ekonomsku školu i
upisala fakultet. Zbog toga moram non-stop putovati na relaciji Beograd-Inđija. Kretala sam rano izjutra od kuće i kasno navečer
se vraćala. To se nije moglo dugo izdržati. Jedan znanac mi je
savjetovao da se zaposlim i iznajmim podstanarsku sobu u Beogradu, da
bih izbjegla ono umarajuće putovanje.
Baš u tom periodu beogradski
tv-studio imao je natječaj za nove spikere. Javila sam se i prošla
dvije audicije. Lektor Stevan Kojić mi je mnogo pomogao i evo me u
ovoj emisiji. Ovaj rad mi se mnogo sviđa, tako da sam odlučila
prekinuti studij ekonomije i upisati se na Akademiju za kazalište,
film, radio i televiziju... Želja mi je da jednog dana postanem
dobar tv-voditelj.
Drugi debitant u emisiji je kolega po
profesiji. Zove se Bane Cvetković i već sedam godina radi kao
reporter na RTB. On nije toliko oduševljen svojim poslom:
— Novinarski posao je mnogo
zanimljiviji i meni draži. Mada ovdje također igram »nezgodnog
momka« novinara, ipak to nije ono pravo novinarstvo. Tu ne ovise
stvari o meni kao novinaru već o mnogim drugim stvarima, od svjetla,
tona, slike, svega. Ipak, nekako sam se snašao s nekoliko korekcija
zamisli scenarista i režisera.
Naime, tražio sam da se u emisijama
i planovima izbaci sve ono gdje se zahtijeva od mene da glumim.
Ja nisam glumac, već novinar.
Ne znam glumiti.
Govorili su mi smij se, smij.
Pokušao sam, ne ide.
Ipak, prihvatili su moje prijedloge i sada je sve u redu.
Obavljam svoj reporterski posao i sve je u redu...
Ja nisam glumac, već novinar.
Ne znam glumiti.
Govorili su mi smij se, smij.
Pokušao sam, ne ide.
Ipak, prihvatili su moje prijedloge i sada je sve u redu.
Obavljam svoj reporterski posao i sve je u redu...
Prvo pitanje Dušanu Golumbovskom
odnosilo se na dvoje voditelja debitanata:
- Odlično sarađujemo...
Međutim, kad ste spomenuli njih kao debitante, mogao bih se i ja
ubrojiti među njih.
Dosad sam na televiziji radio u dječjim emisijama i ovo je moj prvi nastup u nekoj omladinskoj emisiji.
Vjerujem da je ovo između ostalog i prijelaz k emisijama za starije.
Dosad sam na televiziji radio u dječjim emisijama i ovo je moj prvi nastup u nekoj omladinskoj emisiji.
Vjerujem da je ovo između ostalog i prijelaz k emisijama za starije.
Ostavili smo tri mlada voditelja da
obave svoj »posao«.
»Vidjeli« smo se ponovo 18. ovog
mjeseca u trećoj emisiji iz serije »Koncert za ludi mladi svijet«.
Tada smo, pored već »poznatih« imena režisera Ristića, sekretarice Vere Amar, voditelja Svetlane, Bane i Duška »upoznali« scenariste Milana Bulatovića i Nikolu Karaklajića, urednika Slobodana Habića i neumornog snimatelja Nikolu Džonovića (s kojim nismo uspjeli razgovarati jer je neprestano snimao)...
Tada smo, pored već »poznatih« imena režisera Ristića, sekretarice Vere Amar, voditelja Svetlane, Bane i Duška »upoznali« scenariste Milana Bulatovića i Nikolu Karaklajića, urednika Slobodana Habića i neumornog snimatelja Nikolu Džonovića (s kojim nismo uspjeli razgovarati jer je neprestano snimao)...
Rekoše nam: »Doviđenja za mjesec
dana. Tada je na rasporedu emisija o songovima ... «
U. Šoškić (Plavi vjesnik, mart 1967.)
Dejan Dunjić (Siluete):
Emisija sa pop-muzikom zaista malo ima
na našoj televiziji. Jedina, koja bi se mogla nazvati takvom, je
„Koncert za mladi, ludi svet”. Nisam zadovoljan tim emisijama.
Bilo je nekoliko dobrih, ostale su loše.
Drago Mlinarec (Grupa 220):
Takvih emisija ima premalo.
Svi mi bismo želeli više. Kažu da TV nema mogućnosti za to.
„Koncert” je u redu, to je dobra emisija. Znam da režiser ima
vrlo malo sredstava na raspolaganju, i zato mu treba oprostiti neke
propuste.
Bojan Hreljac (Elipse):
Kao prvo, takvih emisija je malo na
televiziji. A one su vrlo korisne. Mi smo, na primer, za TV
napravili oko 200 muzičkih snimaka, a to je veliki uspeh. Šta
mislite, kako bi bilo kada bi svake nedelje redovno pravili po jednu
takvu emisiju? Mladi to žele, te emisije, u kojima bi grupe
predstavljale svoje najnovije snimke.
Viktor Hromin (Roboti):
Svima je poznato da emisija, u
kojima sviraju vokalno-instrumentalni sastavi, ima veoma malo na našoj
TV. Po povratku iz Italije, ponudili smo televiziji da snimi emisiju
u kojoj bismo pokazali šta smo naučili. Niko nam nije izišao u
susret.
Ovo su neka od mnogih mišljenja.
Vredna su pažnje, jer dolaze od aktera pop-muzike. Svi su se složili
u jednom: da emisija sa mladim muzičarima, vokalno-instrumentalnim
sastavima i mladim pevačima nema dovoljno na našem TV programu. Ima
i zamerki, predloga ali i pohvala. S obzirom da je jedina emisija tog
tipa „Koncert za mladi, ludi svet” — što očito pokazuje i njen
naziv, obratili smo se pokretaču i reditelju te emisije, Jovanu
Ristiću. Saopštili smo mu sve predloge i kritike i zamolili ga da i
on iznese svoje mišljenje.
— Pre svega, da se razumemo, rekao je u početku Ristić, ja „Koncert” više ne radim.
Posle godinu i po dana sam se zamorio i zamolio sam da me odmene.
Tako je moje mesto, za šest meseci, preuzeo Petar Teslić. Ali,
pošto sam ja počeo te emisije, a vrlo verovatno ću nastaviti da
radim na njima, reći ću vam svoje mišljenje.
Do pojave „Koncerta”, mladi nisu
nikada postavili pitanje: zašto nema bita na TV? Tek kada se
pojavila prva emisija, nastala je ogromna reakcija. Izdržali smo
strašan napad javnosti. Tada je bilo veliko pitanje da li će
emisija opstati. Tek tada, ljudi su počeli da se javljaju i
zahtevaju: malo je, dajte više: Nisam siguran da je njima
takva emisija nedostajala. A, ukusi su razni. TV pokušava da
zadovolji svačiji ukus, i baš zato ničiji ne zadovoljava potpuno.
O problemima
— Meni su sve ove zamerke, uglavnom,
poznate. Ne mogu reći da se s njima slažem, ali ću pokušati da
objasnim neke. Postojao je niz problema. Kao prvo, ni ja, kao ni više ljudi iz ekipe koja je radila ovu emisiju, nismo službenici
televizije. Samim tim naišli smo na više problema.
Najveći problem su finansijska
sredstva. Ja sam za šou emisije, ali one i najviše koštaju.
Nedavno smo gledali jednu italijansku emisiju, u kojoj Antoan, sa još
nekoliko momaka, maljevima razbija potpuno nov Opel rekord, i to samo
u jednoj numeri. To nije bila imitacija, jer znam šta znači
imitacija kao dekor. Ko će nama za jednu numeru odobriti jedan
automobil, kada mi za njegovu vrednost napravimo četiri kompletne
emisije? Šta vrede ideje kad nema sredstava?!
Pored toga, u pitanju
je i brzina rada. Film od 45 min. se pod normalnim uslovima snima bar
dva meseca. Mi smo „Koncert” kao film, radili za šest dana, a to
obavezuje na fantastičan tempo rada. Isto tako, usled nedostatka
novca, nismo bili u mogućnosti da snimamo u
Zagrebu, Ljubljani ili u nekom drugom mestu, niti da grupama iz tih
mesta plaćamo put do Beograda.
Jedan od problema je i to što nemamo
muzičkog saradnika, ne samo da odabere šta je dobro, već i da
pripremi grupu i da je spremnu izvede pred mikrofone. Ja nisam
muzički stručnjak, ali sam bio prinuđen da radim i takve poslove.
U svojoj privatnoj kartoteci imam zabeleženih 3.500 grupa, a to je
fantastična cifra. U 12 emisija „Koncerta” učestvovalo je 160
grupa, a nisu sve bile u stanju da rade i posao muzičkog stručnjaka.
O snimanju u studiju i grupama
— Što se tiče snimanja u studiju, ja
sam protiv toga. Smatram da je više nego dosadno godinama gledati
emisije, u kojima grupe od po 4—5 ljudi stoje, recimo na bini i
sviraju. Bit muzika je eksplozivna i zahteva ambijente u otvorenom
prostoru. Strane emisije tog tipa se šest dana probaju u studiju, a
sedmog dana se snimaju. Kod nas je to nemoguće. I zbog nedostatka
studija i zbog toga što TV nema novca da jednu
ekipu plaća nedelju dana.
Spomenuli ste devojke koje igraju. U
stranim emisijama to su profesionalni igrači koji su
odlično plaćeni. Ovde ih nema, a stotinak mladića i devojaka, koji
bi šest dana probali da bi sedmi dan snimali, treba neko i da plati.
Zameraju mi da vizuelne efekte
pretpostavljam muzici.
To je tačno.
Ako neko ne želi da mu vizuelne atrakcije odvlače pažnju od muzike, neka sluša radio ili ploče.
To je tačno.
Ako neko ne želi da mu vizuelne atrakcije odvlače pažnju od muzike, neka sluša radio ili ploče.
Neko reče da bi grupe trebalo da
izvode svoje kompozicije.
Nemate pojma na kakve sam probleme tu nailazio. Problem je u jeziku.
Naš jezik prinuđuje ansamble da idu na tip balade, mirnije i staloženije kompozicije.
Oni to ne žele.
Pa čak, i kada komponuju - pišu tekstove na engleskom.
To znači da ni među mladim muzičarima nema ljudi koji bi mogli iz našeg jezika i melosa izvući, ako ne motive, ali bar inspiraciju. Retko koji ansambl to radi.
Nemate pojma na kakve sam probleme tu nailazio. Problem je u jeziku.
Naš jezik prinuđuje ansamble da idu na tip balade, mirnije i staloženije kompozicije.
Oni to ne žele.
Pa čak, i kada komponuju - pišu tekstove na engleskom.
To znači da ni među mladim muzičarima nema ljudi koji bi mogli iz našeg jezika i melosa izvući, ako ne motive, ali bar inspiraciju. Retko koji ansambl to radi.
Moram još da kažem da „Elipse”
nisam forsirao.
One su nastupile možda više od ostalih, sticajem okolnosti.
Ali, tvrdim, da je svaki ansambl koji je došao kod mene i rekao: „Evo, imamo tri kompozicije” učestvovao u emisiji. Vrata su svima bila širom otvorena. Tako su se možda pojavili i oni koji to nisu zaslužili. Neka, bar su pokazali šta znaju.
One su nastupile možda više od ostalih, sticajem okolnosti.
Ali, tvrdim, da je svaki ansambl koji je došao kod mene i rekao: „Evo, imamo tri kompozicije” učestvovao u emisiji. Vrata su svima bila širom otvorena. Tako su se možda pojavili i oni koji to nisu zaslužili. Neka, bar su pokazali šta znaju.
A. Stojković (Džuboks, oktobar 1968.)
u nastavku...
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)