Nina Spirova, životna priča jedne od najvećih zvezda makedonske muzike: Prvi hit - "Eden baknež"

Oktobar 1982: "Nikad nisam okrenula ni jedan telefon, da bih nekome dala do znanja da postojim.

Uvek sam čekala da se meni jave, da me pozovu, ponude mi pesmu...

To nije dobro u ovom našem poslu, ali ja ne mogu drukčije, jer sam takva. Posao koji trenutno radim, dosta mi znači. Živim sama, ali nikad nisam usamljena.

Volim ljude i svaki kontakt s njima pričinjava mi zadovoljstvo," kaže Nina Spirova, koje se publika rado seća. 

Putevi slave i uspeha su nepredvidivi. Odjedanput sve dobro krene i traje, a ako nastane duža pauza, ljudi vas sasvim zaborave, ili tek ponekad pomisle na vas. Katkad nepravedno zanemarujemo ljude, možda i nesvesno, koji su nešto značili i bili ime u poslu kojim se bave. Jednostavno, izgubite ih iz vida, a život neumitno teče dalje, dolaze neki novi ljudi, neki novi uspesi, neki novi intervjui.

Pa ipak, ima onih koje, kad negde sretnete makar i u prolazu, u restoranu, želite da upitate - šta je s njima, gde su tako dugo?

Jedna od takvih ličnosti je i Nina Spirova, koja je godinama bila u samom vrhu liste pevača naše zabavne muzike. Ona, istina, nikad nije bila »hit pevač«, njene pesme nisu bile jednostavne i nisu se mogle čuti na ulici kako ih neko zvižduće, ali je Nina bila istinski popularna, a njene glasovne sposobnosti nikad nisu bile osporavane. Naprotiv!

Dakle, slučajan susret u beogradskom hotelu »Slavija«, gde Nina peva sa orkestrom Ljubiše Kilibarde, bio je povod za ovaj razgovor, za priču o nekadašnjim danima slave i uspeha i ovima sada, kad se o njoj malo zna.

- Ja i danas radim svoj posao kako najbolje znam i umem, odgovara Nina na pitanje »zašto je nema«? - Ni jednog trenutka nisam prestajala da pevam.

* Da, ali vas nema, nekako ste nestali sa estradne scene?

- Pa, i ovo je estrada, i ovo je scena, sve je to posao jednog pevača.

* Ipak, hteli mi to da priznamo ili ne, kad neko peva u restoranu, automatski dobija titulu »kafanske pevačice«?

- O, kako jaka reč. To nije slučaj u drugim zemljama, jer tamo po restoranima pevaju renomirani, poznati umetnici. Ja zaista nikad nisam razmišljala da se bavim muzikom na ovaj način.

Međutim, u jednoj svojoj velikoj krizi dobila sam ponudu od Ljubiše Kilibarde da pevam u »Romanitaru« s grupom naših istaknutih muzičara među kojima su bili Živan Milić, Dragoljub Lazarević, Ivana Pandurović...

Dosta nas je bilo, smenjivali smo se svako veče i bilo nam je lepo, fino se muziciralo... Tako sam prevazišla neka svoja ranija ubedenja o kafani.

Stihovi Pabla Nerude

* Da li ste, možda, osetili i strah od kafane?

- Kako da ne! Bio je to više neki otpor koji sam sada potpuno savladala. Prihvatila sam to, ovaj angažman pruža mi sigurnost, sigurne mesečne prihode. Ima i puno lepih trenutaka, cveća...

Konačno, svuda su ljudi, publika koja voli vašu pesmu i ako ih volite, ako volite da kontaktirate s njima, sasvim je svejedno da li ste na koncertu ili u nekom drugom ambijentu.

Ranije sam slušala kako je kafana velika škola za pevača i uvek mi je to bilo čudno.

Mislila sam: »Budi bog s nama, kako kafana može nekome da bude škola, šta bilo ko od kafane može da nauči!«

Međutim, shvatila sam da tu ima dosta istine, naviknete da sretate i ljude koji nikad ne dolaze na koncerte, naučite da pevate tiho, mekano, fraza se produžava, dah takođe...

Proširila sam i repertoar, pevam neke pesme koje ranije nisam ni primećivala i želja mi je da snimim jednu ploču sa starogradskim pesmama. A, ipak, ono najvažnije je što radim svaki dan.

Eto, to je svakodnevica Nine Spirove, to je njen današnji život. Naravno, ima i poziva za snimanje, a uskoro će u Skoplju snimiti novu ploču. 

- U poslednje vreme prosto sam zaokupljena stihovima Pabla Nerude za koje je muziku komponovao Dragan Đakonovski. Na taj tekst Skopljanci su pre nekoliko godina napravili komad s pevanjem i ja sam, čim sam to čula, poželela da ovo snimim. Nadam se da će to uskoro da se ostvari. Treba da snimim i novu ploču, a potom će svakako doći i emisija za TV Skoplje. Eto, ipak me ima!

Sada se vraćamo na one davne dane, ima od tada osamnaest godina, kad je na »Opatiji« osvojila prvo mesto s pesmom Petra Peševa, »Eden baknež«. Sledeće, 63. godine, na »Beogradskom proleću« novi uspeh s pesmom »Ekspres u tri« Angela Vlatkovića. U to vreme novinari su pisali: »rođena je nova zvezda estrade«. A, kako je u stvari nastala ta zvezda?

- Rođena sam u Prilepu. Od malena sam pevala. Kad bi me još kao petogodišnju devojčicu pitali šta ću da postanem kad porastem, odgovorila bih: »Pevačica!« Tada sam počela i da pevam narodne pesme u prilepskom pozorištu. U svom rodnom mestu završila sam i Nižu muzičku školu, a potom, bez obzira na otpor roditelja, bolje rečeno mamin, otišla sam u Skoplje u Srednju muzičku školu.

Moja mama se plašila šta će biti sa mnom, jer »nije zgodno, žensko dete pa samo u drugom gradu«. Želela je da upišem babičku školu, jedino je ta srednja škola postojala tada u Prilepu, ali ja zaista nisam imala smisla za to. Bio je to moj prvi otpor u životu i moja želja za muzikom je prevagnuta.

Turneja po SSSR

* Koliko ste imali godina kad ste počeli javno da nastupate?

- Bila sam vrlo mlada, imala sam nepunih šesnaest godina. Zato ljudi danas, kad čuju moje ime, kažu: »Nina Spirova, pa ona ima sto godina!«

Verovatno da je za to dosta kriv i moj glas koji je i u to vreme zvučao zrelo. Tada su nastali prvi snimci za Radio Skoplje, koncerti i sve mi je to prijalo.

Malo po malo, ova vrsta muzike zamenila je onu koju sam učila u školi i nastali su sukobi s mojim profesorom solo pevanja, koji mi je govorio: »Ja ovde pokušavam da nešto sagradim, a ti tim pesmama sve razgrađuješ!« Tako je, malo po malo, ozbiljna muzika ostala u drugom planu.

* Ipak ste upisali Muzičku akademiju?

- Kažem, sve sam zapostavila zbog ove vrste muzike. Šteta. Ali, događalo bi se da u vreme ispita imam turneju po SSSR. I ko da odbije takvu ponudu?

* Danas, kad bolje razmislite, ima li i vaše krivice u tome što ste pomalo »zaboravljeni«?

- Svaki čovek je sam kriv za ono što mu se dogodi. U ono vreme kad su za mene bili zainteresovani, ja sam se nekako sama povlačila. Posebno kad sam sebe prvi put videla na TV ekranu. Za mene je to bio šok!

* Kakav šok?

- Pa, jedna totalna nefotogeničnost. Dugo nisam mogla to da savladam. Onda su oni zaboravili na mene i tako to ide. U narodu se kaže: »Dok dete ne zaplače...«

Vidite, ja nikad nisam okrenula ni jedan telefon, da bih nekome dala do znanja da postojim. Uvek sam čekala da se meni jave, da me pozovu, ponude mi pesmu... To nije dobro u ovom našem poslu, ali ja ne mogu drukčije, jednostavno sam takva priroda!

Tuđa sreća

* Već dugo ste Beograđanka, a da to malo ljudi zna. Nije li vam bilo žao da napustite Makedoniju, svoju porodicu?

- Želela sam da se bavim muzikom, a u Skoplju nije bilo mogućnosti.

Za mene su bili zainteresovani i ovde u Beogradu i u Zagrebu.

Odlučila sam da dođem ovamo i tu sam od 1962. godine.

Početak je bio dobar. Pet-šest godina sam stalno dobijala nagrade, imam status istaknutog umetnika, iako mislim da nikad nisam imala »pesmu po meri«. U to vreme i festivali su dosta značili, jer publika nije bila prezasićena muzikom kao danas.

* Živite sami. Nije li to ipak teško?

- Nikad nisam sama i to je veoma važno. Okružena sam ljubavlju, svojim prijateljima koji me vole. Nikad nisam imala jaku potrebu da se udam, jer da sam to ikad poželela, i učinila bih. A protivnik sam braka radi braka. Naravno, kad čovek nađe pravog druga i prijatelja, onda nema ništa lepše. Ali, želeti takvu vezu po svaku cenu - hvala lepo.

* Bez sumnje je i vaš rani odlazak od kuće uticao na tu vašu samostalnost?

- Sigurno. Bila sam prepuštena samoj sebi, ali ipak ne bih mogla da budem potpuno sama i zato gajim neka lepa prijateljstva, stalno sam okružena nekim dragim ljudima i čak mi često kažu kako sam razmažena. Volim da dajem, a to mi se vraća istom merom. Jer, ne kaže se tek tako: »Koliko daješ, toliko i primaš!« 

Moja kuća je stalno otvorena za bliske prijatelje i to su trenuci finog opuštanja i prijatnog razgovora o književnosti, filmu, pozorištu... Televiziju gotovo ne gledam i u poslednje vreme sam vrlo stroga kad mi neko dođe u posetu i uključi televizor. Odmah ga gasim. Više volim da razgovaramo. To je onda pravi prijateljski kontakt, a ja volim pametne razgovore, kad nešto može da se nauči, izmenjaju mišljenja i iskustva.

* Na žalost, danas nam malo vremena ostaje za takva drugovanja.

- Često se setim kako je nekad bilo drukčije dok sam bila dete u Prilepu. Više se družilo, mirnije živelo. Kako smo se radovali sitnicama. Baš je bilo lepo!

* Odete li često u svoj rodni grad?

- Nemam vremena i jako mi je žao zbog toga. Sa svojim roditeljima, bratom i sestrom gotovo se svakodnevno čujem telefonom i znam šta se tamo događa. Znam kad je ko bolestan, brinem o njima, a jedini način, kako da se »iskupim« zbog retkih dolazaka su pokloni. Ali, iznad svega, tu je moja ljubav prema njima. Oni to znaju i osećaju. Moj otac stalno govori: »Ti si tuđa sreća!« A ja uživam u tom davanju cele sebe. Tako sam sebe svu poklonila i muzici koja mi je život.

* Ipak, dolaze li katkad trenuci krize, straha od sutrašnjice?

- Bilo je teških trenutaka, kriza, ali sve se može prebroditi kad ima ljudi koji vas vole i koje vi volite. Trenutno živim neki nov, lep period, možda najlepši u životu. I kad nastanu takvi trenuci nekog spokojstva, pitam se dokle će to da potraje. Ali, optimist sam i znam da i posle teških dana mora da dođu oni lepi.

Razgovarala: Vesna Adamović (Nada, 1982.)

http://www.facebook.com/yugopapir