Izbliza ima lice osobe koja misli bez napora, nekog ko nameće utisak da ga te misli ispunjavaju zadovoijstvom, ili čak srećom.
Zove se Zafir.
Nemogućno je zahtevati od Zafira da ostane miran, bilo da sedi ili stoji. Zafir je pokret. Miran je jedino u trenutku dok kaže:
- Nemojte i vi loše o meni. Sad sam na "tapetu"... Neko to zloupotrebi... Krivo mi je...
Ne, nije mu krivo. Čovek kome je krivo
ne izgleda tako.
Možda će vremenom naučiti da štedi talenat. Sada ga rasipa na mnoge strane. Ali, uspeće! Jer, Zafir Hadžimanov je rođeni čovek spektakla i biće uvek protagonista. Ambiciozan je, ali, o tome ne priča. Neobično lepa boja glasa, ambicija i nadasve samopouzdanje, stvorili su od Hadžimanova - Zafira. Danas je to dovoljno. Kratko: Zafir.
Možda će vremenom naučiti da štedi talenat. Sada ga rasipa na mnoge strane. Ali, uspeće! Jer, Zafir Hadžimanov je rođeni čovek spektakla i biće uvek protagonista. Ambiciozan je, ali, o tome ne priča. Neobično lepa boja glasa, ambicija i nadasve samopouzdanje, stvorili su od Hadžimanova - Zafira. Danas je to dovoljno. Kratko: Zafir.
Isti kvaliteti doneli su mu i prve uspehe, festivalska priznanja, popularnost. Našem muzičkom
svetu bio je potreban jedan takav Zafir. Ipak - to nije dosta.
Potreban je neko ko će iskoristiti njegovu svestranost i mogućnosti: Zafir je
glumac (nalazi se pred diplomskim ispitom Akademije za pozorišnu
umetnost u Beogradu), Zafir je pevač (neverovatne glasovne snage,
podjednako siguran na svim muzičkim „terenima”), Zafir je igrač
(uverili smo se u njegovu pokretljivost bezbroj puta).
Ali, Zafiru je
potreban neko ko će usmeriti i umeriti njegove pokrete (trenutno ih
ima suviše, pa se dogodi, kao nedavno u Splitu, da neko prozbori:
„Vidi skakavca”, a to nije baš pravo, jer Zafir sasvim lepo
skače. Zlo je jedino što skače - mnogo). Potreban je neko ko će
umeti da iskoristi svestranost jednog mladog
pevača i u datom trenutku mu reći: ,.Zafire, ostani za časak
miran!”
Dok razgovaramo, Zafir sedi na starom
klaviru i mlatara nogama. Teško je uhvatiti taj pogled koji nikad ne
miruje. Nije čudo što svet vrti glavom: „Zafire, Zafire!”
* Zafire, što ne pevate više bit melodije, kad za to imate sve uslove. Imate čak i glas (što u bit muzici i nije tako česta pojava), mladost i temperament. Svet ionako kaže: ,,U njega je ušla struja”, pa zašto onda ne bi to bila ona na 220 volti?
* Zafire, što ne pevate više bit melodije, kad za to imate sve uslove. Imate čak i glas (što u bit muzici i nije tako česta pojava), mladost i temperament. Svet ionako kaže: ,,U njega je ušla struja”, pa zašto onda ne bi to bila ona na 220 volti?
- S obzirom da sam student Pozorišne
akademije, a uz to sa žarkom željom da se u budućnosti bavim
glumačkim pozivom, smatram da mi je šansona znatno bliža. Kad to
kažem - mislim na tekst šansone i mogućnosti glumca da ga
interpretira na adekvatan način.
Snimio sam nekoliko melodija iz
repertoara Bitlsa i Klifa Ričarda i pritom bio svestan da publika
više voli „Tužnu Meksikanku”. Pevači - sledbenici Bitisa me
zabavljaju, ali ja se opredeljujem za šansonu.
* Jeste li pevali šansone i prilikom
nedavnog boravka u Francuskoj, zemlji koja je kolevka tog roda zabavne muzike.
Čime ste iznenadili Pariz, a čime je Pariz iznenadio vas?
- Kad se sve sabere, gostovanje u
Parizu značilo je za nas uspeh. Pre odlaska mnogi su bili skloni da prigovore
izboru našeg repertoara s motivacijom da su pesme pripremljene za
koncerte „stare”. Međutim, niko nije vodio računa o činjenici
da je taj repertoar pripreman za one koji nikada nisu imali kontakta
s našom zabavnom muzikom, za one koji nikad nisu čuli naše pesme.
- Pre nas, u „Olimpiji” je gostovao izvanredan ansambl ,,Young
America”. Bili smo egzaltirani onim što smo videli i doživeli, a
sala je bila poluprazna. Čujete li, poluprazna? To nisam mogao da
razumem: takva umetnost i takva virtuoznost, a uspeh sasvim
relativan! Priznajem - to nas je dotuklo. Međutim, na naš
koncert je došla publika koju je interesovala Jugoslavija.
Prvo veče
je bilo puno. Od dvanaest večeri, bar sedam je bilo rasprodato.
Siguran sam da bi mnogi naši pevači poželeli takav aplauz i u
dvorani Doma sindikata. Pevao sam melodije „Čovek kao ja” na
francuskom i „Bez oproštaja” na našem jeziku. Imam neke
planove. Ali, o tome drugi put. Kad dođe vreme. Kad dođe zima.
* Zar su planovi do te mere "vreli" da ih može „ohladiti” samo temperatura zimskih dana?
- Ne bih o tome govorio. Kasnije. Kad dođe vreme. Kađ dođe zima.
* Posle nekoliko zapaženih učešća
na televiziji, stvoren je zaključak da ste izuzetno pogodna ličnost
za pravljenje šoa. Imate li o tome određeno mišljenje?
- Rad na našoj televiziji još uvek
je brzoplet, eksperimentalan. Ni Deni Kej ne bi mogao da sa svega dve
probe napravi dobar šou-program. Za njega radi čitav štab ljudi
koji se brinu o svakom detalju. Kod nas pevač mora sam da brine o
sebi. Za pravljenje šoa potrebno je dosta rada i dosta vremena.
Takvi programi, kao i veština i invencija s kojima su oni pravljeni, oduševili su me u Parizu.
Umetnik može da bude i sasvim sekundarnog značaja (nekad i bez
značaja), a da ga tehnika i vešte ruke režisera i snimatelja učine
gotovo besprekornim. To naročito dolazi do izražaja kad su u
pitanju neke vokalno-instrumentalne grupe.
* Kako ste prošli u vašoj grupi na Pozorišnoj akademiji? Kada ćete se zakititi diplomom?
* Kako ste prošli u vašoj grupi na Pozorišnoj akademiji? Kada ćete se zakititi diplomom?
- Zakitio bih se još prošle godine
da nisam bio prezauzet pevanjem, nasmejao se Zafir. - Položio sam celu treću godinu.
Nedostaju mi nekoliko ispita sa četvrte, kao i diplomska predstava. U
poslednje vreme pevanje mi odnosi sve više vremena. Rekao bih čak da mi
smeta u ostvarenju onog što je bila moja davnašnja želja.
* Ima li još želja?
- Želeo bih da moja četvrta
samostalna ploča, koja izlazi u septembru, doživi uspeh. Naročito
polažem nade u jednu izraelsku pesmu, pevanu na ekstravagantnom
hebrejskom jeziku.
* Znači, stopama Olivere Vučo?
- Pa... tako. I nije tako. Uostalom...
Uostalom, to je Zafirova stvar. A kad je nešto nečija stvar, onda
se u to ne treba mešati po svaku cenu. Nije lepo! Časna reč!
Višnja Marjanović
Džuboks, decembar 1967: Senku i Zafira poznajem već dosta
dugo. Kada su se pre izvesnog vremena uselili u novi stan, pozvali su
me da ih „zvanično” posetim. Odmah sa vrata počeo sam:
- Zdravo, domaćice, i molim te da
vodiš računa o tome da sam došao u ..zvaničnu" posetu!
Senka me prekida pitanjem: koliki je tiraž Džuboks Magazina?
* Veliki. Zašto te to interesuje?
- Pa, kažeš da si došao u zvaničnu
posetu. Pre nekoliko dana je ovde bio jedan novinar i pisao rubriku
„Senka privatno”. Rekao mi je da moram da vodim računa o nivou, da sc uvek raspitam o tiražu lista sa čijim saradnikom razgovaram i
da prema tome podesim ljubaznost i odgovore na pitanja!
* ?!
- Ne brini, sad kad znam tiraž, ti si u
grupi onih s kojima sam "vrlo ljubazna"!
U međuvremenu smo prošli kroz malo
predsoblje i ušli u prvu sobu. Nisam stručnjak, ali soba je vrlo
ukusno nameštena. Kroz prozor se divno ocrtavaju Sava i Novi
Beograd. Utisak jedino kvari železnička stanica, gotovo pod
prozorom.
- Ne smeta nam uopšte. Osim toga, zar
nije u planu da se stanica ruši, uskoro.
Nasmejah se, jer uvek sam bio za dobru
šalu. Iz susedne prostorije se čula neka melodija i razgovor.
Prepoznah duet Harija Belafontea i Miriam Makiba i kompoziciju „One more dance".
* Ko je tamo?
- Zafir i pesnik Duško Radović se
dogovaraju o tekstovima za neke kompozicije. Mogu ti se pohvaliti da
pripremamo celovečernji program za klub „Ateljea 212”. To je
prvi pokušaj te vrste u Beogradu i potpuno smo se posvetili tome.
Premijera je 24. novembra. Čini nam se kao da ćemo prvi put izići
pred publiku.
* Šta ti pripremaš, mislim na
repertoar?
- Ceo program je sastavljen iz solo
tačaka Zafirovih i mojih - i nekoliko dueta. U duetu ćemo pevati "One More Dance", "Summer Wine". Zafir će pevati šansone, a ja sam se opredelila za „crni” repertoar. Imamo i jedno
iznenađenje: pevaćemo zajedno na našem jeziku "Hold on, I'm Coming"
- Iznenađenje je u tekstu. Otkrili smo
da se u tu melodiju izvrsno uklapaju stihovi Duška Radovića, koje
je Eva Ras čitala u filmu „Ljubavni slučaj”. To sada slobodno
mogu da ti kažem, jer Džuboks izlazi posle premijere.
Nisam mogao da se setim o kojim
stihovima je reč i Senka poče da pevuši:
"U špajzu ima jedan sira, I parcov jede
toga sira, Bez obzira, bez obzira... "
Tekst možda nije festivalski, ali za
šou-program odgovara. Malo kasnije sam ga čuo uz muziku, a pevali su
oboje i zbilja je neverovatno kako se tekst uklapa u melodiju.
* Kako prodaja ploča?
* Kako prodaja ploča?
- "Lutka koja kaže ne", bez ikakve
reklame, prodala se u 10.000 primeraka. To je ceo prvi tiraž.
* Mnogi stručnjaci i nestručnjaci
misle da ti ova kompozicija repertoarski ne odgovara. Šta ti kažeš
na to?
- Nešto mora meni lično da se dopadne
da bih ga pevala. Uopšte mi se Polnaref dopada kao kompozitor!
* Pokušao sam da budem provokativan: A zašto nisi onda uzela njega u
repertoar za „Atelje”?
- Nešto mi se dopada, a ima stvari
koje mi se još više dopadaju: to su crni pevači. Oni su nešto
izvanredno, neponovljivo. Niko ne može pevati kao Arita Frenklin, na
primer. Za to je potrebno roditi se, biti predodređen. Vrlo su retki
belci koji imaju makar približnu boju. Iznenadila me grupa Box Tops.
Inače, nepogrešivo pogađam da li je u pitanju crni pevač ili ne.
* Vodiš li ti, u stvari, „repertoarsku
politiku”?
- Ne, ja pevam i negro-spirituals i
šansonu, čak i domaće kompozicije!
* Šta znači to ,,i domaće
kompozicije”? Zar one ne spadaju u neku već određenu grupu? -
začudih se kao iskreno.
- Ne umem da ti objasnim. To što mi radimo ne radi više niko. To su teške kompozicije, mislim pevački, a efekat kod publike je nikakav. Tek poneko se izdigne iz te ,.mase", kao Sarajlije u poslednje vreme. Još od dana kada sam počela da pevam, smatram da pevač mora prvenstveno sagraditi svoju popularnost na domaćim kompozicijama. Ja sam najslobodnija kad pevam neku našu melodiju, ali šta da radim kada ih ima malo, mislim, za pevanje!
Počela je da "pada u vatru”, pa
odlučih da promenim temu...
- U našoj kući postoje dve domaćice
(da ne čuje Zafir da ga ogovaram). Bez šale, sve se može ako se
hoće. Zafir je vrlo vičan usisivaču i vrlo pažljiv, uvek se brine
da u svim prostorijama bude puno cveća. Zbog toga ja mogu da se
posvetim kuhinji.
Kao da je znao da o njemu pričamo, Zafir je ušao u sobu i pozvao nas da pređemo kod njih. Upoznao sam se sa poznatim pesnikom i piscem za decu Duškom Radovićem. Nastavili smo razgovor učetvoro.
Kao da je znao da o njemu pričamo, Zafir je ušao u sobu i pozvao nas da pređemo kod njih. Upoznao sam se sa poznatim pesnikom i piscem za decu Duškom Radovićem. Nastavili smo razgovor učetvoro.
U sobi je centralno mesto zauzimao
jedan „Dual" sa sopstvenim pojačanjem i jedan od poslednjih
modela ,,Grundig-a". Na vrhu velike gomile ploča bio je LP Arite Frenklin ,.A tribute to Dinah Washington”. Stavio sam je na
gramofon i... tu je prestao i poslednji trag „zvaničnosti” moje
posete.
Sedeli smo još dugo i „ogovarali"
zajedničke poznanike. Taj deo razgovora vas sigurno ne bi ni
interesovao, pa ga neću ni prenositi. Jedna jedina izjava zaslužuje
da bude publikovana. Razgovarali smo o koncertu Arsena Dedića koji
je održavan te večeri u Beogradu.
- Jedino još tog Arsena mogu da slušam
duže i to prvenstveno zato što su mu kompozicije, po pravilu, vrlo
lepe, rekla je Senka. - Sve ostale ne mogu da slušam više od 2-3
kompozicije!
Tu se, otprilike, i završila moja
zvanična poseta. Tačnije, dogovorili smo se da posetim i Zafira,
jer ova poseta je morala biti posvećena samo Senki!
Borislav Mitrović - Buco
