Pages

▼

Splitski mozaik sedamdesetih: Hajdukove legende u slikama i anegdotama

Kakve je savete barba Luka Kaliterna davao mladim igračima Hajduka?

Zašto je Ante Mladinić cenio Miljana Miljanića?

Kako je Ante Jerić iz Starog Kaštela postao "arhiva, istorija, inventar bilih"?

Koje sve zgode i nezgode krije tajna beležnica dugogodišnjeg Hajdukovog fizioterapeuta Božidara Solde?

Saznaćemo iz nekoliko tekstova koji su se ranih sedamdesetih pojavili u sportskom magazinu Tempo...


Luka Kaliterna je legenda Splita i Hajduka. Ovaj nekadašnji fudbaler, a zatim trener »bilih«, jedna je od najpopularnijih ličnosti Dalmacije. Možda će uskoro Kaliterna napustiti fudbal, već je u osmoj deceniji života, ali Split nikada.
Barba Luka je poznat u Splitu i po svojim mnogobrojnim duhovitostima. Njegove angedote se prepričavaju i — beleže.

- Kad je Kozlina došao u Split, mnogo mi se dopao, seća se barba Luka. - Odmah sam zapazio da mladić zna da igra fudbal i da oseća prostor i vreme, što je veoma važno. U tom timu je onda igrao centarfora... nije važno njegovo ime! Taj centarfor je često davao golove. Čim bi zabeležio pogodak, svi su trčali k njemu i ljubili ga. 

To je, što je razumljivo, bilo krivo mladom Kozlini i on je prestao da daje lopte našem golgeteru. Sad naš strelac nije bio više strelac. Vidim ja u čemu je stvar i posavetujem centarfora da prvom prilikom, kad da gol, dotrči do Kozline, čestita mu i poljubi ga.

Tako je to i bilo - i od tog vremena Kozlina mu je ponovo davao lopte, tačno i pravovremeno.

Mene mlada generacija trenera veoma malo ceni. Kažu: On je star, njegovo vreme je prošlo, to je empiričar, nema fudbalsku školu, niti diplome...

A ja njima odgovaram: barba Luka je stvorio više fudbalera nego svi vi zajedno. Vi stvarate dobre maratonce koji znaju samo da trče, ali su od fudbala daleko, tačno onoliko koliko ja od maratona.

Nekadašnji fudbaler Hajduka i reprezentativac, sadašnji selektor omladinske selekcije Jugoslavije i trener Hajduka Ante Biće Mladinić je Splićanin do noktiju. A Splićanin koji nije otvoren i duhovit nije Splićanin.

— Težak je moj hleb, kaže Ante. - Trener živi od nedelje do nedelje, odnosno od nedelje do srede, ukoliko se utakmice igraju dva puta nedeljno.

Nisam ja, iskreno rečeno, za taj poziv, mislim po svom temperamentu i karakteru.

Ja ne umem da se smejem kad mi se plače, niti da pružim ruku kad mi se ne pruža.

Miljan Miljanić je fudbalski diplomata.

Ja ne mogu da kažem:

 Rezultat nije važan, važna je igra! 

Pošteno rečeno, ja više volim da moj Hajduk pobedi, makar igrao slabo.

Taj Miljan je Makarenko za fudbal. On zna sve. Dopada mi se ona njegova taktika na tuđem terenu, gde zvižde Zvezdi.

Miljan tada izvodi svoje fudbalere pola sata ranije da se zagrevaju na glavnom terenu.

Gledaoci za to vreme zvižde, zvižde, zvižde...

 Kad počne utakmica, oni se toliko umore i tada Zvezda igra u tišini. Treba znati to!

Kad u Splitu, bilo na Rivi ili u Domu Hajduka, upitate gde možete pronaći Anta Jerića, odgovor će biti: Ko je taj? 

Da je pitanje glasilo, gde je Ante Kaštelanin, onda bi odgovor bio: Na igralištu Hajduka. Taj Ante Jerić, odnosno Ante Kaštelanin, jedna je ista ličnost, koja već 40 godina radi na fudbalskom igralištu Hajduka.
- Ja sam za Split i Hajduk - Ante Kaštelanin, samo morate dodati iz Starog Kaštela. To je jedini i pravi Kaštel. Pune četiri decenije nameštam mreže na golovima, izvlačim linije, ravnam teren, negujem travu, stojim na ulazu i kontrolišem - priča Ante Jerić iz Staroga Kaštela. - Ja sam arhiva, istorija, inventar »bilih«. Sećam se svoje prve plate - bila je mala. Sad imam 100.000 dinara. Daleko sam dogurao...

Nekad su fudbaleri bili dobri dečaci. Eh, da nam je sada jedan Frane! Nekad sam ga jurio sa igrališta i vukao za uši, a sad da ga ima jurio bih ga u igralište.

Drukčija su to bila vremena: onda je Hajduk imao samo jednu jedinu loptu i to krpljenu, ali mnogo dobrih fudbalera. A sada? Sada ima mnogu lopti, ali malo dobrih igrača.

Ne treba kriviti trenere što nema talentovanih fudbalera. Nisu oni krivci što se više ne rađa jedan Frane, Joza, Tirke, Moša, Stevović, Leo, Bajdo... Sećam se kad je Benčić doveo Bearu. Šta sad vredi što imamo Benčića, kad nema više Beara!

Ni Kaliterna ne bi mogao više da pomogne Hajduku!

Naša fudbalska istorija ne beleži rekord sličan onom poznatog fizioterapeuta Hajduka, popularnog Božidara Solde. On ove godine slavi redak jubilej - četvrt stoleća sa maserskom torbom splitskih »belih«. Jubilej kakav nije proslavio nijedan drugi maser, trener ni rukovodilac nekog našeg fudbalskog kluba.

Soldo je četvrti fizioterapeut u istoriji splitskog Hajduka. Postao je maser jer je - kako kaže - bio simpatičan predratnom maseru »belih« profesoru Šimi Pavličeviću. No, naša želja nije bila da Soldu predstavljamo čitaocima. Jer, on je uistinu poznat i o njemu su sportski listovi, pa i »Tempo«, mnogo puta pisali. 

Želeli smo da dođemo do dnevnika Božidara Solde u koji je on godinama beležio razne zanimljivosti sa putovanja, iz mečeva, priprema. Jedini uslov da objavimo deo njegovih memoara je bio u tome da izbegnemo imena. Dakle, prelistajmo ga ...


... Putovali smo odmah posle rata iz Rijeke u Zagreb. Voz nije imao osvetljenje, kao uostalom nijedan drugi u to vreme. Bio sam zadužen da kupim voštane sveće. U prodavnici sam našao samo svećc za mrtve, i kupio 5 komada. One male, sitne. U Zagrebu smo poraženi - bilo je 5:0 za Dinamo... 

***

... Stigli smo u Pariz. Lep, ovenčan suncem. Razgledavamo Notr Dam. Nakon izlaganja vodiča, jedan igrač reče: "Zaista, drugovi, ovaj Roterdam je fanstastična građevina!"

***

... Putujemo Italijom. Na povratku, u vozu, poslao sam jednog igrača da pogleda na kojoj smo stanici. On je izišao, vratio se i rekao: "Šjor Soldo, bio je to grad »Palmolive«!"

***

... U dokolici razgovaramo o sportskim novinarima. Jedan igrač reče: 

"Poznajem sve novinare i znam im imena. Znam da se Marković zove Radivoje, Mornar Zvone, Lovrić Ljuba. Ali, interesantno da taj Tanjug, koji mnogo piše, sakriva svoje pravo ime...

***

... Trojica naših igrača koriste pravo da se bez srednje škole upišu na fakultet. Naravno, treba da polože prijemni ispit. Jedan profesor uputio ih je koje knjige treba du kupe, te među ostalim i »Fizički odgoj«.

Sva trojica kupiše »Fiziku«...

***

Doajen naših trenera barba Luka Kaliterna pita trenera juniora posle utakmice u Kaštelima:

- Je li, kako ti je igra onaj mali?

- Nije bio baš mnogo loš - odgovara trener i dodaje - samo se boji svoje senke.

Barba Luka će na to:

- Pa šta ga onda stavljaš da igra po suncu!
***

Igramo u Belgiji. Nakon utakmice naš menadžer pita svog belgijskog kolegu kojeg bi igrača Hajduka najradije kupio. Ovaj odgovara:

- Masera Soldu!

Tada smo zaista slabo igrali.

***

Razgovaraju jedan sportski novinar i glumac splitskog pozorišta. Glumac zapita novinara:

- Koje je sve igrače pokupovao »Hajduk«?

- Pa Mušovića, Ristića, Holcera, Vardića i Dragana Stojnića - reče novinar.

- E, taj poslednji mi je nešto poznat. Gde je igrao u zadnje vreme...

***

I tako dalje nižu se uspomena za uspomenom. Nađosmo tako da je Frane Matošić najčešće »pobolevao«. Bio je bolestan pre svakog meča. A kada je bio »najbolesniji« redovno bi dao nekoliko golova.

Od mlađih generacija Dragan Holcer najređe ulazi u »ordinaciju« Božidara Solde.

Saznajemo da je Miroslav Ferić ljubimac popularnog masera. Zašto?

- Pa Ferić, koliko god je odličan fudbaler toliko u svom govoru ima i lapsusa i postupaka koji me često oduševljavaju i nasmeju, kaže Soldo. - Eto, kada je nedavno Bošković slomio ruku, Ferić je dotrčao da pomogne svom drugu. Kada je video krv, uputi se prema svlačionici. Tek kada sam mu objasnio da je Bošković, a ne on, slomio ruku, Miro se vratio u igru.

Dogodovština iz 25-godišnjeg rada Solde ima bezbroj. Soldo je tako, na primer, svake godine s ekipom prešao po 40 hiljada kilometara. Dakle, svake godine oko ekvatora. Pomalo je umoran,  pa je zato nedavno i zamolio upravu da ne putuje u Ameriku.

Naš sagovornik je već 25 godina maser, a ima ukupno 29 godina radnog staža. Dokle misli da bude na ovoj dužnosti u Hajduku?

- Pa vidite, nas je profesionalnih masera u zemlji, mislim, desetak. Niko, začudo, ne vodi računa o nama. Naš je posao fizički izuzetno težak i mislim da bi neko morao razmisliti o tome koliko da radimo da bi dobili penziju. Dokle u Hajduku? Pa, dok budem vredeo!

Soldo je promenio 15 trenera. Sa svima se slagao. Godine 1946. počeo je sa Lušticom (tada igračem). Sada je opet sa njim. Zato i veruje u ponavljanje uspeha ovog tandema.

Konačno ovaj kolaž o Božidaru Soldi završićemo kratkim blic-intervjuom: 

* Što mislite o fudbalu?

- To je igra za muškarce.

* A što o igraču bez snage?

- To je smešan čovek na terenu.

* Vaša definicija igrača uopšte?

- Novčanica ima dve strane, igrač bezbroj...

* Brzina u fudbalu?

- Sporost je neznanje!

Iz Soldinog Dnevnika »ukrali« smo i zabeleške o tome kako igrači tumače pojedine pojmove:

Za vreme jednog obroka igrač će konobaru:

- Molim jedan Hamlet (mislio je na omlet)!

- Pedijatrija? To je pedikir!

- Grafologija? To je zanatska radnja koja piše imena na vratima.

- Nestor? To je položaj na visokoj školi.

Čestitajmo Soldi na kraju na svojevrsnom jubileju i zaželimo još mnogo radosnih dana uz torbu fizioterapeuta na fudbalskom terenu.

Tekst: Jovan Veličković i Edo Pezzi



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)