U optimističkom raspoloženju protekao je i intervju za Tempo, koji je Dejan Bekić dao bivšem košarkašu i novopečenom novinaru Milošu Bojoviću. Nažalost, zdravlje mu se posle toga ponovo pogoršalo... Sledi originalni članak:
"Half »crveno-belih« posle teškog oboljenja vraća se na fudbalsku scenu.
Njegova fudbalska karijera — našla se u jednom trenutku pred velikim znakom pitanja.
Obolenje Dejana Bekića — pretilo je opakim posledicama.
U pitanju su bile limfne žlezde u predelu vrata.
Bolest je došla neočekivano.
I u takvom obimu da je mladog halfa sasvim odvojila od fudbalskog terena. U trenutku kad se upravo spremao da sa svojim timom odleti u Južnu Ameriku.
Njegova fudbalska karijera — našla se u jednom trenutku pred velikim znakom pitanja.
Obolenje Dejana Bekića — pretilo je opakim posledicama.
U pitanju su bile limfne žlezde u predelu vrata.
Bolest je došla neočekivano.
I u takvom obimu da je mladog halfa sasvim odvojila od fudbalskog terena. U trenutku kad se upravo spremao da sa svojim timom odleti u Južnu Ameriku.
Upornost i samodisciplina i ovoga puta
su donele rezultate.
Dejan Bekić počeo je redovno da trenira.
Dejan Bekić počeo je redovno da trenira.
Sasvim oporavljen, plavokosi prvotimac
Crvene zvezde obećava potpuni povratak fudbalskoj lopti.
Kao fudbaler rođen je na periferiji
Beograda. Njegov matični klub — nižerazredni tim Grafičar.
Uvek je igrao levog halfa. Dejan Bekić je izrazit levak. To mesto zadržao je i kada je 1962. godine došao među omladince Crvene zvezde.
Uvek je igrao levog halfa. Dejan Bekić je izrazit levak. To mesto zadržao je i kada je 1962. godine došao među omladince Crvene zvezde.
Dva puta je oblačio dres omladinske
reprezentacije. U jednoj prilici bio je i član mladog državnog
tima.
Ali, pravi prvotimac postao je tek kad
je kapiten Vladica Popović otišao u inostransto. Njegov veliki idol
zvanično mu je predao dres sa brojem 6.
Dejan Bekić kaže:
- Strpljivo sam čekao, jer sam imao za
rivala izvanrednog fudbalera. Vladica je bio odličan drug i veliki
borac na terenu. To je moj uzor. Uvek sam želeo da postanem ono što
je on bio u timu.
Najbolji half koga je gledao? To je
Velibor Vasović. Dejan Bekić pokušava da ga kopira. Od inostranih
fudbalera oduševio ga je Bekenbauer.
Do sada je 120 puta igrao u prvom timu.
Postigao je samo četiri gola. On to ovako objašnjava:
- Retko dolazim u situaciju da se
upišem u listu strelaca. Obično sam zauzet zaustavljanjem Zambate,
Mojsova i ostalih. Ali nije mi krivo.
Sada je Dejan Bekić nezamenljivi
prvotimac Miljanićeve selekcije.
Plavokosi mladić veselih očiju i uvek
stidljivog osmeha ostao je u svim priliikama jednostavan i skroman.
On sam kaže da svake večeri
najkasnije do 22 časa ode na spavanje. Ne pije. Živi veoma uredno.
Nikada nije pušio.
- To je jedini način da se postigne
uspeh u sportu. Fudbal traži maksimalno angažovanje i mnogo snage.
Ja sam mu se sav posvetio i sada sam rob ove igre.
Svaki dinar koji zaradi šutirajući
fudbal, on daje majci. Njegov džeparac je minimalan. Voli lepo da se
oblači. Retko odlazi u bioskope i pozorišta. Zato nema ni vremena.
- Priča se da mi fudbaleri zgrćemo
pare. To nije istina. Na primer, prosek mojih novčanih primanja u
prošloj godini iznosio je 300.000 starih dinara. Kao što vidite,
daleko je to od miliona.
Veliki borac na terenu — ostaje u
svim situacijama sasvim odan fudbalu. Spreman je da mu pokloni
najveće žrtve. Pa ipak, ne propušta priliku da istakne:
- Mlad sam i volim da se zabavljam.
Imam mnogo drugova. Ali fudbal je »isuviše sebičan«. Dok se
subotom i nedeljom moji prijatelji zabavljaju — ja se pripremam za
utakmice.
Veliki cilj koji je sebi postavio:
- Naš tim je veoma mlad. Moramo
postati ono što su nekad naši prethodnici značili u jugoslovenskom
fudbalu. Treniraću redovno. Sve ću učiniti da jednoga dana
postanem standardni član jugoslovenske reprezentacije."
Napisao: M. Bojović (Tempo, 1967.)
Tempo, 29. IX 1967:
In memoriam - sećanje Miljana Miljanića:
"U četvrtak ujutro, u pola tri,
samo na nekoliko trenutaka pre svoje smrti, Dejan je rekao svom
bratu: 'Ugasi svetlo, vidiš da mojima smeta... ' I... " - priča
nam sa suzama u očima Miljan Miljanić, jedan od poslednjih koji je
posetio našeg Dejana Bekića...
Tempo, 6. XII 1967:
Pismo čitaoca Vladimira Šuića iz Sarajeva:
"Smrt Dejana Bekića nesumnjivo
je veliki gubitak ne samo za Crvenu Zvezdu, već i za jugoslovenski
sport uopšte. Zato predlažem da se u znak sećanja na ovog
darovitog i fer igrača, na kraju svake godine dodeljuje pehar
"Dejana Bekića" kao nagrada za fudbalski fer-plej.
Uvođenje ovog pehara bilo bi, pored očuvanja uspomene na Dejana
Bekića i podstrek svakom igraču da se svojim ponašanjem na terenu
kandiduje za ovo visoko priznanje. Isto tako, predlažem Crvenoj
zvezdi - čiji je stadion bez zvaničnog imena - da ga nazove imenom
svog prvotimca i reprezentativca Dejana Bekića."
Tempo, 10. IV 1968:
Odlomak iz intervjua: Jovan Kule Aćimović
* Da li je tačno da ste se nedavno oženili?
- Jesam, štaviše imam i sina koji se zove Dejan.
* Zašto ste mu dali ime baš Dejan?
- Moj najbolji drug bio je Dejan Bekić...