Razgovor sa šjor Miljenkom već je objavljen, a sada je na redu i intervju sa Dvornikom, koji je u to vreme bio uveren da će u seriji igrati studenta Duju (ipak ga je tumačio Mustafa Nadarević), koji donosi u Split prvi balun.
S obzirom da je ovo bila priča za sportski magazin, akcenat je stavljen na Borisove uloge koje su najviše tražile spretnost i dobru fizičku kondiciju...
... Kada smo Borisa Dvornika zamolili za razgovor za Tempo - nije se začudio. Istina, on je
glumac, ali počeo je kao sportist i to je, u neku ruku, ostao do
dana današnjega. Eto, u poslednjoj televizijskoj seriji
»Kapelski kresovi« vidimo ga na skijama, a u gotovo svim svojim filmovima
nailazio je na uloge koje su tražile veštinu, okretnost i
izvanrednu fizičku kondiciju.
Zanimalo nas je u stvari kako jedan
glumac mora biti fizički pripremljen za svoj posao. Razgovor,
naravno, nije mogao da protekne bez Hajduka, te prve velike ljubavi
popularnog Dimnjačara iz TV serije »Kapelski kresovi«.
Oženjen je i ima dva sina - Deana (13) i Dina (11 godina). A sad
vratimo se detinjstvu popularnog Dvornika...
- Ko svako dite u Splitu i ja sam se
odmah zaljubija u Ajduka. I kad sam ima deset godin put me odveja na
plac, do barba Luke Kaliterne. Igra sam u pionirima sa braćon Bego,
Garovom i drugima. Igra san desno krilo i to govorili su dobro. Ali,
uteka sam! Posle dvi, tri godine zainteresira sam se za kazalište
mladih i - propade moja fudbalska karijera! Otišao sam na studij glume
u Novi Sad...
- I eto, kume, kako vidiš, od baluna
ništa nije bilo. Srićom ima san uspjeha ka
glumac. Počeja sam mlad u filmu »Deveti krug«. Ko je tada moga
sanjat da ću posli snimit još puno filmova.
- Između tih šezdeset - koji vam je najdraži?
- Teško je to reć. Kada mater
zapitate koje joj je dite najdraže. Svi su na svoj
način lipi. Možda je onaj najzadnji uvik u mislima - ka meni »Hitler u našem sokaku«...
- Na televiziji ste se, ipak,
proslavili!?
- Pa znate šta, televizija je jak
medij. A mislim da san tu i pružija nekoliko dobrih uloga.
Boris Dvornik neobično je omiljen među
svojim sugrađanima. A razlog je jedan jedini: Boris je na filmu, na
televiziji »u dlaku« isti kao i u privatnom životu. To je čovek
kojemu popularnost nije u glavu udarila. Vrlo je društven. Vrlo je
skroman. Pravi drugarčina. A takvog ga u stvari poznaje i cela
Jugoslavija. Takav je na filmu i malom ekranu.
- Rekosmo na početku da
ćemo razgovarati o fizičkoj pripremljenosti glumca...
- Vidite to me niko nije pitao. A mogu
van reći da me puno puti spasila moja dobra forma. Navest ću vam
samo nekollko primjera kad san moga glavu izgubit. Sad kad se nekih
događaja sitin uvati me straj u kosti...
Kad smo u Beogradu na
Kalemegdanu snimali film »Derviš i smrt« ja sam jaha jednu kobilu,
ima san vezane ruke a oko mene su bila četiri konjanika. U jednom
trenutku jedan je konj udarija u moju kobilu, ona se pripala i dala se
u galop. I možete zamislit mene vezanih ruka, a kobila juri ravno
prema jednoj okuci od 90 stupanja!
Već san vidija kako sam udarija
glavom u zid, jer san zna da je kobila ćorava na jedno oko i da
»zanosi« u suprotnu stranu. Kad tamo kobila je, ka u crtanim
filmovima, zakočila gotovo u mistu, prošla tu opasnu okuku i onda
sa mnom, vezanim, galopirala po parku sve dok se nije smirila.
Ili, sećam se snimanja filma »U gori raste zelen bor«, tada smo Ivica Vidović i ja morali u
običnim seoskim kolima natirat konje da što brže trče. Isprid nas
u kombiju je bija snimatelj Vodopivec. A sve se to odvijalo uz jednu
strminu. Prvi put sve je dobro prošlo, ali u drugom zumiranju raspala
su se kola, vidija san kako Vidović pada između kola i konja. Ja
san se odrazija što sam moga više i naša se na zemlji. Izvuka sam
se sa par modrica i izvaljenim gležnjem. Sve bi se to još dalo
zaboravit da nije Vodopivec, vidjevši što se događa, od straja snima
- nebo.
- Te zgode na snimanju mi naravno nismo
videli, ali sećamo se teškoća prilikom prelaska Neretve. Kako je
to bilo?
- Sigurno ste čitali ili čuli koliko
je iscrpljujuće bilo snimanje »Neretve«. Za mene posebno, jer se
često radilo po velikoj hladnoći. Znate da nam je smrtno stradalo
nekoliko ljudi, a ja pamtim i novinara Radio Jadrana Bukovca kojemu je
baš na Neretvi pao kamen na glavu i pravo je čudo kako je ostao
živ.
Tamo je zaista trebalo imati kondicije. Scena prelaska Neretve
bila je naporna i opasna zbog brze i na tom mistu duboke Neretve. Tu
smo prošli dobro, ali mogu vam reći da je bilo i dobro osiguranje
koje vi na filmu niste videli. Organizatori su razapeli svakih 10
metara konope tako da je onaj kojega bi voda odnila podiga ruku i eto
konopa, a i svakih 30 metara bili su vojnici u gumenim čamcima sa
stalno upaljenim motorima.
Bilo je teško. No, meni je, ipak, bilo
najteže kad smo Bata Živojinović i ja jurili na jednom starom
njemačkom motociklu »cindapu« i kad nam je pukla guma.
- Pričao bi tako naš popularni Dimnjačar
do sutra. Ali, skrenusmo opet za trenutak razgovor na sport. Onda, hoće li Hajduk biti prvak
Evrope?
- E, kad bi se još to dogodilo! Svi mi
živimo za taj trijumf. Mislim da imamo dobru ekipu i da ćemo sigurno
daleko dogurat.
- Šta vi mislite o ovoj generaciji? Jer, gledali ste i zapravo bili junior onog Hajduka posle rata kada
je osvajao titule?
- Ovo je posebno nadarena generacija.
Sićam se kroz maglu Matošića, Vukasa, Beare... Ta generacija je
imala kvalitet, ali je i imala nekih stvari koje su štetile. Na
primer, tih nekoliko »autoriteta« u ekipi ponekad su i štetili
klubu. Ova generacija je vrlo skromna. Nema autoriteta. Svi igraju,
svi su skromni momci. A vidim ih ja skoro svaki dan i čitam i
slušan njihove izjave. Ne razbacuju se momci.
- Dobro, Borise, deca su vam odrasla.
Da li oni igraju fudbal?
- Bili su u Ajduku, ali nisu se tamo
zagrijali. Ne znan zašto. Međutim, bave se - bezbolom... Ne treba
se ništa čudit. Ispod naše kuće nalazi se Srednjoškolsko igralište i tamo trenira naš jedini bezbol klub u zemlji - Salona.
I dici se lipo svidija taj sport i sada udaraju oni mali balun...
- Inače, vi pratite sve utakmice
Hajduka?
- Naravno, kakvo pitanje. Jasno patin
kad san na snimanju, pa ne mogu doć na
plac. Kad smo u
Delnicama snimali »Kapelske kresove« ja bi lipo u petak seja u auto i pravac u Split
na utakmicu. Vratija bi se dobro raspoložen.
- Koji vam je igrač Hajduka najdraži. I kao igrač i van terena?
- Kume, teško je na to pitanje
odgovorit... Ipak, Jerković.
Boris Dvornik nikada ne miruje. Teško
ga je pronaći u Splitu, jer je uvek na nekakvom snimanju. Ipak, ovog
januara nije se odvajao od svoje porodice. Razlog: splitsko kazalište
je pripremalo spektakularnu »Malu Florami« povodom 80-godišnjice
života njenog autora Ive Tijardovića.
- A drugi planovi na tv i filmu -
pitamo na kraju Dvornika.
- Na filmu vlada zatišje prouzrokovano
besparicom. Za televiziju sam upravo potpisao ugovor za novu seriju
Miljenka Smoje. Već sad vam mogu reć - bit će to serija i po. Možda
i bolja od »Našeg malog mista«. Serija će imati naslov »Majstori s mora«, a govorit će o splitskim studentima u Pragu i studentu Duji koji donosi u Split prvi balun i tako se rađa Ajduk. Ja ću
glumiti studenta Duju, a sigurno će se pored mene naći i Ivica
Vidović. To će biti zamašan posao, jer se namjerava napravit i
film. Planira se prikazivanje serije prije Mediteranskih igara u
Splitu.
Edo Peci (Tempo, februar 1976.)
Kako je snimana "Bitka na Neretvi" (1. deo)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)