Ivan Hetrich piše za "Oko" 1981: Mjesec studeni zaista opravdava svoje ime u New Yorku.
Studeno je odmah na početku pretposljednjeg mjeseca u godini.
A u prvom katu jedne visoke zgrade u Madison Avenue, u našem Kulturnom centru, pretoplo: stigla je Desanka Maksimović i večeras drži recital svoje poezije. Neke će pjesme biti recitirane i u prijevodu - na engleskom. »Strepnja«, recimo:
No, come not near. My wish is,
I confess,
to love but at a distance and to wait,
In waiting only is there happiness,
the happiness our dreams anticipate ...
Plješće stotinjak ruku, ali daleko
jače kad se Desanka diže:
Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da
volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da...
Drugog dana ujutro, na sam dan
predsjedničkih izbora, kad su ulice zbog toga opustjele, a studen se
povukla pred rominjajućom kišom, razgovaram s Desankom Maksimović
na istom mjestu. Naš je pjesnički putujući ambasador na
proputovanju. Slijedećih dana, na predstojećoj godišnjoj konvenciji Američkog udruženja za
unapređivanje slavističkih i istočnoevropskih studija (AAASS), u
Philadelphiji, bit će joj uručeno svečano priznanje za njen rad.
Pitam je o klasičnoj »Strepnji« i o
rečenici u njoj: »Sreća je lepa samo dok se čeka«.
- To sam nekad izrekla u mladosti i ne
znajući zaista da je sreća lepa samo dok se čeka. To je bio jedan
od retkih vidovitih momenata jednog pesnika koji to nije doživeo, a
zna da je tako. Kasnije sam videla da se sreća koju čeka lirski
pesnik u stvari ne doživi. Ima dabogme stvari koje se izdaleka čine
lepe, a izbliza su još lepše!
- Na to se odmah nadovezuje i ono
»izdaleka samo divimo se svemu«?
- Tada sam bila sasvim mlado biće i
često sam mislila, gledajući neki pejzaž, da je sve predivno u
njemu. A kad stigneš do njega - možeš biti i razočaran - bezbroj
sitnih stvari ga pokvare, poremete. A pod velom daljine je to bilo
lepše.
- Jeste li tu pjesmu napisali u rodnoj
Rabrovici ili kad ste se preselili u Beograd?
- U Rabrovici sam bila samo nekoliko
meseci, pa su me onda odneli u Brankovinu, rodno mesto moje majke.
Moj je otac bio učitelj, pa smo se onda preselili tamo, da bi mojoj
majci bilo lakše. Brankovina, to je jedno kulturno-istorijsko mesto,
a junačko. Tu sam svršila osnovnu školu, pa gimnaziju u Valjevu,
pa sam onda došla na Univerzitet u Beograd. A pesmu sam napisala u
Valjevu, znači pretkraj gimnazijskog doba.
- A danas je ta pjesma klasična i svi
je gimnazijalci moraju učiti na pamet. Ali mislim da ne treba reći
»moraju« jer je svi rado uče.
- Ali ta pesma - kako sam i sinoć
rekla - ima u poslednje vreme mnogo parodija. Muškarci je pevaju
ovako: »O, priđi mi, priđi, noću iz
daleka!« A devojke kažu sada - da li usprkos meni ili kao neku
istinu: »O, priđi mi, priđi, ako imaš kola i vilu na moru!«
- Veći dio svog života proveli ste uz
djecu, učeći ih i učeći s njima!?
- Ja sam se rodila u školi. Prvo što
sam čula bilo je - pesma ptica i graja đaka. Pa sam onda ja učila,
pa druge učila. I kad sam prestala da ih učim,
opet se sastajem s njima, jer ih posećujem u školama. Sastajem se s
đacima, studentima, mladim svetom koji me ponajviše ište!
- Vi ste u posljednje vrijeme, ali to
»posljednje vrijeme« već dugo traje, naš putujući ambasador, naš
putujući pjesnik?!
- Ispalo je tako! Putujuć’ k’o
Dositej Obradović. Da, on nije bio samo pesnik!
- Putujete po našoj zemlji, putujete
po stranim zemljama ...
- ... i uvek u tom svojstvu. Ima, hvala
bogu, našeg sveta svuda. Razapeli smo mrežu po celoj kugli
zemljinoj. Gde god dođem, ima Jugoslovena!
- Gdje ste sve bili?
- Gdje ste sve bili?
- U Bugarskoj, Francuskoj, Kanadi,
Sjedinjenim Američkim Državama, u Sovjetskom Savezu, na jugu i
severu i u onom hladnom Sibiru. Svuda sam sretala mlade i srodne
pesnike.
- Sinoć je jedna djevojčica
recitirala svoju vlastitu pjesmu o domovini...
- ... to je vrlo lepo. Ako je slučajno
bilo u dvorani onih koji ne misle tako, trebalo je da ih bude stid
kad čuju kako jedno dete, jedna mlada duša govori o domovini. Tako
se domovina voli, tako! Mladi treba nas da uče, a ne da mi kvarimo
mlade! Oni su nepokvareni, vole ljude, vole život, napredni su.
 |
| Desanka u anketi Plavog vjesnika 1966: "Opet bih sanjala o bratstvu Južnih Slovena!" |
- Da li vi u svom romantizmu crpite
snagu, pa ste zato i danas - slobodno smijem reći - u devetoj
deceniji svog života, tako mladi, tako poletni, tako radišni, tako
komunikativni?
- Ako je romantizam ljubav prema
prirodi, vera u ljubav (i između ljudi, i između žene i čoveka),
ako je to vera u život, udubljivanje u tugu - sve su to osobine
romantizma, kako smo učili đake - onda sam ja uglavnom još uvek
takva i mislim da sam nekako učaurena u tome. Mada ima prodora!
- Ali život danas nije lagan...
- ... nije lagan!
- I to donosi probleme. Kako se
snađete u tome?
- Malo protugujem, malo otplačem, a
onda se vratim. Znate kako: tu svoju psihu zamišljam kao okruglu
loptu - dok traje pritisak, ja patim - kad pritiska nestane, ja se
vratim, oprostim, poverujem, ponadam se. Tako nekako! A tuga ostane,
ali ona neka romantičarska tuga.
- Jučer je bilo govora o tome kako ste
naklonjeni slavenskoj literaturi?
- U kući svog oca i dede - materinog
oca - već sam u osnovnoj školi našla sve klasične knjige i knjige
iz ruske literature. I pošto sam bila valjda dosta razvijeno dete,
doznala sam već tada da to postoji i nasledila sam prema tome ljubav
od svog oca i bliske sredine prema toj literaturi, i napojila se tim
takozvanim panslavizmom u koji i danas verujem. Verujem da su
Sloveni najplemenitiji narod. Može se neko naljutiti, ali Sloveni su
najduševniji, najduhovniji - to bi možda bilo najbolje reći -
najduhovniji. Nije novac kralj našega života. Kruna je uvek neka
ideja!
- Da li čovjek današnjice ima vremena
da čita pjesme?
- A, za pjesme ima - ja počela k’o i
vi, pa kažem »pjesme«. Ima vremena za pesme, ima! To je
sreća za nas pesnike. Kad se pesma brzo napiše, kako se ne bi brzo
pročitala? To je naša sreća. Tamo neki čovek uzme zbirku pesama,
pred san pročita dve, tri - kad se probudi opet dve, tri...
- Pa, pesme su uglavnom zapisane. Vi ih
doživite i onda ih zapišete i, naravno, kao čovek od
ukusa i načitani, pogledate da niste unutra što šašavog
kazali, da umesto »divan« može biti »prekrasan«, zbog rime
možda. Ali jezgro pesme, ono što je nosi, ono između redova i
unutra, to je zapisano.
One koje su pod pritiskom bola, najbrže nastaju i najbolje su. A ima pesama gde su se utisci dugo, dugo taložili, pa onda zbog tog taloženja, opet se brzo napišu. Recimo, ta knjiga toliko složena - »Tražim pomilovanje«. Strahovito je brzo napisana.
One koje su pod pritiskom bola, najbrže nastaju i najbolje su. A ima pesama gde su se utisci dugo, dugo taložili, pa onda zbog tog taloženja, opet se brzo napišu. Recimo, ta knjiga toliko složena - »Tražim pomilovanje«. Strahovito je brzo napisana.
Ali, dugo vremena me bolelo to unutra. Mučilo me. I
onda kad je to potpuno sazrelo u meni, onda sam je najedanput tako
brzo izgovarala i beležila, da me kao staro biće i zrelog pesnika
strah hvatao da to možda nisam negde čula. Smešno, ali tako je bilo. Normalno je
da se to kasnije opet pregleda, da ne izađe musavo pred svet.
- Sad kad ste rekli »da to nisam
negdje čula«, znači li to da ste u svom djetinjstvu slušali puno
priča? Narodnih priča, priča koje su izmišljale majka, baka...?
- Puno, puno priča! Moja baka, mati
mog oca, bila je s dinarskih krajeva, iz naroda, i ona je mnogo
pričala, i to najviše šaljive priče. Ali sam se ja načitala i
narodne epske poezije. Naslušala i načitala. To je bio takav kraj,
znate, tako da moral te naše narodne poezije o časti, samilosti,
pravdi, taj sam moral upila još u detinjstvu. Od seljaka koji su oko
mene živeli. To je osnovica, temelj, to je bila predsprema.
- Sinoć ste govorili o tome da u
današnjim godinama čovjek možda nije tako svjež kao s osamnaest
godina, ali je po iskustvu ...
- ... onaj...
- Ili još nadopunjeniji?
- Osećam da sam u biti uvek ona, samo
obogaćena iskustvom i nekom gorčinom; negde i okrnjena, ali negde i
dopunjena.
- Ali postoje i neka razočaranja u
životu. Da li ste vi nekad u životu doživljavali »ključna«
razočaranja?
- Vidite, mi smo Sloveni, i u meni ima
Slovena. Nisam uzalud napisala knjigu »Tražim pomilovanje«, koja
je, naravno, prvo optužba - ne mogu tražiti pomilovanje od nekoga
čije mane ne znam. Eto, ne omrznem ljude. Nisam naivna, znam da zlo
postoji, to sam znala i s osamnaest godina, ali nije kriv onaj
pojedinac. Ili ga je majka rodila takvim, pa nije kriv, ili ga je
društvo stvorilo, pa je celokupno društvo za to krivo. A ima jedno
strašno pravilo - »da volimo više one kojima dobro činimo, nego
one koji nam dobro čine!«
- Ali nisu razočaranja samo od toga, što to ljudi čine! Neki puta se može dogoditi nešto i izvan nas!
- Ali nisu razočaranja samo od toga, što to ljudi čine! Neki puta se može dogoditi nešto i izvan nas!
- Pa može ...
- Prije desetak dana u New Orleansu i
na ušću Mississipija sreo sam naše ljude, uglavnom Dalmatince, i
začudio se nad jednom stvari koja je gotovo nevjerojatna - oni žive
na području gdje su česti uragani. Prije devet godina uragan je
razrušio čitava naselja. Razgovarao sam s nekim našim ljudima,
koji su po dva puta imali posve srušenu kuću, ali su se svejedno
vratili na isto mjesto i ponovno, ispočetka započinjali.
Čekali su
da otplavi voda, skupljali stvari i gradili iznova. Jedan je mladić
sačuvao fotografije svojih predaka, jer kaže da je majka stavljala
album na najvišu policu u kući, računajući da to sačuvaju
usprkos uraganu i poplavi.
I sačuvali su.
Treći su put podigli kuću, i treći put su na tom istom opasnom terenu. Pitam ih zašto! Kažu tvrdoglavo: »Zato jer smo takvi...«
I sačuvali su.
Treći su put podigli kuću, i treći put su na tom istom opasnom terenu. Pitam ih zašto! Kažu tvrdoglavo: »Zato jer smo takvi...«
- .... odlično!
- »... i jer je to najljepši kraj na
svijetu gdje želimo živjeti!«
- Slažem se s njima!
Ti uragani, to su neka zla koja nam šalje priroda.
U narodnoj se poeziji kaže: »... a od boga starog dušmanina!«
On im je to poslao.
Ali oni znaju da on nije samo dušmanin, nego da će im posle toga poslati i sunce.
I ja bih se tako vraćala zavičaju.
Mislim da je tamo najbolji vazduh, da je cveće najbolje, da su šume najbolje, ljudi možda...
Ti uragani, to su neka zla koja nam šalje priroda.
U narodnoj se poeziji kaže: »... a od boga starog dušmanina!«
On im je to poslao.
Ali oni znaju da on nije samo dušmanin, nego da će im posle toga poslati i sunce.
I ja bih se tako vraćala zavičaju.
Mislim da je tamo najbolji vazduh, da je cveće najbolje, da su šume najbolje, ljudi možda...
Razgovarao: Ivan Hetrich / Kraj 1. dela razgovora - 2. deo je OVDE
