Slede:
Prvi tekst o legendarnoj braći Vujović, na početku njihove fudbalske karijere;
Priča o ništa manje popularnom Peri Nadovezi; kao i čuvena baksuzna epizoda iz života velikih prijatelja Ivice Matkovića i Ivana Buljana, zbog koje se Iko zamalo pretvorio u prvog splitskog vukodlaka...
1975: Kada smo pre dve godine zapitali Batu Žanetića, volontera koji u Hajduku brine o omladincima, da li uskoro
možemo očekivati nekog novog Jerkovića ili Šurjaka, iz podmlatka
»belih« on nam je rekao: "Zapamtite prezime - Vujović!"
- Ja sam onaj stariji - rekao nam je
Zlatko. Stariji sam 15 minuta i igram krilo.
Ostalo smo znali. Zoran je vezni igrač.
Obojica su već po 10 puta oblačili dres omladinske reprezentacije.
Obojica su već potpisall predugovore sa Hajdukom. Obojica igraju
toliko dobro da je teško kazati ko je bolji.
Sećamo se kada smo na ovim stranicama
pre šest, sedam godina najavili dolazak Šurjaka, Mužinića i
ostalih današnjih prvotimaca Hajduka. I onda su ispred nas sedeli
golobradi mladići kao ovog puta blizanci Vujovići. Reč je o dvojici izrazito talentovanih fudbalera, koji prema mišljenju
stručnjaka u Hajduku, predstavljaju pravi kapital. Dva nova bisera na
sjajnoj Hajdukovoj ogrlici.
U čemu se ogleda talenat braće Vujović?
Zlatko, rekosmo, igra u napadu. On je
izraziti špic, istureni igrač. Izuzetno je brz, šutira s obe noge, ima precizan udarac.
Zoran je počeo kao odbrambeni igrač,
ali je pre nekoliko godina na sugestiju trenera prve ekipe Ivića
prebačen u vezni red. Kao i Zlatko, i on je vrlo brz, takođe, služi
se sa obe noge, odličan je tehničar, vrlo lucidan.
Stručnu ocenu kvaliteta braće Vujović
dao nam je njihov trener Stanko Poklepović:
- Zlatko i Zoran po svemu su
vanserijski igrači. Izraziti talenti. Sve elemente fudbalske igre
uspešno su savladali. Ne sećam se kada su izostali sa treninga. Van
terena takođe služe za primer. Teško je naći prave reči da
ocrtamo njihov kvalitet. Vrlo brzo će na terenu kao prvoligaški
igrači dati do znanja koliko vrede.
A Tomislav Ivić dodaje:
- Vujovići su primerni u svakom
pogledu. Zlatko je već bio rezerva u prvom timu: protiv Radničkog u
Splitu i Čelika u Zenici. Na početku zimskih priprema za nastavak prvenstva oni će se priključiti prvom
timu.
Braća Vujovići rođeni su 26.
avgusta u Sarajevu. Godine 1967. porodica Vujović se preselila u
Split i golobradi dečaci dolaze jednog dana da promatraju trening
Hajduka. Trčkarali su onako za sebe i opazio ih je Ante Mladinić.
Kažu da su odmah pozvani u pionirski tim i da su sa njima radili treneri Kačić, Buterer i Anković.
Sada ih vodi trener prve
omladinske ekipe Stanko Poklepović. Već sedam godina marljivo
treniraju u belom dresu. Od naoko krhkih dečaka postali su snažni
momci. Dobri su učenici. Trenutno pohađaju drugi razred metalske
struke Tehničkog školskog centra u Splitu.
- To je naša ljubav - odgovaraju u
isti mah. - Želja nam je da igramo u prvom timu Hajduka.
* Da li imate uzore među fudbalerima?
Posle kraćeg razmišljanja Zlatko
kaže:
- Meni je uzor Blohin...
- A meni - dodaje Zoran - Jurica Jerković.
* Je li prednost to što ste blizanci?
- Svakako da jeste - kaže Zlatko, Zoran i ja se izvanredno sporazumevamo. Tačno znamo šta drugi smera. A to je velika prednost, zar ne?
* Da li je to i ubrzalo vaš razvoj?
- To je samo prednost, kaže Zoran, ali mislim da smo do uspeha, ako se
tako može reći, došli isključivo radom. Trening, trening i
pažljivo slušanje trenera. Bez rada nema rezultata.
O braći Vujović razgovarali smo sa
lekarima. Svi odreda ističu da kao blizanci jedan drugome mnogo
pomažu. Zoran je, na primer, kao pionir nekako manje pokazivao, ali
je uz pomoć Zlatka toliko napredovao da je danas teško reći ko je
od njih bolji.
Još uvek su omladinci. Štaviše, sve do kraja iduće
godine imaju pravo igranja za omladinski tim Hajduka i reprezentaciju
Jugoslavije. Njihov uspon bio je polagan. Školovanje kao svako drugo.
Polagano, sistematično. Može se očekivati i dalji uspon ove
dvojice mladih Hajdukovih igrača.
Na rastanku Zlatko nam kaže:
- Molimo vas napišite da mi nismo
jedini perspektivni u juniorima Hajduka. Ovo je izvanredna, ali još
premlada generacija. Tu su naši dru govi Čop, Maričić, Čagalj,
Perinović, Beović i drugi vrlo vredni i dobri omladinci.
I on se vratio. Onog jesenjeg dana kad je u Splitu gostovao niški Radnički. Vratio se Pere, i Radnički je poražen sa 3:1. Nadoveza je postigao dva gola.
Ovo je priča o najboljem Hajdukovom
strelcu, možda najuspešnijem od onih slavnih dana Frana Matošića. Pričamo o njemu jer se i on kao i mnogi njegovi prethodnici u
Zvezdi, Dinamu, Partizanu i drugim klubovima nalazi pred dilemom: da
li krenuti u pečalbu ili ostati na domaćem hlebu? No, ovo je ujedno
i priča o mladom čoveku koji je fudbalu posvetio mladost i život.
Pero Nadoveza došao je u Hajduk pre
sedam-osam godina nakon burne trke poznatih klubova za mladim
centarforom Šibenika. Imao je brojne prilike, a najbolje uslove
davali su Dinamo i Hajduk. Ipak, obreo se u belom jatu. Danas
ima 28 godina.
- Tih dana - seća se danas Nadoveza
- nisam znao gde mi je glava. Odlučio sam instinktivno da idem u
Split, pod svoje sunce. I nisam se prevario. Možda bi negde drugde
i primio neku paru više, ali ono što se može doživeti podno
Marjana ne može se nigde u zemlji.
Dočekan je bučno, publika ga je odmah
zavolela. On joj se bogato odužio i kao nagradu za brojne odlučujuće
golove nazvan je »splitskim Peleom«. Igrao je uvek u majici s
brojem devet. One prve godine rada Dušana Nenkovića u Splitu, 1965,
bio je golgeter Prve savezne lige.
Setimo se samo polufinalne utakmice Jugoslovenskog
kupa pre dve godine u Splitu kada je Nadoveza sedam minuta pre kraja nadmudrio Dujkovića i »beli« su se plasirali u finale. Ili
fatalnih zadnjih 10 minuta nedavne utakmice u Banja Luci. Borac je
vodio sa 1:0.
Arapović, trener Borca, bivši hajdukovac, koji
odlično poznaje igru »belih« dao je posebne čuvare Nadovezi.
Ipak, ni to nije pomoglo. U razmaku od devet minuta, Nadoveza je glavom
dvaput matirao golmana Komadinu i - »beli« su pobedili.
- Danas mi je znatno lakše igrati nego
pre - priča Nadoveza. - Vidite primer meča sa Crvenom zvezdom.
Miljanić mi je »poverio« Bogićevića, koji me u stopu pratio i
nije me štedeo. No, sada Hajduk ima više odličnih pucača i kada
mene čuvaju, ili mi ne ide, drugi daju golove. To je kvalitet više
za našu igru i jedino na taj način možemo postići i veće
uspehe. I protiv Zvezde mene su čuvali, a drugi su rešili susret.
Ali šta da govorimo o vrednostima
jednog fudbalera koje je on bezbroj puta dokazao. Recimo nešto vise
o Nadovezi - čoveku sa navršenih 28 godina, koji ovih dana treba da
odluči da li će i on stopama Skoblara, Zambate i drugih, ili će
ostati u Hajduku?
Dilema je teška za njega i njegov Hajduk. Kada o
tome razgovaramo sa Perom, primećujemo jednog drugog čoveka od onog
pomalo prepotentnog dečka pre osam godina, kada je stekavši
simpatije navijača, mislio da je sav svet njegov, da se sve okreće
oko njega i da problema nikada neće biti.
Danas je Nadoveza otac lepuškaste
devojčice Nele, suprug crnomanjaste Branke. Pero se iz korena
izmenio. To se vidi i na igralištu. Bori se za svaku loptu.
- Sa godinama dođe i iskustvo, zrelost - nastavlja Pero. - Ja se moram brinuti za porodicu. Od fudbala za sada imam malo. Istina, pomagao sam ocu, no red je da obezbedim i za sebe sigurniju budućnost. Imam još nekoliko ispita na Pedagoškoj akademiji, ali mislim da fudbal jednako dobro kao danas mogu igrati jos pet-šest godina.
- Sa godinama dođe i iskustvo, zrelost - nastavlja Pero. - Ja se moram brinuti za porodicu. Od fudbala za sada imam malo. Istina, pomagao sam ocu, no red je da obezbedim i za sebe sigurniju budućnost. Imam još nekoliko ispita na Pedagoškoj akademiji, ali mislim da fudbal jednako dobro kao danas mogu igrati jos pet-šest godina.
VUKČEVIĆ: "Sreća je što Pero igra u
mom timu. Njegove udarce je teško hvatati - to znam sa treninga.
Inače i kada je potpuno van forme, volim da ga vidim u timu."
JERKOVIĆ: "Kada je Pere u timu - igram
rasterećen. Znam da će, ako nama ne bude išlo, on bilo kako ubaciti
barem jednu loptu u mrežu."
PAVLICA: "Draže mi je igrati kada znam
da će neko sačekati i realizovati moj centar-šut. Kad god prođem
beka, samo potražim Peru pogledom. Ostalo vam mogu pričati golmani."
To kažu oni koji ga poznaju. Ali da se
vratimo na postavljeno pitanje. Kuda će golgeter »belih«?
- Imam nekoliko dobrih ponuda. Najbolje
stižu iz Francuske. Trebalo bi da dobijem dobre pare, ali...
Što kažu u Hajduku? Predsjednik Tito
Kirigin:
- Videli ste da smo lani zadržali
Vukčevića. Mi brinemo o našim ljudima. Mislim da će Nadoveza
ostati kod kuće. Jedino će otići ako sam to bude hteo - odnosno, ako
negde bude dobio zaista velike pare, koje mu Hajduk ne može dati.
Ipak, sumnjam da će nas napustiti. On voli Split, svoj kraj i...
Desilo se to na jednom od poslednjih treninga Hajduka pred turneju po Španiji. Matković je krenuo na loptu kao uvek žustro, pošteno.
Sa suprotne strane naišao je takođe veliki borac, reprezentativac Buljan.
Start, lopta je izmakla, noga mlađeg hajdukovca našla se u bezizlaznom položaju.
Vrisak, bol. Suze na obe strane.
Znao je Iko Buljan šta se dogodilo ...
Od tada - prošla su puna dva i po meseca. Matković je morao na operaciju. Bila je slomIjena fibula leve noge, ligamenti su popucali... teže nije moglo biti.
Ali, ruke iskusnog hirurga Vojne bolnice, Hajdukovog lekara Čukelja načlnile su svoje. Matković je skinuo gips i sada nosi elastičnu čarapu.
Operacija je uspela i za dve nedelje ovaj fudbaler trebalo bi da počne sa fizikalnom terapijom.
Biće to povratak na zeleno polje.
Ali, ruke iskusnog hirurga Vojne bolnice, Hajdukovog lekara Čukelja načlnile su svoje. Matković je skinuo gips i sada nosi elastičnu čarapu.
Operacija je uspela i za dve nedelje ovaj fudbaler trebalo bi da počne sa fizikalnom terapijom.
Biće to povratak na zeleno polje.
Ivica Matković je ozleđen u zaista najnepogodnijem trenutku.
Ovo je, naime, trebalo da bude njegova sezona. Na dve pripremne utakmice što ih je odigrao pre preloma protiv Zadra i nemačkog Štutgarta igrao je odlično. Svojom igrom najavio je kandidaturu za dres prvog tima, do čega se trenutno u Hajduku zaista teško može doći.
Ovo je, naime, trebalo da bude njegova sezona. Na dve pripremne utakmice što ih je odigrao pre preloma protiv Zadra i nemačkog Štutgarta igrao je odlično. Svojom igrom najavio je kandidaturu za dres prvog tima, do čega se trenutno u Hajduku zaista teško može doći.
Razvojni put Matkovića sadrži u sebi sve elemente pravilno odgojenog i usavršavanog fudbalera. Još kao pionir skrenuo je na sebe pažnju.
Kasnije je bio okosnica Ivićevih dečaka koji su nekoliko godina »harali« terenima u celoj zemlji. Potom je na godinu dana posuđen Rijeci.
Vraćen je u Split kada je Ivić zamenio Zebeca.
Kasnije je bio okosnica Ivićevih dečaka koji su nekoliko godina »harali« terenima u celoj zemlji. Potom je na godinu dana posuđen Rijeci.
Vraćen je u Split kada je Ivić zamenio Zebeca.
U prošlom prvenstvu ulazio je povremeno, davao golove, sazrevao.
Reč je o izuzetno primernom mladom čoveku.
Fudbaleru koji samo radi, uči i, logično, napreduje. Sav svoj život posvetio je fudbalu. Mlad se venčao i danas sa 21 godinom ima dečaka od pet meseci...
Reč je o izuzetno primernom mladom čoveku.
Fudbaleru koji samo radi, uči i, logično, napreduje. Sav svoj život posvetio je fudbalu. Mlad se venčao i danas sa 21 godinom ima dečaka od pet meseci...
- Bilo mi je strašno prvih dana u bolnici - seća se Ivica Matković. - Nisam pomišljao na najgore. Verovao sam, i danas znam, da ću se vratiti. Čak mi je i volja porasla. Moj bol umanjio je izuzetnom pažnjom moj prijatelj i kum Ivan Buljan. Dolazio je k meni svakodnevno, donosio magnetofon, nove trake. Dolazili su fudbaleri, članovi uprave. Svima želim da zahvallm na pažnji i podršci. Lepo je i od kluba što su mi davali pune premije. Nije do para, pažnja je važna.
* Računalo se na vas ove godine, sasvim ozbiljno...
- I ja sam računao na sezonu koja je u toku. Marljivo sam se pripremao. Stekao sam iskustvo, usavršio svoju igru. Bio sam u punoj formi kada me zadesila nezgoda. Ali, čemu jadikovati, ja imam tek 21 godinu. Tu je bar još 10 fudbalskih godina ispred mene. Samo da se što pre javim na prozivku trenera Ivića. Uskoro...
* Da li ste gledali neke utakmice Hajduka?
- Jesam. Čim sam dobio dozvolu lekara Čukelja, otišao sam, naravno, uz pomoć drugih na stadion. Taj najbliži kontakt sa prijateljima znatno mi je pomogao.
* Da li ste zadovoljni startom »belih«?
- Kako ne. Idemo po određenom "voznom redu". No, znam koliko je teško mojim kolegama. Svi nas u zemlji proglasiše favoritima, pa je postao poseban »užitak« pobediti šampiona.
Sa Matkovićem smo još dugo ćaskali. Bilo mu je drago što ga nismo zaboravili...
Mnogi danas kao da ga ne prepoznaju.
Jer, Buljan je obrastao u gustu bradu...
- Znam, smeta mnogima ta brada, ali zakleo sam se da je neću obrijati dok Ivica ne zaigra. Ne znam možete li shvatiti kako sam se osećao tog nesrećnog dana. Nikada nikoga otkako igram nisam ozledio. Sam sam često pauzirao, znam šta znači biti van stroja. Uvek kada igram, pazim na protivnika, njegove noge. I eto baš se to meni moralo dogoditi. Bilo mi je užasno.
Tog nesrećnog starta uvek ću se sećati.
Krenuo je Ivica prema meni sa loptom.
Išao sam uklizavanjem pravo na loptu, on ju je pomakao u najnezgodnijem trenutku.
Video sam šta će se desiti, a pomoći više nije bilo.
Grozno je to ...
Krenuo je Ivica prema meni sa loptom.
Išao sam uklizavanjem pravo na loptu, on ju je pomakao u najnezgodnijem trenutku.
Video sam šta će se desiti, a pomoći više nije bilo.
Grozno je to ...
* Šta je tu je, pokušali smo da razbijemo Buljanovo loše raspoloženje. Matković se vraća, uskoro. Veruje u svoj povratak.
- Veruje, i to me veseli.
U stvari, kada se to dogodi, svako reaguje na svoj način. Mene je malo i umirilo upravo ono uvek vedro raspoloženje mog dragog prijatelja.
Ja, na primer, nisam takav. Česte ozlede načinile su me pesimistom...
Kako ne, Ivica će se vratiti. Svi ćemo mu pomoći da što pre dostigne formu koja će mu osigurati mesto u timu.
U stvari, kada se to dogodi, svako reaguje na svoj način. Mene je malo i umirilo upravo ono uvek vedro raspoloženje mog dragog prijatelja.
Ja, na primer, nisam takav. Česte ozlede načinile su me pesimistom...
Kako ne, Ivica će se vratiti. Svi ćemo mu pomoći da što pre dostigne formu koja će mu osigurati mesto u timu.
Tako se eto osećaju dva tužna prijateija. Dva fudbalera koja svojim odnosom prema fudbalu kao igri i poslu mogu poslužiti za uzor.
