Kada su se upoznali, kako je nastao jedan od najznačajnijih albuma YU rocka "Dnevnik jedne ljubavi", šta je pokolebalo Karlov entuzijazam u vezi njegovih rock opera "Gubec beg" i "Grička vještica", da li bi Josipa mogla više da sarađuje sa drugim autorima? Ovo je intervju koji odgovara na pomenuta pitanja, baš kao što svedoči o njihovoj velikoj, neprolaznoj ljubavi...
On, početkom šezdesetih, prvi domaći rock’n’roller, jugo verzija Džona Holideja (ko se pa njega uopšte seća!) pod imenom Mat Kolins."
Sve do vremena „Lisice“, ploče koja posle punih devet godina najzad nastavlja „Dnevnikom" započeto. Ono, što su godinama od Josipe tražili, dok su joj prebacivaji za „razna lutanja“. Sada su svi zadovoljni? Ne, jer...
KARLO: U bilo kojem projektu koji je
Josipa radila uvek su bila dva tabora: jedni sto odsto za, drugi sto
odsto protiv. Sada, ovima kojima se ne sviđa ,,Lisica“ smeta njeno
pevanje, nedostaje im tehnika iz vremena „Dnevnika“. Iz vremena
kada je tom tehnikom dokazivala da može da peva, neću reći
najbolje, ali u rangu operske pevačice. Jer, Josipa vuče korene
klasičnog treninga pevača. Znači, to je pevanje dijafragmom. Ona
može da peva sve: iz grla, iz dijafragme, narodnu rnuziku, jazz...
JOSIPA: A ja se dobro sećam da mnogima
posle „Dnevnika jedne ljubavi“ nisam dobro pevala i gotovo.
Pevala sam im užasno. Kroz nos. I sve novine su pisale da je pevam
kroz nos, da to nije u redu, da uništavam Karlove pesme. Onda se to
vremenom izgubilo, danas se te pesme slušaju i ljudi vele da je to
fantastično?
- Dnevnik se pojavio tek 1973, iako ti
solo pevaš od 1968. Nije li to bilo dugo vremena?
JOSIPA: Pa, mogla sam ja da napravim
album, uživala sam velki renome u „Jugotonu“, oni su me čak
jurili. Ali, ja sam naprosto čekala da še pojavi
Karlo... I on se pojavio 1971.
- Kako?
JOSIPA: Pa tako, pogledali smo se i od
tada smo skupa. Zbilja smo se pogledali.
KARLO: Ja sam bio u Africi i čuo sam da u Jugovini postoji
jedna vanserijska pevačica koju svi zovu Lisica... i tako dalje...
Ja nikada nisam čuo njezin snimak, niti bilo šta drugo. Onda sam
poželeo da je čujem. I, kad sam je čuo, od tog dana sam njezin
najveći obožavalac; poklonik tog njezinog načina pevanja, za koji
sam mislio da je maestralan...
U to vreme sam bio dosta mlad i dosta
lud. Putovao sam mnogo. Od svoje 21. godine sam bio vani, pevao sam
od 18. I sad od te godine pa nadalje, od svih mojih idola i uzora
nije ostalo ništa. Mislio sam da niko neke pesme ne može da otpeva
bolje. A ona ih je otpevala bolje.
JOSIPA: Dobro se sećam tog perioda
kada sam želela da upoznam neku osobu koja slično misli kao i ja,
koja ima sličan muzički ukus. Išli smo na turneju po Rusiji kada
sam pričala Karlu kako imam u planu da radim jedan album, ali, ne
znam niti s kim, niti kako. Od svega što mi se nudilo ništa mi se
nije sviđalo, htela sam da napravim nešto drugo.
Tada su svi albumi bili takvi da su
pola pesama morale biti stare, već poznate... Znam dobro, nisam se
uopšte šalila, vrlo ozbiljno sam rekla: „Zašto ti meni ne bi
napravio album!“ Jer, on bi, kad god smo došli u satu pre koncerta,
odmah sedao za klavir i svirao. I to su uvek bile samo njegove
kompožicije.
Nikada ga nisam čula da je šibao strane autore. To je
meni bilo zgodno. Onda je on počeo da razmišlja, dobro se sećam,
„Sreća“ sa „Dnevnika“ se rodila tada u Rusiji 1971. godine.
Pa koliki je onda taj period? To je ipak bilo dve godine rada do 73.
kada je ploča bila realizovana.
KARLO: To je bio naš prvi album,
početak. Nismo ni bili svesni da smo načinili jednu izuzetnu ploču.
Sad bi bila jedna druga stvar, kada bismo išli da načinimo jednu
izuzetnu ploču.
- Pa, jel' to „Lisica"?
KARLO: Ne, to smo radili da načinimo
zapravo povratak Josipe rock’n’rollu, njezinim korenima, „Grupi 220“, „O’Harama". Vidiš da je tu mali orkestar. Na to smo išli
svesno. A to što je Josipa otpevala u maniru kao što se sada peva, skučeno u njezinim glasovnim mogućnostima, a čvrsto u orkestraciji, zašto da ne?
- I kako dalje? Ovako?
JOSIPA: Ja mislim da ne. Šta sad znači ovako?! Da sledeću
ploču napravim isto? Ja sad moram da napravim nešto bolje...
KARLO: I ovu smo mogli da napravimo
bolje.
JOSIPA: Jeste, ali ako nismo ovu,
moramo sledeću, o tome se radi. U svakom slučaju neću raditi
sledeću ploču kao ovu. Neću. Sledeći album bih htela da idejno
bude bogatiji, možda neki štos da se izmisli, nešto drugačiji, u
svakom slučaju neki pristup da bude drugačiji. Hoću se razvijati, hoću biti drugačija. Hoću. Da sam ja ostala ista, danas
više ne bih pevala.
- Posle „Dnevnika" došao je „Gubec beg“ i odveo vas na drugu stranu. Šta mislite, da li je to bio
promašaj?
KARLO: Ne, ne, ne!
JOSIPA: To je najgledanija pozorišna
predstava svih vremena kod nas.
- Mislim, da li je „Gubec beg“
sprečio Josipu da uradi nešto drugo, nešto korisnije, nešto što
bi joj pomoglo da ostane "na koloseku"?
KARLO: Josipa s tim nema veze. Ona je
samo pomagala nama da dobijemo što bolju tonsko-scensku sliku.
JOSIPA: Pa, uopšte nije trebalo
da ja pevam. Trebalo je da pevam samo na premijeri i prvih desetak
predstava. Moje pevanje u „Gubec begu“ je trebalo da bude
samo reklama, mamac za publiku. Ta rock opera nije ni bila rađena za
mene. Posle se ispostavilo da je publika tražila da je pevam da bi
došla na predstavu. Ja sam tu naprosto bila dovedena u vrlo nezgodnu
situaciju da sam masu drugih stvari morala da odbijem.
KARLO: Ja sam načinio dve rock-opere.
Pa, to ti je u rangu Vebera i Rajsa, recimo, koji su zbilja mnogo
ispred nas.
JOSIPA: Da si ti vani, da si tamo
napravio „Gubec bega“ imao bi istu slavu i reklamu kao oni.
Jednostavno, ima stravično puno ljudi medu kritičarima, među
urednicima na radiju koji su jalovi. A jedan ludak, jedan Karlo
Metikoš ovako dođe, i iz pika napravi dve rock opere.
KARLO: Možda, možda, ne znam. Ali,
nije se to dogodilo, nisam imao ni slavu, ni reklamu. Ali sam
načinio dva velika projekta, to je recimo pet godina mog života i
ja iza toga stojim. I sada svi mene tapšu u gradu i govore:
„Ipak je Gubec bolji“.
Jeste, ali ja sam stajao i iza
„Gričke veštice“ jer mislim da je muzički deset puta bolja od
„Gupca“. To su moja dva sina koja sam radio. Pa, neću sad reći
da je ovaj loš i ružan, a ovaj lep i pametan... neću, hvala lepo.
- Pa, planiraš li i nekog trećeg
sina?
KARLO: Umoran sam. Umoran sam od
pravljenja ova dva deteta.
JOSIPA: Možda te čovek pita za pravo
dete?
KARLO: Ne, umoran sam od pravljenja ova
dva deteta.
- Dobro, imaš li u planu neko dete
(muzičko) za Josipu?
KARLO: Ja imam projekt za blizance.
Mene je pogodilo to što su mi za moje drugo dete rekli da nije... ne
možeš za moje drugo dete reći da je kreten. To nikako ne može. E, u tom kontekstu
sada mogu načiniti blizance.
Jedno bi bio konceptualni album tipa
,,Dnevnika“; ili nastavak „Dnevnika", ili nešto sasvim novo, što je užasan posao. Drugo je da načinimo monorock-operu, što bi
bio nastavak ova dva deteta koja sada imam.
- Monorock-operu za Josipu?
KARLO: Ne za nju. Ja radim taj projekt
za sebe. A eventualno, ako bi Josipa bila najbolja, onda bi to bilo
za nju. A verujem da bi ona bila najbolja. Ja
mogu uzeti bilo koga. A verovatno će Josipa biti najbolja.
JOSIPA: On - ne bih želela da se
pogrešno shvati pa da neko pomisli da je vezan za mene - uvek mene
pozove da otpevam neku njegovu zamisao. Zašto? Jer, on želi da čuje kako to zvuči. I recimo, ako bilo šta radim po kući, a on me
pozove, ja moram u jednoj sekundi da naučim ono što je on zamislio,
što je recimo dva sata tamo drljao po klaviru.
Tako da on zna kako
to zvuči. I onda kada se završi jedan takav projekt, a ako je celo
vreme radio sa mnom (a rekla sam da smo konstantno zajedno,
privatno i profesionalno, sve u jednom taktu), onda se on nauči na
mene. Onda je vrlo teško, kada je već sve gotovo, naći onoga ko bi
to interpretirao. Logično je da to budem ja... I budem ja.
- Šta se to događao posle opera?
Lutanje?
KARLO: Dalje se događa lutanje,
traženje...
JOSIPA: Ne bih rekla.
KARLO: ... odnosno dokazivanje nečega
što je po mom mišljenju apsurdno. Da Josipa može pevati i u
operama, i narodnu muziku... U stvari, mi nismo lutali, ali je to
ispalo kao da lutamo. Pazi, u čemu se sastoji to lutanje? Da sam ja
Josipu, koja je maestralno pevala pesmu „Omer beže“, meni
kod kuće, dok je kuvala ručak, naterao da to zabeležimo.
Ona nije
htela da me sluša. Posle dve godine uspeo sam da je nagovorim da to
snimimo, to njeno pevanje u kuhinji dok kuva. To nije lutanje.
JOSIPA: Pa, ja sad baš ne pevam dok
kuvam...
KARLO: Pa, u zadnje vreme ne, ali onda
si pevala. I samo sam hteo da se to zabeleži. Ja znam da je to
ispalo super, ja to znam, ja to osećam, i svi to znaju.
JOSIPA: Po nekim kritičarima, ispada
kao da sam htela da se dokažem.
KARLO: Ja sam je zamolio da to peva.
Kao i pre toga. S Boškom Petrovićem sam se zapio u gradu. Rekao je
da ima izvrsne muzičare koji prate najveće svetske zvezde. Tu su u
Zagrebu, pa možemo da snimimo. Dojurio sam kući i pitao Josipu koje
pesme će pevati. Josipa nije ni znala pesme, mi smo joj skupljali po
Zagrebu i sve je to trajalo dva dana.
A „Gupca“ sam je zamolio,
ja sam je molio i kad je to otpevala nisu je pustili sa pozornice.
Onda je već nastala frka. To se, recimo, nije dogodilo u narodnoj
muzici jer niko nije insistirao da ona peva narodnu muziku, iako ona
to može, po mom skromnom mišljenju, bolje od bilo koje narodne
pevačice.
Tako je i bilo u jazzu, tako je bilo i u rock-operi.
Najbolje bi bilo da smo krenuli putem ,,Dnevnika“; Josipa bi bila
danas najveća jugoslovenska rock pevačica, a sve ostalo, svi ti
pevači, grupe, svi bi nešto kaskali i tapkali za Josipom, a ona bi
uvek bila gore.
Pa, sada kanalizirati taj i takav talenat, to je kao da neko ima divljeg konja kod kuće, pa pokušava
da ga ukroti. Ja to nisam uspeo. Možda je to moja greška.
JOSIPA: Zato što sam ja bila vezana
za Karla i samo njegove pesme, a on je usput imao masu projektata.
A da sam, recimo, radila s drugim kompozitorima... Ali, oni mi se ne sviđaju.
KARLO: Ja bih bio najsrećniji da
Josipa hoće da otpeva druge pesme. Ali, ona je tu zadnji, izvršni
organ koji kaže da ili ne. Ja dan-danas tražim za nju pesme drugih
autora. Nije da hoću da Josipa peva samo mene. Ja nikada svoje
pesme ne bih hteo tako da guram.
JOSIPA: Samo, što su meni tvoje pesme
uvek bile najlepše.
- Posle svog tog ,,lutanja“ - Amerika?
JOSIPA: Jao, to mi je možda najlepši
period u životu. Posle dve godine pevanja u ,,Gupcu“, a tu se
čovek tako ponavlja, ja nisam mogla da se menjam iako volim da se
menjam. Meni je tada izlet u Ameriku došao kao naručen. Kao
olakšanje, kao preobražaj. Ja sam želela da odem negde gde bi se
meni nešto dogodilo, nešto drukčije, nešto novo
u mom životu.
A dogodilo se užasno puno. Ja sam gotovo tri godine
živela tamo. U Njujorku, u Nešvilu, u Los Anđelesu. Ja sam živela tamo: Osim toga, mene je Amerika uvek fascinirala. Uopšte,
oduvek sam bila pod uticajem američke rock muzike. Oni su to
de facto izmislili, oni su to celom svetu servirali. Svi koji postanu
zvezde u Americi, zvezde su u celom svetu.
- Ali, nisi postala zvezda. Kako se onda to završilo?
JOSIPA: Pa, završilo se nije, jer ja
nisam stavila tačku na to. Ja ću verovatno opet otići, ali to nije bitno. Važno je šta sam ja dobila, a dobila sam mnogo: oči
su mi se otvorile. Poimanja, shvatanje muzike, same sebe.
Ja sam se otvorila u Americi. Kada sam se vratila, shvatila sam koliko
smo mi skučeni...
- Na početku smo nešto malo
razgovarali o kritičarima i urednicima na radiju. Ti si im bila ljubimica?
JOSIPA: Ima jedan razvojni put koji je
svima sličan. Na početku, kada se pojaviš, naročito ako si
talentovan i ako si vredan, dižu te više od svega. Posle nekoliko
godina dolazi do stagnacije u tom hvaIjenju. Kada i to prođe, onda:
ma kome to treba, zašto. I sada, zašto bi se mene spominjalo? Ionako već dugo pevam.
Pa, imamo mi sada nova lica,
šta će nam ona, imamo nova imena. Samo ovako (pukne prstima)
pojavi se ime, krasno, divno, super, zvezda, a sutra ga baci u koš.
On nema pravo više da egzistira, dolaze drugi. Pa to nigde na svetu
nema!
Nisam ja ljuta, niti se na nešto mogu požaliti; jer,
de facto, ja to mogu da razumem. Ja znam da svi mi volimo
pobednike, svi mi volimo da nova lica stasaju, ne želim da se 15
godina priča samo o Josipi Lisac. Ja hoću da se priča, recimo, o
devojci iz grupe "Stijene", o devojci iz grupe ,,Xenia“, ali ne
želim da se njima događaju iste stvari koje se događaju meni.
Ali, i pre mene su se iste stvari događale drugima. Izgleda, mi sami
volimo da rušimo ono što postavimo, eto tako, kako nam se prohte.
A na osnovu čega? Na osnovu par ljudi koji su preslušali nekoliko
stranih ploča i sad određuju šta valja a šta ne? I to je sad
zakon. Jedini pravi i osnovni kritičar je publika!
- Ipak, po mnogim ocenama nova ploča
je izvrsna?
JOSIPA: Evo, iskreno da kažem, izašla
je ,,Lisica“, gledam omotnicu, razgovaramo, i ja sad jedva čekam
da sve to prođe i da počnem da radim nešto novo. Imam, i Karlo isto
tako, jedan nadljudski entuzijazam. Ja bih sada htela sve to, ne
zaboraviti, ali naprosto to je sada iza mene. Ja bih želela sada
nešto novo.
Razgovor vodio: M. Aleksandrov (Rock 82)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)