Nakon desetak godina izbivanja, Srbija vas ponovno gleda u televizijskom Dnevniku, a i Jugoslavija u istoj emisiji na Drugom programu subotom. Pune su vas novine, piše se da vas je u Dnevnik vratio Goran Milić. Je li li to uistinu vaš veliki povratak, ili samo gostovanje jednom tjedno?
- U pravu ste, i niste u pravu kad to kažete. Slučajno su u Politici i Politici ekspresu istoga dana objavljeni razgovori sa mnom, mada sam ih obavio s njihovim novinarima u razmaku od nekoliko dana. S Milićem ili bez njega, i sami znate da je u Dnevniku dolazilo, i dolazi, do mnogih promena, čak u toku samo jedne godine. Ipak, da kažem: to je gostovanje! Uopšte ne nameravam napustiti svoje radno mesto urednika Programa za inostranstvo.
- Na to ćemo se još vratiti, jer je i
Studio pomalo zapustio taj važni segment TV-produkcije. Prije toga:
zašto se ne želite vratiti u Dnevnik i informativni program?
- Zato što sam svoje u Dnevniku
napravio. Goran Milić i ja stari smo drugovi. Rekao mi je: daj da
uzmemo te naše stare TV-lisce koji znaju svoj posao! Neka svaki
dobije po rubriku: biće to dodatni autoritet i snaga jednom
Dnevniku. A novih je prodora i novih lica u Dnevnicima mnogo, to
traje neko vreme, pa se sve opet svede na staro - na ono što
vredi i što ne vredi.
- Pristali ste, dakle, ali — što
radite?
- Pa, tu se, da budem jasan, koriste
Mićine pedeset i dve godine života! Čovek je radio sve poslove
na TV, pa ga se koristi kao poznavaoca prošlosti, koga zanima i —
današnjost. Ali, prošlosti koja se može s nečim uporediti, koja
ima svoje uporište događajima ovih dana. Široko polje delovanja,
mada to ne znači da me ne koriste i zbog poslova kojima se inače
bavim, dakle programa za inozemce.
- Kako vi, kao taj stari lisac objašnjavate pojavu jednog Gorana Milića kao preuranjenu, zakašnjelu
ili kao pojavu koja se, jednostavno, morala dogoditi?
- To je zanimljivo pitanje, pa neka mi —
kao čoveku koji već trideset godina radi na TV bude dopušteno da
kažem nešto što mi se čini vrednim pažnje. Pojavljivali su se
takvi ljudi u našim programima i pre. Jedan je od preteča,
emisijom Sedam dana, bio npr, Svetolik Mitić, koji je doneo sa sobom nov,
svež duh, neformalnost, ekskluzivnost, angažovanost.
Bilo
je još takvih ljudi koji su pripremali tlo za dolazak čoveka
kakav je Goran Milić - talentovanog,
obrazovanog, pametnog, iskusnog. Čoveka koji je novinarski zanat
pekao ovde i u inostranstvu. Takvih ljudi još ima, pitanje je samo... Hm!
- Nezgodno pitanje?
- ... koliko mi kao kuća uopšte razmišljamo
da ih dovedemo i uvedemo u posao. Najčešće ipak idemo linijom
manjeg otpora, zauzeti svakodnevnim poslovima, pa i ne mislimo na to
koga bismo još mogli pozvati.
- Goran je dugo boravio u SAD, odakle je sjajno izveštavao. Sada ima ljudi koji kažu da je to novo u beogradskom Dnevniku zapravo njegovo preslikavanje američkog »u naše uvjete«? Ne morate odgovoriti, ako ne želite!
- Goran je dugo boravio u SAD, odakle je sjajno izveštavao. Sada ima ljudi koji kažu da je to novo u beogradskom Dnevniku zapravo njegovo preslikavanje američkog »u naše uvjete«? Ne morate odgovoriti, ako ne želite!
- Govorio sam ja već o tome, čak i na
kolegijalnim forumima TV, pa vam mogu reći šta lično mislim.
- Znači, bilo je razgovora?
- Bilo je, bilo... Ima ljudi koji,
jednostavno, ne mogu podneti to što on radi. Kao svuda, na
svakom mestu, ima ljudi koji ne vole tuđe uspehe, naročito ako su
ih postigli kolege s kojima su u istom esnafu, cehu. A taj naš
novinarski esnaf, znate i sami, baš i nije sladak. Valjda su takve
pakosti deo mentaliteta naših ljudi.
Kad dostignete neki nivo,
svejedno da li kao političar ili npr. medijski čovek, obavezno vam
prilepe etiketu. Mene su već sahranjivali, bio sam ovo i ono,
bolele me oči, imao sam rakove, i crnčiće i belčiće, baš
svašta! Ukratko, kamo sreće da svi pažljivo gledamo po svetu šta i kako drugi rade, da koristimo najbolje; ne da preslikavamo i
prenosimo baš sve, nego da preuzmemo šta valja.
Da tako radimo
svuda - u privredi, ekonomiji, bilo bi nam mnogo bolje. Zato je samo
sretna okolnost što se nađe neko talentovan da nešto napravi i
bolje i originalnije koristeći i tuđa iskustva. Sada je to Goran,
sutra neko drugi. Umesto da mu damo podršku, mi samo gledamo kako
da nekoga udarimo po kolenima. Da ga malo vratimo, da kažemo: no,
no, mali, budi tu, u sivilu našem, ne talasaj i bićeš onda
dobar!
- Još u doba naše eksperimentalne TV,
bili ste voditelj ili i jedan od urednika zajedničkog Dnevnika?
- Voditelj, voditelj... Mada sam tada
već radio i kao sportski radio-reporter. Dobro se sećam tog našeg
prvog zajedničkog Dnevnika 23. avgusta 1958, eksperimentalnog...
- Je li taj Dnevnik tada bio
jugoslavenski? Stariji gledaoci to znaju, mlađi vjerojatno ne.
- Sa sigurnošću tvrdim da je prvih
nekoliko godina, sve do 1967. ili 1968, to zaista bio jugoslovenski Dnevnik! Sjajna jugoslovenska saradnja uopšte.
- Da se podsetimo?
- Osim što je ta saradnja bila prirodna
u emisiji tipa Dnevnika, ogledala se u svemu što se tih godina
puštalo na tom našem jednom kanalu. Gledali smo i slovenačke i
makedonske emisije, nije nam bilo teško, čak smo i njihove jezike
pomalo naučili.
Gledali smo i mnogo italijanskog programa - od Mikea Bongiorna do Enza Tortore, pa je i to ostavilo nekog traga.
Izuzetna je bila saradnja između naših studija. Lazo Goluža, ja,
Miro Mahečić, pokojna Gordana Bonetti, Mališa Marinković,
Braniša Cvetković - desetak smo godina držali zajednički kviz.
Putovao ja u Zagreb, oni dolazili ovamo. Sastajali se TV-urednici...
Čak smo, nećete verovati - a malo smo se i šalili! - običavali
održavati sastanke na pola puta, u Slavonskom Brodu. Zauzmemo
apartman i radimo, tamo se pravi emisija.
- Mnogo vam je značila ta suradnja?
- Vrlo mnogo! Bila je bitna. Šta se sve
nakon toga dogodilo, znate i sami.
- Kako ste birali vijesti u zajedničkom Dnevniku i pokrivali Jugoslaviju?
- Kako ste birali vijesti u zajedničkom Dnevniku i pokrivali Jugoslaviju?
- Bio je to ozbiljan tim ljudi,
entuzijasta, koji su bukvalno živeli za taj svoj posao, svoju
emisiju. Dođe mi drago kad ih se setim. Ta velika ekipa neosporno
nije imala lak zadatak, ali tada nije ni bilo obilja materijala kao
danas, priloga i reportaža, pa je bilo lakše izabrati šta ide u
Dnevnik, a šta ne. Danas je toliko toga! Treba pokriti svaku regiju,
republiku, pokrajinu, svaki studio; program je sve obimniji, a
širenja na novim kanalima nema...
- Što je s trećim kanalom, o kojem se
govorilo i govori?
- Svi mi kukamo za njim na sastancima JRT, a posebno moja redakcija, zbog programa namenjenih našim
ljudima u inostranstvu. Ali, skupa je to igra, taj treći kanal. Znate
kako stojimo.
- Raščlanjivanjem Dnevnika po
republičkim i pokrajinskim studijima nešto smo izgubili, ali nešto,
valjda, i dobili?
- Sigurno da smo dobili. To je pravilo
savremenog sveta, jedini mogući put razvoja. Ali, ipak je šteta
što nemamo zajednički Dnevnik, jugoslovenski, recimo baš na tom,
još nepostojećem trećem kanalu. Uzmite tu suludu Ameriku, s kojom
se tehnički ne možemo porediti, tih njihovih trideset šest
stanica, tu složenu i razloženu TV-mrežu.
Svi oni bez izuzetka imaju
na svojim programima, pred sobom, celu Ameriku u jednoj emisiji - taj
slavni, sada već bivši Kronkiteov Dnevnik u 18.15 sati. I to je
tako! Mora nešto zajedničko postojati. A zna se
šta se i kada može plasirati kod nas, na tom našem federalnom nivou.
- Drugim riječima, tvrdite da se
jugoslavenski Dnevnik ipak može napraviti. Usprkos žestokim
polemikama i tvrdnjama da je to nemoguće, ne samo iz tehničkih
razloga?
- Hoće li moguća jugoslavenska
satelitska TV-budućnost olakšati tehničku stranu pripremanja jednog
YU Dnevnika?
- Sigurno da hoće. Ali će nam sateliti
doneti i nešto drugo: da ćemo o tom jugoslovenskom kanalu i
jugoslovenskom Dnevniku munjevito razmišljati u roku od nekoliko
meseci! To vam ja kažem! Slušajte, borba nije samo u Jugoslaviji
oko toga šta od satelita primati, a šta ne.
Svuda je to
problem. Sada u Engleskoj i Francuskoj o tome žešće
raspravljaju od nas. I to ne samo politički, nego i u smislu biznisa,
a to je još opasnije! Kažem vam: sateliti će sve nas naterati da
nađemo rešenja koja sada ne nalazimo - dok kažeš britva!
- Hoće li natjerati studije da rade
kvalitetnije programe, kako bi uopće imali gledalaca u kvalitetnoj
konkurenciji?
- Sve će se to izbrusiti. Neki naši
studiji neće moći, kao do sada, proizvoditi i slati tek tako,
prilično neodgovorno: ma daj dve minute, tri minute, nema veze!
Svaka će sekunda biti dobro promišljena.
- Seo sam pred kameru i obavio posao
kao da nikada nisam ni izlazio iz te redakcije. I ne setih se da je
moglo biti treme! Ne treba se tome čuditi: pojavljivao sam se pred
kamerama i u međuvremenu, u dokumentarnim programima, mada ređe
nego pre.
- Izjavili ste da je Zagrebačka TV
možda jedina u nas koja vodi računa o svojim starim TV-asovima, koja
ih ne da samo tako.
- To je velika istina, ali ovaj put ne
bih ulazio u to. Rekao bih samo ovo: duvaju neki novi vetrovi! Ima jedna nova
ekipa ljudi mlađih od mene, koja ipak drugačije razmišlja.
Jer tu se poslednjih desetak godina svašta učaurilo, sve po
sistemu važno je šta ja mislim, baš me briga za kuću i za ono
šta misle o nama.
Pa se u istom razdoblju izgubio, nestao jedan
veliki krug ljudi - neću pominjati imena! - jer su, jednostavno,
videli da na njih više niko ne obraća pažnju, da se ne koriste
njihove vrednosti, ljudi koji su tavorili. Sukobi? Njih mora biti.
Kaže narod: ko se voli, taj se i bije! Sukobi su neminovni. I ja
sam došao u jedan sukob. Molim! Na izvestan mi je način čak i
pogodovalo to što sam otišao s ekrana, jer sam obavio mnoge druge
poslove.
Ipak, ostaje tuga kada o svemu tome razmišljam. Vrlo dobro
znam zašto su pojedini ljudi odlazili, ili zašto su smenjivani. Bude
i toga - netko pretera. Ali, mora im se dati nova prilika u drugim,
trećim programima, svejedno. Ako vrede!
- Označava li vaše gostovanje u
Dnevniku stanovit trend rehabilitacije?
- Može se dogoditi, ali ne kao pravilo.
Vidim to po reagovanjima: nisu burna, normalna su.
- Čujem da su gledaoci bili posebno
oduševljeni vašim pojavljivanjem u Dnevniku. Brda pisama,
čestitke...
- To me, zapravo, najviše i prijatno iznenadilo. Čini se da smo ipak sentimentalna nacija. Taj sentiš ostaje, možda, i iznad razuma. Gledaoci... Mića je bio njihov
tolike godine, drago im je što ga ponovo vide, imali su poverenja
u njega. Direktor naše TV Neša Ristić nije me, verovatno, samo
tako zamolio da se uključim u onu akciju nagovaranja TV-neplatiša da
plaćaju pretplatu, a ja sam to napravio na neki svoj način, obratio
se gledalištu svojim rečima, stilom...
I to je izazvalo burne
reakcije. Goran Milić spretno je to iskoristio i ugurao me u
Dnevnik. Mada smo o tome dugo pre toga razgovarali.
- Da se sada bacimo na inozemni
program?
- Važi! Dakle, urednik sam Programa za
inostranstvo.
- Na nivou JRT ili Beogradske TV?
- Ovako: svih naših osam TV-centara ima
zajedničko telo, radnu grupu kojoj predsedavam, zapravo —
kolegijum urednika programa za inostranstvo. Najdužu tradiciju u
snimanju programa za naše ljude u inostranstvu ima TV Zagreb - osamnaest godina: od pokojnog Cine Handla do Geze Stantića i, sada,
Dragana Balića. Programi za naše ljude u inostranstvu rade se, da
tako kažem, u četiri segmenta.
- Nabrojimo ih, ukratko!
- U prvom su emisije za zapadnoevropske
TV-stanice, a nosilac je posla TV Zagreb. To su emisije poput
Jugoslavijo, dobar dan u SR Nemačkoj, Mozaika u Francuskoj,
Passeporta u Holandiji, Zdravo, zdravo u Belgiji, Actuel - sedam
dana u Švedskoj - mada s njima uvek imamo pomalo trvenja.
- Drugi segment?
- Informisanje iseljenika u prekomorskim
zemljama, ali i naših radnika na privremenom radu, koji to više
nisu. Jer su u SAD i Kanadi po dvadeset i više godina. Nosilac je
posla TV Beograd, a programi su po mnogo čemu netipični. Tamo je
drugo teško i plasirati. Uglavnom su to običaji, sećanja na rodni
kraj, turističke vesti; sve to uz mnogo muzike koju naši ljudi
uvek traže. Treći je segment kaseto-sistem.
- Video-kasete za naše radnike i
klubove u inozemstvu?
- Tačno! VHS-kasete sa 180 minuta
programa mesečno, koje se šalju klubovima Jugoslovena svuda gde
ih ima.
- Koliko ih, zapravo, uopće ima?
- Dve stotine osamdeset i šest
klubova, od kojih njih 86 koristi VHS-kasete. To su emisije magazinskog tipa, poput nekadašnjih Nedeljnih popodneva, kakve smo
radili Saša Zalepugin i ja, svojevremeno. I vesti, i zanimljivosti,
i pravih informacija, naravno, od novih carinskih i drugih propisa do
olakšica, uslova za ulaganje kapitala kod nas itd.
To je segment na
koji strani partner nema uticaja: kaseta se izrađuje i umnožava
tu, pa s klubovima komuniciramo direktno, a kasete šaljemo uz pomoć
naših diplomatsko-konzularnih predstavništva i kulturnih centara.
- A četvrti segment?
- Informisanje inostrane javnosti.
Nosilac posla menja se iz meseca u mesec, a program je uglavnom
namenjen nesvrstanim i zemljama u razvoju. Da se razumemo: to
nema nikakve veze s međurazmenom TV programa u Zapadnoj Evropi, to
je sporovozna priprema materijala koji te zemlje mogu koristiti prema sopstvenom nahođenju.
Važno je da imaju izvor informacija na
raspolaganju u svakom trenutku. Mi to radimo na četiri jezika,
štampa se u oko šezdeset videokopija i šalje...
- U naše ambasade?
- Da, ali i, još češće, direktno u
TV kuće, na osnovu bilateralnih ugovora. Trenutno taj posao radi TV
Ljubljana.
(Studio, 1987.)
(Studio, 1987.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)