O usponu Veleža početkom 70-tih pisao je Tempo, dok je nekoliko godina kasnije, foto-reporter Zova Vlado Duić ovekovečio trojicu najpopularnijih Veležovaca u njihovoj "klasičnoj" BMV pozi. Za kraj, članak o legendarnom mostarskom treneru Sulejmanu Repcu i njegovoj veštini prepoznavanja mladih fudbalskih talenata...
... Svet magije i praznoverja, totema i talismana, pratilac je čovekov od njegovog postanka do današnjih dana. Savremenom čoveku Mišel de Nostradamus poznat je koliko i Frojd, u mnogim đačkim torbama, ženskim tašnama ili džepovima sakoa kriju se razni predmeti, od zečje šape i potkovice, do mačje dlake i deteline sa četiri lista. Naravno, najviše je onih koji se tome smeju i ne veruju u takve "vradžbine«, ali će i oni, možda, nesvesno zavrnuti dugme kada vide odžačara ili zaobići ukrštene bandere...
Zalepiće na haubu svog automobila detelinu sa četiri lista, namrštiće se kada im crna mačka pređe put kojim idu, stisnuće palčeve kada požele nešto lepo. Rečju, horoskopi i zvezdoznanci, amajlije i magija prisutni su svuda u nama i oko nas.
Priznaćete, uvod je pomalo čudan kada
je reč o predstavljanju tima koji je ovog proleća imao najviše
uspeha - o Veležu. Zašto Mostarce - a u timu su sve sami Mostarci i
fudbaleri iz okolnih mesta i već više od deset godina niko sa
»strane« nije došao u grad na Neretvi - vezivati za praznoverje?
Zato što smo, tragajući za uzrocima uspona ovog tima, došli i do
tih podataka. Ali, pustimo golmana Veleža i državnog tima, Envera
Marića, da sam govori o tome:
- Posle poraza u igri sa Čelikom - ispričao nam je dvadeset dvogodišnji mašinac - prišao mi je
jedan stari Musliman i pruživši mi jednu malu knjižicu na
arapskom jeziku, rekao: »Čitaj ovo pred utakmicu i nećete
izgubiti!« Od tada, sve do susreta u Nišu, slušao sam njegov savet
i mi nismo poraženi. Ja ne znam kako se ta knjiga zove, ne umem ni da je čitam, ali verujem da nam je ona pomogla. Na žalost, na
povratku iz Hanovera moje stvari izgubile su se negde u avionskim
vezama, a sa njima i moja amajlija.
Naravno, daleko je od istine da je
tajanstvena knjižica povela tim »rođenih« putem
uspeha. Zna to i sam Marić koji je, inače, jedan od petorice
članova SKJ u današnjem timu Veleža.
Proveli smo samo dva dana sa njima i
uverili se u jedno: to je tim sastavIjen od mladih ljudi,
talentovanih fudbalera, čvrst kolektiv koji tek sada, posle pobede
i premija, jede prve zalogaje profesionalnog hleba.
Niko se od njih
ne ponaša kao »zvezda«, niko ne traži sebi privilegije, ili
pomišlja da ne poštuje savete trenera ili članova uprave, koji su,
opet, svi Mostarci i znaju u dušu svoje momke. Teškoće rešavaju
zajednički, posećuju jedni druge, razlika u godinama ne postoji, a
ni u izvršavanju zadataka.
Marić, Bajević, Vladić i još po neko mogu biti «meta« drugih
timova, ali će svako od njih reći da je Velež njima najdraži i
da će ga - ukoliko do toga dođe - nerado napustiti.
Marić brani zaista sjajno, ali je pri
tom vrlo nervozan i sve vreme nešto priča.
Bajević veruje da je državni tim koji
je igrao u Sarajevu, Bukureštu, Beogradu i Hamburgu lepa budućnost
našeg fudbala i garancija daljih uspeha.
Vladić voli da ga fotografišu, voli
kada ga salete »lovci« autograma, ali je i iskoristio svoju popularnost da se pojavi na reklami za ono
isto mleko koje je nekada raznosio po Mostaru.
Kapiten Šestić uživa puno poštovanje
mlađih igrača i klub mu je dozvolio da, po završetku sezone,
nastavi karijeru u inostranstvu.
Trener Rebac žali za danima kada je
trenirao pionire i omladince i učio ih da ne pođu putem kojim je sam
išao. Ali, kako sam kaže, kada bi opet bio na početku tog puta
- živeo bi kako je i živeo.
- Naša realna pozicija na kraju
prvenstva je oko četvrtog mesta - ocenjuju sebe »rođeni« - ali kada bismo bili
prvaci to bi za našu publiku bio najsrećniji trenutak u životu.
A Velež mnogo duguje svojoj publici.
Duguje Aliji Baliću, »komandantu« svojih navijača, duguje Anki
Slipčević koja je u klub upisala svoja dva sina, docnije svako
novorođeno unuče i nije propustila nijedanput a da na stanicu nije
ispratila svoje ljubimce. Kada je umrla, pre dva meseca u svojoj 75. godini, najveći venac na grob položili su igrači Veleža.
Pitajte
bilo koga u ovom kraju šta je za njega tim iz grada na Neretvi i
reći će vam isto:
- Nazvali smo ih »rođeni«, jer su iz
duše i srca Hercegovaca i Hercegovine...
Ovaj kraj poznat je i po vinu i duvanu.
Od »rođenih« niko ne pije, a puše samo trojica - Marić, Mrgan i
Glavović. Kartanje je, bar dok traju prvenstvene borbe, zabranjeno.
Zaista, teško je naći neku manu ovom
kolektivu. Zato niko i ne pomišlja da zameri Mariću zbog
»čudotvorne« knjižice, ili beku Alajbegoviću, sa 31 godinom,
jednom od najstarijih prvotimaca, što pre početka utakmice sedne na
travu i traži detelinu sa četiri lista. On to traži sreću za
svoje »rođene«, za nove pobede i bodove... Od njih je, ovog
proleća, sakupio čitavu kolekciju.
Zabeležio: Rodoljub Marković (Tempo, maj 1970)
Dva izvrsna napadača i još bolji vratar "Veleža" i jugoslavenske reprezentacije, nerazdvojna trojka iz grada na Neretvi...
I koliko je god prijateljima dobrog nogometa drago da se oni nalaze u istoj momčadi, toliko bi voljeli i da ih vide suprotstavljene.
Barem ponekad.
Pomislite kakva bi to nogometna predstava bila u kojoj bi Duško i Franjo pokušavali savladati spretnoga čuvara mreže Envera!
Njima treba zahvaliti, kažu, što "Velež" redovito prikazuje najljepši nogomet u Jugoslaviji.
To je razlog da ih ZOV, na traženje mnogobrojnih čitalaca, prikazuje na svom posteru.
Njima treba zahvaliti, kažu, što "Velež" redovito prikazuje najljepši nogomet u Jugoslaviji.
To je razlog da ih ZOV, na traženje mnogobrojnih čitalaca, prikazuje na svom posteru.
Reporter Vlado Duić snimio ih je u šetnji njihovim gradom.
U jednom ih je trenutku iznenadio dok su izvan igrališta (jer na terenu su i tako najdragocjeniji motor svoje momčadi) pokušavali pokazati da naziv BMV, koji su im odmila nadjenuli navijači, ima opravdanja.
Svjetsko se prvenstvo bliži - hoće li u suradnji s ostalim reprezentativcima, ta nogometaška trojka uspjeti da i reprezentaciji Jugoslavije osigura barem naziv momčadi koja igra lijep nogomet?
Zbog želje da tlm bosonogim dečacima ulije više ljubavi prema fudbalskoj lopti, Sulejman Rebac
- do juče prvi trener Veležovog prvog tima - odlučio se da opet radi sa
poletarcima:
- To je divno osećanje. Pratiš
otvaranje jednog cveta, koji pod tvojom rukom, pod tvojim pogledom, pod tvojom brigom i prema tvojim uputstvima napreduje, raste, širi se. Pratiš razvoj tog dečaka koji se bori, trči, pada, ustaje, a
posle svakog pada ustane nekako snažniji, moćniji, sigurniji, viši.
Kratka pitanja Sulejmanu Repcu, brzi
odgovori.
- Kad počinjete organizovanim radom?
- Dečake treba nadgledati dok još
igraju bosonogi na svojim poljanama. Pravi trenutak je tek onda kad
napune 11 godina. Pre toga ih ne treba podvrgavati sistematskom radu,
ali treba pronaći načine da se i igranje na poljanama kanališe na, za njih,
neosetijiv način... Organizovani rad počinje prvenstvom mostarskih
mahala. Svaka mahala ima desetak ekipa, a u poslednjem prvenstvu tih
dečaka (od 11 godina nadalje), bilo je ravno 86 ekipa, blizu hiljadu
dečaka!
- Šta je osnovni princip u početku
rada?
- Da svakom dečaku naučiš ime.
- Šta je tim dečacima najlakše, a
šta najteže?
- Trčali bi sa loptom čak i kad
posustanu od umora, a bez lopte su sumorni čak i na početku
treninga. Ali škole, valjda i postoje zato da mlade naučimo
sistematskom radu, da im stvorimo radnu naviku, da im pokažemo da će
lakše igrati sa loptom, ako prethodno steknu kondiciju trčeći bez
lopte.
- Princip broj 1 koji im često
ponavljate?
- Kažem im: nikad nisi potpuno
savladao jednu vežbu. Ponavljanje vežbi je majka znanja. Sećam se
Vukasa i njegovog principa da je najvažnije
vežbati baš urođene osobine. On je najviše vežbao baš ono što
je znao najbolje, dovodeći tako svoje prirodne fudbalske osobine do
savršenstva. Eto, i to ponavljam svojim poletarcima.
- Treba li biti strog ili
popustljiv?
- I jedno i drugo. Prema nekom dečaku
treba biti vrlo strog, prema drugom vrlo popustljiv. Nekom treba da
se zapreti, a nekog treba i zamoliti. Naravno, u oba slučaja treba
to reći tako da to ne obeshrabri onog prema kome si strog, a da se
ne osili onaj prema kome si blag.
- Prvi signal da dečak napreduje?
- Najbolji mi je barometar kad momci
podele nadimke. Kad oni nekog prozovu Džaja, to je nepogrešiva
selekcija. Tad sam sasvim siguran da dobijam novo krilo,
nezadrživo, dinamično, leteće.
- Šta se izmenilo u igri krila od
vaših dana do danas?
- Ništa se nije izmenilo. Krila su
oduvek imala istu ulogu: prodor sa strane, pa centaršut pred gol.
No, razlika je samo u tome što danas u jednom timu mora više igrača
da prodire tako, a ne samo krilo, već i half, i bek, i polutka. To
je moje viđenje fudbala. Nema pravog fudbala bez prave igre krila!
- Da li je lakše biti trener
poletaraca ili prvotimaca?
- Rad sa mladima zahteva mnogo, mnogo
više posla nego bilo kakav drugi rad u fudbalskoj organizaciji. Mi,
u Veležu, smatramo da je raditi sa poletarcima, iako najteži posao, ipak i najlepši.
- Neprekidno ponavljate reč "mi". Ko
je sve to?
- Mi, to je naša škola! Omladinska
fudbalska škola Veleža. A u toj školi su heroji mostarskog
fudbala, igrači koji su nekad pronosill slavu hercegovačkog
fudbala, a danas nose zastavu učitelja. To su Hrvić, Selimotić,
Oručević, Hasanbegović, tu je još desetak drugih trenera,
instruktora, pomagača, savetnika, zaljubljenika u fudbal.
Mostarci, ovu glavnu petočlanu ekipu
trenera što vode brigu o njihovim poletarcima nazivaju skraćeno - H2SOR... A to je kao neka čarobna
formula, kojom se u hemijskoj laboratoriji - ovaj put na zelenoj
Veležovoj travi - prave čuda.
No, tu čuda nema. Jednostavno: dva H
(Hrvić i Hasanbegović), eS (Selimotić), O (Oručević) i eR (Rebac), u eksperimentima sa talentovanim mostarskim dečacima, a uz
blagoslov mostarskog sunca i osmehnutog podnebIja, oplemenjuju još
jednu generaciju talentovanih fudbalera.
Orlovi su se danas u dobroj igri
revanširali Jastrebovima... pod budnim Repčevim okom.
Napisao: Darko Šarenac (Tempo, 1976.)
