Pages

▼

Dušan Bajević, "Princ sa Neretve": Zašto ga je Rajko Mitić proglasio za najboljeg YU fudbalera 1972.

Kako je izgledao prvi članak koji je Tempo napisao o jednom od budućih najpopularnijih jugoslovenskih fudbalera?

1968. godine Dušan Bajević bio je tek mladi i perspektivni igrač Veleža, kome se u bliskoj budućnosti smešio poziv saveznog selektora.

A kako je izgledao članak koji je o Bajeviću napisao isti taj savezni selektor, legendarni fudbalski as Rajko Mitić?

On je bio u žiriju kada se odlučivalo ko će poneti prestižnu titulu Tempovog "naj-naj" jugoslovenskog fudbalera 1972. godine - i nije bio u nedoumici da za najboljeg - i po sportskim, i po ljudskim kvalitetima - proglasi upravo igrača mostarskog Veleža, čuvenog "Princa sa Neretve"...

Tempo, 1968: U gradu na Neretvi, u ulici Opinski put, nanizalo se nekoliko prizemnih kućica. 

 U jednoj od njih, natkriljenoj razgranatom lipom, stanuje jedan od najpopularnijih mladih mostarskih fudbalera - 20-godišnji Dušan Bajević, sa suprugom Begom, ocem, majkom i mlađom sestrom.

Današnji Veležov vođa navale i član juniorske selekcije Jugoslavije Dušan Bajević počeo je da "pika" loptu na poljanama obližnjeg naselja Karabeš.

Naravno, šutirala se krpenjača, a utakmice naših bosonogih fudbalera su uvek bile uzbudljive i veoma duge.

 Dušan je najpre stajao na improvizovanom golu od dva kamena, a zatim je jednog dana zaigrao na mestu vođe navale.

Kao đak osmogodišnje škole važio je za glavnog golgetera i najboljeg fudbalera u svojoj sredini.

Tako je Dušan Bajević počeo svoj »fudbalski staž«, a vešto oko jednog nastavnika fizičke kulture zapazilo je Dušanovu darovitost. Bio je preporučen Sulejmanu Repcu, treneru Veležovog juniorskog tima, i ubrzo je postao jedan od najboljih. 

A ime mu je »ušlo u novine« februara prošle godlne kad je Velež, na tradicionalnom turniru povodom oslobođenja Mostara, savladao kompletnu ekipu beogradskog Partizana (3:1). Junior Bajević dao je dva gola evropskom vicešampionu!

U prvom timu Veleža Bajević je debitovao pretprošle godine, u kup-utakmici protiv Sarajeva na Koševu. Tom prilikom je postigao dva pogotka - kao i protiv Partizana.

Od tada pa do danas, ovaj tamnoputi fudbaler je za svoj matični klub odigrao oko 60 utakmica i postigao 80 golova. Bajević je zaista odličan strelac, poklonike fudbala posebno oduševljava izvrsnim i preciznim šutevima glavom.

Pored te veštine, Dušan se brzo oslobađa lopte i savremenom invencijom realizuje akcije svojih suigrača.


Ali, i pored svih tih kvaliteta - koje je stekao zahvaljujući svom učitelju Sulejmanu Repcu - Dušan se s vremena na vreme nalazio na klupi za rezerve, jer ponekad zataji u najodlučnijim trenucima.

Prošle godine je u dva navrata uvršten u juniorsku selekciju Jugoslavije: za meč protiv mađarskih juniora u Pešti i za turnir UEFA u Turskoj.

Pored toga, selektori omladinske reprezentacije Bosne i Hercegovine su mu šesnaest puta ukazali poverenje da brani boje svoje Republike.

Mada mu pripada epitet izvrsnog i preciznog strelca, Bajević u svojim htenjima da se upiše na listu strelaca, zbog brzopletosti, ponekad napravi medveđu uslugu svojoj ekipi.

U trenucima kad s loptom krene prema protivničkom golu, u stilu neprikosnovenog navalnog igrača velikog formata,

Dušan se u želji da što pre postigne gol saplete, ponestane mu daha i upropasti idealnu šansu za svoj tim.

Ali zato zna i da iskupi svoj greh briljantnim igrama i realizacijom šansi. Tako je, na primer na utakmici protiv Maribora dao pet golova.

Tako njegovi golgeterski kvaliteti predstavljaju mač sa dve oštrice.

A kad se jednog dana oslobodi kompleksa brzopletosti, kad sakupi toliko snage i smelosti da svoje napore i napore svojih saigrača kruniše željenim uspehom, onda, verujemo, neće proći mnogo vremena do osvajanja titule najboljeg golgetera savezne lige, a možda, i do dresa sa državnim grbom.

Kad ne igra fudbal i kad ne ide u školu, Bajević provodi vreme u krugu svoje porodice.

Najradije čita sportske listove.

Kod kuće mu je, kako reče, najprijatnije.

Ovih dana, međutim, njegova porodica se proširila.

Reč je o simpatičnoj tamnoputoj medicinskoj sestri Begi Biberović, s kojom je nedavno sklopio brak. Sad su svi srećni i zadovoljni.

- Potpisujući još jedan ugovor, ovog puta o bračnom životu sa Begom, zaželeo sam da se što pre skućim i da dobijemo stan, kaže Bajević.  - To je za mene zasad najvažnije, a sve drugo, fudbal, škola koju sad završavam, ići će već svojim tokom.

E, pa, neka bude sa srećom i berićetom, Dušane - tebi, tvojoj supruzi i porodici - rekli smo odlazeći iz njegove kuće.


Piše: Rajko Mitić (Tempo, januar 1973.)
Januar 1973: Iz Veležove zdrave, skromne i dostojanstvene sredine, izrastali su fudbalski asovi. Rađali su se isključivo u Mostaru i okolini, obučavali se, napredovali i usavršavali, tamo uglavnom i završavali svoju fudbalsku karijeru, iako su u međuvremenu učestvovali na državnim utakmicama kao članovi reprezentacije. Slava im nije zavrtela mozak...

Jedan od njih, fudbaler danas u žiži interesovanja je i Dušan Bajević.

Igrač, koji je iz Veleža, tog zdravog kolektiva, nasledio u reprezentaciji svoje klupske kolege, Mujića i Ćurkovića a utro i trasirao put Mariću i Vladiću...

Duško Bajević je ranijih godina bio standardni igrač ne samo Veleža već i reprezentacije, ali, u 1971. godini je igrao u promenljivoj formi. Takva klupska forma nije mu obezbedila mesto i u državnom timu, tako da je u tom periodu bio prinuđen da pauzira u reprezentaciji.

Već u proleće, u završnom delu prošlog prvenstva, Bajevićev kvalitet dolazi do punijeg izražaja i, zahvaljujući baš njemu, njegovim visoko tehničkim potezima i realizatorskim sposobnostima, Velež je završio prvenstvo na visokom, šestom mestu.

Dobre igre u prolećnom prvenstvu, obezbedile su mesto Bajeviću u sastavu ekspedicije za put u Brazil, na »Malo prvenstvo sveta« (Mini kup). Tamo je Bajević svojim igrama oduševio. Ne samo posmatrače već i sve stručnjake koji su pratili ovaj turnir. Zahvaljujući njegovom učinku nacionalna ekipa Jugoslavije, ostvarila je visok plasman na ovom značajnom turniru, a Bajević je bio najbolji strelac ovog takmičenja.

Koliki je prilog Duška Bajevića u afirmaciji našeg fudbala u Brazilu vidi se po evidenciji koja kaže da je naš centarfor na svakoj utakmici postigao sve presudne golove. Zar se može potceniti uspeh Jugoslavije u igri sa Venecuelom, gde je palo deset golova, od kojih je Bajević sam postigao pet? 

Ili pobeda nad Paragvajem i Peruom (2:1) pri čemu je Bajević na obe utakmice realizovao sve pogotke. Dalje, od četiri gola data Škotskoj (2:2) i ČSSR (2:1), Bajević je postigao dva, koliko i protiv Argentine (4:2). Na osam utakmica, Duško Bajević je sam realizovao 13 golova, a naš državni tim osvojio treće mesto.

Jesenja sezona takođe je bila uspešna za »princa« iz Mostara.

U većini prvenstvenih susreta Veleža, Bajević je od novinskih izveštača dobijao visoke ocene za igru, a na listi strelaca stalno je bio na vrhu. Njegov tim posle 17. kola prvenstva zauzeo je drugo mesto.

Pri kraju protekle godine državni tim je igrao dve presudne utakmice u okviru kvalifikacija za svetski šampionat, sa Špancima i Grčkom. Oba susreta su uspešno realizovana. Posebno onaj u Las Palmasu gde je rezultat bio 2:2, a strelac oba gola bio Duško Bajević.

Ovaj kontinuirano uspešan put Duška Bajevića kroz celu 1972. godinu, u kojoj je u »špic« formi u sredini, izdvaja ga od ostalih, takođe uspešnih fudbalera godine. Tu se pre svega misli na Džajića, Katalinskog, Pavlovića, Bjekovića, Aćimovića, Krivokuću... Svi su oni imali periode dobrih igara, ali i padova. Katalinski se, na primer, u prolećnom delu prvenstva posebno istakao, ali mu jesenje igre kvare prosek. 

Nasuprot njemu, Džajić, Bjeković, Aćimović, Krivokuća, dolaze do punijeg izražaja tek u jesenjem delu prvenstva, u pozno doba godine. U prvom delu takmičarske godine, njihove igre nisu bile posebno zapažene.

Pavlović, taj standardno vredni i korisni član Zvezdinog kolektiva spada u bolje fudbalere godine, ali ga njegove klupske kolege i Bajević, ipak, nadmašuju.

Pri izboru i opredeljivanju za najboljeg, nisu samo odlučivale igre. Treba svakako vrednovati i druge osobine koje pojedinca izdižu iznad ostalih. Tu se misli na tehničke mogućnosti, na sportsko držanje i ponašanje, na karakterne osobine pojedinca.

I tu je Dušan Bajević ispred svih. Njegovi suptilni, prefinjeni potezi takve su prirode da osvajaju nepodeljene simpatije. Sve što čini i učini, plod je čiste fudbalske tehnike.

Upravo zbog toga, Duško Bajević je, u današnjem, oštrijem i robustnijem fudbalu, meta čestih nasrtaja. On ne ume, a i ne želi da im se odupre. Podnosi stoički sve to, jer na fudbalsku igru gleda kao na pošteno i sportsko nadmetanje. Samo jednom je reagovao, ali u zaštitu svoga druga i — nesporazumom — isključen je iz igre. 

Naime, prigovorio je sudiji na sumnjivoj odluci koju je ovaj doneo protiv klupskog druga Bajevića. Protivnički igrač je zlonamerno interpretirao njegove reči upućene sudiji, posle čega je morao da napusti igru. Učinio je to sa suzama u očima, jer je osećao da mu je pri tom učinjena nepravda.

Bajević isto tako oseća nepravdu i u slučajevima kad se to odnosi i na protivnike.

Na utakmici Veleža sa Sutjeskom u Mostaru, Bajević je postigao gol iz sumnjive pozicije. Proveravajući svoju već donetu odluku, sudija se obratio strelcu, na što je Bajević bez dvoumljenja rekao da je gol postigao — rukom.

Gol je poništen, a greška arbitra ispravljena.

Visoke moralne osobine, izvanredni tehnički kvaliteti, skromnost i privrženost matičnom klubu, sve su to elementi koji su u ličnosti Dušana Bajevića. Ako svemu tome dodamo i konstantnu i iznad proseka dobru igru tokom čitave godine, onda s pravom možemo reći da je Dušan Bajević zaslužio da ponese titulu najboljeg fudbalera u 1972. godini.