Tu je i (uspeli) novinarski pokušaj Bajevićevog klupskog kolege, Veležovog halfa Vladimira Vlatka Pecelja, koji je dobio zadatak da opiše i intervjuiše svoje "rođene" kolege - Duška i Vahida Halilhodžića...
Tempo, 1976: Još samo mesec dana i vojnik Dušan Bajević će skinuti uniformu, i već sada Bajevića pitaju gde će, šta će, posle vojske.
Dabome, to se već zna da će u Mostar.
Ali ljude interesuje nešto drugo: gde će Dušan Bajević da nastavi fudbalsku karijeru?
U Mostaru, ili drugde, to jest inostranstvu, jer se, takođe, zna da ga i u Beogradu, gde služi vojsku saleću menadžeri svojim ponudama.
- Idem pravo u Velež, ponovo jasno kaže Dušan Bajević.
Idem pravo u Velež, i - ni reč više!
Idem pravo u Velež, i - ni reč više!
Šetamo Beogradom, on priča:
- Nekoliko puta sam mogao da pređem ovde da igram fudbal.
Volim ovaj grad, a sad, otkad sam u vojsci, zavoleo sam ga još jače, još mi je bliži.
Ali, ja nikada ne bih mogao bez Mostara.
Samo je to razlog što svojevremeno nisam prešao u Beograd...
Taj Mostar je za mene fatalan, on je ljubav bez koje ne mogu.
Volim ovaj grad, a sad, otkad sam u vojsci, zavoleo sam ga još jače, još mi je bliži.
Ali, ja nikada ne bih mogao bez Mostara.
Samo je to razlog što svojevremeno nisam prešao u Beograd...
Taj Mostar je za mene fatalan, on je ljubav bez koje ne mogu.
Nabraja prijatelje, i druge razloge, nabraja ljubavi mostarske.
Bega! Ona i Mostar su u svakoj njegovoj priči, kao da su se prepleli oko njega, »princa od Mostara«. Dušan Bajević ni kao dečak nikom ništa nije silom oteo. On je samo »ukrao«. Begu!
- Samo ljubav smeš da ukradeš - kroz osmeh kaže Bajević. - Samo se ta krađa - oprašta. Šalim se, mada mislim da ovde ima neke istine...
Bajević je čovek koji jednako lepo i zanimljivo priča i o fudbalu, i o životu, i o ljubavi, i o sitnim stvarima do kojih ljudi drže, ili ne drže.
Bajević ne pije, ali ponekad, kad mu se prohte, popije čašicu viskija.
Jedan njegov dobar prijatelj iz Beograda, zakleti protivnik alkohola, bio je celom društvu poznat po tome što nikada nije okusio alkohol.
I, jednom ga Bajević pozove, i kaže da mu je rođendan, da je red da popije jedan viski.
Prijatelj ni tada nije hteo da pije ali Bajević nije dozvoljavao da mu čestita rođendan dok ne popije čašicu, te ovaj pristane...
Ali, Bajeviću nije bio rođendan.
Jedan njegov dobar prijatelj iz Beograda, zakleti protivnik alkohola, bio je celom društvu poznat po tome što nikada nije okusio alkohol.
I, jednom ga Bajević pozove, i kaže da mu je rođendan, da je red da popije jedan viski.
Prijatelj ni tada nije hteo da pije ali Bajević nije dozvoljavao da mu čestita rođendan dok ne popije čašicu, te ovaj pristane...
Ali, Bajeviću nije bio rođendan.
- Otada smo još veći prijatelji - kaže Bajević. - Hoću da kažem da mi je jasno da je taj moj prijatelj popio viski, prvi put u životu, zbog mene. Eto, recimo, to mi se sviđa.
Toga ponedeljka je trenirao u Partizanu. Posle je rekao:
- Kad budeš pisao o meni, svakako napiši da se mnogo zahvaljujem Partizanu, što mi je omogućio odličan trening. Ljudi iz toga kluba su me zadužili. Mnogo im hvala.
Nikada Dušan Bajević neće zaboraviti da uputi lepu reč - onome kome treba. A on svuda ima prijatelje, u svakom klubu, u svakom gradu... Ipak...
- Nisam za ovo vreme, koliko sam u vojsci, ni zavirio u Zvezdu.
Zar toliko ne voli Zvezdu?
- Ne, ne mrzim ja Zvezdu. Nego njeni navijači su čuli da treniram u Partizanu, pa mi dobacuju. Ne volim to.
Trideset i jedan put je igrao za reprezentaciju, i dao je, pri tom, dvadeset i šest golova, što je sjajan golgeterski bilans, pa ipak, nije ga bilo u reprezentaciji - odavno.
- Mladinić je hteo da me pozove da treniram sa reprezentativcima. Pitao sam ga da mi jasno kaže da li na mene ozbiljno računa, ili ne, ali nisam dobio određen odgovor. Onda sam ja rekao da sam vojnik, i da mi nije stalo do toga da me neko izvlači iz kasarne, da to ne želim. Mladinić na to nije ništa rekao. Ja, tako, nisam trenirao sa reprezentacijom.
Neću da kažem da je trebalo da ja igram, niti bih to ikada rekao, ali mi se čini da mi je mesto među kandidatima za reprezentaciju.
On je, evo, jasan, kao i uvek. Kao što je jasan kada ga pitate gde će po izlasku iz vojske:
- Pravo u Mostar.
Kad su oni u timu, zna se da će biti golova.
Jer, retko se desi da zataje obojica.
A kad naizmenično počnu da daju golove - Bajević, pa Halilhodžić, ili obrnuto, kao nedavno u susretu sa Hajdukom - teško onoj ekipi koja nam je tog dana protivnik: mreža joj obično bude prepunjena!
Odbrana teško izlazi na kraj sa njima,
a u »vazdušnim duelima« pored njih je svako bez šanse, zato ih i
publika zove »letačima«.
Bajevića i Halilhodžića krase
otprilike isti fudbalski kvaliteti:
Izvanredna tehnička sprema, odlična igra glavom, naglašen osećaj za gol, veoma jaki i precizni šutevi iz gotovo svih pozicija.
A uveliko se razlikuju po ponašanju na terenu, u odnosima sa saigračima i u životu uopšte, što se, u krajnjoj liniji, ipak odražava i na njihov fudbalski učinak.
Izvanredna tehnička sprema, odlična igra glavom, naglašen osećaj za gol, veoma jaki i precizni šutevi iz gotovo svih pozicija.
A uveliko se razlikuju po ponašanju na terenu, u odnosima sa saigračima i u životu uopšte, što se, u krajnjoj liniji, ipak odražava i na njihov fudbalski učinak.
Duško Bajević je uvek miran, tih i
pribran. Kod njega su »eksplozije radosti« vrlo retke. I kad
postigne gol, on to, stiče se utisak, doživljava kao logičan kraj
jedne akcije i ne pokazuje uobičajene izlive oduševljenja.
Vahid Halilhodžić je drukčiji. On je
temperamentan, govorljiv, još mladenački eksplozivan i to ispoljava
na svakom koraku. Svaki gol proslavlja na specifičan način, raduje
mu se kao malo dete.
Zna da prigovori sudiji i saigraču i za to obično dobije žuti karton, ali posle brzo prizna svoju grešku.
Na sreću, to sve ređe čini.
Očigledno je da on postaje sve stabilnija ličnost.
Zna da prigovori sudiji i saigraču i za to obično dobije žuti karton, ali posle brzo prizna svoju grešku.
Na sreću, to sve ređe čini.
Očigledno je da on postaje sve stabilnija ličnost.
I pored normalne razlike u karakterima,
Bajević i Halilhodžić su na terenu izvanredni saradnici.
Daleko su i od pomisli da bi mogli da budu ljubomorni jedan na drugog, gol bilo kojeg smatraju zajedničkim uspehom, uspehom čitavog tima.
Daleko su i od pomisli da bi mogli da budu ljubomorni jedan na drugog, gol bilo kojeg smatraju zajedničkim uspehom, uspehom čitavog tima.
Dobro se sećam, to nikada neću
zaboraviti. Pre nekoliko godina smo igrali sa Sutjeskom pod Bijelim
brijegom. Bližio se kraj utakmice, a rezultat je glasio 0:0. Svega
nekoliko minuta pred kraj, Bajević je strahovitim volejom zatresao
mrežu gostiju. Sudija Radić je energično pokazao na centar,
stadion se prolomio od oduševljenja, a gosti su tužno pognuli
glave.
Svi mi iz ekipe smo potrčali da čestitamo Bajeviću, ali
umesto nama u zagrljaj - Duško je potrčao za sudijom Radićem. Mi
za njim. Stigli smo da čujemo samo sudijine reči:
- Hvala ti,
Duško. Ovo ti nikada neću zaboraviti!
Šta se desilo? Duško je priznao Radiću da je lopta u
gol Sutjeske ušla sa strane, kroz pocepanu mrežu i zahtevao je da
ga sudija poništi, što je ovaj i učinio. Svima među nama u prvi
mah nije bilo pravo što je to uradio, ali njegovo urođeno poštenje
nije mu dozvolilo da se »okiti« neregularnim golom i tražio je da
se poništi.
Bajević zaista zaslužuje svako
poštovanje - i kao fudbaler i kao čovek. Utoliko je nama u Veležu
čudnije što ga poslednjih godina savezni selektori zaobilaze.
Govori se i piše da reprezentacija traži klasičnog centarfora, a
on je upravo taj.
Pitao sam ga šta misli o svemu
tome, da slučajno nije dolazio u sukob sa ljudima koji su vodili
reprezentaciju...
- Igrati u reprezentaciji, u dresu sa
državnim grbom na grudima, slušati »Hej, Sloveni«... najlepše
je što se može doživeti u fudbalu - kaže Duško. A ja sam to
zadovoljstvo poslednji put osetio pre dve i po godine, na Svetskom prvenstvu u SR
Nemačkoj, na utakmici protiv Šveđana. Otada - nikad više.
Nikada
ni sa kim nisam bio u sukobu i zato me čudi da me selektori više ne
pozivaju. Ja sam u 31. nastupu za reprezentaciju postigao 26 golova
i...
Čini mi se da za ovaj zaborav uveliko mogu da »zahvalim« Miljanu Miljaniću, koji mi nije pružio pravu šansu na SP.
On je kratko vreme bio selektor, ali je interes reprezentacije, bar na SP, bacio u drugi plan - tražeći angažmane za svoje fudbalere.
Ja sam bio žrtva takvog njegovog ponašanja ...
Čini mi se da za ovaj zaborav uveliko mogu da »zahvalim« Miljanu Miljaniću, koji mi nije pružio pravu šansu na SP.
On je kratko vreme bio selektor, ali je interes reprezentacije, bar na SP, bacio u drugi plan - tražeći angažmane za svoje fudbalere.
Ja sam bio žrtva takvog njegovog ponašanja ...
V.D. selektora Ivan Toplak je izjavio
da Bajević nije za klupu za rezerve, Mi, Bajevićevi klupski
drugovi, s tim se potpuno slažemo, jer smatramo da je Dušku bez
pogovora mesto u reprezentaciji. Mi ga najbolje poznajemo, a znamo i
vrednost njegovih konkurenata.
Čim je izišao iz vojske, Bajević je
počeo da trese mreže, što je još jedna potvrda njegove visoke
fudbaiske klase.
- Nisam opterećen time da budem prvi
strelac, igram onako kako trener zahteva od mene, kaže Duško. - Mi, inače, imamo dosta dobrih gol-igrača, tačnije, za godinu-dve imaćemo tri-četiri centarfora svetske klase.
A da li će me selektor ponovo pozvati u reprezentaciju, to je njegova stvar. Ne želim da mu se sam namećem, ili da neko drugi vrši pritisak na njega da me pozove. Želeo bih samo da me tretira ravnopravno sa ostalim kandidatima.
A da li će me selektor ponovo pozvati u reprezentaciju, to je njegova stvar. Ne želim da mu se sam namećem, ili da neko drugi vrši pritisak na njega da me pozove. Želeo bih samo da me tretira ravnopravno sa ostalim kandidatima.
Bajević se trenutno nalazi pred jednom
velikom odlukom. Ostati ili otići.
- Fudbaleri iz moje generacije,
reprezentativci i klupski drugovi, mahom su se već obezbedili za
budućnost, a ja još nisam, veli Duško. - Svi moji planovi do sada su bili vezani za Velež i Mostar, ali sada sam se našao u situaciji
da ipak moram - u pečalbu. Znam koliko je to gorak hleb - ali....
Na kraju sam ga upitao ko je, po njemu, najbolji jugoslovenski fudbaler u 1976?
- Džemal Hadžiabdić - odgovorio je. - Ne zbog toga što nam je klupski
drug, već što je stvarno bio najbolji u ovoj godini.
Vahid Halilhodžić je u poslednje
vreme dva puta ustalasao našu fudbalsku javnost. Najpre je izbila
»bura« oko toga da mu se mora pronaći mešto u državnoj
reprezentaciji, a zatim je došao prelazni rok i pitanja hoće li
ostati u Veležu ili preći u Partizan, Dinamo, Crvenu zvezdu...
U oba slučaja pronađeno je »srednje
rešenje« : igrao je dva puta u državnom timu i ostao u Veležu.
- U prelaznom roku zaista nisam
znao šta da radim, priča sada Vaha, kako Halilhodžića zovemo
mi, njegovi klupski drugovi. - Želeo sam da ostanem u Veležu, ali
sam bio svestan i toga da je to jedinstvena prilika da rešim neke
svoje probleme. Srećan sam što je Velež ispunio moje uslove. Jer,
najlepše je, ipak, u »svom jatu«, u Veležu, Mostaru.
Vaha je, rekoh već, temperamentan, a
ponekad kapriciozan i drzak.
- Ne smetaju mi ti »epiteti«, jer u
njima ima istine - kaže on. - Smatram da sportista mora da u sebi ima
i sportskog inata, nešto svoje lično, pa i dozu drskosti. Ne mogu
se preko noći izmeniti, zrelost dolazi sa godinama. Neizmerno volim
da tresem protivničke mreže, neizmerno volim fudbal i sve što uz
njega ide pa...
Vaha voli i disko-klubove, društvo
devojaka, brza kola i brzu vožnju. Voli život. Za njega se može
reći: »Sve što mu se čini privlačnim - nije mu strano«. Valja
ga razumeti: mlad je, pun snage i života, bez ozbiljnih problema.
- Poziv u državni tim me neizmerno
obradovao, mada sam i ranije očekivao - rekao mi je kad smo prešli
na čisto fudbalske teme. - U Kardifu sam sedeo na klupi za rezerve, a
igrao protiv Holandije i Italije - u oba slučaja kada su protivnici
već vodili sa 2:0. Svakom je jasno da kod takvog rezultata debitant
ne može učiniti čudo. Zato, pravu šansu još čekam. Želja mi je
da jednom igram od početka utakmice, u triju sa klupskim drugovima
Bajevićem i Vladićem.
- Utakmica protiv Španije u Sevilji je
pokazala da se ne može igrati bez pravog centarfora, bez golgetera, nastavio je Halilhodžić. - Činjenica da su naši odbrambeni igrači
imali najpovoljnije šanse u tom meču jasno govori da je bez dobrog
centarfora napad jalov. A takav centarfor je, pre svih, Duško
Bajević...
- Vaha, ko je za tebe fudbaler godine?
- Ova godina je bila nekako siromašna
i vrlo je teško nekog izdvojiti. Ipak, više od ostalih isticali su
se Svilar i Hadžiabdić.
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
