Samo nekoliko godina kasnije, Tempo je u dva navrata izveštavao o Baliću, sada već nedostižnom rekorderu u svom letačkom umeću...
Plavi vjesnik, 1967: "Otkad je sazidan ovaj visoki most, otada ovamo dolaze veziri i drugi prvaci da ga vide. Sjedeći na čardaku (mali objekt iznad mosta - pp), oni promatraju kako mnoga smiona djeca šehera stoje spremna na ivici mosta. Kada se zatrče i skoče, padaju u rijeku, leteći u zraku kao ptice, praveći svaki od njih neku posebnu vrstu akrobacije.
Jedni skaču strmoglavo, drugi
sjedeći 'ala-turka', a neki opet udvoje, utroje i odmah sretno izlaze
na obalu, gdje primaju darove od vezira i prvaka. Visina mosta je 87
hvati, a dubina rijeke 87 aršina. U njoj ima stijena velikih kao
kupola kupatila. Njih rijeka valja uz veliku buku. Zaista je velika
smjelost da sitna djeca skaču u takvu rijeku... "
Te je riječi napisao poznati turski
putopisac Evlija Čelebija u svom »Putopisu«, opisujući ljepote
sadašnjeg mostarskog Starog mosta - prvog na Neretvi. On je u Mostaru
bio 1664. godine. A rekli su mu da djeca skaču s mosta »otkada je
izgrađen«. Dakle, od 1566. godine...
Historičari smatraju da je stari
putopisac volio pretjerivati, uveličavati. Možda je i pretjerao s
onim golemim kamenjem »što ga valja Neretva«. Dobro je, međutim,
ocijenio da je za skokove potrebna smjelost. Tako se u Mostaru
oduvijek mjerila hrabrost i muškost. Stoljećima su izrastale nove generacije skakača. Jedni su odlazili, drugi dolazili. .. Sve do
naših dana.
Mostarski mladići i dječaci skaču i
sa Starog i s novijeg - Titova mosta. Samo, što na čardaku ne sjede
više paše i veziri. Njih su »zamijenili« turisti domaći i
strani. Mnogi od njih ne žale dati koji dinar da svojim
foto-aparatima i kamerama zabilježe tu mostarsku zanimljivost. Neki
skakači to koriste, pa sami traže novac...
Skakača je uvijek bilo mnogo. Samo,
prije se nisu održavala službena natjecanja, pa je teško govoriti
o najboljim. Prije rata su se isticali Esa Fejić, Omer Džudža,
Mišo Mirjanović, Mirko Smoljan, Osman Brkić, Nazif Sefić, Goldfrid Mostarčić...
Čuli smo još dosta imena, a uz mnoga
i napomenu da je dotični poginuo u partizanima.
Emira je zapazio Veljko Bulajić
Ne pamti se da je netko poginuo
skačući. Jer, svi prethodno dobro »ispeku« to umijeće. Najprije
skaču s niskih »pećina«, pa sve viših i viših. Izbor nije
težak, jer obale Neretve obiluju stijenama pogodnim za skakanje.
Samo
se najbolji odlučuju na skokove s mostova visokih 25 - 27 metara, što
impresionira gledaoce. Za pojedince ni to nije dovoljno visoko. Penju
se na zgrade, ili svjetiljke kraj mostova i odatle skaču s visine od
30 do 35 metara.
Priča se da je poznata mostarska
»liska« (šaljivčina i boem) Ilija Pjanić skočio s visoke kule
kod Starog mosta, koja je dosta udaljena od riječnog korita. Čuli
smo da je prije nekoliko godina to učinio i mlađi mostarski radnik
i poznati skakač Sekula Mučibabić.
U novije se vrijeme skakači mogu
realnije svrstati na rang-listu. Već se nekoliko godina 4. srpnja
održavaju službena natjeconja u skokovima s Titovog mosta. I danas,
kao u doba Evlije Čelebije, najviše se cijeni skakač koji napravi
najljepšu »figuru«.
Na ovogodišnjem natjecanju sudjelovalo
je 20 skakača. Najstariji je bio 48-godišnji penzioner Huso Mušeljić
zvani Komesar, a najmlađi 15-godišnji Armenko Čaušević.
Prvo mjesto u skokovima na noge zauzeo
je Midhat Pašić. U skokovima na glavu po peti put je prvak
kino-operater Emir Balić. Njega je zapazio režiser filma »Bitka na
Neretvi« Veljko Bulajić i vjerojatno će ga angažirati kao
kaskadera.
Na natjecanjima sudjeluju stariji i već
afirmirani skakači. Mlađi ne smiju od roditelja. Oni skaču
kriomice.
Trojicu artista iz poznatog talijanskog cirkusa »Orfei« nedavno je iznenadio jedan desetogodišnji dječak.
Ne znajući tko su, zatražio je od njih tri nova dinara da skoči s Titova mosta. Dali su mu, misleći da ih samo zavarava.
Trojicu artista iz poznatog talijanskog cirkusa »Orfei« nedavno je iznenadio jedan desetogodišnji dječak.
Ne znajući tko su, zatražio je od njih tri nova dinara da skoči s Titova mosta. Dali su mu, misleći da ih samo zavarava.
Ali, dječak se u trenu
popeo na ogradu i skočio. Odmah se negdje izgubio da
ga netko ne bi prepoznao i rekao roditeljima. Talijani nisu vidjeli
taj skok. Pokrili su oči dlanovima. Skakači su to shvatili kao
svojevrsno priznanje.
Strojobravar Ahmed Kukić (20) kaže:
- Skačem poslije rada i zarađujem za
džeparac. Katkad skočim i 30 puta dnevno. Franjo Vidović, Miralem
Ramadanović i ja najčešće smo ovdje. »Radimo« zajedno, na
smjenu. Za skok naplaćujemo od stranih turista »kartu«, a od
domaćih »pet stoja«. A nedavno mi jedan Nijemac reče: »Dajte vi
meni deset novih dinara i ja ću skočiti!« Dao sam mu i skočio je.
Samo, morali su ga iznijeti iz vode. Bio je sav krvav...
Trgovački radnik Franjo i tehničar
Miralem žive od skokova:
- Nismo zaposleni - kažu - pa nam je ovo
jedina zarada. Ostalih dvadesetak skakača samo povremeno dolaze na
most. Zarade za kino-ulaznicu i odu.
Mnogi skaču besplatno. Dok je
spomenuta trojka ubjeđivala grupu turista da im plati za skok, na
ogradu mosta popeo se Ramiz Dedić, učenik osnovne škole, i skočio
besplatno, za inat.
- Skačem zbog »raje« i turista.
Nikada nisam uzeo niti jednog dinara...
Na Titovu mostu skakači su mlađi,
gotovo djeca. I nisu uopće nasrtljivi. Zatekli smo ih okupljene dok
su ohrabrivali Milog Pecu, učenika I razreda Učiteljske škole,
koji je izvodio svoj prvi skok s mosta. Božo Tadić, Zoran Fink,
Enver Novaković rekoše da će uzeti novac ako im netko ponudi.
Inače, skaču »za svoje zadovoljstvo«. Oni su učenici osnovne
škole ili učenici u privredi. Najstariji među njima je 22-godišnji
radnik Ivan Čarapina. Zaposlen je i, kako reče, neće odbiti
ponuđeni novac.
Ipak, neki mnogo skaču i zarađuju.
Enver Novaković se pohvali:
- Imam 14 godina, a skačem od desete! U
nedjelju, 13. kolovoza, skočio sam 38 puta i zaradio 98 novih
dinara. Nisam sve skokove naplatio. Za vojnike sam skakao
besplatno...
Samo 16-godišnji Zeno Salčin priznaje
da živi od skokova:
- Otac mi je umro, a majka se preudala.
Moram se snalaziti kako znam. Bolje ovako pošteno. Završio sam šest
razreda osnovne škole. Na jesen ću se upisati u večernju školu.
Skačem za dvije »stoje«. Na ovom mostu ima više posla, ali na
Starom se više zaradi zbog viših cijena...
Sve u svemu, nisu svi jednaki. A za
naplaćivanje ie »kriva« tradicija. Jer, i veziri su prije 400
godina nagrađivali skakače.
Napisao: Ćamil Krehić
Emir Balić: Još uvek imam tremu
Tempo, 1969: Aparati škljocaju, a turistima staje
dah dok gledaju kako se mladi Mostarci i deca bacaju sa mostova u
bistru, hladnu Neretvu. Kažu da je ova tradicija skakanja sa mosta
stara koliko i sam grad. Priča se da Mostarac prvo treba da zna da
skoči, a tek onda da nauči da pliva. Jer često u vodu »polete« i sasvim mala deca koja ne znaju da plivaju. Važno je da skupe hrabrost i da se bace, a u vodi će ih već dočekati neko
stariji.
Čudan je i pomalo neobičan ovaj običaj koji su sa kolena na koleno prenosile generacije Mostaraca.
Žitelji grada
sećaju se samo dva smrtna slučaja. Jednog pre rata, a drugog pre
desetak godina. Jedan mladić skočio je u nabujalu reku i više
se nije pojavio. Pretpostavlja se da se udavio, iako je bio dobar
plivač. Kažu da ga je pronašao njegov pas, koji je dugo njuškao po
obali, pokušavajući da pronađe nestalog gospodara.
Godinama su se oni najbrabriji
međusobno takmičili ko će izvesti najlepši skok, a onda je 1954.
godine brodarsko društvo »Neretva« uvelo zvanično takmičenje, koje se od tada održava svake godine na Dan borca, 4. jula.
Visina sa koje se skače je oko
tridesetak metara. Do 1967. godine skakalo se sa Titovog mosta
(visina 20 metara) na koji su dodavane skele od 8-10 metara, a od
1968. godine takmičari su se opet vratili na Stari most, čija je
visina 31 metar, i na kome je konačno ova tradicija i ponikla.
Zanimljivo je da u ovom takmičenju
postoje dve discipline - skakanje na noge, i na glavu stilom »lasta«.
Stručni žiri od pet članova ocenjuje stil. Skakači kažu - što
je veći odraz, bolji je stil. Ustvari, takmičar se pri skoku odrazi
od mosta 2 - 3 metra, kako se ne bi prebacio u vazduhu, što bi moglo
da izazove prelom kičme.
Zatim trzajem tela produžuje u
horizontalnom položaju da leti, i kod najboljih takmičara dešava
se da u vodu padnu oko 15 metara od mosta. Pri padu u vodu idu prvo
ruke, i roni se svega 1 metar. Ovaj skok - »lasta« dozvoIjen je
samo punoletnim mladićima, dok na noge skaču i dečaci.
Kada smo posetili Mostar upoznali
smo i Emira Balića, kino-operatera, koji je devet puta, počev
od 1957. godine osvajao prvo mesto. Ovaj 34-godišnjak, koji se bavi
plivanjem, boksom i dizanjem tegova, prvi put je sa mosta skočio u
svojoj 18-oj godini, kada je bio dubler Žana Marea u filmu »Gubija«:
- Prvi put sam tada skakao sa visine od
32 metra, i to »lastu«. Sećam se da sam za tri skoka dobio honorar
od 35.000 starih dinara.
Reditelj se uplašio
Emir Balić, otac dvoje dece, izveo je
do sada oko 800 skokova. Takmiči se već 15 godina, ali još uvek
ima tremu.
- Dok stojim na mostu i posmatram vodu,
nije mi lako. Rekao bih da mi je hladno oko srca, iako sam u Armiji
bio u padobranskoj jedinici. Dok lebdim u vazduhu svestan sam svega,
i gotovo uvek plašim se pada u vodu, jer je to najteže. Pretprošle
godine desila mi se nezgoda. Kod Starog mosta su telefonske žice, i
jedna je pala a da je niko nije primetio.
Na 20 metara od vode
zakačio sam je nogama i izgubio sam ravnotežu. Bio sam svestam šta
se dogodilo, i počeo sam da balansiram rukama. To je bio jedini način
da se ne preturim u vazduhu, jer bih verovatno polomio kičmu.
Naravno, skok sam morao da ponovim.
Koja je najveća visina sa koje je skakao?
- Mislim da je to oko 50 metara. Za
snimanje filma »Zelena zastava« u kome su me angažovali,
trebalo je da skočim sa visine od 90 metara, ali se reditelj uplašio,
i rešio da umesto mog skoka, u more bace lutku. Na tom mestu u
Dubrovniku jedan mladić je poginuo pre nekoiiko godina, jer je more
duboko samo 1 metar, a pri skoku sa te visine trebalo bi da se roni
najmanje 5 metara.
Sav ponosan, Balić nam je ispričao da
su »skakači« na glasu u Mostaru, i da je o njima američka TV prošle godine snimila jedan film. Dokumentarni film »Admiral«
takođe govori o ovim hrabrim ljudima.
Na rastanku, požalio nam se
da je prošle godine u skoku na glavu učestvovalo samo pet
takmičara, i da ih je svake godine sve manje. Mostarci su se uplašili da će jedna lepa disciplina izumreti. Ruku na srce, bilo bi šteta
da jedan ovako opasan ali i divljenja dostojan običaj Mostaraca
izumre.
Napisao: Jovan Pavlović
Tempo, 1974: Posle pobede i na ovogodišnjem
takmičenju u skokovima sa mostarskog Starog mosta, koje se već 24
godine organizuje sredinom leta u gradu na Neretvi, ovako je prokomentarisan ovoletnji uspeh 39-godišnjeg mostarskog
kinooperatera:
»Emir Balić je po ko zna koji put
postao prvak u skokovima sa mostarskog Starog mosta. Kako bi ova
priredba ostala atraktivna - Mostarcima preostaje jedino da grade novi
Stari most.«
Tačno se zna: Baliću je ovo trinaesta
pobeda kojom je obeležio i vredan jubilej.
Naime, njegov poslednjii nastup je bio dvadeseti po redu.
Za svako leto, u protekle dve decenije, ima poneku uspomenu - 13 pobedničkih trofeja i 7 priznanja za treće ili drugo mesto.
Naime, njegov poslednjii nastup je bio dvadeseti po redu.
Za svako leto, u protekle dve decenije, ima poneku uspomenu - 13 pobedničkih trofeja i 7 priznanja za treće ili drugo mesto.
Neretva bejaše daleko, daleko...
Skokovi sa Starog mosta u Neretvu su
pre gradska atrakcija - koja je upala u oči još Evliji Čelebiji
- nego li ozvaničena sportska disciplina. Iako je bilo pokušaja
da se organizuju pri Brodarskom društvu »Neretva«, koje organizuje
takmičenje u skokovima, skakači nemaju status sportiste.
Međutim, to ne utiče na interesovanje mostarskih mladića, pogotovo dečaka, za veštinu koja je i pitanje prestiža i ilustracija intimnosti sa rekom na čijim se obalama obavezno provodi detinjstvo, a mnogi i život.
Međutim, to ne utiče na interesovanje mostarskih mladića, pogotovo dečaka, za veštinu koja je i pitanje prestiža i ilustracija intimnosti sa rekom na čijim se obalama obavezno provodi detinjstvo, a mnogi i život.
Priča o Emiru Baliću je potvrda za
to. Deluje neverovatno, ali Mostarcu sasvim istinito, da je, ovaj
39-godišnjak, najčešći pobednik u skokoviima, pre naučio da skače, nego li da pliva!
- Kao dečak, na Neretvu sam, po
mostarskom običaju, odlazio u društvu starije »raje« - priseća se Emir Balić. - Njihova plivačka veština nama dečacima ulivala je
poverenje čak i kada bi nas nagovarali da skačemo sa pećina, iako
još nismo umeli ni plivati. Neko od njih bi nas sačekivao u vodi,
spreman da pritekne u pomoć, ili bi nam dobacivali isušene
tikvice za plutanje...
Takav prvi skok Emir je izveo u
jedanaestoj godini. Ubrzo je naučio da pliva, odmah zatim je skakao
na noge sa Starog mosta, da bi već u 14. godini izveo prvi skok »na
glavu« sa »kamenog polumeseca«, kako su putopisci nazvali
najstariji mostarski most.
- Nije bilo lako. Čitavo pre podne
proveo sam na mostu odmeravajući mu visinu, činilo mi se da je
Neretva daleko i da rukama neću nikada dodirnuti površinu vode. To
isto osećanje doživljavao sam i u trenutku kada sam posle ohrabrenja
mojih učitelja u ovoj veštini poleteo u ponor, dubok blizu 30
metara...
Od tog prvog skoka prošlo je već
četvrt veka. Taj prvi, kratkotrajni strah prerastao je u strast.
Strah se samo još jednom pojavio. Pre petnaestak godina, Emir je
pokušao da izvede »lastu« sa skele, sa koje je opravljan Stari most. Odjednom, pri samom startu, polomila se daska ispod nogu.
Odraz nije bio dobar, počelo je »komešanje« u vazduhu, iznad
vode, ali je rutina pomogla Baliću da površinu vode dodirne u
položaju koji ne provocira dejstvo fizičkih zakona.
Veština je upravo u izigravanju
fizike. Pri skoku, telo skakača se ponaša kao predmet u slobodnom
padu, čija se težina povećava sa visinom, a time i sila udara o
vodu. Samo mala korekcija leta može izazvati sudar sa površinom
vode čija su posledica unutrašnja krvarenja, povrede kičmenog
stuba...
Mostarski rekorder skače stilom takozvane »laste«, što se smatra najlepšom vrstom skoka u vodu. Telo
zauzima elegantno konkavan položaj, malo ukošen, i posebna je
veština održati tu figuru od poleta do pada u vodu. Posmatraču se
čini da skakač leti, tim pre što skok traje oko 3 sekunde. Skakač liči na letača bez krila.
Emir Balić se toliko izveštio u tome, da zvanični žiri - iako se menjaju članovi, pa i kriterijumi -
njemu godinama daje najbolje ocene.
Odlikovanje predsednika Republike
Do sada je napabirčio oko pedeset
raznih nagrada i priznanja. Bio je dva puta biran čak i među pet
najboljih sportista Mostara! Snimljena su i dva filma u kojima je
igrao sebe. Bio je pozivan za dublera u filmskim scenama gde
glumci treba da skaču sa velike visine...
Ali posebno govori o dva takmičarska i jednom radnom priznanju. Jedno priznanje dobio je od rudara, koji su
mu uručili statuu »Husinski rudar«, kao priznanje za hrabrost. Ovo
priznanje rudara Titovih rudnika iz Tuzle i tamošnje SFK, draže mu
je utoliko što rudari u obrazloženju nagrade navode da njegov hobi i rudarsku sudbinu zbližuje - opasnost.
Drugi drag trofej je pehar od grupe jugoslovenskih radnika na radu u SR Nemačkoj, koga su mu poslali
posle prošlogodišnje pobede na takmičenju.
Treće, radno i posebno drago priznanje
je odlikovanje Predsednika Republike - Orden rada sa srebrnim
vencem. To je dobio za dvadesetogodišnje zalaganje na radnom mestu
kinooperatera u gradskom Kinematografskom preduzeću.
Iako pristižu mladi skakači, a dolaze
i skakači iz drugih mesta, šampion dugogodišnje tradicije grada
na Neretvi još ne namerava da ostavi ovo opasno iskušenje. U
porodici samo njegove dve kćerkice s oduševljenjem govore o
tatinim uspesima. Supruga, i majka pogotovo, želele bi da on još
ovog leta mostu i reci kaže - zbogom.
Emir Balić kaže da je još rano za
oproštaj, ali dodaje:
- Već 25 godina skačem s mostarskih
mostova i za sve to vreme majka me nijednom nije gledala, izuzev na
televiziji...
Idućeg leta, kada ga opet najave u
njegovoj, najtežoj skakačkoj disciplini, fotoreporteri, fotoamateri
i kino-amateri će se »svađati« sami sa sobom - iz kog ugla da ga snime. Jer,
Balićeva »lasta« je prava atrakcija ove atraktivne priredbe, kojom
Mostarci na sebi svojstven način obeležavaju praznik ustanka
naroda i narodnosti SR BiH - 27. jul.
Napisao: Drago Marić