Pages

Emir Balić, legendarni skakač sa mostarskog Starog mosta: Nisam prestao da se plašim pada u vodu

Kada je Plavi vjesnik u oktobru 1967. doneo priču o mostarskim skakačima u Neretvu, Emir Balić je bio tek jedan od pomenutih mladića koji su redovno skakali sa Starog i Titovog mosta, mada je on već tada slavljen kao peterostruki prvak u skokovima na glavu. 

Samo nekoliko godina kasnije, Tempo je u dva navrata izveštavao o Baliću, sada već nedostižnom rekorderu u svom letačkom umeću...

Plavi vjesnik, 1967: "Otkad je sazidan ovaj visoki most, otada ovamo dolaze veziri i drugi prvaci da ga vide. Sjedeći na čardaku (mali objekt iznad mosta - pp), oni promatraju kako mnoga smiona djeca šehera stoje spremna na ivici mosta. Kada se zatrče i skoče, padaju u rijeku, leteći u zraku kao ptice, praveći svaki od njih neku posebnu vrstu akrobacije. 

Jedni skaču strmoglavo, drugi sjedeći 'ala-turka', a neki opet udvoje, utroje i odmah sretno izlaze na obalu, gdje primaju darove od vezira i prvaka. Visina mosta je 87 hvati, a dubina rijeke 87 aršina. U njoj ima stijena velikih kao kupola kupatila. Njih rijeka valja uz veliku buku. Zaista je velika smjelost da sitna djeca skaču u takvu rijeku... "

Te je riječi napisao poznati turski putopisac Evlija Čelebija u svom »Putopisu«, opisujući ljepote sadašnjeg mostarskog Starog mosta - prvog na Neretvi. On je u Mostaru bio 1664. godine. A rekli su mu da djeca skaču s mosta »otkada je izgrađen«. Dakle, od 1566. godine...

Historičari smatraju da je stari putopisac volio pretjerivati, uveličavati. Možda je i pretjerao s onim golemim kamenjem »što ga valja Neretva«. Dobro je, međutim, ocijenio da je za skokove potrebna smjelost. Tako se u Mostaru oduvijek mjerila hrabrost i muškost. Stoljećima su izrastale nove generacije skakača. Jedni su odlazili, drugi dolazili. .. Sve do naših dana.

Mostarski mladići i dječaci skaču i sa Starog i s novijeg - Titova mosta. Samo, što na čardaku ne sjede više paše i veziri. Njih su »zamijenili« turisti domaći i strani. Mnogi od njih ne žale dati koji dinar da svojim foto-aparatima i kamerama zabilježe tu mostarsku zanimljivost. Neki skakači to koriste, pa sami traže novac...

Skakača je uvijek bilo mnogo. Samo, prije se nisu održavala službena natjecanja, pa je teško govoriti o najboljim. Prije rata su se isticali Esa Fejić, Omer Džudža, Mišo Mirjanović, Mirko Smoljan, Osman Brkić, Nazif Sefić, Goldfrid Mostarčić...

Čuli smo još dosta imena, a uz mnoga i napomenu da je dotični poginuo u partizanima.


Emira je zapazio Veljko Bulajić



Ne pamti se da je netko poginuo skačući. Jer, svi prethodno dobro »ispeku« to umijeće. Najprije skaču s niskih »pećina«, pa sve viših i viših. Izbor nije težak, jer obale Neretve obiluju stijenama pogodnim za skakanje.

Samo se najbolji odlučuju na skokove s mostova visokih 25 - 27 metara, što impresionira gledaoce. Za pojedince ni to nije dovoljno visoko. Penju se na zgrade, ili svjetiljke kraj mostova i odatle skaču s visine od 30 do 35 metara.

Priča se da je poznata mostarska »liska« (šaljivčina i boem) Ilija Pjanić skočio s visoke kule kod Starog mosta, koja je dosta udaljena od riječnog korita. Čuli smo da je prije nekoliko godina to učinio i mlađi mostarski radnik i poznati skakač Sekula Mučibabić.

U novije se vrijeme skakači mogu realnije svrstati na rang-listu. Već se nekoliko godina 4. srpnja održavaju službena natjeconja u skokovima s Titovog mosta. I danas, kao u doba Evlije Čelebije, najviše se cijeni skakač koji napravi najljepšu »figuru«.

Na ovogodišnjem natjecanju sudjelovalo je 20 skakača. Najstariji je bio 48-godišnji penzioner Huso Mušeljić zvani Komesar, a najmlađi 15-godišnji Armenko Čaušević.

Prvo mjesto u skokovima na noge zauzeo je Midhat Pašić. U skokovima na glavu po peti put je prvak kino-operater Emir Balić. Njega je zapazio režiser filma »Bitka na Neretvi« Veljko Bulajić i vjerojatno će ga angažirati kao kaskadera.

Na natjecanjima sudjeluju stariji i već afirmirani skakači. Mlađi ne smiju od roditelja. Oni skaču kriomice.

Trojicu artista iz poznatog talijanskog cirkusa »Orfei« nedavno je iznenadio jedan desetogodišnji dječak.

Ne znajući tko su, zatražio je od njih tri nova dinara da skoči s Titova mosta. Dali su mu, misleći da ih samo zavarava. 

Ali, dječak se u trenu popeo na ogradu i skočio. Odmah se negdje izgubio da ga netko ne bi prepoznao i rekao roditeljima. Talijani nisu vidjeli taj skok. Pokrili su oči dlanovima. Skakači su to shvatili kao svojevrsno priznanje.

Strojobravar Ahmed Kukić (20) kaže:

- Skačem poslije rada i zarađujem za džeparac. Katkad skočim i 30 puta dnevno. Franjo Vidović, Miralem Ramadanović i ja najčešće smo ovdje. »Radimo« zajedno, na smjenu. Za skok naplaćujemo od stranih turista »kartu«, a od domaćih »pet stoja«. A nedavno mi jedan Nijemac reče: »Dajte vi meni deset novih dinara i ja ću skočiti!« Dao sam mu i skočio je. Samo, morali su ga iznijeti iz vode. Bio je sav krvav...

Trgovački radnik Franjo i tehničar Miralem žive od skokova:

- Nismo zaposleni - kažu - pa nam je ovo jedina zarada. Ostalih dvadesetak skakača samo povremeno dolaze na most. Zarade za kino-ulaznicu i odu.

Mnogi skaču besplatno. Dok je spomenuta trojka ubjeđivala grupu turista da im plati za skok, na ogradu mosta popeo se Ramiz Dedić, učenik osnovne škole, i skočio besplatno, za inat.

- Skačem zbog »raje« i turista. Nikada nisam uzeo niti jednog dinara...

Na Titovu mostu skakači su mlađi, gotovo djeca. I nisu uopće nasrtljivi. Zatekli smo ih okupljene dok su ohrabrivali Milog Pecu, učenika I razreda Učiteljske škole, koji je izvodio svoj prvi skok s mosta. Božo Tadić, Zoran Fink, Enver Novaković rekoše da će uzeti novac ako im netko ponudi. Inače, skaču »za svoje zadovoljstvo«. Oni su učenici osnovne škole ili učenici u privredi. Najstariji među njima je 22-godišnji radnik Ivan Čarapina. Zaposlen je i, kako reče, neće odbiti ponuđeni novac.

Ipak, neki mnogo skaču i zarađuju. Enver Novaković se pohvali: 

- Imam 14 godina, a skačem od desete! U nedjelju, 13. kolovoza, skočio sam 38 puta i zaradio 98 novih dinara. Nisam sve skokove naplatio. Za vojnike sam skakao besplatno...

Samo 16-godišnji Zeno Salčin priznaje da živi od skokova:

- Otac mi je umro, a majka se preudala. Moram se snalaziti kako znam. Bolje ovako pošteno. Završio sam šest razreda osnovne škole. Na jesen ću se upisati u večernju školu. Skačem za dvije »stoje«. Na ovom mostu ima više posla, ali na Starom se više zaradi zbog viših cijena...

Sve u svemu, nisu svi jednaki. A za naplaćivanje ie »kriva« tradicija. Jer, i veziri su prije 400 godina nagrađivali skakače.

Napisao: Ćamil Krehić


Emir Balić: Još uvek imam tremu



Tempo, 1969: Aparati škljocaju, a turistima staje dah dok gledaju kako se mladi Mostarci i deca bacaju sa mostova u bistru, hladnu Neretvu. Kažu da je ova tradicija skakanja sa mosta stara koliko i sam grad. Priča se da Mostarac prvo treba da zna da skoči, a tek onda da nauči da pliva. Jer često u vodu »polete« i sasvim mala deca koja ne znaju da plivaju. Važno je da skupe hrabrost i da se bace, a u vodi će ih već dočekati neko stariji. 

Čudan je i pomalo neobičan ovaj običaj koji su sa kolena na koleno prenosile generacije Mostaraca

Žitelji grada sećaju se samo dva smrtna slučaja. Jednog pre rata, a drugog pre desetak godina. Jedan mladić skočio je u nabujalu reku i više se nije pojavio. Pretpostavlja se da se udavio, iako je bio dobar plivač. Kažu da ga je pronašao njegov pas, koji je dugo njuškao po obali, pokušavajući da pronađe nestalog gospodara.

Godinama su se oni najbrabriji međusobno takmičili ko će izvesti najlepši skok, a onda je 1954. godine brodarsko društvo »Neretva« uvelo zvanično takmičenje, koje se od tada održava svake godine na Dan borca, 4. jula. 

Visina sa koje se skače je oko tridesetak metara. Do 1967. godine skakalo se sa Titovog mosta (visina 20 metara) na koji su dodavane skele od 8-10 metara, a od 1968. godine takmičari su se opet vratili na Stari most, čija je visina 31 metar, i na kome je konačno ova tradicija i ponikla.

Zanimljivo je da u ovom takmičenju postoje dve discipline - skakanje na noge, i na glavu stilom »lasta«. Stručni žiri od pet članova ocenjuje stil. Skakači kažu - što je veći odraz, bolji je stil. Ustvari, takmičar se pri skoku odrazi od mosta 2 - 3 metra, kako se ne bi prebacio u vazduhu, što bi moglo da izazove prelom kičme. 

Zatim trzajem tela produžuje u horizontalnom položaju da leti, i kod najboljih takmičara dešava se da u vodu padnu oko 15 metara od mosta. Pri padu u vodu idu prvo ruke, i roni se svega 1 metar. Ovaj skok - »lasta« dozvoIjen je samo punoletnim mladićima, dok na noge skaču i dečaci.

Kada smo posetili Mostar upoznali smo i Emira Balića, kino-operatera, koji je devet puta, počev od 1957. godine osvajao prvo mesto. Ovaj 34-godišnjak, koji se bavi plivanjem, boksom i dizanjem tegova, prvi put je sa mosta skočio u svojoj 18-oj godini, kada je bio dubler Žana Marea u filmu »Gubija«:

- Prvi put sam tada skakao sa visine od 32 metra, i to »lastu«. Sećam se da sam za tri skoka dobio honorar od 35.000 starih dinara.


Reditelj se uplašio 



Emir Balić, otac dvoje dece, izveo je do sada oko 800 skokova. Takmiči se već 15 godina, ali još uvek ima tremu.

- Dok stojim na mostu i posmatram vodu, nije mi lako. Rekao bih da mi je hladno oko srca, iako sam u Armiji bio u padobranskoj jedinici. Dok lebdim u vazduhu svestan sam svega, i gotovo uvek plašim se pada u vodu, jer je to najteže. Pretprošle godine desila mi se nezgoda. Kod Starog mosta su telefonske žice, i jedna je pala a da je niko nije primetio. 

Na 20 metara od vode zakačio sam je nogama i izgubio sam ravnotežu. Bio sam svestam šta se dogodilo, i počeo sam da balansiram rukama. To je bio jedini način da se ne preturim u vazduhu, jer bih verovatno polomio kičmu. Naravno, skok sam morao da ponovim.

Koja je najveća visina sa koje je skakao?

- Mislim da je to oko 50 metara. Za snimanje filma »Zelena zastava« u kome su me angažovali, trebalo je da skočim sa visine od 90 metara, ali se reditelj uplašio, i rešio da umesto mog skoka, u more bace lutku. Na tom mestu u Dubrovniku jedan mladić je poginuo pre nekoiiko godina, jer je more duboko samo 1 metar, a pri skoku sa te visine trebalo bi da se roni najmanje 5 metara.

Sav ponosan, Balić nam je ispričao da su »skakači« na glasu u Mostaru, i da je o njima američka TV prošle godine snimila jedan film. Dokumentarni film »Admiral« takođe govori o ovim hrabrim ljudima. 

Na rastanku, požalio nam se da je prošle godine u skoku na glavu učestvovalo samo pet takmičara, i da ih je svake godine sve manje. Mostarci su se uplašili da će jedna lepa disciplina izumreti. Ruku na srce, bilo bi šteta da jedan ovako opasan ali i divljenja dostojan običaj Mostaraca izumre.

Napisao: Jovan Pavlović 




Tempo, 1974: Posle pobede i na ovogodišnjem takmičenju u skokovima sa mostarskog Starog mosta, koje se već 24 godine organizuje sredinom leta u gradu na Neretvi, ovako je prokomentarisan ovoletnji uspeh 39-godišnjeg mostarskog kinooperatera:

»Emir Balić je po ko zna koji put postao prvak u skokovima sa mostarskog Starog mosta. Kako bi ova priredba ostala atraktivna - Mostarcima preostaje jedino da grade novi Stari most.«

Tačno se zna: Baliću je ovo trinaesta pobeda kojom je obeležio i vredan jubilej.

Naime, njegov poslednjii nastup je bio dvadeseti po redu.

Za svako leto, u protekle dve decenije, ima poneku uspomenu - 13 pobedničkih trofeja i 7 priznanja za treće ili drugo mesto.


Neretva bejaše daleko, daleko...



Skokovi sa Starog mosta u Neretvu su pre gradska atrakcija - koja je upala u oči još Evliji Čelebiji - nego li ozvaničena sportska disciplina. Iako je bilo pokušaja da se organizuju pri Brodarskom društvu »Neretva«, koje organizuje takmičenje u skokovima, skakači nemaju status sportiste.

Međutim, to ne utiče na interesovanje mostarskih mladića, pogotovo dečaka, za veštinu koja je i pitanje prestiža i ilustracija intimnosti sa rekom na čijim se obalama obavezno provodi detinjstvo, a mnogi i život.

Priča o Emiru Baliću je potvrda za to. Deluje neverovatno, ali Mostarcu sasvim istinito, da je, ovaj 39-godišnjak, najčešći pobednik u skokoviima, pre naučio da skače, nego li da pliva!

- Kao dečak, na Neretvu sam, po mostarskom običaju, odlazio u društvu starije »raje« - priseća se Emir Balić. - Njihova plivačka veština nama dečacima ulivala je poverenje čak i kada bi nas nagovarali da skačemo sa pećina, iako još nismo umeli ni plivati. Neko od njih bi nas sačekivao u vodi, spreman da pritekne u pomoć, ili bi nam dobacivali isušene tikvice za plutanje...

Takav prvi skok Emir je izveo u jedanaestoj godini. Ubrzo je naučio da pliva, odmah zatim je skakao na noge sa Starog mosta, da bi već u 14. godini izveo prvi skok »na glavu« sa »kamenog polumeseca«, kako su putopisci nazvali najstariji mostarski most.

- Nije bilo lako. Čitavo pre podne proveo sam na mostu odmeravajući mu visinu, činilo mi se da je Neretva daleko i da rukama neću nikada dodirnuti površinu vode. To isto osećanje doživljavao sam i u trenutku kada sam posle ohrabrenja mojih učitelja u ovoj veštini poleteo u ponor, dubok blizu 30 metara...

Od tog prvog skoka prošlo je već četvrt veka. Taj prvi, kratkotrajni strah prerastao je u strast. Strah se samo još jednom pojavio. Pre petnaestak godina, Emir je pokušao da izvede »lastu« sa skele, sa koje je opravljan Stari most. Odjednom, pri samom startu, polomila se daska ispod nogu. Odraz nije bio dobar, počelo je »komešanje« u vazduhu, iznad vode, ali je rutina pomogla Baliću da površinu vode dodirne u položaju koji ne provocira dejstvo fizičkih zakona.

Veština je upravo u izigravanju fizike. Pri skoku, telo skakača se ponaša kao predmet u slobodnom padu, čija se težina povećava sa visinom, a time i sila udara o vodu. Samo mala korekcija leta može izazvati sudar sa površinom vode čija su posledica unutrašnja krvarenja, povrede kičmenog stuba...

Mostarski rekorder skače stilom takozvane »laste«, što se smatra najlepšom vrstom skoka u vodu. Telo zauzima elegantno konkavan položaj, malo ukošen, i posebna je veština održati tu figuru od poleta do pada u vodu. Posmatraču se čini da skakač leti, tim pre što skok traje oko 3 sekunde. Skakač liči na letača bez krila.

Emir Balić se toliko izveštio u tome, da zvanični žiri - iako se menjaju članovi, pa i kriterijumi - njemu godinama daje najbolje ocene.


Odlikovanje predsednika Republike 



Do sada je napabirčio oko pedeset raznih nagrada i priznanja. Bio je dva puta biran čak i među pet najboljih sportista Mostara! Snimljena su i dva filma u kojima je igrao sebe. Bio je pozivan za dublera u filmskim scenama gde glumci treba da skaču sa velike visine...

Ali posebno govori o dva takmičarska i jednom radnom priznanju. Jedno priznanje dobio je od rudara, koji su mu uručili statuu »Husinski rudar«, kao priznanje za hrabrost. Ovo priznanje rudara Titovih rudnika iz Tuzle i tamošnje SFK, draže mu je utoliko što rudari u obrazloženju nagrade navode da njegov hobi i rudarsku sudbinu zbližuje - opasnost.

Drugi drag trofej je pehar od grupe jugoslovenskih radnika na radu u SR Nemačkoj, koga su mu poslali posle prošlogodišnje pobede na takmičenju.

Treće, radno i posebno drago priznanje je odlikovanje Predsednika Republike - Orden rada sa srebrnim vencem. To je dobio za dvadesetogodišnje zalaganje na radnom mestu kinooperatera u gradskom Kinematografskom preduzeću.

Iako pristižu mladi skakači, a dolaze i skakači iz drugih mesta, šampion dugogodišnje tradicije grada na Neretvi još ne namerava da ostavi ovo opasno iskušenje. U porodici samo njegove dve kćerkice s oduševljenjem govore o tatinim uspesima. Supruga, i majka pogotovo, želele bi da on još ovog leta mostu i reci kaže - zbogom.

Emir Balić kaže da je još rano za oproštaj, ali dodaje:

- Već 25 godina skačem s mostarskih mostova i za sve to vreme majka me nijednom nije gledala, izuzev na televiziji...

Idućeg leta, kada ga opet najave u njegovoj, najtežoj skakačkoj disciplini, fotoreporteri, fotoamateri i kino-amateri će se »svađati« sami sa sobom - iz kog ugla da ga snime. Jer, Balićeva »lasta« je prava atrakcija ove atraktivne priredbe, kojom Mostarci na sebi svojstven način obeležavaju praznik ustanka naroda i narodnosti SR BiH - 27. jul.

Napisao: Drago Marić 






Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)