Nedugo nakon toga, na vrhuncu popularnosti, otkrio je novinaru Tempa da nijedna fudbalska dogodovština ne može da se meri sa već doživljenim dramatičnim životnim iskustvima ...
... Trebalo je da prođe 25 godina, jedan mesec i 14 dana, da dođe utakmica SR Nemačka - Jugoslavija, da na Olimpijskom stadionu odbrani jedanaesterac čuvenom Gerdu Mileru, pa da za Envera Marića novinari napišu: rođen je novi Beara. Rođen je veliki golman...
Mnogi su tada, posle Minhena napisali da
je Enver Marić trenutno najbolji golman sveta. Verovatno da je to
vrlo blisko - istini. Enver Marić je na sigurnom putu evropske i
svetske afirmacije. A da bi sve to postigao, da bi se dokazao, Marić
je morao da proživi i prevali jedan uzbudljiv životni put, put
čudnih obrta, borbe između života i smrti, stradanja.
Uostalom, za
čitaoce našeg lista biće dovoljan i ovaj podatak (koji mi prvi
put objavljujemo): da Enver Marić svake godine proslavlja - ni manje
ni više - nego četiri rođendana. Ove priče govore o tome...
- Detinjstvo sam imao uzbudljivo. Bio
sam nestašan, pun života, voleo sam igru, priča Marić. - Jednom
prilikom, u Bosanskom Novom, prvi put sam pogledao - smrti u oči.
Ja i brat smo se igrali blizu kuće. U blizini je bila neka
prodavnica, a iza nje naslagana ambalaža, drveni sanduci.
Kada smo
to otkrili - niko nas više nije mogao odvojiti od tog mesta. Bilo je
to najbolje mesto za sakrivanje. Prvo bih se ja sakrio, a brat bi me
tražio. Onda se on krio... U jednom momentu, pošto sam se ja dobro
sakrio i zamaskirao, brat je (da bi me naterao da izađem) zapalio
obližnje sanduke.
Plamen je brzo buknuo i obuhvatio i sanduk gde
sam ja bio sakriven. Osetio sam dim i toplotu i još više sam se
šćućurio u sanduku. Kada je video šta je učinio, i da ću
nastradati u plamenu, brat je pobegao i počeo da plače. Naišla je
neka žena i upitala ga:
- Mali, što plačeš?
- Zapalio sam sanduke! A u njima je
Enver, moj brat!
Žena je potrčala, pozvala ljude, pa
su me krajnjim naporom izvukli iz zapaljenog sanduka. Vatra je već
bila zahvatiia odeću, već sam goreo. Da spasioci nisu došli u
poslednjem trenutku, sve bi kasnije bilo - kasno.
To je moj drugi
rođendan...
Pre dve godine, tačnije 1970. godine,
trebalo je da pređem u Partizan. Čekao sam samo na jedno Veležovo
»da«, pa da spakujem stvari i pređem u Beograd. Zbog toga sam
godišnji odmor provodio u Mostaru, na Neretvi.
Jednog dana, kao
i uvek, rano izjutra otišao sam na kupanje sa devojkom. Neretvu sam
na tom mestu odlično poznavao: svaki kamen, vir, brzak. I prosto su
me zbunjivale i čudile priče da se u Neretvi neko udavio... Ta »hrabrost« mogla mi se grdno osvetiti.
U jednom trenutku, negde pred
podne, otplivao sam malo dalje od obale i odjedanput se dogodilo
nešto neobjašnjivo: vodena struja me je povukla prema dnu,
nespremnog i bez vazduha. Dodirnuo sam dno. Gotov sam! - pomislio sam i u onom paničnom strahu otvorio
usta i kriknuo. Voda mi je istog trenutka ušla u usta, počeo sam da
se gušim.
Poslednjim ostatkom svesti pokušao sam da se spasem. Krajnjim naporom učinio sam trzaj i voda me je izbacila na površinu.
Ali, avaj, ponovo sam pao na dno. U deliću sekunde čitav život mi
je proleteo kroz svest. Bio je to prvi znak da se gušim, da je
gotovo sa mnom. Onda sam se potpuno onesvestio...
... Osvestio sam se dva sata kasnije,
na obali. Nisam se, naravno, sećao ni jednog momenta: ni kako sam
spasen, ni ko me je spasao. Kasnije su mi ispričali da su sa obale
primetiii da se »nešto čudno batrgam«, ali su u prvom trenutku
pomislili da se šalim, da nešto »izvodim«.
Međutim, kada me je
voda i po drugi put izbacila na površinu, shvatili su da se davim i
priskočili mi u pomoć. Pošto sam se oporavio, rekao sam sam
sebi: nikad više u Neretvu! Tog »zaveta« se i danas čvrsto
pridržavam i više se ne kupam na Neretvi.
Taj dan, dan kad su me
polumrtvog izvadili iz reke, slavim kao svoj treći rodendan...
- Treća priča - veli Marić - nekako
je i najuzbudijivija. Nisam ja bio u opasnosti, ali sam zato mogao
da ubijem najboljeg druga iz ekipe. A tada bih, verovatno, i ja bio
»mrtav«...
Prošle godine nalazili smo se u
karantinu na Buni (mesto pored Mostara). Karantin kao i svaki
karantin - dosadan. Vreme smo obično prekraćivali igrajući -
karte. Kada nam je i to dosadilo, neko od igrača je u sobu doneo
jedan stari pištolj. Počelo je razgledanje, tj. u jednom trenutku
»muzejski« pištolj se našao i u mojim rukama. Uzeo sam ga i,
onako rasklimatanog, uperio u Halilhodžića. Pošto je Salem bio
pobednik u kartama, upitao sam ga:
- Da li si igrao pošteno?
- Jesam!
- Nisi!
- Jesam!
- Nisi! Pazi, govori istinu, pucaću!
- Govorim istinu, igrao sam pošteno!
Da bih se malo našalio i »zaplašio«
Halilhodžića, pritisnuo sam oroz. Odjeknuo
je pucanj. Halilhodžić se uhvatio za glavu. Bacio sam pištolj i
poleteo prema drugu.
- Saleme, jesi li povređen?! - povikah
u paničnom strahu.
- Izgleda da nisam - čujem
Halilhodžića kako kaže.
Srećom, moj drug i najbolji prijatelj
nije bio povređen. Metak je proleteo pored njegove glave i zario se
u zid iza njega. Tek kada sam video šta sam učinio, i kako se sve
moglo da završi, skamenio sam se od straha. Mogao sam da ubijem
najboljeg prijatelja, mogao sam...
Ne smem ni sada da pomislim na
posledice te moje nesmotrenosti. I to je, eto, dan mog četvrtog
rođendana. Mog i - Halilhodžićevog. Jedino mi ni dan-danas nije
poznato: kako se pištolj našao u sobi, odakle metak u njemu, i kako
sam mogao da budem tako nesmotren da prvo ne proverim da li je
prazan ili pun.
Priča o prvom rođendanu sasvim je
obična: Enver Marić rođen je 16. aprila 1948. godine u
Mostaru.
Zabeležio: Nikola Simić, foto: Tempo (Tempo, 1973.)
