Pages

Enver Marić '73: Zašto jedan od najboljih domaćih i svetskih golmana proslavlja četiri rođendana...

Jedan od najboljih jugoslovenskih golmana svih vremena postao je pravi miljenik nacije tek kada je 9. maja 1973, u utakmici SR Nemačka - Jugoslavija, uspeo da odbrani penal koji je izveo čuveni nemački "bombarder" Gerd Miler - i to pod naletima kiše, kada mu niko ne bi zamerio i da mu je lopta skliznula iz ruku.

Nedugo nakon toga, na vrhuncu popularnosti, otkrio je novinaru Tempa da nijedna fudbalska dogodovština ne može da se meri sa već doživljenim dramatičnim životnim iskustvima ...

... Trebalo je da prođe 25 godina, jedan mesec i 14 dana, da dođe utakmica SR Nemačka - Jugoslavija, da na Olimpijskom stadionu odbrani jedanaesterac čuvenom Gerdu Mileru, pa da za Envera Marića novinari napišu: rođen je novi Beara. Rođen je veliki golman... 

I da golman Veleža i državne reprezentacije Jugoslavije, golman koji sve do skora više osporavan nego hvaljen, ubedi i one najskeptičnije: da je najbolji, najveći, najatraktivniji... 

Mnogi su tada, posle Minhena napisali da je Enver Marić trenutno najbolji golman sveta. Verovatno da je to vrlo blisko - istini. Enver Marić je na sigurnom putu evropske i svetske afirmacije. A da bi sve to postigao, da bi se dokazao, Marić je morao da proživi i prevali jedan uzbudljiv životni put, put čudnih obrta, borbe između života i smrti, stradanja. 

Uostalom, za čitaoce našeg lista biće dovoljan i ovaj podatak (koji mi prvi put objavljujemo): da Enver Marić svake godine proslavlja - ni manje ni više - nego četiri rođendana. Ove priče govore o tome...


- Detinjstvo sam imao uzbudljivo. Bio sam nestašan, pun života, voleo sam igru, priča Marić. - Jednom prilikom, u Bosanskom Novom, prvi put sam pogledao - smrti u oči. Ja i brat smo se igrali blizu kuće. U blizini je bila neka prodavnica, a iza nje naslagana ambalaža, drveni sanduci. 

Kada smo to otkrili - niko nas više nije mogao odvojiti od tog mesta. Bilo je to najbolje mesto za sakrivanje. Prvo bih se ja sakrio, a brat bi me tražio. Onda se on krio... U jednom momentu, pošto sam se ja dobro sakrio i zamaskirao, brat je (da bi me naterao da izađem) zapalio obližnje sanduke. 

Plamen je brzo buknuo i obuhvatio i sanduk gde sam ja bio sakriven. Osetio sam dim i toplotu i još više sam se šćućurio u sanduku. Kada je video šta je učinio, i da ću nastradati u plamenu, brat je pobegao i počeo da plače. Naišla je neka žena i upitala ga:

- Mali, što plačeš?

- Zapalio sam sanduke! A u njima je Enver, moj brat!

Žena je potrčala, pozvala ljude, pa su me krajnjim naporom izvukli iz zapaljenog sanduka. Vatra je već bila zahvatiia odeću, već sam goreo. Da spasioci nisu došli u poslednjem trenutku, sve bi kasnije bilo - kasno. 

To je moj drugi rođendan...


Pre dve godine, tačnije 1970. godine, trebalo je da pređem u Partizan. Čekao sam samo na jedno Veležovo »da«, pa da spakujem stvari i pređem u Beograd. Zbog toga sam godišnji odmor provodio u Mostaru, na Neretvi. 

Jednog dana, kao i uvek, rano izjutra otišao sam na kupanje sa devojkom. Neretvu sam na tom mestu odlično poznavao: svaki kamen, vir, brzak. I prosto su me zbunjivale i čudile priče da se u Neretvi neko udavio... Ta »hrabrost« mogla mi se grdno osvetiti. 

U jednom trenutku, negde pred podne, otplivao sam malo dalje od obale i odjedanput se dogodilo nešto neobjašnjivo: vodena struja me je povukla prema dnu, nespremnog i bez vazduha. Dodirnuo sam dno. Gotov sam! - pomislio sam i u onom paničnom strahu otvorio usta i kriknuo. Voda mi je istog trenutka ušla u usta, počeo sam da se gušim. 

Poslednjim ostatkom svesti pokušao sam da se spasem. Krajnjim naporom učinio sam trzaj i voda me je izbacila na površinu. Ali, avaj, ponovo sam pao na dno. U deliću sekunde čitav život mi je proleteo kroz svest. Bio je to prvi znak da se gušim, da je gotovo sa mnom. Onda sam se potpuno onesvestio...

... Osvestio sam se dva sata kasnije, na obali. Nisam se, naravno, sećao ni jednog momenta: ni kako sam spasen, ni ko me je spasao. Kasnije su mi ispričali da su sa obale primetiii da se »nešto čudno batrgam«, ali su u prvom trenutku pomislili da se šalim, da nešto »izvodim«. 

Međutim, kada me je voda i po drugi put izbacila na površinu, shvatili su da se davim i priskočili mi u  pomoć. Pošto sam se oporavio, rekao sam sam sebi: nikad više u Neretvu! Tog »zaveta« se i danas čvrsto pridržavam i više se ne kupam na Neretvi. 

Taj dan, dan kad su me polumrtvog izvadili iz reke, slavim kao svoj treći rodendan...


- Treća priča - veli Marić - nekako je i najuzbudijivija. Nisam ja bio u opasnosti, ali sam zato mogao da ubijem najboljeg druga iz ekipe. A tada bih, verovatno, i ja bio »mrtav«...

Prošle godine nalazili smo se u karantinu na Buni (mesto pored Mostara). Karantin kao i svaki karantin - dosadan. Vreme smo obično prekraćivali igrajući - karte. Kada nam je i to dosadilo, neko od igrača je u sobu doneo jedan stari pištolj. Počelo je razgledanje, tj. u jednom trenutku »muzejski« pištolj se našao i u mojim rukama. Uzeo sam ga i, onako rasklimatanog, uperio u Halilhodžića. Pošto je Salem bio pobednik u kartama, upitao sam ga:

- Da li si igrao pošteno?

- Jesam!

- Nisi!

- Jesam!

- Nisi! Pazi, govori istinu, pucaću!

- Govorim istinu, igrao sam pošteno!

Da bih se malo našalio i »zaplašio« Halilhodžića, pritisnuo sam oroz. Odjeknuo je pucanj. Halilhodžić se uhvatio za glavu. Bacio sam pištolj i poleteo prema drugu.

- Saleme, jesi li povređen?! - povikah u paničnom strahu.

- Izgleda da nisam - čujem Halilhodžića kako kaže.

Srećom, moj drug i najbolji prijatelj nije bio povređen. Metak je proleteo pored njegove glave i zario se u zid iza njega. Tek kada sam video šta sam učinio, i kako se sve moglo da završi, skamenio sam se od straha. Mogao sam da ubijem najboljeg prijatelja, mogao sam... 

Ne smem ni sada da pomislim na posledice te moje nesmotrenosti. I to je, eto, dan mog četvrtog rođendana. Mog i - Halilhodžićevog. Jedino mi ni dan-danas nije poznato: kako se pištolj našao u sobi, odakle metak u njemu, i kako sam mogao da budem tako nesmotren da prvo ne proverim da li je prazan ili pun.

Priča o prvom rođendanu sasvim je obična: Enver Marić rođen je 16. aprila 1948. godine u Mostaru. 

Zabeležio: Nikola Simić, foto: Tempo (Tempo, 1973.) 




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)