Pages

Ispovest Zane Nimani '82: Kako je nastao naš novi LP "Dodirni mi kolena" / Pesma za dečka u Češkoj

Novosti iz Zaninog tabora su sledeće: album „Dodirni mi kolena“ izlazi ovih dana, naslovna numera je već uveliko radio-hit, ali grupa neće stići u potpunosti da ga promoviše i na koncertima: već u oktobru tri člana "posade" odlaze na odsluženje vojnog roka i cela stvar se odlaže do daljnjeg, odnosno za godinu i nešto malo više dana. 

O svemu tome i još nekim zanimljivostima, najšarmantnija šestina grupe, Zana Nimani.

- Snimali smo album u Švedskoj, kod Tinija Varge.

Bilo nam je odlično, živeli smo kao mala porodičica, u jednom selu gde nema nigde nikog, Torzbi se zove i udaljeno je oko 350 kilometara od Geteborga

Ja sam tamo bila kuvarica, kućna pomoćnica, spremačica i sve što ide uz to; svi su se meni obraćali za doručak, ručak i večeru, da im operem majice... to je bilo u početku, a posle je bilo, kao, šta, nisi mi oprala majicu?! (smeh)... 




Sve dok se nisam naljutila, pa su ukapirali da su preterali. Ne, stvarno smo lepo živeli, mesec dana 24 sata dnevno.

Tada su u Švedskoj bile „bele noći“ i ptičice su cvrkutale već u dva ujutru, a to je da poludiš; Rakac je na kraju naučio tako da cvrkuće da nismo znali kad cvrkuće on, a kad prava ptica. 

Slušali smo kod Varge traku na kojoj je Prljavo kazalište snimilo svoju verziju "Crvenkape": to je bilo umiranje od smeha. I tako, bilo nam je stvarno lepo. Posle sam ja ostala još nedelju dana i izmiksovala ploču...

Nego! Šta se čudiš? Prvih dana nisam imala pojma gde je šta i šta je šta; posle sam nameštala traku iz prve, da su se svi čudili.

Stvarno bih mogla da ispričam nešto i o članovima grupe, o njima se ne zna baš ništa.

Pa, evo: Zoran Živanović (pseudonim Kika-Mac) je klavijaturista, Radovan Jovićević-Rakac je ritam gitarista, Igor Jovanović je ritam gitarista, Pavle Nikolić je bubnjar, a Bogdan Dragović basista. Šta da ti pričam o njima? Svi su oni... blesavi (smeh)...

Svi studiraju i nešto, kao, rade... Jel ti to, kao, snimaš to, radiš nešto?

Ma, dobro, da znam, da ne pričam bez veze.

Tačno je, Kika-Mac i Rakac imaju zaista izuzetan i redak osećaj za melodiju. To je zato što zajedno rade... Znaš kako se njih dvojica sporazumevaju?

To ti je nešto ovako: To je ono, znaš ono? Znam. Znaš ono odande? Znam, nema frke. A, jel’ se sećaš onog? Da, da, kao, nema problema (smeh).

To samo njih dvojica razumeju i niko više. Dugo rade zajedno i imaju neke svoje šifre i zato ne promašuju. Baš su dobar tandem.

Baš mi je drago da ti se sviđa naslovna pesma. Ja otkidam na tu pesmu (vraća kasetu).

Da, dobro sam je otpevala; u stvari, cela ploča je daleko bolje otpevana od prethodnih, što je u velikoj meri zasluga Tinija Varge, jer sam mogla da pevam kad mi se pevalo; nemaš pojma koliko znači kad imaš studio kad hoćeš.

Atmosfera je isto tako bila fantastična, što mi je isto bilo jako važno.

Mogla sam da probam sve što sam želela da pevam, a Vargina je zasluga i u tome što je sve to strašno snimljeno i producirano, da se čuje apsolutno svaka reč.

U kakvim smo odnosima sa Marinom Tucaković?

Pa, u dobrim, zašto bismo bili u lošim?

Ona više nije tako aktivna kao ranije, ne družimo se tako intenzivno, ne dolazi više na sve probe...

Zašto je dolazila ranije?

Pa, pomagala nam je da uradimo ono što hoćemo da uradimo.

Bunila se, mešala u aranžmane, radila sve živo...

A to mišljenje da smo mi „veštačka“ grupa je veštačka tvorevina vas novinara! Znaš, ja kažem jedno, on napiše drugo i ja posle nemam nameru da se nešto branim ili raspravljam oko toga.

Znaš, nemoguće je da neko ni iz čega napravi nešto, jel tako? Znači, nešto već mora da postoji. Da, moguće je da se to mišljenje stvorilo zbog svih tih Marininih tekstova.

Znaš, ja sam je pitala par puta za neke tekstove koji mi se uopšte ne dopadaju; njeno geslo je: „Kakva muzika, takav i tekst!"

Pa, za lovu i radi... Tačno je da je prodavala svakom i svašta, ali je to, uostalom, njena stvar, ja ne bih ulazila u to.

Na ovoj ploči i ja imam jedan tekst, to je pesma „Via Amerika". Ide ovako:

„Moram da te dodirnem/ moram da te osetim / ne želim da te izgubim / via Amerika 

Fora je u tome što sam ja bila mesec dana u Švedskoj, a moj dečko mesec dana u Češkoj (ono ,,via Amerika“ mi se uklapalo u tekst; nije moglo da mi se uklopi nešto drugo). 

,,U mislima sa tobom, ja negde u daljini tražim mir“ 

Mislim, ovo je baš „provala“ ako neko zna šta se događalo u to vreme.

Da, najbolje sam otpevala tu svoju i naslovnu pesmu.

Normalno, ne mogu da se poistovetim sa svakim tekstom.

A treba i da se oseti razlika u „feelingu“.

Mislim da je to velika stvar.

Sviram klavir za „ne daj bože“.

A što pitaš?

Ne, kakav solo album, samo bi mi još to trebalo.

Dovoljan mi je jedan čir i ne želim da me još neko nervira odozgo.

To bi bilo užasno: tražiti pesme, studijske muzičare...

Igor ide u vojsku u oktobru, Rakac bi trebalo isto da ode u oktobru, Kika-Mac isto... Ja neću (smeh). 

Idem sa svojim dečkom u Čehoslovačku; on od oktobra studira ton na Akademiji umetnosti, tamo ćemo da iznajmimo stan i ja ću da iskoristim priliku da spremim svoje ispite sa prava.

A onda, kad se svi vratimo, nastavljamo dalje.

Mislim da smo sad mogli da napravimo posao, samo da oni ne moraju u vojsku... Pesme su pevljivije, tekstovi namenski, komercijalniji, sve to brzo ulazi u uši... Ali nema veze. Ima vremena.

(Rock 82, 1982.)