Leb i sol imaju najbolji video spot ("Čuvam noć od budnih"), a Srebrna krila sa Lidijom Asanović pakuju kofere za Dublin ("Eurosong 1988").
U Budimpešti Svetsko prvenstvo u umetničkom klizanju, a u Splitu trener Boža Maljković obećava da će Jugoplastika za dve-tri godine biti u samom evropskom vrhu.
Na televiziji je i dalje najpopularnija TV serija "Bolji život", čiju naslovnu temu peva i staro i mlado - većina ni ne znajući da je tekst pesme napisao popularni beogradski glumac Ljubiša Baja Bačić...
"Pre nekoliko večeri, u predstavi Pod Prešernovom bistom, kad smo završili i izišli da se poklonimo publici, jedna je mala devojčica skočila na pozornicu, pobegla od bake iz gledališta, dotrčala do mene i pozdravila me: Super-Deko, bio si odličan!"
Naposljetku, i to je gotovo! Silazi Ljubiša Baja Bačić,
najstariji član Ateljea i svakako ove predstave, Pariške komune, u
kojoj »pobuna, revolucija i vrag govore istim jezikom«. Tmuran je,
zapravo više umoran. Baja Bačić je i pjesnik, ali u njegovu je
negodovanju sada malo poezije, jedino pesimizam kao omiljeno stanje:
- Ništa ne valja, nismo se smeli
dogovoriti za danas, strašno sam dekoncentrisan. Večeras imam
predstavu, sutra ovu premijeru. Puna mi je glava briga! Znate kako
je, glavna je uloga u pitanju, odavno ih nisam imao. U godinama sam
koje mahom dopuštaju epizode, nema snage za neko jače potezanje.
Ali, eto, ovo je jedna od ključnih rola u komadu...
- Taj vaš doktor Petrus bavi se psihijatrijom u vrijeme revolucije 1871?
- Da, dr. Petrus je psihijatar koji iz
Rusije dovodi svog prijatelja, kolegu doktora, da bi zajedno
pregledali jednog komunara koji je prilično izmrcvaren u
revolucionarnim, uličnim borbama, a koji je zanimljiv medicinski slučaj. Govori na
čudan način neke reči itd. E, to je samo početak, posle
događaji uzimaju sasvim drugi tok, priča se komplikuje.
- Sve se to događa usred Pariške
komune?
- Ne, to je neposredno posle tih istorijskih događaja. Oni su kao u nekoj daljini, u drugom planu.
Prevalio je šezdesetu godinu i skromno
će opet naglasiti da je »njegovo vrijeme prošlo« (a u to,
»njegovo vrijeme«, papa Rogoz tek se pripremao za velika djela),
ali ne odustaje, usprkos nekoj malodušnosti koja je možda samo usputni dojam, usred takvog spleta
okolnosti, kad vas pritišću obaveze, pa nemate kamo. Glumac je više
od četrdeset godina. Nije proslavljao nikakav jubilej, pa to
objašnjava:
- Ma kakav jubilej! To bi značilo da
sam podvukao crtu i da je sve gotovo. Neću da je gotovo!
Neke važne, najbolje predstave Ateljea
212 ne mogu još bez njega. Računaju s njim, publika također, a on
im vraća punom mjerom - koliko može i više od toga. Kosančićev
venac (gospodin Mitić), Korešpodencija (Antonije), Pod
Prešernovom bistom, Metastabilni gral, Žuta, Čaplja...
Svugdje
je umiješan Baja Bačić, jedan od neobičnijih primjeraka iz
plejade onih koji su od rata naovamo stvarali mitologiju beogradskog
glumišta. Kroz čudne je predjele glumačkog svijeta prolazio, da bi
se zaustavio u vilajetu pjesnika i sanjara.
»... jer život nije loto«, poručuje
Baja via Dado Topić redovitim i brojnim gledaocima serije Bolji
život, iako su Popadići, kako znate, dobili premiju, doduše malo
neobičniju varijantu, u obliku testamenta nastrane tetke Gige
Moravca.
- Ciga Milenković također se bavi
poezijom, odnosno piše i neke druge stvari, kozerije, portrete vaših
kolega. Vas ste dvojica jedini pjesnici među glumcima?
- Ali, ne objavljuju?
- Kod mene je to došlo 1980. kao
poplava. Mislim, da sednem i počnem zapisivati stihove. Jasno je da
se čovek rodi s nekim pesmama u glavi. Možda je to kod mene ipak
malo drugačije: bio sam novinar, napisao sam jedan mjuzikl, napravio
sam neke dramatizacije, Dvanaest stolica itd.
- I tada je stigla Stena gologlava? (Stena gologlava naslov je zbirke pjesama, koja je Ljubišu Bačića i službeno uvela u svijet poezije.)
- I tada je stigla Stena gologlava? (Stena gologlava naslov je zbirke pjesama, koja je Ljubišu Bačića i službeno uvela u svijet poezije.)
- To su pesme u istočnosrpskom
dijalektu. To je moja Soko Banja, tamo sam rođen.
- Pa to je sada idealno mjesto za
vas, malo iskusnije, zrelije glumce... Nušić kao da je na vas i
mislio kad je potpisivao onu razglednicu koju mu je podmetnuo neki
gost? (Kad je zamoljen početkom našeg
stoljeća da napiše neku riječ odande, on se zamislio samo desetak
sekundi, i tada je iz njegova pera potekla ona čuvena rečenica,
danas omiljena deviza vrijednih turističkih poslenika iz tog
regiona: (»Soko-Banja, Soko-grad, dođeš mator odeš mlad«)
- Tu je dijalekat specifičan. Zapravo, to je jedna pesma, melodijski
je jezik iz toga kraja bogat i jedinstven.
- Kao iz niškog?
- Pa, sličan je, samo što mnogi u
niškom vide jedino greške u padežima. A nije tako! Učio sam
gimnaziju u Nišu, tamo sam i počeo s glumom, pa sam iz đačke
predstave prebačen u profesionalnu, na scenu Narodnog pozorišta.
- Ne, to je bilo pre rata, uoči rata.
Posle oslobođenja ubrzo sam stigao u Beograd.
- Kako se zvala ta predstava?
- Kako se zvala ta predstava?
- Devojačka kletva! To je od nekog našeg
starog pisca, iz prošlog veka, da me ubijete ne znam kako se
zove... Ali, mislim da nije toliko važno. U Beograd sam došao da
bih studirao, najpre tehniku, a potom istoriju umetnosti. No,
ubrzo sam i od toga odustao, jer sam se zaposlio u Radio Beogradu kao
novinar u dečjoj redakciji.
- Odatle potječe vaša veza s djecom?
- Tako je, iako je period između bio
vrlo bogat, na njega sam ponosan. Kao prvo, tu bih spomenuo Humorističko
pozorište na Terazijama...
- To je osnovao Lola Đukić?
- Pa, mislim da je to bilo najpre
Pozorište trećeg reona, posle je postalo Humorističko, a ubzro
je Lola došao za upravnika. To je bilo zlatno doba komedije.
Odlično sam pevao francuske šansone i romanse. Moram se pohvaliti
da sam u to doba često bio na estradi s Duškom Jakšićem, a
posle se u taj posao uključila i Olivera Marković.
- Sjećate li se nekih opereta iz tih
dana?
- Recimo: Dovitljiva devojka, Zemlja
smeška, Vašar devojaka, Tri devojčice i tako dalje.
- A kao kolega, prije toga, u radiju,
što ste imali kao obavezu?
- Učestvovao sam u stvaranju dečjeg
dramskog programa, a to znači da sam pripremao komade za izvođenje
na radiju. Tada, to je bilo četrdesetsedme,
četrdesetosme, nije bilo malih glumaca, dečaka i
devojčica iz nekih grupa, ili tome slično, nego su dečje uloge,
ako ih je bilo, glumili stariji, pravi glumci. Zapravo, svi su onda
bili mladi, čini mi se. Kod nas je često igrao Čkalja i mnogi
veliki glumci, rekao bih - prvi glumci Beograda!
- Zapravo, to je bio dramaturški
posao?
- Tako bi se moglo reći. Ipak, gluma je
bila jača, pa sam otišao u pozorište..
- S Terazija odlazite na Crveni krst. I
to je veliko, slavno doba Beogradskog dramskog pozorišta.
- Da, to je bio teatar koji je posebno
bio avangardan po američkom repertoaru. Tu se, prvi u zemlji,
izvodio Tenesi Vilijams, tu je i Artur Miler doživeo beogradsku
premijeru.
- Što od Millera, konkretno?
- Pa, kad baš hoćete da se sećam
toliko daleko, davali smo komad Između dva ponedeljka, u režiji Soje Jovanović.
Iz tog perioda, stariji se Beograđani mogu sjetiti Bačićevih uloga u sjajnim, antologijskim predstavama: Osvrni se gnjevno Džona Ozborna, pa nešto kasnije, kad je scena dobila novo ime (Savremeno pozorište) - Dva viteza iz Verone Šekspira (Bačić kao nezaboravni Lans), u režiji Minje Dedića, zatim u Pirandelovu čuvenom komadu Čovjek, životinja i
vrlina (režija Milenko Maričić), O' Nilovoj Čudnoj međuigri,
također u Maričićevoj izuzetno inspirativnoj režiji itd.
- Kada ste se vratili djeci?
- Na televiziji. Sretan sam što su se pojavile velike TV-serije za djecu - Na slovo, na slovo Dušana
Radovića, pa Hajde da rastemo, u Hiljadu zašto Ršumovića i
Brujića.
Ozbiljniji no ikad, s glasom koji je
neka čudesna kombinacija baritona i basa, ipak nadjačava vrevu
opuštenog glumačkog društva dolje, u parteru kluba.
A taj glas, zapravo, podsjeća na još jedan važan period u svemu onome što je dao djeci: crtani filmovi u kojima je bezbroj puta bio pozajmljivao svojih glasovnih kapaciteta.
Najpoznatiji je kao Popajev ljuti protivnik - bradati, robustni Badža ili Kvrga (ili kako su to prevodioci već htjeli), a i u drugim je crtićima uglavnom bio negativac.
A taj glas, zapravo, podsjeća na još jedan važan period u svemu onome što je dao djeci: crtani filmovi u kojima je bezbroj puta bio pozajmljivao svojih glasovnih kapaciteta.
Najpoznatiji je kao Popajev ljuti protivnik - bradati, robustni Badža ili Kvrga (ili kako su to prevodioci već htjeli), a i u drugim je crtićima uglavnom bio negativac.
- To više ne radim, ali se ti filmovi
stalno vrte, pa ispada kao da sam još u tom poslu.
Čini mi se da Nikola Simić (Duško Dugouško op.p.) takođe polako napušta tu grupu, koju vodi Mića Tatić, a ja više nisam mogao.
- A Superdeka, tu ste, čini se,
završili prije vremena?
Čini mi se da Nikola Simić (Duško Dugouško op.p.) takođe polako napušta tu grupu, koju vodi Mića Tatić, a ja više nisam mogao.
- Tu smo seriju snimali pre dve
godine. Jedno, čini mi se, šest sedam epizoda. Ali, imam utisak da se to nije dopalo redakciji školskog i obrazovnog programa. Deca su to obožavala.
Evo, pre nekoliko večeri, u predstavi Pod Prešernovom bistom, kad
smo završili i izišli da se poklonimo publici, jedna je mala
devojčica skočila na pozornicu, pobegla od bake iz gledališta,
dotrčala do mene i pozdravila me: »Super-Deko, bio si odličan!«
- U čemu je tajna tih serija za djecu
tipa Kocka, kocka, kockica?
- Pa, možda to i ne bih smeo otkrivati.
I druga deca koja se tu pojavljuju želela bi doći u emisiju. To
stalno žele, pa ih televizija poziva. Ali, ne može sve, naravno!
- Više ne pevate?
- Samo za prijatelje! A znate li da sam
ja prvi pevač kod nas koji je pevao na televiziji? To je bilo
pedesetšeste, pedesetsedme, gore, kod Cvetkove mehane, na
smederevskom putu. Tamo je bio kao neki improvizovani studio, u
barakama. Televizori su bili postavljeni samo na nekim uličnim raskrsnicama, niko još nije imao televizor. E, ja sam pevao svoju
šansonu Pesma o pertli. Pratio me na harmonici Duško Radetić.
Posle je to ušlo kao pitanje u jedan od onih kvizova. I taj je
čovek znao: prvi je pevač bio Ljubiša Bačić!
Razgovarao: Slobodan Šterić (Studio, mart 1988.)