U inat nadirućem političkom ludilu, udružena srpskohrvatska ekipa, čiji su predvodnici bili Stanko Crnobrnja i Silvije Hum, pokazala je šta sve može da napravi saradnja naših kreativnih ljudi uz pomoć najnovijih evropskih tehnoloških dostignuća (video zid, teledirigovana leteća kamerica, sistem rasvete "Jupiter").
Uprkos spektakularnom rezultatu (koji je proizveo i jugoslovensku megazvezdu Tajči), ni Crnobrnja, ni Hum nisu imali pristup organizaciji zagrebačkog "Eurosonga", koji je - kao za kaznu - počeo sa najvećim gafom otkako se "Pesma Evrovizije" održava (zbrka sa matricom na početku prve pesme)...
"Zadar s odličnim položio ispit iz Pjesme Eurovizije: sada je riješena i ta dilema tko će nas zastupati 5. svibnja u Zagrebu u konkurenciji 22 zemlje. S pjesmom Hajde da ludujemo, autora Zrinka Tutića, bit će to zagrebačka grupa Tajči s Tatjanom Matejaš, svakako središnjom zvijezdom zadarskog izbora"
Studio, ožujak 1990: Tatjana Matejaš i »Hajde da ludujemo« tako je trijumfalno prošla u glasanju osam žirija jugoslavenskih TV-centara da je to više nego zasluženo.
Drugoplasirana pjesma Zdenka Runjića »Sreća je tamo gdje si ti«, sa sjajnim veteranima Oliverom Dragojevićem i Zoricom Kondža, skupila je od istog žirija tek polovicu glasova pobjedničke pjesme, a tu se otprilike našao, na trećemu mjestu, i mladi Boris Novković, sa svojom skladbom »Dajana«.
Ostali, sudeći po glasanju, nisu imali nikakve šanse.
Nekoliko desetaka fotoreportera i novinara iz cijele zemlje okružilo je slavljenike, koji su, očito impresionirani događajem i tom silnom pažnjom, doslovno ostajali bez riječi.
Zrinko Tutić, premda se već našao u istoj situaciji 1986. godine, kad je njegova pjesma »Željo moja« s Doris Dragović također trijumfirala, bio je te subote u ponoć presretan, ali škrt na riječima:
- Sada ćemo najprije na dvostruko piće, a o svemu ćemo podrobnije razmisliti sutra. Kako se ono na filmu kaže: »Plakat ću sutra!« Kako se osjećam? To je osjećaj za apaurin!
Lijepa, mlada Tatjana Matejaš, čija je pjevačka karijera počela prije tri godine na zagrebačkom festivalu, kad je osvojila treću nagradu publike i nagradu za najuspješnijeg debitanta, koja u produkciji »Jugotona« tek priprema svoju prvu LP ploču (uglavnom sa skladbama Zrinka Tutića), od radosti pobjede i uzbuđenja »ostala je bez teksta«.
Samo je široke osmijehe dijelila na sve strane kapom i šakom. Ipak je prozborila:
Samo je široke osmijehe dijelila na sve strane kapom i šakom. Ipak je prozborila:
- U životu nisam bila u toj situaciji: jednostavno, nemam riječi, toliko sam uzbuđena i toliko sretna. Meni je divno! Hvala svima, mojem kompozitoru i mojim prijateljima iz grupe koji su mi pomogli!
JRT izbor naše melodije za »Pjesmu Eurovizije« bio je i velik trijumf Televizije Zagreb. Ponajprije, jedan od najsretnijih ljudi te večeri, kad je sve prošlo, bio je Silvije Hum, urednik i rukovodilac projekta. Za to je imao nekoliko razloga. Ne samo zato što mu je toga dana bio rođendan, nego zbog toga što - otkako je urednik u zabavnom programu TV Zagreb - pet godina zaredom na jugoslavenskom izboru pobjeđuje pjesma - predstavnica zagrebačkog TV centra.
Podsjetimo se: 1986. Doris Dragović »Željo moja«, 1987. »Novi fosili« - »Ja sam za ples«, 1988. »Srebrna krila« - »Mangup«, 1989. »Riva« - »Rock Me« i u Zadru 1990. »Tajči« - »Hajde da ludujemo«!
Silvije Hum to objašnjava »kulminacijom četvorogodišnjeg kontinuiranog rada«, pa je i zadarski izbor i pobjeda rezultat priprema koje traju četiri godine, s iskusnom ekipom i sa dvojicom izvanrednih suradnika - dvojicom talentiranih skladatelja Zrinkom Tutićem i Rajkom Dujmićem. Jer pobjede u tih posljednjih pet godina ta su dvojica podijelila međusobno.
Silvije Hum to objašnjava »kulminacijom četvorogodišnjeg kontinuiranog rada«, pa je i zadarski izbor i pobjeda rezultat priprema koje traju četiri godine, s iskusnom ekipom i sa dvojicom izvanrednih suradnika - dvojicom talentiranih skladatelja Zrinkom Tutićem i Rajkom Dujmićem. Jer pobjede u tih posljednjih pet godina ta su dvojica podijelila međusobno.
Zadarska priredba ostat će u sjećanju kao izvanredan televizijski pothvat i realizacija izravnog TV-prijenosa.
Režiser Stanko Crnobrnja nije bio prepotentan kad je uoči priredbe u »Jazinama« govorio:
- To će biti prijelomni prijenos. Ljudi će vidjeti da se može raditi na mnogo višem i kvalitetnijem nivou, zahvaljujući i suradnicima koji su najbitniji.
A Crnobrnja je imao zaista sjajne suradnike, među kojima je jednu od ključnih uloga odigrala scenografkinja Milica Ejdus, arhitektica iz Beograda. Nije bilo osobe koja nije bila oduševljena njezinom idejom i realizacijom prostora. Tehnička realizacija TV Zagreb zaslužuje posebne pohvale.
Čini se da je ekipa željela nadmašiti samu sebe. Deset kamera bilo je u dvorani, a uz to nekoliko dosad neiskorištenih tehničkih efekata - od tzv. video-walla (videozida), nabavljenog za tu priliku iz Belgije, do »luma« - krana za daljinsko upravljanje s tzv. letećom kamerom, kojom se dobiva efekt zračne snimke.
I, napokon, veliku je ulogu odigrao izvođački tim, orkestar sastavljen po sistemu »ali stars«, koji je uz to bio pojačan - ni više ni manje nego - sa »Zagrebačkim solistima«. U prijenosu je bio i Johnny Logan, dvostruki pobjednik »Pjesme Eurovizije«. Poslužimo se ocjenom našeg uglednog umjetnika, violinista Tonka Ninića, za kojega se zaista ne može reći da nije vidio »svijeta«. On je za zadarsku priredbu rekao:
- Osobito sam impresioniran organizacijom. Ovdje je prisutna zaista impresivna tehnika i drago mi je što u tome sudjelujem. Moram napomenuti da svi mi iz »Zagrebačkih solista« imamo dojam da je postignuta svjetska razina.
Zaista, ekipa TV Zagreb, na čelu s urednikom Silvijem Humom, primala je očito zasluženo - same komplimente za dobro obavljen posao, prije svega za izvanredan prijenos. I ako biste sada, a bilo bi to sasvim prirodno, zaključili da je JRT izbor u Zadru bila sjajna generalna proba za »Pjesmu Eurovizije« u Zagrebu, mogli biste se prevariti.
Najme kaj, kako bi rekao okorjeli kroničar, koliko je poznato, zagrebački spektakl - iz prilično teško objašnjivih razloga - pripremat će i realizirati druga ekipa, u kojoj će biti mnogi koji nikada nisu radili festivalski i šou-program. Treba se nadati da cijena tog eksperimenta neće biti preskupa.
Mi, u svakom slučaju, imamo svoju pjesmu - »Hajde da ludujemo«!
Napisao: Zvonko Kovačić
(Studio, jun 1990, mesec dana nakon održanog "Eurosonga" u Zagrebu): Unatoč vremenu nesklonom »zabavnim« emisijama, beogradski TV-režiser Stanko Crnobrnja radi nesmanjenim tempom. Ovih je dana u Novom Sadu završio nastavak serije »Specijalna redakcija«, a kratak predah u radu iskoristio je da otputuje u Montreux, gdje je nedavno završen Festival televizijskih ostvarenja, na kojemu je JRT predstavljao šou program sestara Begović »Noć sudbine«, koji je on režirao.
• Kako serija »Specijalna redakcija« dira u neka osjetljiva pitanja naše ispolitizirane stvarnosti,
koliko ste bili svjesni opasnosti da vam se pripiše pristranost?
- Morali smo biti prilično oprezni,
iako niko od ljudi koji su radili seriju nije pristrasan, bar ja
mislim da nije, čak ni u najdelikatnijim odnosima između Albanaca i
Srba, ili Hrvata i Srba. Pisac se najviše »naslonio« na Slovence,
valjda mu je to u ovom trenutku najzgodnije, ali mislim da to nije ni
bezobrazno, ni uvredljivo.
Naš vrsni glumac Radko Polič, koji
glumi Slovenca, prilično je uživao u toj ulozi i dao joj je dozu
autentičnosti, nepristrasnosti i realnosti. Serija kombinuje
elemente apsurda i krute realnosti kojom smo opterećni, u koju smo
uvučeni i kojoj se pokušavamo odupreti. Verodostojnost je za mene
bila vrlo bitna. Ima tu prilično farsičnosti, ali smo nastojali da
se u sukobu nestvarnog i realnosti dobije komična nota.
• Znate li da vam je »Studijev«
kritičar dodijelio pet kaktusa za reprizu prvog dijela serije?
- Da, javili su mi to moje_kolege iz
Zagreba Snježana Srzić i Željko Sablić (organizatorica i
producent TV Zagreb, op.aut.). Pomalo sam to i očekivao, jer mislim
da je redakcija TV Novi Sad napravila malo nepromišljen potez kad je
odlučila da te epizode u ovom obliku emituje u terminu dramskog
programa, nedeljom u 20 sati. U originalu bilo je šest epizoda od 20
minuta u sklopu jedne šire TV produkcije.
Mislim da su i sami uvideli kako su
pogrešili. Slažem se da su neke stvari u seriji već zastarele i da
je bilo potrebno da se repriza pusti u nekom kontekstu koji ima veze
s onim što se sada događa. Što se tiče širokog gledališta,
dobio sam mnogo pozitivnih reakcija. Ljudi su se identifikovali s
određenim likovima i pitali su hoće li biti nastavaka.
• Neposredno nakon reprize
»Specijalne redakcije«, prikazana je i emisija »Noć sudbine«. Ni
to nije bio najsretniji urednički potez.
- Da, to je tačno. Čujem da je i ta
emisija nepovoljno primljena, a reč je bila o programskoj nuždi,
jer je morala biti emitovana pre festivala u Montreuxu. To stoji u
propozicijama. Kreatori programa TV Zagreb emitovali su emisiju u
nesrećnom terminu, koji je neprikladan za takav žanr, i to bez
ikakve najave. Mislim da je nastao nesporazum na relaciji
programeri-publika-kritika.
• Gledajući jugoslavensku premijeru
»Noći sudbine«, nisam mogao povjerovati da je ekipa iskusnih
profesionalaca napravila podeksponirane snimke. Što se dogodilo?
- Zbog brzine priprema, imali smo jednu
emisiju za nas i jednu titlovanu na engleskom jeziku. Ta titlovana je
tehnički korektna, ali se pri presnimavanju dogodio tehnički
propust, tako da smo u Jugoslaviji emitovali snimak s jednom od dve
blende nižom nego što je emisija snimljena. To je takođe bilo
izvan naše moći. Sad nemamo drugog izlaza, jedino da emitujemo
snimak s engleskim titlovima, što bi možda bio dobar štos.
• Kako je emisija primljena u
Montreuxu?
- Nisam ostao do kraja festivala, jer
sam se morao vratiti zbog snimanja »Specijalne redakcije«.
Saradnici su mi preneli reakcije. Emisija je prikazana poslednja, ali
je dvorana bila puna. Posle prikazivanja dobila je lep i buran
aplauz.
Jugoslovenski član žirija rekao nam je da je bila u konkurenciji kad se raspravljalo o nagradama zbog visokih tehničkih, dizajnerskih i režijskih standarda.
Najviše je primedbi bilo na scenaristički deo, s čim smo se i mi složili. Bez obzira na to, mislim da će biti interesenata da se emisija kupi i prikazuje na inostranim televizijama.
Jugoslovenski član žirija rekao nam je da je bila u konkurenciji kad se raspravljalo o nagradama zbog visokih tehničkih, dizajnerskih i režijskih standarda.
Najviše je primedbi bilo na scenaristički deo, s čim smo se i mi složili. Bez obzira na to, mislim da će biti interesenata da se emisija kupi i prikazuje na inostranim televizijama.
• Za razliku od loših recenzija
»Specijalne redakcije« i »Noći sudbine«, za realizaciju prenosa
»Jugovizije« iz Zadra dobili ste nepodijeljena laskava priznanja.
- Da, te sam kritike imao prilike
videti. U tom sam poslu navikao i na dobru i na lošu kritiku. To me
ne pogađa preterano. Mislim da kod nas TV-kritika i ne postoji, od
nestanka sjajnog zagrebačkog kritičara Veselka Tenžere. U našoj
se TV-kritici prilično svaštari i ljudi to često rade površno,
bez kriterijuma, tako da ima malo imena do čijeg mi je mišljenja
stalo. Nažalost, mi na TV nemamo emisiju koja bi kritikovala štampu
i kritiku. Na to se još nismo odvažili. Mislim da bi ponekad i
»Studio« trebao dobiti poneki kaktus, jer i on ima svojih uspona i
padova.
• Nakon uspjeha »Jugovizije« i svih
komplimenata koje je dobila vaša ekipa, često se postavljalo
pitanje zašto se mijenja »tim koji pobjeđuje«, jer »Euroviziju«
niste vodili.
- Ne bih mogao da tačno odgovorim na
to pitanje. Niko mi nije službeno rekao razlog. Mislim da je takva
odluka bila neracionalna i u pogledu finansija, estetike, programa i
televizije. Odluka da dve potpuno različite ekipe rade sličan, ako
ne i isti posao, nelogična je bez nekog naročito jakog razloga. Čak
sam čuo da je to bio podsticaj kreativnosti.
Bio sam i svedok i žrtva tog
izmišljenog konkurentskog odnosa između mene i kolege Puhovskog,
odnosno između naših ekipa. Nikoga nisam smatrao konkurencijom,
tako da sam taj posao obavio bez ikakvih trzavica. Čuo sam da su u
Zagrebu ljudi davali otkaze, opet zbog nekakve konkurencije.
Čak su neki moji saradnici bili
optuživani da su »moji ljudi«, što je potpuno besmisleno. Bilo je
nezdrave atmosfere, koja se odrazila i u samom projektu. Bilo je
nerazumevanja i krivih koraka prema nekim ljudima iz TV Zagreb. U
prvom redu mislim na Silvija Huma, zbog njegovog doprinosa što je
Evrovizija uopšte došla u Zagreb i zbog njegovog iskustva u
prethodnim učestvovanjima zagrebačkih ekipa na Evrovizijama.
Učinjena je krupna greška što nije
bio uključen u ulozi savetnika od samog početka. Nastala je neka
čudna atmosfera posle odluke da se radi u Zagrebu, jer je i to, po
meni, jedna od odluka koja nije bila dovoljno osmišljena. Da se
barem nije radilo u »Lisinskom«, jer je on možda čak najslabiji
od svih zagrebačkih prostora koji su bili na raspolaganju, a i
najskuplji.
• Što bi, po vašem mišljenju, bilo
bolje rješenje?
- Možda sam i pomalo sentimentalan,
ali mislim da bi Dubrovnik bio najbolje rešenje, zato što je
svetski turistički centar, pojam lepote itd. Ima mnogo dobrih
prostora, a moglo se razmišljati i o tome da prvi put priredba bude
u eksterijeru. Jedan od argumenata za to što se ne ide van Zagreba
bile su loše komunikacije širom Jugoslavije.
Uveren sam da bi svaka malo ozbiljnija
japanska firma bila sva sretna da skoro zabadava dopremi sve moguće
komunikacione, satelitske i telefonske veze, pa da iz Dubrovnika
uspostavi, pritiskom na dugme, 300, 500, koliko god treba veza s
celom Evropom.
Kod nas vlada neka čudna centrifugalna
sila koja teži da se sve radi u bazi, u centru, gde su svi kod kuće.
Takvu bi grešku napravio i Beograd, a i bilo koji drugi centar.
Mislim da bi svima u pamćenju ostao takav događaj iz Dubrovnika. Ta
bi se Evrovizija pamtila po gradu, a ovako će se pamtiti po ko zna čemu.
• Koliko je raznovrsnost
televizijskih poslova kojima se bavite svjesna odluka, a koliko
nužnost?
- Svesno sam išao na što više
različitih žanrova. Volim televiziju. Sve žanrove i sve oblike.
Neposredni prenosi njena su suština, to nijedan medij sa slikom nije
u stanju ponuditi. Za svaki žanr kojim se bavim imam neki razlog.
Recimo, emisija iz kulture »Petkom u 22«, kojih sam napravio više od 150, za mene su bile mogućnost
sinteze grafizma, elektronike, dijaloga, suprotstavljanja raznih
ideja iz tog područja, a sve to sintetizovano u emisiji koja bi bila
gledljiva, popularna, provokativna i avangardna.
Televizija je čarobna kutija puna
mogućnosti, s kojom se nijedan medij ne bi mogao nositi, jer ona
sintetizuje sve medije, a opet donosi nešto što je samo njeno. Tako
je to za mene nameran, planski hod po svim tim oblicima, čak i onima
na prvi pogled najsuvoparnijima i, da tako kažem, najglupljima.
• Jeste li se umorili?
- Živimo u prilično nesigurnom
vremenu. Čoveka najviše umara to ludilo. Sam posao mi čak
pričinjava radost. Umara me ono što je oko filma i oko televizije,
a strahovito utiče na posao. Strašne su to poteškoće i balast i
sprečavaju nas da napokon ostvarimo ono o čemu svi pričamo: da
uđemo u tu Evropu, u taj svet.
Nas niko od rata nije pipnuo, a mi smo
stalno pričali da će nas neko napasti. Umesto toga sami smo se
iznutra među sobom pojeli. Sami smo sebi uništili šanse koje bi
drugi, mnogo manje talentovani i manje prirodno usrećeni, zgrabili i
zbrisali u tu budućnost.
Razgovarao: Darko Lesinger, snimio: Ljubinko Kožul
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)