Svet je saosećao sa bolom velike glumice Romi Šnajder, čiji je sin David stradao u nesmotrenoj dečjoj igri.
Holivudska legenda, 77-godišnji Keri Grant tajno se venčao sa svojom bivšom sekretaricom, 30-godišnjom Barbarom Haris.
U Londonu, na zajedničkom koncertu, trio veterana: Sara Von, Endi Vilijams, Nelson Ridl. A u domaćim bioskopima: film Miše Radivojevića "Dečko koji obećava", u kojem igra i popularna slovenačka glumica Milena Zupančič.
Ona je tog leta postala majka, i svega par meseci nakon porođaja, u svom rodnom kraju, ponosno predstavila ćerkicu Mašu novinarskoj ekipi časopisa Nada...
I dok je Milena ovih dana u centru pažnje po
slovenačkim kinematografima zbog uloge u filmu »Dečko koji obećava«,
u svojoj velikoj, s ukusom opremljenoj kući, ona živi miran idiličan
život sa svojim prvorođenčetom u društvu sa životnim drugom Dušanom Jovanovićem, poznatim pozorišnim stvaraocem.
Dočekala nas je u punoj formi, sveža, raspoložena i srdačna. Na njoj se ne vide tragovi neprospavanih noći koje su kamen kušnje za svaku majku sa novorođenčetom. Prvo saznajemo zanimljive pojedinosti o maloj Maši koja lepo napreduje i najviše vremena provodi na svežem vazduhu. Tek onda razgovor skreće na Milenu.
- Sad kad ste postali majka, kako mislite da pomirite vašu novu ulogu s onima u pozorištu, na filmu i
televiziji?
- Mislim da to neće biti tako teško i da
se ničega neću morati odreći. Na početku karijere sigurno je da bi
mi dete stvaralo poteškoće u poslu. Ali, sad sam u mogućnosti da biram što ću
raditi, ne moram više raditi sve kao onda kad sam počela kao
glumica. Afirmacija mi je omogućila da se bavim onim što me
uistinu zanima.
Mislim da me dete ni u čemu neće omesti, baš
naprotiv! Sigurno, ako bih kojim slučajem došla u dilemu da biram
između deteta i karijere, nema sumnje što bi prevagnulo... to je
tako jasno da će mi dete uvek biti u prvom planu! Ja sam rodila malo
kasnije, kao zrela osoba, tako da nema straha da bi mi ono bilo
»krivo«, da bi mi upropastilo karijeru...
- Znači, vi ste se na to dete odlučili
u pravi čas, kad ste postigli vrhunac karijere, izgradili mu idealan
dom u ovom lepom kraju...
- I ne samo to. Mislim da čovek treba
da ima dete onda kad to zaista želi. Nikad ranije nisam osećala
tako jaku želju za materinstvom kao sada. Nisam imala ni vremena. Ne
znam... možda neki za te stvari sazrevaju malo kasnije...
- A već na jesen ponovo ćemo vas
videti u pozorištu...
- Da, radiću nešto u ljubljanskoj drami... Već dve godine imam tamo
angažman. Biće to samo jedna predstava, a nadam se da neću odmah
uleteti u drugu. Pokušaću da zimi radim što manje, pošto su
putevi često neprohodni zbog snega... Ali, to neće biti veliki
problem, i ranije sam putovala od kuće do Ljubljane. Naravno, sad ću
stalno misliti na Mašu, pitaću se šta je s njom... Da sam mlađa,
možda bih bila flegmatičnija. Ja se možda malo previše zbog nje
uzrujavam, svaka sitnica me dira...
- Hoće li to novo psihičko optrećenje
uticati na vaše nastupe, ili mislite da ćete ga uspeti vešto
prikriti?
- Sada mi se čini da ću uspeti da se
savladam, ali nikad se ne zna... Nikad ranije nisam tako nešto
pokušala, Ipak, znam da se dete nalazi s mojom majkom, da je
zbrinuto, druge žene imaju problema s čuvanjem dece, stalno su u
nekoj trci i nesigurnosti. A kuća mi nije tako daleko, svega sat
vremena automobilom do Ljubljane.
- Jeste, jeste, samo zbog toga. Tu sam
kod kuće, a tu su svi moji.
- I kako se dogodilo da ste se iz ovog
idiličnog mesta zaputili na osvajanje Ljubljane, gde ste se upisali
na Akademiju?
- To su me često pitali, ali ja ne znam pravi odgovor. Negde u gimnaziji počela sam ozbiljnije da razmišljam o pozivu glumice, verovala sam da to moram jednom ostvariti. I krenulo je... Tada sam još svaki dan vozom putovala u gimnaziju u Jesenice. Putovanja su mi ušla u krv još u ranoj mladosti, pa nisam videla nikakvih poteškoća u tome da se skrasim ovako daleko od Ljubljane.
- Živite u ovoj lepoj prostranoj kući
sa svojom porodicom. Ipak, niste se odlučili da stanete pred
matičara...
- Svako uređuje svoj život kako hoće.
Mi već živimo zajedno nekoliko godina i protivnici smo takozvanog
formalnog braka. Ništa nam ne fali!
- Što smatrate formalnim brakom?
- Mislim da onog trenutka kad se veza
registruje, kad se tu umeša zakon, to postaje prisila... Mislim da
brak, ipak, na neki način menja odnos među ljudima u tom smislu da
tada osetiš da nisi više slobodan, da ne raspolažeš sam sobom. I
uvek su tu poteškoće ako se slučajno odlučite da više ne želite
živeti zajedno. Tu se zbivaju mnoge neprijatne stvari.
Ja sam brak
isprobala i znam tačno kako to ide... Mislim da je bitno da ljudi
žive zajedno kad za to imaju neki interes, kad su im odnosi takvi da
se mogu održati bez nekih spoljnih potvrda. Toliko brakova poznajem
koji se održavaju samo zbog te spoljne forme...
- Vlada mišljenje da su brakovi iz
filmskog sveta prilično nestabilni, zbog specifičnog načina života
tih ljudi...
- Ne, to nije tačno, to nema nikakve
veze. Sigurno! Mislim da se ljudi mog faha ništa više ne razvode
nego drugi, samo se o njima više zna, jer su poznati u javnosti.
Mislim da se čak dvoje ljudi iz istog ambijenta, kao što je recimo
svet filma i pozorišta, lakše održe u braku, jer bolje razumeju
jedni druge, znaju da su odsustva i rastanci neminovni. Rad u
filmskoj ekipi pomalo podseća na rad na nekom gradilištu. Tamo isto
tako ljudi žive zajedno duže vreme intenzivnim životom, a posle se
rastaju. Mislim da to nije posebno specifično za film.
- Potpuno normalno, isto kao i pre. Ja
sam tu samo Milena i ništa drugo. Ljudi se prema meni nisu izmenili,
a bilo bi strašno da jesu, onda ne bih ovde mogla živeti.
- Je li tome razlog što se i vi niste
izmenili? Ostali ste jednostavni i srdačni...
- Pa, možda i zbog toga. Ako se čovek
sam izoluje od ljudi, normalno je da će se i ostali početi
ograđivati od njega. A ja se ovde prijatno osećam, baš zato što
sam daleko od sveta u kojem radim...
- Mnoge glumice na samom početku
karijere izgube orijentaciju i ne snalaze se kad ih zatekne slava. Na
koji ste način vi uspeli sačuvati duševni mir?
- Obično se to dešava kod onih mladih
koji su uspeli preko noći samo s jednom ulogom i s mnogo sreće...
To se pogotovu na filmu događa. Neka glumica je za određenu ulogu
dobro odabran tip, pa uspe. Ali, to je slava stečena bez muke i
truda, bez ozbiljnog rada. Takva stvar može malo zavrteti glavu... Takve osobe nisu navikle na naporan rad, na to da moraju biti spremne
na poraz i na uspehe, što se svakome događa. Tu se nezrele osobe izgube...
- Znači li to da ste i vi na svom
glumačkom putu, osim uspeha, koji su svima poznati, imali i
poraze?
- Stalno, stalno... Na samom početku ja
nisam uspela zbog toga što izuzetno izgledam. Trebalo je ozbiljno
raditi da se dokažem, a glumu sam uvek ozbiljno shvatala. Zato su i
uspesi i porazi bili normalni. Nagrade me nikad nisu iznenađivale
ili uznemiravale.
- Koju ulogu u svojoj karijeri smatrate
prelomnom?
- To je, u svakom slučaju, bila uloga
Mete u TV seriji i filmu »Cveće u jesen«, koji mi je donio veliku
naklonost publike. Mislim da je velika sreća bila što sam baš tu
seriju radila na samom početku. Publika ju je izuzetno voljela i još
danas je se rado sećaju.
Pre toga sam dosta radila na televiziji,
više manje svašta, radi popularnosti, da bi ljudi znali za mene.
Ali, s likom Mete sam im se napokon »uvukla« u srce. U pozorištu
sam počela redovno da radim već posle druge godine Akademije. Sve
su to bile glavne uloge, a isto tako su brzo došla i službena
priznanja. Prve godine po završetku školovanja radila sam Hingovog
»Osvajača« i dobila Sterijinu nagradu, što je bilo iznenađujuće
za jednu tako mladu glumicu. Imala sam tek 22 godine. To je bila moja
velika pozorišna prekretnica.
Često se desi da
takve nepromišljene izjave, pa i fama koja se oko glumaca stvara u
zapadnom svetu, čine da nas ljudi smatraju neozbiljnima. A mi imamo
stvarno vrhunskih, izuzetnih glumica, mislim na one iz starije
generacije... teško mi je konkretno nekoga izdvojiti, jer ja ih
promatram ne samo s profesionalne strane nego i kao gledalac, pa tu
dolaze do izražaja moje lične simpatije.
A među njima ima mnogo
pametnih žena, koje su više od dvadeset godina uspešno radile. A
ne možete nekoga forsirati trideset godina... velike su to glumice
koje imaju duha i to se odmah vidi.
- Kad gledate neku predstavu ili film,
možete li zaboraviti da ste i sami glumica ili sve to da posmatrate
s profesionalnog aspekta?
- Kad vidim neku dobru predstavu, onda
mi je uvek krivo što ja to nisam radila, to priznajem. Kad gledam
neku izvanrednu predstavu, može me toliko opčiniti da potpuno
zaboravim da sam iz tog faha, ali na žalost ima predstava gde tu
svoju profesionalnu »pokvarenost« ne možeš zaboraviti. Kad čujem
da je predstava loša, ne volim ići u pozorište, jer znam da ću se
nervirati.
Ne volim kad posle premijere moram doći koleginici pa joj
reći »Uh, što imaš lepu haljinu, što si dobro izgledala«. Ne
volim lagati... otvorena sam i kritična prema kolegama kojima to
mogu reći, onima koji su isto tako iskreni i prema mojim glumačkim
kreacijama. Izbegavam one koji bi moju iskrenost krivo shvatili.
Napisala: Vedrana Grisogono (Nada, jul 1981.)