Pages

▼

Nenad Radulović i Poslednja igra leptira '82: Zašto Neša kupuje četiri primerka nove Azrine ploče


Rock 82: Napokon smo se našli oči u oči sa Nenadom Radulovićem i ostatkom rock pozorišta koje sebe oslovljava „Poslednja igra leptira”. Naš pokušaj da se najozbiljnije raspitamo za njihovo zdravlje načisto je propao. To, ipak, ne znači da sve ovo ispod treba preskočiti...

... „Poslednja igra leptira” (u daljem tekstu PIL) ima specifične nastupe, zbog toga što su koncerti PIL specifični. Oni se pripremaju na sledeći način: prvo čekamo da nekome bude rođendan ili da se rodi sin (pošto bez razloga ne možemo da se okupljamo). Onda uzmemo pet dobrih fora, dodamo dva falš tona i dvadeset decibela mikrofonije.

Sve to garniramo sa 16 „deviznih” mikrofona (koji ne mogu da se nabave) i dobro promešamo. Zatim sledi dvajest minuta tihe probe. Na kraju se poslažemo svi u krug i plačemo nad svojom gorkom sudbinom, jer uslove za dobar scenski šou, ne može da nam obezbedi niko u otadžbini.

E, sad malo ozbiljno! Mi smo, verovatno, jedina grupa (kod nas) koja za svaki koncert ima detaljan plan koji se (obavezno) menja, na dva minuta, pre istrčavanja pred publiku. To je zbog mene - ne mogu nikako da naučim scenario! 

Ovo što mi radimo nije ni „Sedam mladih" ni „Rokeri s Moravu” već nešto što se zove TOTALNI ŠOU BIZNIS. Samo kod nas prolaze kreteni koji znaju samo da pevaju ili sviraju ili... Da budem jasniji: kod nas ima svega nekoliko ljudi koji su kompletni za estradu.

Sad je Aneta (finansijski direktor benda) počela da se vrpolji. S leve strane (stola) je dečko koji ćuti: ,,Ne mogu da dođem do reči od ovog i... ja sam, inače, gitarista i odazivam se na ime Draško.“

Tu je i ,,šef“ Bule (Buki) koji sve vreme pokušava nešto da kaže. Nismo mu dozvolili.

„Ako idemo na streljanje, idemo svi“ — dodaje Aneta. Lepo joj stoji osmeh (op. a.)

Na našem nedavnom koncertu u Domu sindikata je bilo, što kaže Mladen Delić, kao u uzavrelom kotlu. Međutim, sve to je više ličilo na neku žurku ili proslavu Nove godine nego na koncert. Karte su bile rasprodate dan ranije. Zbog toga bi pozdravio sve one koji su sumnjali da ćemo ispuniti salu i, ovom zgodom, pozivam ih na koncert što ga priređujemo u četvrtak, 9. decembra u istoj sali. Savetujem samo da karte kupe na vreme.

Pazi ovako, u tehničkom sektoru imamo oko 270 ljudi. Propagandna služba nam je (strahovito) mlada. To su klinci iz dva dečja vrtića. Oni lepe plakate na glave nedužnih ljudi, avione u letu, vozove u prolazu...

Iskreno da kažem, mi uopšte nismo znali da treba da snimimo ploču. I, onda nam neko iz produkcije reče da treba da snimimo i to. E... omot naše ploče ima četiri-pet strana. Znači, otvara se. U unutrašnjem delu omota, za izuzetno zalaganje i podršku, zahvaljujemo se sami sebi i još nekima. Naravno, postoji i uputstvo za rukovanje pločom. 

Savetujemo da našu ploču kupuju isključivo za rodendane! Ploča se zove „Napokon ploča" i mislim da posle tri godine čekanja i nije imala šansi da se drukčije zove. Da smo čekali još deset ili dvanaest godina, verovatno bi se vikala „Napokon penzija”. Producent je Ljuba Ninković, snimatelj Aleksandar Vitorović, a dizajn je dao Jovan Jelić.

Mi obožavamo sve grupe na ovom svetu, zato i sviramo njihove stvari. Azrine stvari ne sviramo zato što samo ja u grupi volim da slušam njihovu muziku. E, to ti je prava ljubav. Prvo, kad izađe njihov album, kupim odmah četiri komada. Tri kupim, onako da imam - a onaj četvrti da bude četvrti. To sve slušam na dva gramofona u isto vreme. To je jedino što mogu da uradim kako bih iskazao svoju ljubav.

Takođe, u svakoj prostoriji u stanu imam po jedan kasetofon. Kako uđem na vrata, foto ćelija uključuje muziku i čujem: „Ti i ja putujemo kroz noć”. To je rečna verzija. I, tako, ja obožavam Azru. Džonija Štulu ne poznajem lično.

Pošto nas je dosta ljudi videlo u Beogradu, sad idemo malo na putovanje. Već je ugovoreno par koncerata u Ljubljani gde nas odavno čekaju. Isto važi i za Zagreb, Sarajevo i ostale veće i manje gradove. Dodao bih još nešto. Sad je sigurno da ćemo imati svoju stalnu radio emisiju. Bićemo jedina grupa u Jugi, što se toga tiče. 

Na kraju su me (svi prisutni) zamolili da u njihovo ime pozdravim omiljene im drugove iz „Indexa 202“. Pozdrav bi ovako glasio: Večno zahvalan vaš ,,Pil“!

 Zabeležio: Dragan Stošić (Rock 82, decembar 1982.)


Rock 83: Trijumfalni koncert u Domu Sindikata (14. januar 1983.) za koji su karte bile rasprodate za samo 3 sata i novozakazani koncert, u istoj toj dvorani, za 17. februar 1983. godine (nagradno pitanje: Šta mislite, da li je koncert već prodat?), dva su jaka razloga što u kratkom razmaku posvećujemo nove stranice Leptirima. O njima - oni sami:
Olivera Perić, violina, odlučni protivnik i pobornik „dobre kapljice”, tj. mleka i ideje o uvođenju pete žice na violini, ima 24 godine („daju mi 18”) a u horoskopu je VAGA:

Rođena sam u Valjevu, gde sam završila Nižu muzičku i Gimnaziju. U Beograd sam došla zbog Ekonomskog fakulteta i sad sam apsolvent. Moja muzička karijera počinje u valjevskom „Abraševiću”.

Svirala sam, naravno, violinu, i čak sam osvajala neke nagrade. U Beogradu sam prvo bila dobar student, a zatim me neki komšija odveo u KUD "Napred". Tu sam upoznala Draška i Saleta i tako... Naravno. ostajem sa PIL i pokušavam da nađem neki posao.

Zorica Đermanov, feministički vokali, „Zlatni glas Skadarlije 1912”, zviždi, ima 21 godinu, a u horoskopu je LAV:

- Nemam baš slavnu prošlost. Počela sam u horu „Branko Krsmanović", gde sam se i upoznala sa Nešom. U PIL sam došla i ostala, na finalnoj večeri Palilulske olimpijade 1980. godine. Sviđalo mi se to što je sve baš tako kako jeste. Moram da napomenem da imam strašnu podršku od mojih roditelja, a u kraju su glavni navijači. U sve ovo što radimo počela sam da verujem na koncertu koji smo održali u DOK-u. Ljudi su pevali naše refrene! To je strašan doživljaj!

Pošto sam vrlo skromna, mislim da sam dobra pevačica. Inače sam student Filozofskog fakulteta (Istorija umetnosti).

Draško Janković, solo gitara, harmonika, vokal, velike uši, ima 23 godine, a u horoskopu je BLIZANAC i... trudi se:

Rođen sam u Ljubljani, od ’65 živim u Beogradu. Od škole imam Nižu muzičku (harmonika i klavir), naravno, i onu zvaničnu. Sviruckao sam po nekim lokalnim bendovima po sistemu „bezimeni”. Mnogo smo svadbarili i priznajem da sam tamo sticao glavna iskustva.

Neša i ja smo se znali od ranije (iz osnovne škole). Bolje smo se upoznali na Studentskoj obuci '79. godine. Tu smo došli do zakijučka da nismo tako loši i... Nas dvojica smo napravili PIL. Bila je onda jedna naša stvar "Na krilima leptira", pa smo se jedno vreme zvali „Leptiri”. Kasnije smo ukapirali da to i nije nešto i došli smo nekako do PIL-a.

Obzirom na moju harmoniku, prva zvanična prepravka je bila „Dolazim za pet minuta ”. Kasnije smo napravili jedan bluz na temu „Krčmarice još vina natoči” i... moram reći da uopšte nismo birali saund.

Dušan Hristić, bendžo, klavijature, oženjen, truba, sax, inženjer elektronike, ima 29 godina, a u horoskopu je OVCA:

- Rođen sam u Beogradu. Otac me je uspavljivao svirajući mi na gitari dok sam bio u pelenama. Od tad potiče moja ljubav prema muzici. U petoj godini sam dobio malu harmoniku i sam, potpuno sam, počeo da hvatam po nešto. Pošlo mi je od ruke i roditeiji su onda rekli: ajde nek dete uči! Sa harmonike sam prešao na klavir. Moja želja!

Posle srednje, i jedne i druge, došao je trenutak da se opredelim. Naravno, opredelio sam se za elektrotehniku i... završio sam (u proseku!)

Volim džez, a sad se nekako vraćam regtajmu. U principu sam za sve što je novo i dobro u muzici. U PIL sam došao preko bendža. Oni su u početku radili taj kantri i ja sam pasao.

Saša Bogojevski, Fender i konjak bass, krči, ima 23 godine, a u horoskopu je LAV. U privatnom životu je dete:

Rođen sam u Ljubljani i bio sam totalni antisluhista do jedno 14. godine.

Ja sam jedan od retkih basista koji je prvo naučio da svira bas pa tek onda gitaru. Voleo sam po ceo dan da provodim sa tom gitarom. Onda su me iz KUD-a „Napred"pozvali da sviram kontrabas. Naravno, to još uvek radim (pokazuje mi žuljeve - op. a.)

Sa društvom iz PIL-a sam se znao još iz osnovne, a osim toga sam po malo znao i da sviram taj instrument i...

Dragan Todorović, bubnjevi, lupa sve od reda (i onako i ovako), ima 25 godina, a u horoskopu je LAV i... obožava šefa:

Slušaj, ovo je vrlo važno; ja i Mik Džeger smo rođeni 26. jula (po Rock almanahu). Inače, kao klinac sam učio harmoniku - znam samo desnu ruku. Imam burazere koji sviraju, jedan klavir, a drugi gitaru i bio im je potreban bubnjar. Po porodičnoj liniji sam ja uleteo, iako nisam imao pojma sa lupanjem. Tu smo počeli da se volimo ja i bubnjevi!

Nisam mnogo napredovao, a najlepše je to što me ovi slepci (PIL - op. a.) još uvek nisu provalili. Pozvali su me, inače, kad su bili go k...! Studiram na Pravnom fakultetu (fali mi još jedan ispit do treće) i služiću vojsku 12 meseci.

Nenad Radulović, ima 23 godine, a u horoskopu je DEVICA:
Rođen sam u bolnici jednog septembra. Moje prvo gorko iskustvo sa ljudima doživeo sam već minut po rođenju - tada mi je jedan tip u belom (vrlo bih ga rado video danas!) udario šamar po jednom delu tela. U obdaništu sam prvi put boravio prošle godine. Bili smo, zapravo ja i Ljuba Ninković (tezga) i zaradili basnoslovnu sumu od oko pedesetak SMEHOVA dece od dve do tri godine.

Inače sam išao u osnovnu školu „Marko Orešković”, gde sam pokazao sklonost ka dobrom učenju i ocenama, pa sam se zaljubio u Anđelku Kojić, koja stanuje u 70. bloku i dobri smo prijatelji. Tu su mi se spustile ocene. Onda sam se i dalje zaljubljivao i krenulo je sa pesmama. 

Gimnazija je išla ne baš glatko, ali slatko. Upisao sam se na nekoliko fakulteta (zbog povlastice!) da bih na kraju završio na katedri za PIL. Na studentskoj vojnoj vežbi sreo sam Draška i pitao ga da li zna da svira iz C (to sam jedino znao). Otkrio sam da on poznaje još gomilu AKORDA i to moje ushićenje dovelo je do dogovora da se nazovemo telefonom posle vežbe. 

Prve probe smo održavali u stanu kod mog dede, koji je tada bio u Lici. Prvi veliki uspeh je bio na grandioznom koncertu u Džez klubu Doma omladine, za mlade i omladinu (matine). U početku smo bili akustičari, onda smo promenili stil - a sad smo Leptiri.

Dragomir Bulić, tata benda, ima 29 godina, a u horoskopu je RAK:

Krenuo sam u PIL na osnovu jedne opklade. Tvrdio sam da postoji jedan ili možda dva čoveka koji znaju da rade ovaj posao (bio sam ispljuvan). Moja teorija je bila da je potrebna ekipa mladih ljudi koji neće obraćati mnogo pažnje na trendove, ali će raditi. I za godinu dana može da se napravi atrakcija u zemlji. 

Smatram da je najveći uspeh benda što su svi počeli da razmišljaju o profesionalnim nastupima, ali uvek ostavljaju dovoljno mesta za šarmantne zezalice. Ako štos i ne uspe, nema panike! PIL nije zatvoren, ne bežimo od saradnje, ali imamo i loših i dobrih iskustava. Naravno, poslednje dve reči su na Neši Raduloviću. 

Zameraju nam mnogi ljudi (naročito muzičari), što na prvi pogled nemamo stil. Mi to i ne želimo! Naši koncerti su prilagođeni mestu i nastojimo da budemo najbolji gde god se pojavimo. Tvrdim da će PIL napuniti i TAŠ, ali sviraćemo program za TAŠ. PIL je ovakav zato što smo jedan od retkih bendova koji ne postoji samo zbog posla. Mi smo privatno strašni drugari!

Zabeležio: Dragan Stošić (Rock 83, februar 1983.)


Studio, decembar 1985: Često se događalo da neki refren popularne glazbe ušeta na mala vrata svakodnevne frazeologije, no to koliko se puta na dan u Jugoslaviji izgovori »Dečko, ajde oladi!« — zasigurno već prelazi brojku posljednjeg popisa stanovništva. Iza te banalne, ali toliko prijemčive i svakako trenutno najpopularnije pjevne fraze stoji već svima poznata Poslednja igra leptira, grupa mladih beogradskih zabavljača i geg-majstora, čiji je glavni adut, strategija uspjeha, oduvijek bila svirka ili, bolje reći, nastup u živo, prije nego muzikotvorstvo.

Kratka povijest grupe počinje »zezalačkim« radom na Indeksu 202, radio-emisiji beogradskih studenata, gdje budući Leptirići uvijek svježim songovima ubiru prve bodove medijske popularnosti. 

Slijede nastupi po studentskim domovima, iz kojih se rađa prvi LP Napokon ploča i hit Nataša, kojima je definitivno učvršćen status popularnosti. 

Studijeva top-lista (XII, 1985)
urednik je bio Milan Mitrović
Nakon povratka iz JNA, tu je nova ploča Srce od meda i sveprisutni megahit »Dečko, ajde oladi!«. 

O njima, gotovo da i nije potrebno komentirati, jer umjesto svake priče stoje prva mjesta na top-listama i tisuće mladih koji su, kao na primjer u Zagrebu, tri večeri za redom hodočastili i punili dvoranu RANS-a Moša Pijade.

No, o glazbi Poslednje igre leptira teško da bi se moglo govoriti bez negativnog predznaka. Naime, zabuna oko igrarije Leptira nastaje u trenutku kada se njihovo ime nađe na vrhu top-liste ili njihov nastup najavi kao rock-koncert.

Tek preciznijom atribucijom - smještanjem u kategoriju iskrenih i mladalački svježih pučkih zabavljača, Kerempuha koji umjesto tambure koriste električne gitare, a umjesto narodskog parafrazu rock-govora - moguće je Poslednje lepršavce smjestiti na pijedestal koji im u scensko-glazbenom sektoru domaće produkcije popularne zabave zasluženo pripada.

Jer, usprkos šarmu iskonskog zabavljača Nenada Radulovića i u nekim dionicama gotovo crnom glasu zaigrane Leptirice (Lidija Asanović) - rock, folk ili klasične mutacije bivših i sadašnjih svjetskih hitova, pjevanje Satisfactiona kao Zaposlejšna, ipak je samo dobar »folirejšn«, ali ne i hit mjeseca! 

Ono što je domaća estrada afirmacijom Posljednje igre leptira uistinu dobila jest nova generacija velikih i svestranih zabavljača, čiji gegovi »pale« kod pripadnika svih dobi, kao što je to nekoć uspijevalo generaciji Čkalje i Mije Aleksića, ili Biljane Ristić i Sedmorice mladih. 

Aktualni, a u slučaju Leptira i mladalački prpošni, songovi rađeni kao nježno politizirane satire na račun naše stvarnosti i začinjeni dozom umjerenosti - receptura su kojom se u domaće publike oduvijek mogao izmamiti smijeh.

Jugoslavenska rock kritičarska pera mogu zapjevati: »Vidi što su nam učinili od pjesama, mama! Okrenuli ih, obrnuli, i sve u jeftin geg pretvorili". 

No, činjenica je da Poslednja igra leptira na svojim krhkim glazbenim krilima, služeći se dobro primjenjivanom mimikrijom, nosi teret pravog zabavljačko-estradnog revivala.

Napisala: Maja Razović (Studio, decembar 1985.)