Svet je zadivljen fudbalskim potezima Franca Bekenbauera, brojem koševa našeg Radivoja Koraća, uspesima sovjetske gimnastičarke, 17-godišnje Natalije Kučinske - a u centru pažnje domaće i svetske javnosti bila je još jedna neverovatno uspešna tinejdžerka: Vera Nikolić.
Ona je u Budimpešti osvojila prvu zlatnu medalju u istoriji naše atletike, i par meseci kasnije o tome progovorila za Plavi vjesnik...
... Vera Nikolić (18 godina) gimnazijalka je iz Ćuprije,
jugoslavenska, balkanska, juniorska i seniorska evropska prvakinja,
rekorderka evropskih prvenstava i svjetska juniorska rekorderka,
naše prvo »zlato« s evropskih šampionata, fenomenalna trkačica
na 800 metara, nasljednica jugoslavenskih prvakinja Ankice Škrtić,
Jelene Čanadi, Milice Repovž, Mire Tuce, Vlaste Šafer, Ančke
Slamnik, Milice Rajkov i Gizele Farkaš, atletičarka koja je u tri
godine srušila svoj lični rekord za dvadeset jednu sekundu i kojoj proriču —
svjetski rekord.
Sjedili smo jedno poslijepodne uz atletsku stazu i pričali o školi, trčanju, rekordima i njenim planovima. Vera je skromna djevojka, razlikuje se od svojih vršnjakinja jedino na stazi i kad stigne na cilj. Na stazi je nedostižna, a na cilju uvijek, kao po pravilu, okružena foto-reporterima.
Sjedili smo jedno poslijepodne uz atletsku stazu i pričali o školi, trčanju, rekordima i njenim planovima. Vera je skromna djevojka, razlikuje se od svojih vršnjakinja jedino na stazi i kad stigne na cilj. Na stazi je nedostižna, a na cilju uvijek, kao po pravilu, okružena foto-reporterima.
- Ne znam, zaista ne znam šta da kažem... nije više isto kao pre. Svi mi kažu da se nisam izmenila. Ne
znam, zapravo, kako bi trebalo da se izmenim. Postala sam popularna.
Bilo je petnaest novinara u Ćupriji. Jedno te isto morala sam da im
pričam. Već sam plakala i molila ih da više ne dolaze.
Gotovo sam
počela da mrzim novinare. Ne, ne, ja ih ne mrzim, nego samo kažem da oni drsko
dođu i sve jedno te isto pitaju. Moram isto da pričam trideset puta pa i više.
Zato, priznajem, iznenadili ste me
svojim zahtevom da vam ispričam kako sam doživela one tri trke na
evropskom prvenstvu u Budimpešti. To još nikome nisam pričala.
Znate, pre prve trke imala sam strašnu tremu. Pre toga dugo nisam
trčala osamsto metara pa sam već pomalo i zaboravila koliko je
zapravo duga ta staza.
Dok sam se zagrijavala, sve sam mislila da će
doći moj trener i profesor geografije Aca Petrović i reći mi da ne
moram trčati. Bila sam sigurna da će mi reći da neću trčati.
Tako sam se oslobodila treme. Ali on nije došao. Toga sam postala
svesna tek kad smo ušli u onaj mračni hodnik što vodi na stazu.
»Uh, majko moja«, pomislih, »pa njega nema, neće mi reći da
ne moram trčati...« Onda sam ponovo osetila malo uzbuđenje, mirno
izašla, lagano trčala i pobedila. Tako je bilo i na drugoj trci.
Nisam se bojala, jer mi je Aca rekao da se na mene neće ljutiti ako
ne uđem u finale. Kazao mi je da samo trčim, a ako ne uđem u
finale, ima vremena, jer sam još mlada. Rekao mi je da se ne plašim,
samo neka trčim i sve će biti u redu. Uvek mi kaže da nemam šta
da izgubim. Neprestano me tako hrabri.
Ali kad je došlo finale, kad sam ostvarila veliku želju, sve je bilo drugačije. Trka je bila predviđena za veče drugog dana. Pre podne sam bila malo uzbuđena. Pošto je Olga Gere bila sa mnom u sobi, a trebalo je da i ona to poslepodne nastupi u finalu, obje smo se nekako tešile i razbijale tremu. Nije mnogo pomoglo. Od treme i straha toga dana uopšte nisam mogla ručati. Bila sam čitav dan gladna. Ništa nisam okusila.
Ali kad je došlo finale, kad sam ostvarila veliku želju, sve je bilo drugačije. Trka je bila predviđena za veče drugog dana. Pre podne sam bila malo uzbuđena. Pošto je Olga Gere bila sa mnom u sobi, a trebalo je da i ona to poslepodne nastupi u finalu, obje smo se nekako tešile i razbijale tremu. Nije mnogo pomoglo. Od treme i straha toga dana uopšte nisam mogla ručati. Bila sam čitav dan gladna. Ništa nisam okusila.
Tek kad je došlo vreme zagrevanja,
osetila sam glad. Posle malog ubrzanja, pomislih: »E, sad će mi neko
doneti parče hleba s medom!« Onda je došla trenerova žena i
donela mi cveće.
Kaže mi: »Karanfile možeš da baciš publici ako pobediš, a ruže zadrži.« Kad smo izašli na start, ja sam došla posljednja. Gledam protivnice: sve su bile blede. Ja sebi kažem: »Ih, šta tu može da bude strašno, nije mnogo trčati dva kruga !«
Kaže mi: »Karanfile možeš da baciš publici ako pobediš, a ruže zadrži.« Kad smo izašli na start, ja sam došla posljednja. Gledam protivnice: sve su bile blede. Ja sebi kažem: »Ih, šta tu može da bude strašno, nije mnogo trčati dva kruga !«
Hrabro sam krenula. Nemam šta da
izgubim, rekao mi je trener Aca. Moje su protivnice bile spremne da
me drže prvih 600 metara. Na 300 metara pred ciljem, mada nikad ne razmišljam za
vreme trke, pomislih: »Ih, Vera, maratonci trče 42 kilometra i
izdrže, a ti ne možeš još ovih trista metara!«
Znate, na 300
metara pred ciljem ja uvek snažno povučem. Onda opet pomislih: »Uh,
Vera, ala si ti kukavica, pa ti možeš trčati! Ostale su umorne,
vidiš kako dišu, a ti ništa.« Tako sam sama sa sobom razgovarala.
Na posljednjih 150 metara još sam jednom povukla i to je valjda bilo
odlučujuće. Znam da svi na 150 metara popuste i čekaju sprint na
poslednjih 100 metara. Na poslednjih 150 niko neće povući. Pa sad
da budem iskrena, 5 metara pred ciljem bilo je prilično teško...
Znate, ovaj... šta je moj kvalitet? Ja
imam, onako... što je najvažnije, što niko nema ... tako mi bar
svi kažu... ja, zapravo... mogu strašno brzo da promenim ritam
trke. Naglo ukopčam. A drugi teško ukopčavaju. Ne znam ni sama
kako da to objasnim. Jednostavno mogu naglo da ukopčam. I to oduvek.
Još od onih dana kad sam trčala na prvenstvu škole u krosu.
Eh... sada sam se setila jedne zanimljive priče koju nisam nikome
pričala. Znate, ja sam se do svoje trinaeste godine bavila
plivanjem i nisam volela atletiku. Zapravo, još i sada je baš ne
volim. Bavila sam se plivanjem i trčala na školskim krosovima.
Video me moj sadašnji trener, profesor geografije Aca Petrović.
Počeo je da me progoni po Ćupriji, morala sam se skrivati od njega. Bio je strašno uporan. I na kraju sam morala pristati, bio mi je profesor u školi. Zahtevao
je da mnogo treniram, bio je veoma strog. Ja nisam volela da mnogo
treniram, ali morala sam.
Ni moji kod kuće nisu se slagali da se
bavim atletikom. Tata se ljutio i morala sam dugo tajiti da trčim na
stazi. Bila sam fizički slaba. Bojali su se da ne obolim. Tata još
i sada nije za to. Jedva me je pustio u Budimpeštu. Kad se toga
setim!
Tih nekoliko dana uoči Evropskog prvenstva nismo uopšte
razgovarali. U posljednjih pet minuta se odlučio. Predsednik kluba
Mita Đurić nagovorio ga je da me pusti. Jedva smo stigli na voz.
Udobrovoljio se tek kad je saznao da sam osvojila prvo mesto u
Evropi. Sada je mnogo mirniji.
Mnogo treniram, znate. Tri časa
dnevno. To tatu ljuti. On još misli da sam slaba i da ću zapustiti
školu. A dosad sam uvek bila dobar đak. Ove godine je matura i biće malo teže.
Ipak, verujem da će sve biti dobro.
Mislim da ću uspeti da ostvarim obe želje: da položim maturu i da
postavim svetski rekord. Joj, da znate kako žarko želim da postavim
taj svetski rekord!
Zabeležio: Uroš Šoškić (Plavi vjesnik, novembar 1966.)
Poslušajte sećanja Vere Nikolić / Sportski spomenar
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
http://www.facebook.com/yugopapir
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
http://www.facebook.com/yugopapir