Bilo je to vreme kada je poznati kompozitor Kornelije Kovač pripremao novu, "Pojačanu" ploču Zdravka Čolića, a javnost i dalje bila intrigirana zvucima sa njegovog "so British" K2 albuma.
Baš tada, on i njegova supruga Spomenka primili su u posetu ekipu porodičnog magazina Nada...
... Porodica Kornelija Bate Kovača je, po
nekim merilima, nepravedno podeljena - on jedan, a njih tri. A, njih
tri su: supruga Spomenka i ćerke - osmogodišnja Aleksandra i
šestogodišnja Kristina. Naravno, ta disharmonija u odnosima,
muško-žensko, uopšte ne smeta da u njihovom domu vlada harmonija i,
kako nam rekoše, pravo drugarstvo i razumevanje.
Posle mnogih dogovaranja, uspeli smo da
»uhvatimo« porodicu Kovač na okupu, jer »pater familias«, ovih
dana treba ponovo da ide u London, ali ovog puta na kratko. Dok
Aleksandra nije pošla u školu, svi zajedno su godinu i po dana bili
u Engleskoj, a potom se Spomenka s decom vratila u Beograd, a Bata
malo gostuje kod kuće, a malo u inostranstvu. Sreća te postoje
telefoni, pa su zahvaljujući toj tehnici stalno u kontaktu. A za to
vreme svu brigu oko kuće i vaspitanja devojčica vodi Spomenka koja
nije zaposlena.
- Ja imam neka patrijarhalna shvatanja, veli Spomenka, da žena treba da je kod kuće i da bude uz decu. Razumem da žena radi ako je to neophodno,
ali ako želi da napravi karijeru, ali ovako... Udala sam se kad mi
je bilo osamnaest godina, tako da nisam ni imala šanse da stvorim
neku karijeru, pa mi nije jasno zašto bih sada po svaku cenu radila.
Ja, naravno, govorim o sebi. Mnogi prijatelji mi kažu da treba da se
zaposlim, ali smatram da mi to, bar za sada, nije potrebno. Možda kad
deca odrastu. Sada sam kod kuće, prevodim sa engleskog za neke
listove i izdavačke kuće, a stalno sam uz decu i mogu da im se
posvetim, a uz njih mogu lepo i da se zabavljam. Osim toga, vrlo je
važan taj naš međusobni odnos - jer, što im više dajete, one vam
više vraćaju.
- Kad čitam takve izjave, imam utisak
da su te žene savršeno organizovane, a ja ne stignem sve sama da
uradim i znam da mi je potrebna pomoć. Onda, tim ženama kao muževi pomažu,
a meni Bata nikad ništa nije pomogao, niti to tražim od njega. Kako
da mu, na primer, kažem da spremi večeru za decu, kad ne zna to da
uradi ni za sebe.
- Tačno je da nemamo neku specijalnu
organizaciju života, dodaje Bata. - Živimo od problema do problema,
ako se oni pojave. Za sebe mogu da kažem da nisam ni loš muž, ni
loš otac, ali mene moji poslovi toliko okupiraju, tako da sam,
uglavnom, na repu događaja u kući.
Naravno, ukoliko su teškoće
velike, kao kad se dete razboli, ili nešto slično, onda je to
najpreče. A ovako - prvo uradim posao, pa onda sve ostalo. Priznajem,
to nije dobro. Ali, ako čovek jedanput uleti u
ovaj posao kojim se ja bavim, onda je teško izići. Ili ćete se
boriti do kraja, ili menjajte profesiju.
Batina borba u koju je »uleteo« traje
već dosta dugo. Rođen je u Nišu, pre 38 godina, u porodici u kojoj
je negovana muzička tradicija. Deda mu je bio dirigent, a otac
violinist i kompozitor. Srednju muzičku školu završio je u Subotici, a Akademiju u Sarajevu.
Još kao petnaestogodišnjak osnovao je orkestar koji je svirao
diksilend, a docnije je prošao kroz sve stilove zabavne i džez
muzike. Pre devetnaest godina počeo je i da komponuje, a za vreme
svog boravka u Sarajevu, bio je jedno vreme, i vođa popularnih
»Indeksa«, da bi po dolasku u Beograd, 1968. godine, osnovao »Korni
grupu«.
U to vreme ova grupa je predstavljala avangardu, ali za divno
čudo, ni stariji nisu imali niša protiv tih momaka, već im se,
naprotiv, dopadala ta vrsta muzike. Bata je, inače, jedan od onih
kompozitora koji rado sarađuje s pevačima, a bez sumnje da je
najveće uspehe imao sa Zdravkom Čolićem, Zlatkom Pejakovićem,
Biserom Veletanlić...
- Sve više se okrećem nekim svojim
samostalnim planovima, kaže Bata. - Želim u muziku da unesem što više
sebe, jer verujem da imam još puno novog da ponudim i da ima još
dosta toga što ljudima valja otkriti.
Kornelije Kovač je poznat i kao pisac
filmske muzike i uopšte kao čovek koji dosta radi - i što bi se
reklo, fanatik je u poslu kojim se bavi. Sigurno je da
i sređen porodični život ima udela u tome i da mnogo znači za
jednog umetnika.
- Ne mogu da kažem da mi porodica smeta, kaže Bata, jer sam svesno hteo da imam porodicu, ženu, decu i u
tome vidim smisao života Ali, za stvaraoca sređen porodični život
nije uvek dobar. Umetnik, da bi dobro stvarao, ne sme da ima sve
savršeno sređeno - bilo u porodici, ili bar da bude nezadovoljan u
sebi samom. Ne sme da mu sve štima, bar tako ja mislim.
Čovek sreću
brzo prihvati i ne može da je dugo doživljava i da piše samo o
sreći. Dok sam bio sam i imao »Korni grupu« pisao sam sam i
tekstove za pesme, a svaka pesma je imala priču koja je proisticala
iz načina života i bio sam pun ideja.
Kad sam se oženio, naravno, ne istog trenutka, već kad sam sasvim ušao u kolosek tog porodičnog
života, sve manje sam pisao. Danas to ne mogu, ništa mi ne dolazi,
ne događaju mi se susreti bez nekih ograničenja. Zato je taj sređen
porodični život za umetnika i opasan. Ja sam najbolje stvarao onda
kad sam imao problema.
Bez obzira što Bata zastupa ovakvo
mišljenje, kao uostalom i većina umetnika, ipak je srećan uz svoju
porodicu i brak koji je, moglo bi se reći, na neki način idealan.
- Ma kakav idealan brak, smeška se, ali
je odličan. Kad bi bio idealan, počeo bih da sumnjam da nešto nije
u redu.
Spomenka i Bata puno pažnje poklanjaju
svojim curicama i žele da im pruže što više pažnje i
razumevanja.
- Neobično smo vezani za decu, kaže
Spomenka. - Ponekad i preterujemo u strahovanju da im se nešto ne dogodi i taj strah prenosimo na njih,
ali ne u onom pogrešnom smislu, već ih jednostavno navikavamo da se
čuvaju, da paze kad prelaze ulicu itd. Osim toga, mi se mnogo
družimo s njima i smatram da je velika greška roditelja što u tom
smislu ne posvećuju veću pažnju svojoj deci.
Inače, i Aleksandra i Kristina su
nasledile očevu muzikalnost. Obe idu u nižu muzičku školu i već
pokazuju vidne rezultate, a Spomenka i Bata se trude da ih što više
usmeravaju prema muzici. Zajedno slušaju muziku, razgovaraju o njoj, a klavir u kući im ne služi samo za ukras.
Spomenka u šali veli da
je već po drugi put išla u prvi razred muzičke škole, jer njeno
znanje je, eto, tek toliko da pomogne početniku, pa je Bata često
zadirkuje da bi trebalo da rodi i treće dete kako bi ponovo imala
koga da uči.
Tako živi porodica Kovač - neobavezno
i bez klasičnih nazora i rezona. Uskoro će Kornelije ponovo u
London, te će telefon opet biti jedina spona između njega i lepšeg
dela njegove familije.
Nedavno je i beogradska publika, kao i
ona koja je pratila turneju Zdravka Čolića, mogla da vidi i čuje
englesku grupu »K2« čiji je vođa Kornelije Kovač, a čiju je
ploču »WHY« snimila Produkcija ploča RTB. Verujemo da će i ovaj
»londonski period« Bate Kovača ostaviti pečat u njegovoj muzici,
a da će ga ono vreme koje bude proveo daleko od svoje porodice
inspirisati da napravi još nešto dobro. Jer, kako Bata reče,
umetnik da bi stvarao - ne sme da bude sasvim srećan!
Napisala: Vesna Adamović, snimio: Vladimir Kostić (Nada, februar 1981.)
K2 - "The Body" (vokal: Linda Jardim, ex-The Buggles)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)