Krajem šezdesetih, na vrhuncu popularnosti, odabrani su da predstavljaju našu zemlju na Pesmi Evrovizije, takmičenju "lakoglazbenih nota" o kojem se u domaćim medijima piše na ISTI način, evo već skoro pola veka.
Dokaz su i ova tri članka koja prate 4M na putu od Zagreba do Madrida:
Prvi opisuje "Jugoviziju 1969", drugi je intervju sa vođom sastava Ivicom Krajačem,
a treći sumira rezultate i utiske sa lica mesta, ističući: da Pesma Evrovizije nema onaj značaj koji je imala nekada, da će se brzo raspasti kao kula od karata, da će je uništiti "komšijsko" glasanje... i tako, u gunđanju i zanovetanju, verovatno i narednih četrdesetak godina...
*****
... Sada je najlakše biti pametan i drugome soliti pamet. Sada je lakše reći da je u stvari pobedio žiri, bolje reći koncepcija da su „slobodni”, ,,neutralni” članovi žirija - ljudi iz grada organizatora.
Sada je tužno konstatovati da je zbog
insistiranja nekih „Zvezda” menjan „dogovor” da se peva ,,na
živo”, dok muzika svira sa „plejbekom”.
Sada je zabavno reći da se saznaje iz
„dobro obaveštenih krugova bliskih žiriju” da bi Olivera Vučo
i kompozicija „Poigraj, poigraj, devojče” Ljubomira Branđolice
bili naši najbolji predstavnici, ali niko nije smeo da garantuje da
bi Oli to i uspela da otpeva ,,na živo” u Madridu. Itd...
Dobili smo našeg predstavnika za pesmu
„Evrovizije” i čuli smo 16 novih domaćih kompozicija koje bi,
na neki način, trebalo da budu presek najvišeg kvaliteta domaće
zabavno-muzičke produkcije. Slobodno možemo reći, ako je prethodna
pretpostavka tačna, da nam je zabavno-muzička produkcija sasvim
prosečna, na samom rubu slabog i ništavnog. Izuzimajući slovenačke
predstavnike a posebno „Grad iz peska” Mojmira Sepea i
interesantne kompozicije Ljubomira Branđolice, kao i već standardne
„Indekse”, i nove simpatične članove „Korni grupe”, ostale
kompozicije ne bi mogle da učestvuju ni na jednom festivalu nivoa "San Remo 69".
A to je već ispod bilo kakvog nivoa.
Cela atmosfera u Zagrebu, za vreme
dvodnevnih probi i emitovanja emisije, govorila je da će "4 M" otići u Madrid. Posle prvog preslušavanja, na maloj privatnoj
kladionici niko nije hteo da uloži novac ni na koga drugog do na
„Emovce”. A kada se sve završilo, iznenađenja nije bilo. Ivica
Krajač i „Trio M” su se klanjali, a foto-reporteri su snimali
Oliveru Vučo.
Milan Lentić, autor poznate šansone „Žiži” iz 1964. godine, organizovao je prijem u Klubu književnika, a mlađi svet se okupio u klubu „Kulušić” u Hrvojevoj ulici.
 |
| Glasanje na "Jugoviziji" 1969. godine |
Milan Lentić, autor poznate šansone „Žiži” iz 1964. godine, organizovao je prijem u Klubu književnika, a mlađi svet se okupio u klubu „Kulušić” u Hrvojevoj ulici.
I ako me sada neko pita „Gde si
bio”, moraću da mu odgovorim: „Nigde”. Na pitanje: — „Šta
si radio”. „Ništa!”
Ili ću se ispraviti i dodati — bio
sam na karnevalu u Samoboru.
„Samoborci piju vino z lonci”.
Možda bi to bio naš najbolji predstavnik, samo da je učestvovao na
konkursu.
Iduće godine biraćemo opet pesmu. Zar
ne bi bilo bolje da se sada odmah drugovi iz svih TV centara skupe i
dogovore o izboru jednog pevača ili grupe koja bi nas predstavljala
i da se odmah raspišu konkursi ili naruče kompozicije kod naših
najboljih autora. Tako bismo dobili nešto što zaista vredi i što nas
koliko-toliko može predstavljati na jednoj ovakvoj manifestaciji.
I da se na kraju razumemo — neće me
iznenaditi ako čak budemo postigli „veliki uspeh” u Madridu.
Neće me čuditi, jer sećajući se dosadašnjih izbora, znam kakve
sve sitnice povuku žirije i šta sve ne utiče na njihovu odluku.
Možda će ih potplatiti
pseudo-angažovani tekst i poliglotsko znanje „4 M”, bar kada je u
pitanju — „Dobar dan”.
Napisao: Nikola Nešković (Džuboks magazin, 1969.)
- Ivice, šta mislite u ovom trenutku o domaćoj muzici?
- Što se mene lično tiče, zasićen sam
muzikom i svim onim oko nje. Voleo bih kada bih mogao negde da pobegnem na dva-tri meseca i zaboravim sva festivalska ogovaranja, i zavist, osobine koje su toliko svojstvene našim ljudima koji se bave ovim poslom.
- Vi ste u poslednje vreme „meta”
mnogih nedobronamernih glasova?
- Da, to je počelo još u
Opatiji, kada sam preko svih novina optuživan za plagijat, a nije mi
pružena prilika da kažem kako je do toga došlo.
- Kažite sada.
- Originalnost u zabavnoj
muzici je pod velikim znakom pitanja. Mi smo uvek spremni da
napadamo, a zaboravljamo da je veoma malo, čak i u svetskim
razmerama, kompozicija za koje se može reći da su stoprocentno
originalne. Treba pre svega shvatiti, ako neko želi da napravi
plagijat, on će to napraviti tako vešto da to niko ne primeti.
Drugo, ne vidim ništa strašno ako neko prati stanje svetske pop-scene i u tom duhu stvara. To je isto kao kada kreator prati mini ili maksi-modu i zatim u tom stilu stvara svoje modele. Njih, naravno, niko neće optužiti za plagijat, a to praćenje svetske mode je preduslov da se roba dobro proda.
Drugo, ne vidim ništa strašno ako neko prati stanje svetske pop-scene i u tom duhu stvara. To je isto kao kada kreator prati mini ili maksi-modu i zatim u tom stilu stvara svoje modele. Njih, naravno, niko neće optužiti za plagijat, a to praćenje svetske mode je preduslov da se roba dobro proda.
- Znači, vi tvrdite da kopiranja
ima u svetu u istoj meri kao i kod nas?
- Upravo to. Uzmite samo
primer uticaja muzike Berta Bakaraka, koji je učinio da jedan veliki
broj prihvati njegov stil. Na kraju krajeva, ni toliko izvikana
„Dilajla” nije neka velika originalnost. Čak i zakon dozvoljava
da pesme imaju po četiri ista takta. Ako to zakon dozvoljava, to
nije zločin i zato smatram da bi jednom zauvek trebalo prestati tražiti „dlaku u jajetu” i
prionuti na ozbiljan rad za afirmaciju zabavne muzike kod nas.
- Valjda za afirmaciju u svetu, a
ne kod nas?
- Ne, upravo kod nas, jer je
to preduslov za eventualnu svetsku afirmaciju. Mnogi i danas smatraju
da nam zabavna muzika ne valja, da nemamo sposobne aranžere, pisce
tekstova. Međutim, to nije tačno. I tek kada tim ljudima dokažemo
da su u zabludi, možemo ,,otisnuti” brod naše muzike u inostrane
vode.
- Kako bi izgledao pravilan put
da se kod nas stvori pesma koja bi postigla svetsku slavu?
- Treba raditi, raditi i
raditi, stvoriti hiper-produkciju koja će neminovno dati određen
kvalitet. Pre svega, ja smatram da je potpuno pogrešno insistirati na folkloru kao jedinom izvoru za zabavno-muzičku produkciju. Ja lično
smatram, a sigurno je da će mi to mnogi zameriti, da mi imamo malo
originalnog folklora.
Tu ima i austrijskog, italijanskog, turskog, mađarskog - da ne nabrajam čijeg sve uticaja. Druga je stvar, recimo, sa Grčkom koja ima prihvatljiv i originalan folklor, koji su autori vrlo dobro ukomponovali u zabavnu muziku i stvorili svoj originalni stil.
Tu ima i austrijskog, italijanskog, turskog, mađarskog - da ne nabrajam čijeg sve uticaja. Druga je stvar, recimo, sa Grčkom koja ima prihvatljiv i originalan folklor, koji su autori vrlo dobro ukomponovali u zabavnu muziku i stvorili svoj originalni stil.
- Kako onda uspeti u toj velikoj
ideji da se kod nas stvori svetski hit?
- Ono bitno sam već rekao:
rad i samo rad. Drugo, mi imamo veoma melodičan jezik, koji nekada
predstavlja i veliki hendikep, jer ga malo ljudi u svetu zna. Međutim,
treba poći od njegove zvučnosti, melodije, i na to pisati muziku.
Ukratko, napraviti jednu sintezu reči i melodije koje bi se uzajamno prožimale. Smatram da je najdalje u tome otišao Arsen Dedić. I na kraju, pa i mi smo Evropa i nijedan muzički moderan izraz starog kontinenta nije nam stran. Treba pratiti soul, bit i sve druge oblike muzičkog izražaja i tako stvarati našu muziku.
Ukratko, napraviti jednu sintezu reči i melodije koje bi se uzajamno prožimale. Smatram da je najdalje u tome otišao Arsen Dedić. I na kraju, pa i mi smo Evropa i nijedan muzički moderan izraz starog kontinenta nije nam stran. Treba pratiti soul, bit i sve druge oblike muzičkog izražaja i tako stvarati našu muziku.
- Mislite li da festivali mogu tu
nešto da pomognu?
- Teško, i to upravo zbog
onih zakulisnih igara koje sam spomenuo. Uostalom, festivali su mesta
čija je namena da "izbace" pet-šest pesama koje će živeti mesec-dva dana i ništa više.
- A domaća bit muzika?
- I tu se premalo radi i daju
male šanse. Još uvek je minimalan broj festivala na kojima se pruža
šansa bit-sastavima i oni još ne dobijaju potrebnu podršku.
Međutim, i sami ansambli greše u svome radu. Treba da stvore jednu
ličnost koja će ,,držati konce” u ansamblu. Najbolji primer je
Grupa 220 sa Dragom Mlinarecom, koja je uspela da stvori svoj stil.
- Priznajte, ko vas „gura” na
TV?
- Nećete verovati, niko. Tako
čestim pojavama imamo da zahvalimo samo činjenici da smo mi šou-ansambl, upravo ono što se traži. Mi se i kostimiramo i glumimo i
pevamo. Sem toga, ja uvek pišem te delove emisija u kojima se
pojavljujemo. Što više pišem, više i nastupamo. Upravo je u toku
snimanje TV Magazina koji će biti posvećen samo nama.
Razgovarao: Srđan Marčetić (Džuboks magazin, 1969)
Iako Evropskoj radio-televizijskoj uniji
ni ranije nije uspevalo da izbaci stvarno najbolji evropski šlager
sezone, ipak smo nekada, zahvaljujući Euroviziji, dobili i takve
hitove kao što su bili Jirgensov "Mersi, šeri", ili „Lutku na
koncu” Sendi Šo. To, međutim, nije više slučaj.
Ne zbog krize zabavno-muzičke produkcije u Evropi, već zbog krize takvog načina i sistema takmičenja na Euroviziji. Takmičenje, koje je pre petnaest godina počelo u Luganu s ciljem da koliko-toliko fer vrednuje melodije evropskih zemalja, danas se izrodilo u farsu koju nije moguće prikriti niti pred najnaivnijim od stotinak miliona televizijskih gledalaca, koji ovu priredbu prate sasvim izolovano od svih zakulisnih mahinacija koje joj prethode.
Čak je i njima postalo jasno da je eurovizijska scena postala isključivo biznis u kojem prema svim nepisanim, ali čvrsto vladajućim pravilima — velike ribe jedu male. Probiti se među velike gotovo je nemoguće — zabavna muzika danas je isuviše dobar biznis da bi se autsajderima sa slabije razvijenom diskografskom industrijom dozvolio proboj na svetsko tržište.
,,Mali” su to, izgleda, već shvatili. Danci su se povukli već pre dve godine, Austrijanci ove, a neposredno posle takmičenja u Madridu i predstavnici najvećes skandinavske zemlje Švedske, povlače se s Eurovizije. Ovogodišnje takmičenje izazvalo je talas protesta švedske štampe i gledalaca.
Posle sastanka koji je povodom toga održala švedska Nacionalna radio i televizijska kompanija, sekretar kompanije Ake Valok izjavio je da je Švedska dovoljno dugo sudelovala u tom „mediokritetskom programu” koji ne zaslužuje da se u njega ulaže novac švedskih televizijskih pretplatnika. Šta je to ogorčilo Šveđane?
Ne zbog krize zabavno-muzičke produkcije u Evropi, već zbog krize takvog načina i sistema takmičenja na Euroviziji. Takmičenje, koje je pre petnaest godina počelo u Luganu s ciljem da koliko-toliko fer vrednuje melodije evropskih zemalja, danas se izrodilo u farsu koju nije moguće prikriti niti pred najnaivnijim od stotinak miliona televizijskih gledalaca, koji ovu priredbu prate sasvim izolovano od svih zakulisnih mahinacija koje joj prethode.
Čak je i njima postalo jasno da je eurovizijska scena postala isključivo biznis u kojem prema svim nepisanim, ali čvrsto vladajućim pravilima — velike ribe jedu male. Probiti se među velike gotovo je nemoguće — zabavna muzika danas je isuviše dobar biznis da bi se autsajderima sa slabije razvijenom diskografskom industrijom dozvolio proboj na svetsko tržište.
,,Mali” su to, izgleda, već shvatili. Danci su se povukli već pre dve godine, Austrijanci ove, a neposredno posle takmičenja u Madridu i predstavnici najvećes skandinavske zemlje Švedske, povlače se s Eurovizije. Ovogodišnje takmičenje izazvalo je talas protesta švedske štampe i gledalaca.
Posle sastanka koji je povodom toga održala švedska Nacionalna radio i televizijska kompanija, sekretar kompanije Ake Valok izjavio je da je Švedska dovoljno dugo sudelovala u tom „mediokritetskom programu” koji ne zaslužuje da se u njega ulaže novac švedskih televizijskih pretplatnika. Šta je to ogorčilo Šveđane?
Već prvih godina na eurovizijskim
takmičenjima primećivalo se da pojedine nacije uporno glasaju jedna
za drugu bez obzira na to kakvog su kvaliteta pojedine kompozicije.
Francuzi su od samog početka uspeli da organizuju klan svog jezičkog područja — Luksemburg, Belgiju, Švajcarsku i kneževinu Monako — koji je bio sasvim dovoljan da brojem glasova kojim raspolaže odabere, bez obzira na glasanje drugih zemalja, pobednika na Euroviziji.
Šveđani koji danas dižu kuku i motiku upravo na takav način glasanja po sistemu ,,ja tebi — ti meni”, zaboravljaju da su pored Francuza prvi stvorili „skandinavski klan”, sa Danskom, Norveškom i Finskom. To što su samo jednom uspeli da preglasaju promućurne Gale izbacivši Dance na prvo mesto mogu pripisati samo svojoj nesposobnosti. Kad bi malo samokritičnije preispitali svoju savest morali bi makar sami pred sobom priznati da su njihovi međusobni pokloni sa skandinavskim susedima u dobroj meri skrivili da se Eurovizija danas našla u smešnoj situaciji.
Francuzi su od samog početka uspeli da organizuju klan svog jezičkog područja — Luksemburg, Belgiju, Švajcarsku i kneževinu Monako — koji je bio sasvim dovoljan da brojem glasova kojim raspolaže odabere, bez obzira na glasanje drugih zemalja, pobednika na Euroviziji.
Šveđani koji danas dižu kuku i motiku upravo na takav način glasanja po sistemu ,,ja tebi — ti meni”, zaboravljaju da su pored Francuza prvi stvorili „skandinavski klan”, sa Danskom, Norveškom i Finskom. To što su samo jednom uspeli da preglasaju promućurne Gale izbacivši Dance na prvo mesto mogu pripisati samo svojoj nesposobnosti. Kad bi malo samokritičnije preispitali svoju savest morali bi makar sami pred sobom priznati da su njihovi međusobni pokloni sa skandinavskim susedima u dobroj meri skrivili da se Eurovizija danas našla u smešnoj situaciji.
Svim ostalim nacijama izvan ove dve
grupacije prvih godina se činilo — ili su barem pokušale da to
opravdaju na taj način — da je poklanjanje glasova u okviru
francuskog i skandinavskog klana rezultat nacionalnih simpatija.
Fotoreporteri i „sedma sila" ne
mogu reći da im je u Madridu bilo dosadno. Tek su vremenom postale svesne da je u
pitanju pre svega biznis. Naslov „Pesme Evrope” donosi, naime,
milionske profite. Ploči s prvoplasiranom melodijom na Euroviziji
osiguran je plasman na svetskom tržištu: ona se prodaje na svim
meridijanima i paralelama (bar u Evropi).
Plasman pojedinih nacija počinje da se
kroji već na tradicionalnom sajmu ploča i muzičkih izdanja —
Midemu u Kanu. Menadžeri televizijskih studija i predstavnici
diskografskih kuća nude uspostavljanje „dobrih odnosa” i
saradnje po sistemu: ruka ruku mije.
Svaki nacionalni žiri ima na Euroviziji na raspolaganju deset glasova: oni se ne dele po ukusu članova žirija, već po instrukcijama predsednika žirija. A menadžeri su u stanju da se pobrinu da za predsednika žirija bude izabran njihov čovek. Zato su već više od dva meseca pre eurovizijskog takmičenja u mogućnosti da ponude glasove na razmenu. I zato već posle završetka MIDEMA dobro upućeni znaju ko će za koga glasati, pa čak i ko će kome dati koliko glasova. A pri tome svi nalaze svoje interese.
Jer, uz razmenu glasova idu i razmene gostovanja, koncerata, televizijskih emisija. Eurovizijsko takmičenje postaje tako formalnost koja samo treba da potvrdi već ranije sklopljene aranžmane. Iako se usmeni dogovori nigde službeno ne overavaju, nema bojazni da se prekrši data reč. Onome ko to učini - u svetu biznisa je odzvonilo jednom zauvek. Niko ne želi da sarađuje s nepouzdanim partnerom.
Svaki nacionalni žiri ima na Euroviziji na raspolaganju deset glasova: oni se ne dele po ukusu članova žirija, već po instrukcijama predsednika žirija. A menadžeri su u stanju da se pobrinu da za predsednika žirija bude izabran njihov čovek. Zato su već više od dva meseca pre eurovizijskog takmičenja u mogućnosti da ponude glasove na razmenu. I zato već posle završetka MIDEMA dobro upućeni znaju ko će za koga glasati, pa čak i ko će kome dati koliko glasova. A pri tome svi nalaze svoje interese.
Jer, uz razmenu glasova idu i razmene gostovanja, koncerata, televizijskih emisija. Eurovizijsko takmičenje postaje tako formalnost koja samo treba da potvrdi već ranije sklopljene aranžmane. Iako se usmeni dogovori nigde službeno ne overavaju, nema bojazni da se prekrši data reč. Onome ko to učini - u svetu biznisa je odzvonilo jednom zauvek. Niko ne želi da sarađuje s nepouzdanim partnerom.
Takmičenje Eurovizije nije zanimljivo
samo za zabavno-muzički biznis. Ova tradicionalna priredba može
se iskoristiti i za niz drugih poslova. Najjednostavnije i najlakše
— za propagandu turizma. Kako — to su najbolje pokazali Španci.
U organizaciju takmičenja u Madridu utrošeno je 180 miliona peseta, više od 3 milijarde starih dinara. Sasvim je jasno da španska televizija nije imala ama baš nikakvog razloga da se izlaže takvim troškovima. Novac su dali drugi — počevši od svih mogućih turističkih organizacija, pa sve do Ministarstva turizma.
Gostima iz 16 evropskih zemalja koji su došli u Madrid da prisustvuju takmičenju za ,,Pesmu Evrope” - izvođačima, autorima, TV komentatorima i novinarima pruženo je sve da bi upoznali lepote turistički najjače zemlje sveta: izleti, koride, posete muzejima, znamenitostima, kokteli, banketi. Sigurno je da će i mnogi od nas, koji smo na taj način primljeni, postati i nesvesno emisari španskog turizma. Možda čak i novi turisti na plažama Palma de Majorke ili San Sebastiana.
U organizaciju takmičenja u Madridu utrošeno je 180 miliona peseta, više od 3 milijarde starih dinara. Sasvim je jasno da španska televizija nije imala ama baš nikakvog razloga da se izlaže takvim troškovima. Novac su dali drugi — počevši od svih mogućih turističkih organizacija, pa sve do Ministarstva turizma.
Gostima iz 16 evropskih zemalja koji su došli u Madrid da prisustvuju takmičenju za ,,Pesmu Evrope” - izvođačima, autorima, TV komentatorima i novinarima pruženo je sve da bi upoznali lepote turistički najjače zemlje sveta: izleti, koride, posete muzejima, znamenitostima, kokteli, banketi. Sigurno je da će i mnogi od nas, koji smo na taj način primljeni, postati i nesvesno emisari španskog turizma. Možda čak i novi turisti na plažama Palma de Majorke ili San Sebastiana.
Već nekoliko godina razočarani smo
našim plasmanom na Euroviziji. Objektivno govoreći - zaslužili smo bolji. Naročito
prošle i ove godine. „Dubrovački trubaduri” bili su u Londonu
kandidati za jedno od prva tri mesta, a Ivan i ostatak „Emovaca”
trebalo je - po vrednosti melodije koju su pevali - da se nađu u
gornjem delu tabele. Međutim završili smo, neslavno - pri dnu.
Tačno tamo gde nam je mesto - ne po kvalitetu melodija i izvođača koji nas zastupaju na Euroviziji, već po ulozi koju igramo u evropskom zabavno-muzičkom biznisu.
Naše diskografske kuće ne mogu se meriti s kućama zabvno-industrijski jačih zemalja, naše tržište ne može konzumirati i platiti ono što može englesko, francusko ili špansko. Osim toga, mi smo možda jedini koji ne sudelujemo u kupoprodaji glasova na eurovizijskoj berzi.
A sve dok se budemo pridržavali olimpijskih načela, ostaćemo samo simpatični Don Kihoti velikog biznisa na malom ekranu.
Tačno tamo gde nam je mesto - ne po kvalitetu melodija i izvođača koji nas zastupaju na Euroviziji, već po ulozi koju igramo u evropskom zabavno-muzičkom biznisu.
Naše diskografske kuće ne mogu se meriti s kućama zabvno-industrijski jačih zemalja, naše tržište ne može konzumirati i platiti ono što može englesko, francusko ili špansko. Osim toga, mi smo možda jedini koji ne sudelujemo u kupoprodaji glasova na eurovizijskoj berzi.
A sve dok se budemo pridržavali olimpijskih načela, ostaćemo samo simpatični Don Kihoti velikog biznisa na malom ekranu.
Napisao: Fran Potočnjak (Džuboks magazin, 1969.)
Podržite Yugopapir na Fejsbuku:
