Pages

▼

Kvartet 4M: Evrovizijski "Pozdrav svijetu" - od Zagreba do Madrida (1969)

Bili su jedna od najpopularnijih jugoslovenskih šou grupa (ona druga se zvala - 7 mladih).

Krajem šezdesetih, na vrhuncu popularnosti, odabrani su da predstavljaju našu zemlju na Pesmi Evrovizije, takmičenju "lakoglazbenih nota" o kojem se u domaćim medijima piše na ISTI način, evo već skoro pola veka.

Dokaz su i ova tri članka koja prate 4M na putu od Zagreba do Madrida:

Prvi opisuje "Jugoviziju 1969", drugi je intervju sa vođom sastava Ivicom Krajačem,

a treći sumira rezultate i utiske sa lica mesta, ističući: da Pesma Evrovizije nema onaj značaj koji je imala nekada, da će se brzo raspasti kao kula od karata, da će je uništiti "komšijsko" glasanje... i tako, u gunđanju i zanovetanju, verovatno i narednih četrdesetak godina...



*****



... Sada je najlakše biti pametan i drugome soliti pamet. Sada je lakše reći da je u stvari pobedio žiri, bolje reći koncepcija da su „slobodni”, ,,neutralni” članovi žirija - ljudi iz grada organizatora.

Sada je tužno konstatovati da je zbog insistiranja nekih „Zvezda” menjan „dogovor” da se peva ,,na živo”, dok muzika svira sa „plejbekom”.

Sada je zabavno reći da se saznaje iz „dobro obaveštenih krugova bliskih žiriju” da bi Olivera Vučo i kompozicija „Poigraj, poigraj, devojče” Ljubomira Branđolice bili naši najbolji predstavnici, ali niko nije smeo da garantuje da bi Oli to i uspela da otpeva ,,na živo” u Madridu. Itd...

Dobili smo našeg predstavnika za pesmu „Evrovizije” i čuli smo 16 novih domaćih kompozicija koje bi, na neki način, trebalo da budu presek najvišeg kvaliteta domaće zabavno-muzičke produkcije. Slobodno možemo reći, ako je prethodna pretpostavka tačna, da nam je zabavno-muzička produkcija sasvim prosečna, na samom rubu slabog i ništavnog. Izuzimajući slovenačke predstavnike a posebno „Grad iz peska” Mojmira Sepea i interesantne kompozicije Ljubomira Branđolice, kao i već standardne „Indekse”, i nove simpatične članove „Korni grupe”, ostale kompozicije ne bi mogle da učestvuju ni na jednom festivalu nivoa "San Remo 69".

A to je već ispod bilo kakvog nivoa.

Cela atmosfera u Zagrebu, za vreme dvodnevnih probi i emitovanja emisije, govorila je da će "4 M" otići u Madrid. Posle prvog preslušavanja, na maloj privatnoj kladionici niko nije hteo da uloži novac ni na koga drugog do na „Emovce”. A kada se sve završilo, iznenađenja nije bilo. Ivica Krajač i „Trio M” su se klanjali, a foto-reporteri su snimali Oliveru Vučo.

Glasanje na "Jugoviziji" 1969. godine

 Milan Lentić, autor poznate šansone „Žiži” iz 1964. godine, organizovao je prijem u Klubu književnika, a mlađi svet se okupio u klubu „Kulušić” u Hrvojevoj ulici.

I ako me sada neko pita „Gde si bio”, moraću da mu odgovorim: „Nigde”. Na pitanje: — „Šta si radio”. „Ništa!”

Ili ću se ispraviti i dodati — bio sam na karnevalu u Samoboru.

„Samoborci piju vino z lonci”. Možda bi to bio naš najbolji predstavnik, samo da je učestvovao na konkursu.

Iduće godine biraćemo opet pesmu. Zar ne bi bilo bolje da se sada odmah drugovi iz svih TV centara skupe i dogovore o izboru jednog pevača ili grupe koja bi nas predstavljala i da se odmah raspišu konkursi ili naruče kompozicije kod naših najboljih autora. Tako bismo dobili nešto što zaista vredi i što nas koliko-toliko može predstavljati na jednoj ovakvoj manifestaciji.

I da se na kraju razumemo — neće me iznenaditi ako čak budemo postigli „veliki uspeh” u Madridu. Neće me čuditi, jer sećajući se dosadašnjih izbora, znam kakve sve sitnice povuku žirije i šta sve ne utiče na njihovu odluku.

Možda će ih potplatiti pseudo-angažovani tekst i poliglotsko znanje „4 M”, bar kada je u pitanju — „Dobar dan”.

Napisao: Nikola Nešković (Džuboks magazin, 1969.)

Ivica Krajač, „prva brada zagrebačke zabavne muzike”, jedan je od najzapaženijih kantautora i izvođača. Sa ansamblom „4M” već godinama postiže uspehe u celoj zemlji i predstavlja malu živu istoriju razvitka naše zabavne muzike. Ovih dana Ivica Krajač kao autor, i ansambl „4M” kao izvođači doživljavaju pravu renesansu. Krajač kao autor pobeđuje na festivalima, piše reči za nagrađene pesme, scenarija za šou emisije na televiziji. U jednom trenutku slobodnog vremena, uspeli smo da ga zamolimo za ovaj razgovor.


- Ivice, šta mislite u ovom trenutku o domaćoj muzici?

- Što se mene lično tiče, zasićen sam muzikom i svim onim oko nje. Voleo bih kada bih mogao negde da pobegnem na dva-tri meseca i zaboravim sva festivalska ogovaranja, i zavist, osobine koje  su toliko svojstvene našim ljudima koji se bave ovim poslom.

- Vi ste u poslednje vreme „meta” mnogih nedobronamernih glasova?

- Da, to je počelo još u Opatiji, kada sam preko svih novina optuživan za plagijat, a nije mi pružena prilika da kažem kako je do toga došlo.

- Kažite sada.

- Originalnost u zabavnoj muzici je pod velikim znakom pitanja. Mi smo uvek spremni da napadamo, a zaboravljamo da je veoma malo, čak i u svetskim razmerama, kompozicija za koje se može reći da su stoprocentno originalne. Treba pre svega shvatiti, ako neko želi da napravi plagijat, on će to napraviti tako vešto da to niko ne primeti.

Drugo, ne vidim ništa strašno ako neko prati stanje svetske pop-scene i u tom duhu stvara. To je isto kao kada kreator prati mini ili maksi-modu i zatim u tom stilu stvara svoje modele. Njih, naravno, niko neće optužiti za plagijat, a to praćenje svetske mode je preduslov da se roba dobro proda.

- Znači, vi tvrdite da kopiranja ima u svetu u istoj meri kao i kod nas?

- Upravo to. Uzmite samo primer uticaja muzike Berta Bakaraka, koji je učinio da jedan veliki broj prihvati njegov stil. Na kraju krajeva, ni toliko izvikana „Dilajla” nije neka velika originalnost. Čak i zakon dozvoljava da pesme imaju po četiri ista takta. Ako to zakon dozvoljava, to nije zločin i zato smatram da bi jednom zauvek trebalo prestati tražiti „dlaku u jajetu” i prionuti na ozbiljan rad za afirmaciju zabavne muzike kod nas.

- Valjda za afirmaciju u svetu, a ne kod nas?

- Ne, upravo kod nas, jer je to preduslov za eventualnu svetsku afirmaciju. Mnogi i danas smatraju da nam zabavna muzika ne valja, da nemamo sposobne aranžere, pisce tekstova. Međutim, to nije tačno. I tek kada tim ljudima dokažemo da su u zabludi, možemo ,,otisnuti” brod naše muzike u inostrane vode.

- Kako bi izgledao pravilan put da se kod nas stvori pesma koja bi postigla svetsku slavu?

- Treba raditi, raditi i raditi, stvoriti hiper-produkciju koja će neminovno dati određen kvalitet. Pre svega, ja smatram da je potpuno pogrešno insistirati na folkloru kao jedinom izvoru za zabavno-muzičku produkciju. Ja lično smatram, a sigurno je da će mi to mnogi zameriti, da mi imamo malo originalnog folklora.

 Tu ima i austrijskog, italijanskog, turskog, mađarskog - da ne nabrajam čijeg sve uticaja. Druga je stvar, recimo, sa Grčkom koja ima prihvatljiv i originalan folklor, koji su autori vrlo dobro ukomponovali u zabavnu muziku i stvorili svoj originalni stil.

Pogrešno je da mi guramo na silu naš narodni melos u zabavnu muziku, pogotovo što je ona roba trenutka i mode. To bi bilo kao kada bi od naših modernih pesnika očekivali da pišu u desetercu, samo zato što je to, eto, narodna zaostavština.

- Kako onda uspeti u toj velikoj ideji da se kod nas stvori svetski hit?

- Ono bitno sam već rekao: rad i samo rad. Drugo, mi imamo veoma melodičan jezik, koji nekada predstavlja i veliki hendikep, jer ga malo ljudi u svetu zna. Međutim, treba poći od njegove zvučnosti, melodije, i na to pisati muziku.

Ukratko, napraviti jednu sintezu reči i melodije koje bi se uzajamno prožimale. Smatram da je najdalje u tome otišao Arsen Dedić. I na kraju, pa i mi smo Evropa i nijedan muzički moderan izraz starog kontinenta nije nam stran. Treba pratiti soul, bit i sve druge oblike muzičkog izražaja i tako stvarati našu muziku.

- Mislite li da festivali mogu tu nešto da pomognu?

- Teško, i to upravo zbog onih zakulisnih igara koje sam spomenuo. Uostalom, festivali su mesta čija je namena da "izbace" pet-šest pesama koje će živeti mesec-dva dana i ništa više.

- A domaća bit muzika?

- I tu se premalo radi i daju male šanse. Još uvek je minimalan broj festivala na kojima se pruža šansa bit-sastavima i oni još ne dobijaju potrebnu podršku. Međutim, i sami ansambli greše u svome radu. Treba da stvore jednu ličnost koja će ,,držati konce” u ansamblu. Najbolji primer je Grupa 220 sa Dragom Mlinarecom, koja je uspela da stvori svoj stil.

- Priznajte, ko vas „gura” na TV?

- Nećete verovati, niko. Tako čestim pojavama imamo da zahvalimo samo činjenici da smo mi šou-ansambl, upravo ono što se traži. Mi se i kostimiramo i glumimo i pevamo. Sem toga, ja uvek pišem te delove emisija u kojima se pojavljujemo. Što više pišem, više i nastupamo. Upravo je u toku snimanje TV Magazina koji će biti posvećen samo nama.

Razgovarao: Srđan Marčetić (Džuboks magazin, 1969)

Od Madrida je prošlo nešto više od mesec dana. Većina melodija s ovogodišnjeg takmičenja Eurovizije za „Pesmu Evrope” nije, međutim, uspela da preživi ni ovo kratko vreme. Jedini veći uspeh još uvek predstavlja engleska pesma „Bum beng-beng”, više zbog popularnosti Lulu nego zbog nekog izuzetnog kvaliteta kompozicije. Ponekad još čujemo negde i Salome s melodijom „Živim pevajući” - i samo u nas - Emovce i „Pozdrav svijetu”.

I to je sve. Isuviše malo za priredbu koja grandomanski pretenduje da svake godine donese „Najbolju pesmu Evrope”.

Iako Evropskoj radio-televizijskoj uniji ni ranije nije uspevalo da izbaci stvarno najbolji evropski šlager sezone, ipak smo nekada, zahvaljujući Euroviziji, dobili i takve hitove kao što su bili Jirgensov "Mersi, šeri", ili „Lutku na koncu” Sendi Šo. To, međutim, nije više slučaj.

Ne zbog krize zabavno-muzičke produkcije u Evropi, već zbog krize takvog načina i sistema takmičenja na Euroviziji. Takmičenje, koje je pre petnaest godina počelo u Luganu s ciljem da koliko-toliko fer vrednuje melodije evropskih zemalja, danas se izrodilo u farsu koju nije moguće prikriti niti pred najnaivnijim od stotinak miliona televizijskih gledalaca, koji ovu priredbu prate sasvim izolovano od svih zakulisnih mahinacija koje joj prethode.

Čak je i njima postalo jasno da je eurovizijska scena postala isključivo biznis u kojem prema svim nepisanim, ali čvrsto vladajućim pravilima — velike ribe jedu male. Probiti se među velike gotovo je nemoguće — zabavna muzika danas je isuviše dobar biznis da bi se autsajderima sa slabije razvijenom diskografskom industrijom dozvolio proboj na svetsko tržište. 

,,Mali” su to, izgleda, već shvatili. Danci su se povukli već pre dve godine, Austrijanci ove, a neposredno posle takmičenja u Madridu i predstavnici najvećes skandinavske zemlje Švedske, povlače se s Eurovizije. Ovogodišnje takmičenje izazvalo je talas protesta švedske štampe i gledalaca.

Posle sastanka koji je povodom toga održala švedska Nacionalna radio i televizijska kompanija, sekretar kompanije Ake Valok izjavio je da je Švedska dovoljno dugo sudelovala u tom „mediokritetskom programu” koji ne zaslužuje da se u njega ulaže novac švedskih televizijskih pretplatnika. Šta je to ogorčilo Šveđane?

Već prvih godina na eurovizijskim takmičenjima primećivalo se da pojedine nacije uporno glasaju jedna za drugu bez obzira na to kakvog su kvaliteta pojedine kompozicije.

 Francuzi su od samog početka uspeli da organizuju klan svog jezičkog područja — Luksemburg, Belgiju, Švajcarsku i kneževinu Monako — koji je bio sasvim dovoljan da brojem glasova kojim raspolaže odabere, bez obzira na glasanje drugih zemalja, pobednika na Euroviziji.

Šveđani koji danas dižu kuku i motiku upravo na takav način glasanja po sistemu ,,ja tebi — ti meni”, zaboravljaju da su pored Francuza prvi stvorili „skandinavski klan”, sa Danskom, Norveškom i Finskom. To što su samo jednom uspeli da preglasaju promućurne Gale izbacivši Dance na prvo mesto mogu pripisati samo svojoj nesposobnosti. Kad bi malo samokritičnije preispitali svoju savest morali bi makar sami pred sobom priznati da su njihovi međusobni pokloni sa skandinavskim susedima u dobroj meri skrivili da se Eurovizija danas našla u smešnoj situaciji.

Svim ostalim nacijama izvan ove dve grupacije prvih godina se činilo — ili su barem pokušale da to opravdaju na taj način — da je poklanjanje glasova u okviru francuskog i skandinavskog klana rezultat nacionalnih simpatija.

Fotoreporteri i „sedma sila" ne mogu reći da im je u Madridu bilo dosadno. Tek su vremenom postale svesne da je u pitanju pre svega biznis. Naslov „Pesme Evrope” donosi, naime, milionske profite. Ploči s prvoplasiranom melodijom na Euroviziji osiguran je plasman na svetskom tržištu: ona se prodaje na svim meridijanima i paralelama (bar u Evropi). 

Svaki će je diskofil poželeti u svojoj diskoteci ako ni zbog čeg drugog, a ono zato da bi posedovao „Najbolju pesmu Evrope”! A tantijeme od autorskih, izvođačkih i mehaničkih prava pritiču ne samo u džep autora, izvođača i izdavača, već i u državnu blagajnu. I to u devizama. A to je već dovoljan razlog da se ništa ne prepusti slučaju.

Plasman pojedinih nacija počinje da se kroji već na tradicionalnom sajmu ploča i muzičkih izdanja — Midemu u Kanu. Menadžeri televizijskih studija i predstavnici diskografskih kuća nude uspostavljanje „dobrih odnosa” i saradnje po sistemu: ruka ruku mije.

Svaki nacionalni žiri ima na Euroviziji na raspolaganju deset glasova: oni se ne dele po ukusu članova žirija, već po instrukcijama predsednika žirija. A menadžeri su u stanju da se pobrinu da za predsednika žirija bude izabran njihov čovek. Zato su već više od dva meseca pre eurovizijskog takmičenja u mogućnosti da ponude glasove na razmenu. I zato već posle završetka MIDEMA dobro upućeni znaju ko će za koga glasati, pa čak i ko će kome dati koliko glasova. A pri tome svi nalaze svoje interese.

Jer, uz razmenu glasova idu i razmene gostovanja, koncerata, televizijskih emisija. Eurovizijsko takmičenje postaje tako formalnost koja samo treba da potvrdi već ranije sklopljene aranžmane. Iako se usmeni dogovori nigde službeno ne overavaju, nema bojazni da se prekrši data reč. Onome ko to učini - u svetu biznisa je odzvonilo jednom zauvek. Niko ne želi da sarađuje s nepouzdanim partnerom.

Takmičenje Eurovizije nije zanimljivo samo za zabavno-muzički biznis. Ova tradicionalna priredba može se iskoristiti i za niz drugih poslova. Najjednostavnije i najlakše — za propagandu turizma. Kako — to su najbolje pokazali Španci.

U organizaciju takmičenja u Madridu utrošeno je 180 miliona peseta, više od 3 milijarde starih dinara. Sasvim je jasno da španska televizija nije imala ama baš nikakvog razloga da se izlaže takvim troškovima. Novac su dali drugi — počevši od svih mogućih turističkih organizacija, pa sve do Ministarstva turizma.

Gostima iz 16 evropskih zemalja koji su došli u Madrid da prisustvuju takmičenju za ,,Pesmu Evrope” - izvođačima, autorima, TV komentatorima i novinarima pruženo je sve da bi upoznali lepote turistički najjače zemlje sveta: izleti, koride, posete muzejima, znamenitostima, kokteli, banketi. Sigurno je da će i mnogi od nas, koji smo na taj način primljeni, postati i nesvesno emisari španskog turizma. Možda čak i novi turisti na plažama Palma de Majorke ili San Sebastiana.

Već nekoliko godina razočarani smo našim plasmanom na Euroviziji. Objektivno govoreći - zaslužili smo bolji. Naročito prošle i ove godine. „Dubrovački trubaduri” bili su u Londonu kandidati za jedno od prva tri mesta, a Ivan i ostatak „Emovaca” trebalo je - po vrednosti melodije koju su pevali - da se nađu u gornjem delu tabele. Međutim završili smo, neslavno - pri dnu.

Tačno tamo gde nam je mesto - ne po kvalitetu melodija i izvođača koji nas zastupaju na Euroviziji, već po ulozi koju igramo u evropskom zabavno-muzičkom biznisu. 

Naše diskografske kuće ne mogu se meriti s kućama zabvno-industrijski jačih zemalja, naše tržište ne može konzumirati i platiti ono što može englesko, francusko ili špansko. Osim toga, mi smo možda jedini koji ne sudelujemo u kupoprodaji glasova na eurovizijskoj berzi.

A sve dok se budemo pridržavali olimpijskih načela, ostaćemo samo simpatični Don Kihoti velikog biznisa na malom ekranu.

Napisao: Fran Potočnjak (Džuboks magazin, 1969.)



Podržite Yugopapir na Fejsbuku: