Đorđe Marjanović, životna priča (1/2): Rodila se zvezda kakvu jugoslovenska muzika do tada nije imala...

"Imao sam devet meseci kad sam u Kučevu ostao bez majke. 

Otac, moja sestra Ljiljana i ja ostali smo s očevim roditeljima da se borimo kroz život. 

Pet godina nakon majčine smrti otac se oženio s učiteljicom Jelenom. Taj brak je doneo još jedno dete: dobio sam brata Vojislava."

Ovo su bile prve riječi našeg veterana zabavne muzike Đorđa Marjanovića, koji će za čitaoce »Plavog vjesnika« ispričati svoj život.

Razgovaramo u Đorđevu stanu okruženi porodičnom atmosferom. Dok u kuhinji njegova druga žena, Ruskinja Eli sprema večeru za dvije kćerkice, Đorđe u radnoj sobi prelistava poštu.

- Evo, vidiš, ovako ti je svaki dan. Dobijem stotinjak pisama na koje i ne stignem odgovoriti. Ima ih iz čitave zemlje, ali i iz inozemstva; najviše ih je iz Sovjetskog Saveza. 

Dok čitamo pisma poklonika pjesme što je lansira naš dobro poznati domaćin, Đorđe priča o tome kako je postao pjevač. Pružio mi je sliku na kojoj ga vidimo u društvu predstavnika njegovog kluba »Đokista« s transparentom: »Đorđe — dio nas«. Zato smo tako i nazvali ovaj feljton.

- Počeo sam pevati u Kučevu i Požarevcu sa svojim školskim drugovima. U kulturno-umjetničkom društvu bio sam član dramske sekcije. Javno sam propevao posve slučajno. Bilo je to posle dramske predstave »Jedna od mnogih«, koju sam ja napisao i u njoj igrao. 

Priređena je bila i svečanost na kojoj se igralo. Moj školski drug, koga smo zvali Nale Grk, molio me je da pevam. Imao sam tremu. 

Šta sam mogao? Prvo što mi je palo na pamet bile su dalmatinske pesme i nekoliko španjolskih iz filma »Andaluzijske noći«. Inače, pevao sam solo partije u školskim korovima Kučeva i Požarevca. Podučavao me je profesor Šepić.

Bio sam nosač na železničkoj stanici

Pojedine korske solo partije pisane za soprane dane su mojim drugovima Kići, Belom i meni. Navodno zbog toga što smo najbolje pevali. Međutim, to je bilo »visoko pevanje«, pa nije bilo nimalo lako da se izvede ono što je tražio profesor Šepić. Mutiranje je ubrzo prošlo, pa sam se tako oslobodio sopranskih partija.

Školu sam završio s odličnim uspehom i put me je dalje vodio u Beograd. Otac je želio da mu sin postane sve, osim glumac. U Beograd sam došao 1951. godine i upisao sam se na Farmaceutski fakultet. 

Međutim, ti su dani bili teški. Trebalo je školovati moju sestru, brata i mene, a Svetomir nije imao toliko prihoda. Zato sam se zaposlio u »Prosveti«, u odeljenju gde se uništavaju stare knjige za preradu. Od jutra do mraka sam cepao knjige. Posle sedmice dana rada - ruke su mi bile u žuljevima.

Moje kolege na fakultetu nisu znale što radim. Nisam želio da im kažem. Jer, dok su oni posle vežbi i učenja odlazili na zabavu, ja sam svaki slobodan trenutak morao raditi da bih zaradio za školovanje. Nije me sram priznati da je bilo dana kad sam sa železničke stanice prenosio kovčege nepoznatim ljudima. I to je bio izvor mojih prihoda.

Posle nekoliko meseci, neki poznanici su me odveli na snimanje filma »Svi na more«. Bio sam statist. To je bio izvanredan prihod! Posle sam statirao i u filmovima »Anikina vremena«, »Pesma s Kumbare« i Jugoslovenskom dramskom pozorištu u predstavi »Kralj Lear«. Bio sam paž čika Milivoju Zivanoviću. Svaka ta predstava je za mene bila premijera, zajedno s njim - plakao sam i ja.

Priču Đorđa Marjanovića prekinula je njegova dvogodišnja kćerka Nataša. Prišla mu je da ga poljubi prije spavanja. Molila je da joj otpjeva uspavanku.

- Meni to predstavlja uživanje i zadovoljstvo, jer ja takvu nežnost nikad nisam doživio u svom detinjstvu.

Poslije nekolika minuta, Nataša je bila u krevetu i iz sobe se začula pjesma uspavanke. Tih nekoliko minuta Đorđa je zamijenila njegova žena Eli.

- Takvi trenuci su vrlo retki u našoj kući. Đorđe je često na putu. Turneje po Jugoslaviji i inozemstvu smenjuju se. Prazno mi je kad njega nema. Đorđe je stalno u nekom pokretu. To je posve razumljivo, jer, osim koncerata i gostovanja, tu su i snimanja za radio, televiziju i produkciju gramofonskih ploča.

Đorđe je prekinuo izlaganje svoje žene i nastavio:

- A sad da vam kažem kako su me odbili na prvoj audiciji. To je bilo u Beogradskoj opereti. Ni u kor me nisu hteli primiti! To me nije obeshrabrilo. Prijavio sam se na audiciju pevača koju je organizovalo Udruženje džez muzičara. Od 128 prijavljenih ušao sam u uži izbor desetorice. 

Čak je bio zakazan javni koncert na Kolarčevom univerzitetu za 17. februar 1954. godine. Za taj javni nastup pomogao mi je da se spremim Duško Vidak, poznati beogradski kompozitor i spiker. I uspeo sam. Postao sam član Udruženja džez muzičara. 

Pevao sam s orkestrima »Kombo« i »Dinamo« na igrankama u Domu kulture »Božidar Adžija«, na Guberevcu, košarkaškom stadionu »Crvena zvezda«, studentskim menzama...

- Sjećaš li se prvih pjesama s kojima si se predstavio publici?

- Kako da ne. To su bile »Gospođo, budite dobri«, (Gershwin), »Bez tebe« i »Jedna noć na Kostreni« (M. Kinel), popularna pesma iz filma »Razbojnici«, zatim »Rumba Ana« i dr.

Poruka mladima

Ti dani, prvi u mojoj tada nezvaničnoj pevačkoj karijeri, bili su teški. Izvor prihoda za moje školovanje nije bilo više preduzeće »Prosveta«, već obilazak beogradskog predgrađa kao inkasator Radio Beograda. Možeš zamisliti kako je izgledao moj jedan radni dan. 

Rano ujutru obiđeš pedeset ili šezdeset stanova, zatim odlaziš na predavanje na fakultet, onda nešto prigrizeš, posle toga ponovo obiđeš još dvadesetak stanova, zatim učiš, i katkad uveče pevaš. To neću nikada zaboraviti.

Kad se i danas toga setim, sve mi nalikuje na san. Međutim, sve sam to doživeo, osetio i drago mi je što sam nešto postigao. Drago mi je što me prilikom prolaska ulicama Beograda, Ljubljane, Zagreba ili bilo kog drugog mesta u zemlji ili inozemstvu ljudi pozdravljaju. Mislim da me razumeš. 

Hoću da poručim svim mladima, i onima koji imaju deset i onima koji imaju više od dvadeset godina, da samo iscrpni i uporni rad, i što je najvažnije volja, mogu doneti zadovoljstvo i uspeh kao što su ih doneli meni.

Ove posljednje rečenice Đorđe je izgovarao iskreno, toplo, od srca. Ništa nije skrivao. Osjećalo se kao da želi svakom mladom čovjeku reći kako život nije nimalo lak, ali i da uza sve to u životu ima i mnogo svijetlih trenutaka.

- Sećam se, nastavio je Đorđe, 1957. godine, kad sam na reviji mladih pevača na Kolarčevom univerzitetu pevao »Na dan tvog venčanja«. Za tu pesmu napisao sam tekst. Doživeo sam prvi uspeh a uskoro i prvu turneju po Dalmaciji. Pevao sam u Kninu, Šibeniku, Osijeku, Sarajevu... Ta naporna turneja izazvala je u meni neku snagu, pa sam napisao tekst za kaubojsku pesmu:

Čim osvane dan, na konju svom pohitam, kroz taj čarobni kraj, svojoj dragoj moram svaki dan da predam pozdrav svoj...

Međutim, u meni je i dalje ostajala želja do postanem stalni član Radio Beograda. Ravnopravan pevač sa svim ostalim, popularnim zvezdama. Svi pokušaji bili su bezuspešni. Ali moji prijatelji su tražili od mene da ne odustanem, jer nije daleko dan kada ću dokazati svoju vrednost i svoj talenat, govorili su verujući u mene. 

Taj dan je došao. Pokojni Bepo Rambosek, urednik zabavne emisije, na svoju ruku je odlučio da me angažuje za jednu od svojih emisija. Otpevao sam ono što je tražio od mene. Ali posle toga naišla je pauza potpunog nepevanja od godinu dana. Međutim, došla je i proslava desetogodišnjice rada Velikog zabavnog orkestra Radio Beograda. 

Pojavio sam se i ja na Kolarčevu univerzitetu pored Olge Nikolić, Lole Novaković, Mare Popović i Duška Jakšića. To je za mene predstavljalo posebnu čast, sreću, nešto što se nikada ne može zaboraviti. Nakon otpevane pesme - aplauz nije stao. 

Posle koncerta dirigent orkestra Vojislav Simić i urednik Duško Gligorijević upoznali su me sa Duškom Radančevićem koji je vodio grupu zabavnih i narodnih pevača. On me je angažovao, tako da sam i ja počeo da gostujem po Jugoslaviji. Sprijateljio sam se sa Lolom, Anđelijom Milić, Ivanom Pandurović, Ljubišom Bačićem, Duškom Jakšičem, Čkaljom, Mijom Aleksićem, Ljubom Didićem i drugima.

Poznanstvo s prvom suprugom

Posle te turneje i pređenih kilometara, došao sam u Radio Beograd, u taj dotad neosvojivi muzički hram, da podignem prvi honorar. U sobi je bila moja koleginica Anđelija Milić i još jedna simpatična službenica koja mi se obratila rečima:

- Đorđe, potpišite ugovor, treba da primite honorar.

Te reči prodrle su toliko duboko u mene da sam jedva napisao svoje ime. Međutim, ta simpatična žena, puna iskrenosti i razumevanja, osetila je, slušajući me na koncertima, da se u meni krije talenat, a ne samo želja za pesmom.

Mnogo kasnije naše divno prijateljstvo preraslo je u brak. Ne tražite od mene da o tome pričam sve detalje, jer su iskrene priče neki put i kobne. Ljudi ne shvataju nas pevače onako kako bi trebalo, jer nas smatraju »drugim« svetom. A ja želim da budem ovog trenutka potpuno iskren i da kažem da je taj susret bio i prekretnica u mom životu. 

Nije mi smetalo ništa od onoga što je drugima smetalo. Ona me je najprije odbila, međutim, ja sam, mislim kao i svi mladi ljudi, bio uporan. Bio sam uporan u pesmi, bio sam uporan i u ljubavi. Venčali smo se 1959. godine.

Primijetio sam, dok je Đorđe govorio, da skriva nešto što mu je nezgodno reći, a što postoji. Sukobilo mi se njegovo mišljenje s mišljenjem njegove bivše supruge od prije nekoliko godina, kad smo razgovarali potpuno neovisno o ličnosti Đorđe Marjanovića kao pjevača i o onome što Đorđe znači za jugoslavensku, a kasnije i sovjetsku publiku. 

Sjećam se vrlo dobro riječi njegove supruge, koja je rekla da su joj mnogi predbacivali da je isforsirala jednog pjevača jer je bila u mogućnosti. Međutim, njene riječi su doslovno glasile ovako:

- Đorđe je veliki talenat i ima u sebi nešto sa čime se ne može pohvaliti nijedan naš pevač zabavnih melodija. Ima u sebi magičnu moć da pridobije publiku. Kakva je onda moja uloga? Zar se publici može bilo tko nametnuti?

Često u tuđem odijelu

- Iako sam stupio u brak sa ženom koja je radila u Radio Beogradu, nastavio je Đorđe, naišli su teški dani moje potpune afirmacije. Želeo sam i ja da postanem član Radio Beograda, ali to je bilo daleko.

Došlo je do gostovanja u Novom Sadu. I to sasvim slučajno. Održavala se modna revija i ja sam se slučajno zatekao na toj priredbi. Prišao mi je Duško Vidak i zamolio da zamenim jednog pevača. Bio sam u džemperu i farmerkama.

Međutim, to ništa nije smetalo da me Duško uhvati za ruku i odvede na reviju. Obukao sam odelo namenjeno manekenima. Zaplakao sam, jer ti dani još mi nisu omogućavali da kupim odelo po meri. Ili sam pevao u pantalonama koje sam vezivao oko grudi, ili su mi rukavi prelazili preko prstiju. Nikada neću zaboraviti svog druga Mišu Šušu, koji mi je za svaki važniji koncert pozajmljivao svoje odelo.

Ali, vratimo se reviji na fudbalskom stadionu u Novom Sadu. Posle nekoliko otpevanih pesama doživeo sam skandiranje: 'Đorđe, Đorđe!' To isto postigao sam i godinu dana kasnije na letnjoj pozornici u Nišu. Nisam verovao ni svojim očima ni ušima. U podsvesti mi je bio Radio Beograd.

Po povratku iz Niša prijavio sam se na audiciju, sada već rešen da mogu da budem profesionalac. Posle audicije postao sam učenik Branka Pivničkog, poznatog operskog umetnika. On je želeo da iz mene izvuče maksimum, baš zato što su me odgovorni u Radio Beogradu smatrali za beznadežan slučaj. 

Branko Pivnički je tada rekao: »Đorđe je dečko koji nosi u sebi ogromno bogatstvo. Taj talenat se ne rađa svaki dan. Ja ću ga besplatno školovati sve dotle dok ga vi ne primite...

Tako je i bilo. Branko Pivnički je bio uporan. Posle šest meseci intenzivnog rada usledila je nova audicija u Radio Beogradu. Ljubomir Kocić, jedan od tadašnjih glavnih urednika, odlučio je da me primi za stalnog saradnika. Rekao mi je:

- Đorđe, svakodnevno dobijamo pisma iz Beograda i unutrašnjosti i publika traži da vas čuje...

Snimio sam nekoliko kompozicija. Rekao mi je da imam nešto u sebi što osvaja publiku. Posle nekoliko trenutaka, čuo sam nešto što nisam mogao da verujem:

- Đorđe, imaš studio nedelju dana. Sa »Plavim ansamblom« snimi šta hoćeš, bez obzira no to koliko će to trajati.

Radili smo tri dana i tri noći i snimili dvanaest pjesama. Spomenut ću samo »Zvižduk u osam«, »Adio, Marija«, »Stari frak«... Ali, tom zadovoljstvu i sreći brzo je došao kraj. Otišao sam u vojsku. Ljubljana, a posle Titograd, bili su moj novi dom. Pre odlaska, Ljubomir Kocić mi je rekao da vojnička uniforma ne znači zaborav, već, naprotiv, samo kratku pauzu u mojoj karijeri. Tako je i bilo.

Ploča postala orden

Na moj rođendan, 30. oktobra 1959. godine, dežurni vodnik me je pozvao da primim paket. Bio sam iznenađen. Paket je bila moja ploča. Obradovan i srećan, sa suzama u očima, unezvereno, pomalo uplašeno, kao malo dete, gledao sam u šareni omot na kojem sam prepoznao svoj lik i pročitao svoje ime. Nisam znao šta se dešava. Velika ploča sa dvanaest snimljenih kompozicija. 

Mislio sam da sanjam. Beograd tada još nije imao svoju produkciju ploča. To je bio rođendanski poklon. Želeo sam da čujem ono što je bilo snimljeno. Izleteo sam iz kasarne. Pošao sam u centar Ljubljane i uleteo u prvu kuću. Zazvonio sam na vrata, ne sećam se koja je to bila kuća i u kojoj ulici. Zamolio sam domaćina da čujem ploču.

- Oprostite, da li imate gramofon, pitao sam sredovečnu ženu. Ona me je uplašeno gledala. Klimnula je glavom i ja sam ušao u stan.

Posle nekoliko minuta ploča se okretala na gramofonu. Čuo sam svoj glas. Dvanaest kompozicija je brzo prošlo. Prisutni su me upitali ko to peva. Ja sam ćutao. Uspeo sam samo da kažem: »Hvala i oprostite što sam vam smetao.«

Nisam imao snage da im priznam da sam ja interpretator tih pesama.

Posle, čuvši za ploču, moji su drugovi vojnici u kasarni čuvali ploču kao orden. Na žalost, ploču nisu mogli da čuju, jer je gramofon mogao da reprodukuje samo one sa 45 obrtaja, a moja je bila longplay sa 33 obrtaja. Ipak, moji drugovi u sivomaslinastim uniformama nabavili su gramofon i svakodnevno sam slušao sebe preko zvučnika.

Sa mnom je kadrovski rok služio zagrebački muzičar Dražen Bojić, koji me je često pratio na klaviru. Za Dan armije 22. decembar, imali smo svečanost. Pevao sam. Posle nekoliko pesama prišao mi je stari potpukovnik, zagrlio me je i poljubio.

- Vojniče, ti ne znaš i ne slutiš kakav si talenat, rekao je. - Kada skineš uniformu, ne zaboravi da odeš u radio stanicu.

Ubrzo je došao dan prekomande. Ljubljanske kasarne zamenile su barake u Titogradu. Vojne starešine glavnog grada Crne Gore bili su više nego ljubazni. Želeli su da mi ispune svaku želju. To sam iskoristio. Sledila su nova uzbuđenja i nove radosti.

Dobio sam pismo kojim se pozivam da učestvujem na festivalu »Opatija 1960«. Vojnici su me ispratili sa željom da im donesem nagradu, bar jednu.

Doneo sam tri nagrade

"Pesma raznosača mleka" i "Prodavač novina" dobile su prvu i treću nagradu publike i prvu nagradu novinara. Bio sam srećan, jer se moji Crnogorci nisu prevarili.

Na završnoj večeri Opatijskog festivala, sedeći među svojim kolegama za stolom, razmišljao sam i sećao sam se teških dana u Kučevu uz oca Svetomira, sestre Ljiljane i brata Vojislava. Sećao sam se i onih popodneva kada sam cepao knjige u "Prosveti". Osvežio sam događaje kad sam kao inkasator Radio Beograda u ranim jutarnjim časovima obilazio beogradsku periferiju.

Sećao sam se audicije gđe sam odbačen kao beznadan slučaj. Pojavile su se i suze u očima, ali one su bile suze radosnice. Opatija, iako u uniformi, značila je rađanje novog imena u jugoslavenskoj zabavnoj muzici. Rodilo se ime Đorđe, koje je posle opravdalo poverenje svih onih koji su u meni gledali talent za zabavnu muziku.

Posle vojske došao sam u Beograd, čekali su me planovi, prvi pozivi, prva gostovanja i koncerti. Počeo sam intenzivno da pevam i da polako stvaram svoju publiku. Počela su i gostovanja od Beograda preko Zagreba, Ljubljane po do Skoplja, Titograda, Subotice, Novog Sada i Đevđelije. Svagde su se ređali uspesi, svagde nova publika i novi prijatelji.

Ubrzo su počela snimanja za Radio Beograd. Emisije koje sam snimao doživljavale su uspeh za uspehom. Međutim, ja sam više poklanjao pažnju koncertima i publici. Naročito mladima.

Bilo je i male dece i onih koji su već odavno bili u penziji. Svi oni su predstavljali moju vernu, dragu i iskrenu publiku. Znao sam kako da im priđem. Znao sam šta svakom od njih treba pevati. Šta svatko od njih traži.

Zaista, sjećam se jednog njegovog koncerta u Domu sindikata, kad je pjevao pred prepunom dvoranom. Bilo je publike u poodmaklim godinama i one koja je sjedila svojim majkama i bakama u krilu. Svi oni su poslije svake otpjevane pjesme skandirali: »Đorđe, Đorđe« ... Svaka je pjesma donosila Đorđu ljubičice, karanfile, lale, ruže ...

Sjećam se da je svaki od tih koncerata (bilo ih je za tri godine - pet) nosio nešto novo. Publika je upoznala čovjeka koji je bio pjevač, glumac i plesač. Imala je pred sobom, kako na Zapadu kažu šoumena - kompletnog umjetnika kakvog jugoslavenska zabavna muzika dotad nije imala. Rodio se Đorđe Marjanović, koji je ušao u svaku kuću, svaku školu, pa čak i domove penzionera, bolnice... 

(Plavi vjesnik, 1968.)

Kraj prvog dela - 2. deo

Ppodržite Yugopapir na Fejsbuku :-)

http://www.facebook.com/yugopapir