"Imao sam devet meseci kad sam u Kučevu ostao bez majke.
Otac, moja sestra Ljiljana i ja ostali smo s očevim roditeljima da se borimo kroz život.
Pet godina nakon majčine smrti otac se oženio s učiteljicom Jelenom. Taj brak je doneo još jedno dete: dobio sam brata Vojislava."
Ovo su bile prve riječi našeg
veterana zabavne muzike Đorđa Marjanovića, koji će za čitaoce
»Plavog vjesnika« ispričati svoj život.
Razgovaramo u Đorđevu stanu okruženi
porodičnom atmosferom. Dok u kuhinji njegova druga žena, Ruskinja
Eli sprema večeru za dvije kćerkice, Đorđe u radnoj sobi
prelistava poštu.
- Evo, vidiš, ovako ti je svaki dan. Dobijem stotinjak pisama na koje i ne stignem odgovoriti. Ima ih iz čitave zemlje, ali i iz inozemstva; najviše ih je iz Sovjetskog Saveza.
- Evo, vidiš, ovako ti je svaki dan. Dobijem stotinjak pisama na koje i ne stignem odgovoriti. Ima ih iz čitave zemlje, ali i iz inozemstva; najviše ih je iz Sovjetskog Saveza.
Dok čitamo pisma poklonika pjesme što
je lansira naš dobro poznati domaćin, Đorđe priča o tome kako je
postao pjevač. Pružio mi je sliku na kojoj ga vidimo u društvu
predstavnika njegovog kluba »Đokista« s transparentom: »Đorđe — dio nas«. Zato smo tako i nazvali
ovaj feljton.
- Počeo sam pevati u Kučevu i
Požarevcu sa svojim školskim drugovima. U kulturno-umjetničkom
društvu bio sam član dramske sekcije. Javno sam propevao posve
slučajno. Bilo je to posle dramske predstave »Jedna od mnogih«,
koju sam ja napisao i u njoj igrao.
Priređena je bila i svečanost na kojoj se igralo. Moj školski drug, koga smo zvali Nale Grk, molio me je da pevam. Imao sam tremu.
Priređena je bila i svečanost na kojoj se igralo. Moj školski drug, koga smo zvali Nale Grk, molio me je da pevam. Imao sam tremu.
Šta sam mogao? Prvo što mi je palo
na pamet bile su dalmatinske pesme i nekoliko španjolskih iz filma
»Andaluzijske noći«. Inače, pevao sam solo partije u školskim
korovima Kučeva i Požarevca. Podučavao me je profesor Šepić.
Bio sam nosač na železničkoj stanici
Pojedine korske solo partije pisane za
soprane dane su mojim drugovima Kići, Belom i meni. Navodno zbog
toga što smo najbolje pevali. Međutim, to je bilo »visoko
pevanje«, pa nije bilo nimalo lako da se izvede ono što je tražio
profesor Šepić. Mutiranje je ubrzo prošlo, pa sam se tako oslobodio
sopranskih partija.
Školu sam završio s odličnim uspehom
i put me je dalje vodio u Beograd. Otac je želio da mu sin postane
sve, osim glumac. U Beograd sam došao 1951. godine i upisao sam se
na Farmaceutski fakultet.
Međutim, ti su dani bili teški. Trebalo
je školovati moju sestru, brata i mene, a Svetomir nije imao toliko
prihoda. Zato sam se zaposlio u »Prosveti«, u odeljenju gde se
uništavaju stare knjige za preradu. Od jutra do mraka sam cepao
knjige. Posle sedmice dana rada - ruke su mi bile u žuljevima.
Moje
kolege na fakultetu nisu znale što radim. Nisam želio da im
kažem. Jer, dok su oni posle vežbi i učenja odlazili na zabavu, ja
sam svaki slobodan trenutak morao raditi da bih zaradio za
školovanje. Nije me sram priznati da je bilo dana kad sam sa
železničke stanice prenosio kovčege nepoznatim ljudima. I to je
bio izvor mojih prihoda.
Posle nekoliko meseci, neki poznanici su
me odveli na snimanje filma »Svi na more«. Bio sam statist. To je
bio izvanredan prihod! Posle sam statirao i u filmovima »Anikina
vremena«, »Pesma s Kumbare« i Jugoslovenskom dramskom pozorištu u
predstavi »Kralj Lear«. Bio sam paž čika Milivoju Zivanoviću.
Svaka ta predstava je za mene bila premijera, zajedno s njim - plakao
sam i ja.
Priču Đorđa Marjanovića prekinula je njegova dvogodišnja kćerka Nataša. Prišla mu je da ga poljubi prije spavanja. Molila je da joj otpjeva uspavanku.
Priču Đorđa Marjanovića prekinula je njegova dvogodišnja kćerka Nataša. Prišla mu je da ga poljubi prije spavanja. Molila je da joj otpjeva uspavanku.
- Meni to predstavlja uživanje i
zadovoljstvo, jer ja takvu nežnost nikad nisam doživio u svom
detinjstvu.
Poslije nekolika minuta, Nataša je bila u krevetu i iz sobe se začula pjesma uspavanke. Tih nekoliko minuta
Đorđa je zamijenila njegova žena Eli.
- Takvi trenuci su vrlo retki u našoj kući. Đorđe je često na putu. Turneje po Jugoslaviji i inozemstvu smenjuju se. Prazno mi je kad njega nema. Đorđe je stalno u nekom pokretu. To je posve razumljivo, jer, osim koncerata i gostovanja, tu su i snimanja za radio, televiziju i produkciju gramofonskih ploča.
Đorđe je prekinuo izlaganje svoje
žene i nastavio:
- A sad da vam kažem kako su me odbili
na prvoj audiciji. To je bilo u Beogradskoj opereti. Ni u kor me nisu
hteli primiti! To me nije obeshrabrilo. Prijavio sam se na audiciju pevača koju je organizovalo
Udruženje džez muzičara. Od 128 prijavljenih ušao sam u uži
izbor desetorice.
Čak je bio zakazan javni koncert na Kolarčevom
univerzitetu za 17. februar 1954. godine. Za taj javni nastup
pomogao mi je da se spremim Duško Vidak, poznati beogradski
kompozitor i spiker. I uspeo sam. Postao sam član Udruženja džez
muzičara.
Pevao sam s orkestrima »Kombo« i »Dinamo« na igrankama
u Domu kulture »Božidar Adžija«, na Guberevcu, košarkaškom
stadionu »Crvena zvezda«, studentskim menzama...
- Sjećaš li se prvih pjesama s kojima
si se predstavio publici?
- Kako da ne. To su bile »Gospođo,
budite dobri«, (Gershwin), »Bez tebe« i »Jedna noć na Kostreni«
(M. Kinel), popularna pesma iz filma »Razbojnici«, zatim »Rumba
Ana« i dr.
Poruka mladima
Ti dani, prvi u mojoj tada nezvaničnoj
pevačkoj karijeri, bili su teški. Izvor prihoda za moje školovanje nije bilo više
preduzeće »Prosveta«, već obilazak beogradskog predgrađa kao
inkasator Radio Beograda. Možeš zamisliti kako je izgledao moj jedan
radni dan.
Rano ujutru obiđeš pedeset ili šezdeset stanova, zatim
odlaziš na predavanje na fakultet, onda nešto prigrizeš, posle
toga ponovo obiđeš još dvadesetak stanova, zatim učiš, i katkad
uveče pevaš. To neću nikada zaboraviti.
Kad se i danas toga setim,
sve mi nalikuje na san. Međutim, sve sam to doživeo, osetio i drago
mi je što sam nešto postigao. Drago mi je što me prilikom prolaska
ulicama Beograda, Ljubljane, Zagreba ili bilo kog drugog mesta u
zemlji ili inozemstvu ljudi pozdravljaju. Mislim da me razumeš.
Hoću
da poručim svim mladima, i onima koji imaju deset i onima koji imaju
više od dvadeset godina, da samo iscrpni i uporni rad, i što je
najvažnije volja, mogu doneti zadovoljstvo i uspeh kao što su ih
doneli meni.
Ove posljednje rečenice Đorđe je
izgovarao iskreno, toplo, od srca. Ništa nije skrivao. Osjećalo se
kao da želi svakom mladom čovjeku reći kako život nije nimalo
lak, ali i da uza sve to u životu ima i mnogo svijetlih trenutaka.
- Sećam se, nastavio je Đorđe, 1957. godine, kad sam na reviji mladih pevača na Kolarčevom
univerzitetu pevao »Na dan tvog venčanja«. Za tu pesmu napisao sam
tekst. Doživeo sam prvi uspeh a uskoro i prvu turneju po Dalmaciji.
Pevao sam u Kninu, Šibeniku, Osijeku, Sarajevu... Ta naporna turneja
izazvala je u meni neku snagu, pa sam napisao tekst za kaubojsku
pesmu:
Čim osvane dan, na konju svom pohitam, kroz taj čarobni kraj, svojoj dragoj moram svaki dan da predam
pozdrav svoj...
Međutim, u meni je i dalje ostajala
želja do postanem stalni član Radio Beograda. Ravnopravan pevač sa
svim ostalim, popularnim zvezdama. Svi pokušaji bili su bezuspešni.
Ali moji prijatelji su tražili od mene da ne odustanem, jer nije
daleko dan kada ću dokazati svoju vrednost i svoj talenat, govorili su verujući u mene.
Taj dan je došao. Pokojni Bepo
Rambosek, urednik zabavne emisije, na svoju ruku je odlučio da me
angažuje za jednu od svojih emisija. Otpevao sam ono što je tražio
od mene. Ali posle toga naišla je pauza potpunog nepevanja od godinu
dana. Međutim, došla je i proslava desetogodišnjice rada Velikog
zabavnog orkestra Radio Beograda.
Pojavio sam se i ja na Kolarčevu
univerzitetu pored Olge Nikolić, Lole Novaković, Mare Popović i
Duška Jakšića. To je za mene predstavljalo posebnu čast, sreću,
nešto što se nikada ne može zaboraviti. Nakon otpevane pesme - aplauz nije stao.
Posle koncerta dirigent orkestra Vojislav Simić i
urednik Duško Gligorijević upoznali su me sa Duškom Radančevićem
koji je vodio grupu zabavnih i narodnih pevača. On me je angažovao,
tako da sam i ja počeo da gostujem po Jugoslaviji. Sprijateljio sam
se sa Lolom, Anđelijom Milić, Ivanom Pandurović, Ljubišom
Bačićem, Duškom Jakšičem, Čkaljom, Mijom Aleksićem,
Ljubom Didićem i drugima.
Poznanstvo s prvom suprugom
Posle te turneje i pređenih kilometara, došao sam u Radio Beograd, u taj dotad neosvojivi muzički hram, da podignem prvi honorar. U sobi je bila moja koleginica Anđelija Milić
i još jedna simpatična službenica koja mi se obratila rečima:
- Đorđe, potpišite ugovor, treba da
primite honorar.
Te reči prodrle su toliko duboko u
mene da sam jedva napisao svoje ime. Međutim, ta simpatična žena, puna iskrenosti i razumevanja, osetila je, slušajući me na
koncertima, da se u meni krije talenat, a ne samo želja za pesmom.
Mnogo kasnije naše divno prijateljstvo preraslo je u brak. Ne
tražite od mene da o tome pričam sve detalje, jer su iskrene priče
neki put i kobne. Ljudi ne shvataju nas pevače onako kako bi trebalo, jer nas smatraju »drugim« svetom. A ja želim da budem ovog
trenutka potpuno iskren i da kažem da je taj susret bio i
prekretnica u mom životu.
Nije mi smetalo ništa od onoga što je
drugima smetalo. Ona me je najprije odbila, međutim, ja sam, mislim
kao i svi mladi ljudi, bio uporan. Bio sam uporan u pesmi, bio sam
uporan i u ljubavi. Venčali smo se 1959. godine.
Primijetio sam, dok je Đorđe
govorio, da skriva nešto što mu je nezgodno reći, a što postoji. Sukobilo mi se njegovo mišljenje s mišljenjem njegove bivše
supruge od prije nekoliko godina, kad smo razgovarali potpuno
neovisno o ličnosti Đorđe Marjanovića kao pjevača i o onome što
Đorđe znači za jugoslavensku, a kasnije i sovjetsku publiku.
Sjećam
se vrlo dobro riječi njegove supruge, koja je rekla da su joj mnogi
predbacivali da je isforsirala jednog pjevača jer je bila u
mogućnosti. Međutim, njene riječi su doslovno glasile ovako:
- Đorđe je veliki talenat i ima u
sebi nešto sa čime se ne može pohvaliti nijedan naš pevač zabavnih melodija. Ima u sebi magičnu moć da pridobije publiku.
Kakva je onda moja uloga? Zar se publici može bilo tko nametnuti?
Često u tuđem odijelu
- Iako sam stupio u brak sa ženom
koja je radila u Radio Beogradu, nastavio je Đorđe, naišli su teški dani moje potpune afirmacije. Želeo sam i ja da
postanem član Radio Beograda, ali to je bilo daleko.
Došlo je do gostovanja u Novom Sadu. I
to sasvim slučajno. Održavala se modna revija i ja sam se slučajno
zatekao na toj priredbi. Prišao mi je Duško Vidak i zamolio da
zamenim jednog pevača. Bio sam u džemperu i farmerkama.
Međutim,
to ništa nije smetalo da me Duško uhvati za ruku i odvede na
reviju. Obukao sam odelo namenjeno manekenima. Zaplakao sam, jer ti
dani još mi nisu omogućavali da kupim odelo po meri. Ili sam pevao
u pantalonama koje sam vezivao oko grudi, ili su mi rukavi prelazili
preko prstiju. Nikada neću zaboraviti svog druga Mišu Šušu, koji
mi je za svaki važniji koncert pozajmljivao svoje odelo.
Ali, vratimo se reviji na fudbalskom
stadionu u Novom Sadu. Posle nekoliko otpevanih pesama
doživeo sam skandiranje: 'Đorđe, Đorđe!' To isto postigao sam i
godinu dana kasnije na letnjoj pozornici u Nišu. Nisam verovao ni
svojim očima ni ušima. U podsvesti mi je bio Radio Beograd.
Po
povratku iz Niša prijavio sam se na audiciju, sada već rešen da
mogu da budem profesionalac. Posle audicije postao sam učenik Branka
Pivničkog, poznatog operskog umetnika. On je želeo da iz mene
izvuče maksimum, baš zato što su me odgovorni u Radio Beogradu
smatrali za beznadežan slučaj.
Branko Pivnički je tada rekao:
»Đorđe je dečko koji nosi u sebi ogromno bogatstvo. Taj talenat
se ne rađa svaki dan. Ja ću ga besplatno školovati sve dotle dok
ga vi ne primite...
Tako je i bilo. Branko Pivnički je bio
uporan. Posle šest meseci intenzivnog rada usledila je nova audicija
u Radio Beogradu. Ljubomir Kocić, jedan od tadašnjih glavnih
urednika, odlučio je da me primi za stalnog saradnika. Rekao mi je:
- Đorđe, svakodnevno dobijamo pisma
iz Beograda i unutrašnjosti i publika traži da vas čuje...
Snimio sam nekoliko kompozicija. Rekao
mi je da imam nešto u sebi što osvaja publiku. Posle nekoliko
trenutaka, čuo sam nešto što nisam mogao da
verujem:
- Đorđe, imaš studio nedelju dana.
Sa »Plavim ansamblom« snimi šta hoćeš, bez obzira no to koliko
će to trajati.
Radili smo tri dana i tri noći i
snimili dvanaest pjesama. Spomenut ću samo »Zvižduk u osam«,
»Adio, Marija«, »Stari frak«... Ali, tom zadovoljstvu i sreći
brzo je došao kraj. Otišao sam u vojsku. Ljubljana, a posle Titograd, bili su moj novi dom. Pre odlaska, Ljubomir Kocić mi je rekao da
vojnička uniforma ne znači zaborav, već, naprotiv, samo kratku
pauzu u mojoj karijeri. Tako je i bilo.
Ploča postala orden
Na moj rođendan,
30. oktobra 1959. godine, dežurni vodnik me je pozvao da primim
paket. Bio sam iznenađen. Paket je bila moja ploča. Obradovan i
srećan, sa suzama u očima, unezvereno, pomalo uplašeno, kao malo
dete, gledao sam u šareni omot na kojem sam prepoznao svoj lik i
pročitao svoje ime. Nisam znao šta se dešava. Velika ploča sa
dvanaest snimljenih kompozicija.
Mislio sam da sanjam. Beograd tada još nije imao svoju produkciju ploča. To je bio rođendanski poklon. Želeo sam da čujem ono što je bilo snimljeno. Izleteo sam iz kasarne. Pošao sam u centar Ljubljane i uleteo u prvu kuću. Zazvonio sam na vrata, ne sećam se koja je to bila kuća i u kojoj ulici. Zamolio sam domaćina da čujem ploču.
- Oprostite, da li imate gramofon, pitao
sam sredovečnu ženu. Ona me je uplašeno gledala. Klimnula je
glavom i ja sam ušao u stan.
Mislio sam da sanjam. Beograd tada još nije imao svoju produkciju ploča. To je bio rođendanski poklon. Želeo sam da čujem ono što je bilo snimljeno. Izleteo sam iz kasarne. Pošao sam u centar Ljubljane i uleteo u prvu kuću. Zazvonio sam na vrata, ne sećam se koja je to bila kuća i u kojoj ulici. Zamolio sam domaćina da čujem ploču.
Posle nekoliko minuta ploča se
okretala na gramofonu. Čuo sam svoj glas. Dvanaest kompozicija je
brzo prošlo. Prisutni su me upitali ko to peva. Ja sam ćutao. Uspeo sam samo da kažem:
»Hvala i oprostite što sam vam smetao.«
Nisam imao snage da im priznam da sam
ja interpretator tih pesama.
Posle, čuvši za ploču, moji su
drugovi vojnici u kasarni čuvali ploču kao orden. Na žalost, ploču
nisu mogli da čuju, jer je gramofon mogao da reprodukuje samo one sa
45 obrtaja, a moja je bila longplay sa 33 obrtaja. Ipak, moji drugovi
u sivomaslinastim uniformama nabavili su gramofon i svakodnevno sam
slušao sebe preko zvučnika.
Sa mnom je kadrovski rok služio
zagrebački muzičar Dražen Bojić, koji me je često pratio na
klaviru. Za Dan armije 22. decembar, imali smo svečanost. Pevao sam.
Posle nekoliko pesama prišao mi je stari potpukovnik, zagrlio me je
i poljubio.
- Vojniče, ti ne znaš i ne slutiš
kakav si talenat, rekao je. - Kada skineš uniformu, ne zaboravi da
odeš u radio stanicu.
Ubrzo je došao dan prekomande.
Ljubljanske kasarne zamenile su barake u Titogradu. Vojne starešine
glavnog grada Crne Gore bili su više nego ljubazni. Želeli su da mi
ispune svaku želju. To sam iskoristio. Sledila su nova uzbuđenja i nove
radosti.
Dobio sam pismo kojim se pozivam da
učestvujem na festivalu »Opatija 1960«. Vojnici su me ispratili sa
željom da im donesem nagradu, bar jednu.
Doneo sam tri nagrade
"Pesma raznosača mleka" i "Prodavač
novina" dobile su prvu i treću nagradu publike i prvu nagradu
novinara. Bio sam srećan, jer se moji Crnogorci nisu prevarili.
Na završnoj večeri Opatijskog
festivala, sedeći među svojim kolegama za stolom, razmišljao sam i
sećao sam se teških dana u Kučevu uz oca Svetomira, sestre
Ljiljane i brata Vojislava. Sećao sam se i onih popodneva kada sam
cepao knjige u "Prosveti". Osvežio sam događaje kad sam kao
inkasator Radio Beograda u ranim jutarnjim časovima obilazio
beogradsku periferiju.
Sećao sam se audicije gđe sam odbačen kao
beznadan slučaj. Pojavile su se i suze u očima, ali one su bile
suze radosnice. Opatija, iako u uniformi, značila je rađanje novog
imena u jugoslavenskoj zabavnoj muzici. Rodilo se ime Đorđe, koje
je posle opravdalo poverenje svih onih koji su u meni gledali talent
za zabavnu muziku.
Posle vojske došao sam u Beograd,
čekali su me planovi, prvi pozivi, prva gostovanja i koncerti. Počeo sam intenzivno da pevam i da
polako stvaram svoju publiku. Počela su i gostovanja od
Beograda preko Zagreba, Ljubljane po do Skoplja, Titograda, Subotice,
Novog Sada i Đevđelije. Svagde su se ređali uspesi, svagde nova
publika i novi prijatelji.
Ubrzo su počela snimanja za
Radio Beograd. Emisije koje sam snimao doživljavale su uspeh za
uspehom. Međutim, ja sam više poklanjao pažnju koncertima i publici. Naročito mladima.
Bilo je i male dece i onih koji su već odavno bili u penziji. Svi oni su predstavljali moju vernu, dragu i
iskrenu publiku. Znao sam kako da im priđem. Znao sam šta svakom od
njih treba pevati. Šta svatko od njih traži.
Zaista, sjećam se jednog njegovog
koncerta u Domu sindikata, kad je pjevao pred prepunom dvoranom. Bilo
je publike u poodmaklim godinama i one koja je sjedila svojim majkama
i bakama u krilu. Svi oni su poslije svake otpjevane pjesme
skandirali: »Đorđe, Đorđe« ... Svaka je pjesma donosila Đorđu
ljubičice, karanfile, lale, ruže ...
Sjećam se da je svaki od tih koncerata (bilo ih je za tri godine - pet) nosio nešto novo. Publika je upoznala čovjeka koji je bio pjevač, glumac i plesač. Imala je pred sobom, kako na Zapadu kažu šoumena - kompletnog umjetnika kakvog jugoslavenska zabavna muzika dotad nije imala. Rodio se Đorđe Marjanović, koji je ušao u svaku kuću, svaku školu, pa čak i domove penzionera, bolnice...
(Plavi vjesnik, 1968.)
Sjećam se da je svaki od tih koncerata (bilo ih je za tri godine - pet) nosio nešto novo. Publika je upoznala čovjeka koji je bio pjevač, glumac i plesač. Imala je pred sobom, kako na Zapadu kažu šoumena - kompletnog umjetnika kakvog jugoslavenska zabavna muzika dotad nije imala. Rodio se Đorđe Marjanović, koji je ušao u svaku kuću, svaku školu, pa čak i domove penzionera, bolnice...
(Plavi vjesnik, 1968.)
Kraj prvog dela - 2. deo
Ppodržite Yugopapir na Fejsbuku :-)