Još se čekaju završni nastupi naših vaterpolista, košarkaša, boksera, te gimnastičarki Milene Reljin (17) i Danijele Simić (15) ... Ko ne prati sport, uživa u hit seriji "Kenedijevi", a ko se interesuje za operu - prati prenos spektakularne Verdijeve "Aide" na splitskom Peristilu ...
Za ljubitelje baleta, Studio donosi intervju sa čuvenom jugoslovenskom i svetskom balerinom Ninom Kirsanovom, koja se proslavila još dalekih dvadesetih, kada je nastupala u trupi neprevaziđene Ane Pavlove.
Ipak, tih je dana dospela u žižu interesovanja javnosti ne kao balerina, već kao glumica u filmu i TV seriji "Nešto između" Srđana Karanovića...
... Primabalerina svjetskog glasa, koreograf i baletni pedagog također od međunarodnog ugleda, prošle je filmske i TV sezone, sa svojih 85 godina, bila najstariji i najzanimljiviji debitant među glumcima kao simpatična bakica glavnog junaka u Karanovićevu djelu Nešto između. Balerina, glumica - pa još magistar, a za nekoliko mjeseci i doktor arheologije!
- A ja bih radije da vam pričam kako
su me poterali maleri u poslednje vreme. Eto, vidite, ne mogu nigde
bez štapa... bilo je još gore, sad se nekako gura, valjda će biti
bolje. Kako se to dogodilo? Prošle godine, 1. jula, na beogradskoj
železnickoj stanici, po povratku iz Ljubljane, tačno u ponoć,
pokliznem se na poslednjem stepeniku. Padala je kiša, bilo je
klizavo, a i taj stepenik nije bio čitav, sigurno nije ni sad...
- Taj beogradski željeznički kolodvor
mogao bi u arheološkom smislu prije svega biti zanimljiv za vas i
vaše kolege s fakulteta!
- Baš jeste star, đavo da ga nosi! A
inače je moja uža specijalnost u arheologiji Bliski ili, kako mi
kažemo, Prednji istok, stari Egipat konkretno... Nego da se vratim,
ako vas interesuje, na tu užasnu noć. Padnem, slomijem nogu, ležim
na betonu k'o klada, a nigde nikog. Ni taksija ni žive duše. Tek
posle ko zna koliko vremena, neka starija žena koja je tu slučajno
prolazila pomogne mi, zaustavi jedna kola hitne pomoći koja su tu,
zamislite, takođe slučajno prolazila...
Da skratim priču, onda
bolnica, i šta ti ja znam, sve one razne muke, pa onda sve u redu. A
zimus opet, iz čista mira, taman kad je sve prošlo, padnem ovde kod
mene, usred bela dana, niz ove stepenice koje me nisu iznenadile i po
ne znam kakvoj pomrčini. Iščašim kuk i onda sve odpočetka:
rehabilitacija, banja, trista čuda...
A sve vam to pričam jer neke
lepe stvari kojih sam bila željna, a koje su se tada događale na
TV, nisam mogla videti: ni seriju Nešto između, ni pre toga film,
pa onda, što mi ie takođe žao, nisam videla ni film o Ani
Pavlovoj... Ali možda je i bolje tako. Kad se setim tih dana s njom,
u njenoj trupi, strašno se uzbudim i dođe mi da zaplačem.
- Pričajte nam malo o tim danima kad
ste bili u trupi Ane Pavlove... Što je tu veliku balerinu i ženu
činilo toliko drukčijom od drugih?
- Pre svega, moram da kažem da sam
imala izvanrednu sreću jer me je partner Ane Pavlove, Lavrenti Novikov,
poznavao kao učenicu baletske škole u Moskvi. Kad su oni, negde
sredinom dvadesetih godina, gostovali u Beogradu, ja sam tada već
kao primabalerina beogradskog Narodnog pozorišta bila na gostovanju
u Buenos Airesu, u glasovitom teatru Colon.
- Znači, vi se s njom niste sreli
prije, u Moskvi, a ni poslije, u Beogradu?
- Ne, jer je Ana Pavlova, kad sam ja počela i počinjala, bila prvakinja lenjingradskog baleta, a
posle je otišla u svet i nikada se više nije vratila u Rusiju...
A mi smo se sastale u Parizu, ja se iz
Buenos Airesa nisam vratila u Beograd,
nego pravac Pariz. U međuvremenu sam dobila poruku od Novikova da
treba da se priključim trupi Ane Pavlove.
Dakle, ja sam zakucala na
vrata hotelske sobe, Ana ih je otvorila. Bila je srdačna i nasmejana kao da se sto godina znamo. Izrazita crnka, mislim na kosu,
ravno začešljana, bledog tena. Još dok me uvodila u apartman,
primetila je burmu na mojoj ruci... »Šta, ti si udata?«,
zaprepastila se i odmah upozorila: »Slušaj, Nina! Karijera balerine,
uspješna karijera, dabome, ne sme imati prepreke privatnog života.
Moraš se potpuno posvetiti umetnosti!«
Nina Kirsanova proguta dva puta
uzastopno onu nevidljivu »knedlu«, glas joj zadrhti, u njenom je
srpskom jeziku sve više ruskog, i to silno uzbuđenje ne može
sakriti nikakav osmijeh. Nastavlja:
- Objasnim joj da je moj muž operski
pevač (Boris Popov, bariton, umro 1946. — op. p.), da tu neće
biti nikakvih problema, jer među nama postoji dogovor da jedno
drugom, u umetničkom radu, ne smetamo.
A onda smo ubrzo krenuli na
turneju. Sve je to bilo užasno naporno, ali i očaravajuće. Ana
Pavlova me odmah pripremala da »uskočim« u neke njene najvažnije
role. Zato sam, pored dve-tri predstave dnevno, u različitim
gradovima, morala uveče, u hotelskim salama, da vežbam uloge za
sutrašnji nastup.
Ne bih ja sada da spominjem sve te gradove - obišli
smo Evropu, zatim Bliski pa Daleki istok, Australiju - ali publika nas
je svagde dočekivala ovacijama i nekim stvarno neverovatnim
oduševljenjem. Naravno, niti jedna predstava nije se mogla završiti
bez »umirućeg labuda« Ane Pavlove, jer gledaoci su bili spremni
satima da čekaju ne bi li videli to njeno čudo od baletske
umetnosti. A i ja sam, bogami, sve više postajala zvezda...
- Koliko je trupa Ane Pavlove imala
članova?
- Sada tačno ne bih znala, ali, kao da
je juče bilo, sećam se da smo jednog dana, u nekom gradu, uspeli da
utvrdimo, onako uzgred, u dokolici, da nas u trupi ima čak sa 18
različitih pasoša! To je više nego što se mnoge tzv.
internacionalne trupe raznog profila mogu pohvaliti do današnjeg
dana!
Kroz otvorena vrata jednosobnog
stančića u staroj dvorišnoj zgradi u ulici Sime Miloševića 52,
katkad nervozno prošeta graciozna i za nas potpuno nezainteresirana
siva maca Kisa, Kisinjka, kako je ponekad oslovi Nina Kirsanova.
- Kakva je Ana Pavlova bila kao čovjek?
Pre svega, divan drug i prijatelj. Moji najsrećniji dani, pune četiri
i po godine (od 1927. do 1931. op. p.) mogla sam da se uverim, iz
dana u dan, pa i na kraju, kad je umirala u Hagu, u njeno veliko srce
i odnos prema starim i siromašnim ljudima.
Mi smo, jedan deo njene trupe, kad se ona razbolela, otišli u Utrecht, gde smo davali
predstavu. To, u stvari, nije bila celovečernja baletska predstava
nego kolaž baletskih numera. Umorna, po povratku u hotel, zaspim
onako obučena. I da vas ne gnjavim nekim glupostima, jer u njih ne
verujem, u tom kratkom snu se pojavi, u vidu nekog zlokobnog simbola,
odlazak... Uto me trgne kucanje na vratima, da dođem na telefon,
zovu iz Haga: Da, Ana Pavlova je otišla...
Nema pitanja, pauza se podrazumijeva. I nastavak, dabome:
- To je bilo u januaru 1932, ali
sezona traje do juna, zar ne? Prema tome, bili smo obavezni do kraja
sezone, tim pre što nam je Ana Pavlova, dok je imala snage, rekla:
»Idite bez mene u Bruxelles, dajte tamo koncert za moje studente...« A na tom koncertu, nekoliko dana nakon njene smrti, bili su
belgijski kralj i kraljica. Kada je na red došao umirući labud, svi
su ustali i ko zna koliko dugo stajali u tišini.
- A onda ste se, pretpostavljam,
vratili u Beograd i tu se skrasili?
- Da, vratila se jesam, ali skrasila
nisam! Znate, mene je tadašnji upravnik Narodnog pozorišta, Milan
Predić, strašno nervirao. On je smatrao da su baletski igrači...
nužno zlo. Naravno, forsirao je glumce, a tada su glavni bili
Dobrica Milutinović, pa Raša Plaović. Jasno, Nušić je bio
najomiljeniji i najizvođeniji pisac, ali ne samo zato što je bio
Predićev zet... Nekako, imao je, brate, stila.
Odmah ću vam to
objasniti, ali opet moram da spomenem Anu Pavlovu. Pričali su mi
posle, a o tome su i novine naveliko pisale, kad je Ana Pavlova
prispela na beogradsku železničku stanicu, sjatila se masa sveta da
je dočeka, pozdravi i ukaže poštovanje. Ali zvanično je niko nije
sačekao, niti su joj iz pozorišta poslali kola.
A gospodin Predić
mirno je sedeo gore u pozorišnom salonu i bez ikakvog uzrujavanja
čekao. »Pa neka dođe ovde, nema potrebe da je zvanično
sačekujem!« bilo je jedino što je rekao. Međutim, kad sam jednom
gostovala u Sarajevu, Nušić, koji je tada bio upravnik sarajevskog
Narodnog pozorišta, sačekao me lično na peronu u crnom fraku i sa
cilindrom. To je to!
- Čitao sam negdje davno, između vas
i Predića bio je nekakav incident oko golemih razlika u plaći
između vas balerina, odnosno partnera, i glumaca.
- Ah, to vam je bio jedan strašan
okršaj. Najavim se i uđem kod njega u kancelariju da, kao šef
baleta, protestujem zbog malih plata u odnosu na glumce. Ansambl je
bio nezadovoljan, ljudi su tražili makar simboličnu povišicu. On
me sasluša, pa će: »Znate šta, gospođo, ako su vaše dame rešile
da dobiju neki dinar više, mogu malo da prošetaju pored hotela
Moskve ili Kasina...«
A meni jurne krv u lice - dohvatim mastionicu s njegovog stola i tresnem je o
pod. »Pa šta vi mislite, Prediću«, izderem se baš dobro, »ja ne
vodim javnu kuću nego balet!«, i zalupim vrata. Inače smo neku
malu povišicu tada ipak dobili... Možda sam i zbog takvog stava
prihvatala gotovo svaki poziv iz inostraristva. Svake godine odlazila
sam na mesec-dva u Beč, Pariz, Milano. A tri sezone sam, od 1935. do 1937, bila šef baleta u Monte Carlu.
- A kako ste došli u Beograd?
- Kratko i jasno: iz Poljske, gde sam
imala angažman, preko Dubrovnika, gde sam letovala, Zagreba, gde sam
u jesen 1923. na poziv profesora Konjovića (znamenitog kompozitora i
dirigenta, tadašnjeg upravnika HNK - op. p.) kao Kopelija otvorila
sezonu.
Zahvaljujući Margareti Froman (prije prvoga svjetskog rata
primabalerina velike opere u Moskvi, a potom i članica trupe
glasovitog S. Djagiljeva na turneji po Evropi - op. p.), zagrebačka
je publika uveliko posedovala rafinirani ukus što se baleta tiče...
A onda su me pozvali iz beogradskog Narodnog pozorišta, i tako je to
počelo, mada moram da kažem da je u svemu tome čudna sudbina
odigrala svoju ulogu: još u Moskvi, kad smo na kraju školske godine
davali završnu predstavu, ja sam zaigrala... srpsko kolo i
crnogorski oro!
Nakon što je 1946. demobilizirana kao
dobrovoljna medicinska sestra ortopedsko-hirurške klinike u Beogradu,
uslijedio je poziv Oskara Danona da ponovo dođe u Narodno pozorište
i osnuje školu baleta. Nina Kirsanova prima 22 učenika, među
kojima su Dušanka Sifnios, Milorad Mišković, Dušan Trninić, Žarko
Prebil. Sve prvaci beogradskog baleta.
- A kako ste se počeli baviti arheologijom?
- A kako ste se počeli baviti arheologijom?
- Eh, kako... jasno je da sam te brojne
turneje i gostovanja koristila da upoznam gradove, kulturu. Nema tog
muzeja, iole značajnijeg na ovoj kugli, u kojem nisam provela bar
jedno celo popodne. Stari me Egipat ipak najviše okupirao... Budući
da sam još bila u aktivnoj službi, studirala sam vanredno, i za pet i po godina diplomirala. Posle, kad
sam bila u penziji, magistrirala sam. Sada treba da doktoriram...
- Nešto između, kako je do toga
došlo?
- Jednog je dana zazvonio telefon,
javio se Srđan Karanović i zamolio me da dođe kod mene, da se
dogovorimo. Sutradan je stigao sa svojim asistentom, Ivom
Laurenčićem. Obojica fini, uglađeni momci. Kažu da im za film
treba jedna bakica, a da takvu među glumicama ne mogu da nađu.
A ja
se malo našalila s njima: Ima, ima bakica, kažem im, samo one kriju
godine... Pa i ja nisam bakica, opet se šalim s njima... Ali oni lepo,
reč po reč, ubede me da budem partnerica Mikija Manojlovića. Kažu
mi posle da je to dobro ispalo, to sa onim kartama i onom igrom.
Zašto se ta igra zove Jablan, ne znam, ali mi je žao, kao što sam
rekla na početku, što seriju nisam gledala.
Onda teško ustane, dobro se osloni na
štap, pa, onako stojeći, nastavi:
- A žao mi je najviše što zbog ovog svog kuka više ne mogu nikome da
pomognem. Do prošle sam godine odlazila ili u narodno ili u baletsku
školu Luj Davičo, da pokažem nešto, neku piruetu, ili kakvu drugu
finesu. A sad ne mogu...
Razgovarao: Slobodan Šterić (Studio, avgust 1984.)
