Bajaga uveliko završava "Jahače magle", Kerber priprema "Seobe", nova beogradska grupa Van Gogh snima devet pesama za album prvenac, a studijski su aktivne i sve tri rasplinute frakcije grupe U škripcu: Košava, Bang Bang i Delča.
"Londonska veza" magazina Rock, Saša Stojanović i Branislav Rašić svojoj impresivnoj listi muzičkih zvezda koje govore za jugoslovenske čitaoce dodaju i imena Roda Stjuarta, teen senzacije A-HA, kontroverzne Sigue Sigue Sputnik, pop zvezde Limahla, Bananaramu, Bronski Beat, a Vladimir Stakić stiže i na londonski oproštajni koncert dua Wham! (75 hiljada karata razgrabljeno u roku od sedam sati - bez kliktanja miševima!)
U istom broju, glavni i odgovorni urednik Rocka Petar Popović obezbedio je još jednu ekskluzivu: intervju sa Đorđem Balaševićem, čija je nova longplejka "Bezdan" već najprodavanija u domaćim prodavnicama ploča...
"Što se tiče poređenja sa velikim književnicima, svako vreme ima svoje načine izražavanja i nisam siguran koliko takve usporedbe mogu stajati. Na mene je Mika Antić izvršio veliki uticaj. Žao mi je što nikad nije pokušao da peva. Govorio mi je: Mrzim te što te svoje pesme možeš da otpevaš"
... "Bezdan" je sedma po redu i najbolja
ploča Đorđa Balaševića. Svojevremeno sam jedan posve drugačiji
lični sud oko njegovog debitantskog albuma pune dve godine
otplaćivao preko redovnog suda. Sada mi nije žao, jer mi na
gramofonu letuje ploča koja svojim zbirom, zvukom i poetikom
ispunjava sva obećanja i nadanja što ih je sobom anonimni Đole,
uvek nesvršeni školarac i uvek nedokazani fudbaler, izneo krajem
1977.
Tek ga ova ploča u svojoj ukupnosti svrstava u red malobrojnih
autora velikih dela ovog vremena i ovih prostora. Kvalitet ove ploče
nije u tome što se najzad uveravamo kako Balaševićeva (nikad
osporena) poezija zvuči u kontekstu prirodnog instrumentarija i što,
prvi put, odiše kao celina, več što on sjajno oživljava jedan
zaboravljeni žanr popularne muzike - protest.
Dostojanstveno, ironično,
jetko i slikovito iznosi pred naše savesti neke istine godine proste
1986. Uradivši to inspirativno i jasno, talentovano i ozbiljno, on
tera na razne zaključke, pa sam spreman da tvrdim kako je B-strana
ploče najsnažnija i najličnija celina naše diskografije za
puno godina unazad. Toliko istinita, toliko bolna, delo trenutka, ali i
večnosti, slika čoveka u sučeljavanju sa brojnim gorkim izazovima
vremena.
"Bezdan", uz to, pokreće i neka zajednička pitanja, neke
stvari koje se tiču svih nas, a takvih je dela, pogotovo ploča,
veoma malo. Saznanje određene sumnje je čest razlog za pesmu.
Upravo zato, pesnik u Balaševiću naložio je čarobnjaku reči da
rastereti svoj trezor najvrednijih stihova. U sudaru srca i čemera
dobili smo ostvarenje velikog moralnog, pa tek onda bilo kod drugog
bilansa.
Ima nešto prokleto u nama: neka bremza što nam dozvoljava
da najbolje i najistaknutije pesnike među nama spoznamo i zavolimo
dockan. Zavidimo im, izgleda, što su rekli ono što mi nikako da
artikulišemo i izustimo. Ali, oni zato i postoje. Međutim, nekad
uspemo da te prokletnike na vreme prigrlimo. Stoga je Balašević
srećan čovek. Puk ga je prepoznao, usvojio i sledi ga.
Ovoga puta vodi nas do svog Bezdana.
Mesta slutnji, a mesta tako aktuelnog. Bezdan je tačka gde prestaje
naše iskustvo i znanje. Tamo logika ne važi, sve postaje ili san
ili suludost. U Balaševićevoj varijanti (nepretpostavljivoj, razume
se), ima tamo jedna kula svetilja - zove se Ljubav.
Sve je pod ovom kapom nebeskom
raskrinkano, razobličeno, ogoljeno i bez čari neznanog. Zato je
lepo poći ka Bezdanu. Možda jedina mogućnost. Ta sredokraća
spokoja i izazova, beleg iza kojeg stoji pouzdano još samo velika
Tajna. Eno tamo Balaševića. Valja mu i biti, ko bi drugi? Velika
ploča je ona koja vas muči. Koja ne dozvoljava da ste spokojni i
rasterećeni. Dok je objašnjavate, osećate kako postajete sami, mali
i prepoznati. Tražeći odgovore na veliku ploču inventarišete sebe.
Ostajete bez svojih tajni. Posle ništa nije isto. Tu je osnovna čar.
Znam da je "Bezdan" rock'n'roll ploča
u svoj svojoj neverovatnosti, iako Balašević ni najmanje ne ostavlja
utisak originalnog rockera. Poslušajte je pažljivo, pa ako nisam
u pravu, svima ponaosob stojim na raspolaganju za izvinjenje.
Još nešto. Na prvom omotu svoje biografije Đole nas je gledao iz nekog maturskog rama. Direktno.
Kasnije je bio tužni pajac. Jednom čak i nasmejani vlasnik
sombrera. Na prošloj ploči krio se jedan majmun što ništa ne vidi,
ne čuje i ne zna da izusti. Sa omota "Bezdana" uopšte nas ne gleda.
Okrenuo je leđa i posmatra vodu što prolazi. Zna, kvarnjak, da će i
ta voda oteći. Samo nebo i zemlja ostaju.
- U muziku si ušao kao pesnik. Šta si
od toga zadržao do danas? Koje tehnike i koje tajne?
- Vidiš, ja ne radim uobičajeno već
naopako. Za razliku od ostalih koji rade svoje stvari,
svoje tekstove, ja prvo pravim muziku. I onda mi nastane neka ideja,
tema koje se kasnije teško mogu odreći. Ta prva asocijacija je
najjača. Inače ne bih mogao da uporedim ove pesme sa onima koje stoje
bez muzike, a koje i sada, ponekad, pišem.
Ako govorimo o mom
pristupu, onda se verovatno radi o nekom ritmu, nekom talentu i nekoj
sposobnosti da se naše nepraktične reči iskoriste. Ti putevi
slivanja i načini nastanka pesme su i meni nedokučivi. Znam da
danima nešto pevuckam, mumlam, artikulišem svaku petu reč i onda se
odjednom cela pesma desi iz komada. Iskreno, nekad se iznenadim
kada čujem krajnji oblik, koliko je sve dobro; da li je moguće da
sam je baš ja napisao?
- Da možeš, da li bi neke pesme
prepravljao. Da li si nezadovoljan nekim rečima ili rimama?
- Imam utisak da novu ploču ne bih
dirao. Prošlo je mesec dana i čini mi se da tu sve dobro stoji. A
stare stvari bih prepravljao. Recimo, nikad nisam mogao da svarim "Ilonu". Ona je odlično prolazila na koncertima, ali meni lično nikad
nije legla, to sam znao čim sam je napisao, ima stvari koje ne
zvuče kao celina, ne osećam se dobro, ima reči i strofa koje tu
nisu dobre.
Publika, koja sluša mnogo loših tekstova, to ponekad ne
primećuje. Što me i čudi, jer moja publika na to veoma obraća
pažnju, do toga drži. Neke pesme bih sada drugačije napisao, recimo "Pa, dobro, gde si ti", koja je isforsirana i pravljena sa idejom
da bude hit, a nikad to nije bila. To nije bila voda u kojoj
najbolje plivam.
- Kada smo kod toga, imaš li mehanizam
koji unapred identifikuje hitove? Ili, da li ti je to važno uopšte?
Dve stvari znam: publiku ne možeš
isfolirati i jaka se pesma mora izboriti. Dokaz je moja
prošla ploča. Prvo su se vrtele pesme do kojih meni nije stalo - "Al' se nekad dobro jelo" i "Baby Blue", a "Slovenska" je otkrivena tek kasnije. Danas tu ploču pamte samo zbog "Slovenske", jer je to prava pesma. Raduje me što mi pesme do kojih držim imaju
dugačak put, ali i dug vek trajanja. Još nešto, moje pesme ne
eksplodiraju, već se otkrivaju na komade, da bi se na kraju sasvim
razotkrile.
- Kako ti pada status čoveka "van šeme domaćeg šou-biznisa"?
- Vrlo dobro se zna šta se mora
uraditi kada se snimi ploča. U tome ima puno stvari koje me ne
raduju, pa ja zato pokušavam da ostanem izvan. Ima i puno stvari
koje, hteo ili ne, moraš učiniti. Ovoga puta sam rešio da sve svedem na minimum... Dosta sam se obeshrabrio sa štampom. Ne u smislu
nekog zlonamernog pisanja, već zbog toga što i tu ima dosta
netalentovanog sveta.
Neke moje izjave date radi objašnjavanja
stvari van šablonskih, u nastojanju da razbijem sliku o lažnoj boemiji, i onih naslova u stilu "Panonski mornar", "Pesnik ravnice" i "On se vraća svojim salašima" potpuno su krivo interpretirane. Pri
tome nikom nije palo na pamet da ja nisam dete sa sela, rođen sam u
gradu, nikad nisam duže od dan-dva bio na selu.
Imam
druge korene i navike, verovatno posedujem i neke ravničarske instinkte... Onda, to što se pojavim u nekim važnim TV
emisijama i odzevam play-back u surovoj scenografiji i posle
pođem kući i gledam spotove Bouvija, Gebrijela i drugih - posebna
je priča.
Kao čovek koji sebi daje kompliment da je u neku ruku kolega spomenutih, onda sam dotučen. Pojavljujem se nasred ulice, pevam baladu, a oko mene deca i žene sa mrežama kupusa...
Zato sve to izbegavam, a nastojim da mi koncerti budu dobri i
neuobičajeni. Bez obzira što i tamo ima onih što kvare, ipak sam ja tu glavni i odgovorni i niko
mi drugi ne može sve upropastiti kao na televiziji ili štampi.
- Kako objašnjavaš činjenicu da
pored tolike migracije seoskog življa u gradove, ti, urbani tip, najbolje opevaš seoski ambijent?
- Pa, ja sam vešt posmatrač. Ne bih
hteo da se hvalim, ali kao i svi tipovi koji dobro obavljaju svoj
posao, tako i ja imam dara da napravim da sve izgleda lako i jednostavno. U taj posao posmatranja ulazim sa puno
srca, pišem o onome u šta verujem, dopuštam da me inspiracija
nosi, ne štedim se. Imam sreću, takođe, da poznajem puno ljudi
sa korenima iz sela, pa onda ovaj moj usporeni ritam mogu da
prilagođavam njihovom i crpim saznanja.
Dalje, verovatno su ti moji Balaševići od Čovekolikog naovamo imali te situacije, pa je meni
samo ostalo da ih sve opevam. Posle "Snaše sa salaša", i
drugi su hteli to da rade, pa im nije išlo. Na silu se teško nešto
može. Meni se pesme dešavaju na najčudnije načine. Kada završim
ploču, totalno sam prazan i bojim se: kako ću ubuduće moći? A
mogu, to se dešava pod raznim okolnostima, verovatno ima veze i sa
snoviđenjem.
Recimo, "Slovenska" je bila prva koju sam
zamislio, a poslednja koju sam uspeo da snimim za prošlu ploču.
Osećao sam je, ali mi je nešto stalno govorilo: ne danas! I na dan
kada se završavalo snimanje ležao sam i odjednom sam imao prvu
strofu, u autu između kuće i studija, kod Stare Pazove, imao sam
drugu strofu, a u studio ušao i ispevao celu pesmu. Prave se pesme
dese, izlete, nema planiranja...
"Pevca" sam drugačije
zamišljao: "Što sam imao petla, ispred mene budućnost svetla". Putovao sam kod oca u Peštu i u kolima mi se to stalno vrzmalo.
Ništa ne beležim, ako je dobro ne zaboravim. Takvo je moje pravilo.
Sve vreme su mi išle neke stvari kroz glavu i kad sam došao kući, uzmem gitaru. Odmah sam pevao kompletnu verziju. To je dobroćudna
pesma o delikatnoj temi, o neopevanom organu...
Ima još nešto,
pesme nikada nisam štrojio, gledao sam da ne budu uvredljive. Ako
posumnjam, ostavljam, možda, za koncerte.
- Koliko imaš ostavljenih pesama?
- Nekoliko. Znaš, živim u Novom Sadu i
od mnogih sam stvari operisan, imam raznih dodataka i primesa u krvi.
Mene neki velikosrpski momenat ne može da dirne. Imao sam kuma u
Valjevu koji je bio kao sa krajputaša. Sav u tom folkloru, šljive,
trave, nošnje. Njemu sam napisao pesmu "Srbija na istoku"
koristeći naslov knjige Svetozara Markovića. Međutim, ta je
pesma previše jaka, u njoj se spominju očenaši, krajputaši, i baš
zato je nisam snimio, da se ne bi pogrešno analizirala i druge
dovodila u sumnju.
- Ipak, neke pesme su ti pažijivo
analizirane?
- Čujem da se digla frka oko "Hondurasa" i onda kažu, šta on to piše, zašto se time bavi kada
se nikad nije interesovao za politiku? Ja sam, recimo, uz "Pevca",
pre pet godina imao pesmu "Za treću smenu" na koju sam veoma
ponosan, jer je meni mnogo značila. Tada se trebalo odlučiti pa
pevati: "Večeras treća smena vraća tuđi dug, naspi još jednu za
večite krivce, proletere..."
Onda, jedna o mojoj generaciji, o
čoveku koji je školovan da bude rukovodilac. Ljudi su me pitali ko
je taj Bane? A ja sam pevao o opasnosti "hiljadu Baneta" koji
se danas dobro uklapaju, umesto da
osveže, promene. "Blues mutne vode" je basna koja je imala
svoje primese... Međutim, neke pesme su proklete, osuđene na
zaborav i žao mi je što se prvo zapazi "Al' se nekad dobro jelo".
- Pa i to je, na izvestan način,
sociološka pesma?
- Čak je i na nju bilo primedbi. Vadio
sam se da je bila greška u štampariji, da je originalni naziv „Al'
se i nekad dobro jelo".
- Da li ti je katkad žao što ti je
darodavac dao toliko dara za tekst, a nauštrb muzičkog talenta? Čuo
sam jednog muzičara što kaže: Greo'ta, Balašević ima samo dve
matrice, a toliko dobrih tekstova?
- Da, imao sam velikih komplimenata i
doživeo brojna poređenja. Mnoga, razumljivo, smatram neumesnim,
ali sam se osećao jako važan kada mi neko spomene, recimo,
Dilana. A i on muzički ne stoji baš najbolje, ako ja imam prava da
to primetim. Međutim, svi koji bolje stoje sa muzikom kreću u jazz. To je zlo. Ja nemam tih opasnosti. Kasno sam startovao, pa neću uspeti da toliko iskomplikujem.
Kod mene se zaista sve vrti oko nekoliko akorda, koje ljudi oko mene
nastoje da oplemene.
- Tvoj novi, uistinu stari, "oplemenjivač" je Aleksandar Dujin. Slušajući novu ploču, imam
utisak da te dobro muzički tumači.
- Mi smo privatno dobro. Ja sam dosta vremena provodio sa bivšim saradnicima, ali nikada
nismo uspeli da ostvarimo isti fazon. Ovoga puta smo se našli
Duja, Đorde Petrović i ja, tri strašno tolerantna tipa. A to je
sjajno za atmosferu.
- Ovu ploču si brzo snimio?
- Da, za samo osam dana rada.
- Kod nas se sada ploča snima
mesecima, u svetu se prešlo na sezone. Znaš li to?
- Znam. Prethodne ploče sam dugo radio
jer sam imao privilegiju da budem miljenik PGP RTB. Imao sam studio
kad sam hteo. Sada sam odlučio da snimam za nekog drugog i kao
beskućnik morao sam da racionalizujem. Sat je 8000 novih dinara i zato smo sve prethodno pripremili... Sećam se dana kada sam snimao
po jednu strofu, pa mrzovoljan odustajao. Ovde smo bili u stisci.
- Da li bi bio spreman da zbog zvučnog
utiska provodiš dugo vremena u studiju, ili ti je važnija atmosfera?
- Poznato je da sebe ne uzimam kao
pevača, da uvek pevam drugačije, a i da je uvek iza mene
stajala neka zvučna geometrija. Nigde nije bilo da se nanjuši ljudski faktor. Recimo, prethodne dve ploče snimao sam kad i Bajaga
i mene je oduševljavala ta atmosfera oko njega u studiju. Oni su
delovali kao ekipa, kao društvo kojeg se sve to tiče, dok sam ja
uvek bio sam kao kurjak.
Vremenom sam počeo da verujem kako nisam u
stanju da stvorim atmosferu. Išao sam linijom manjeg otpora: znao
sam da nisam u stanju da menjam i pristajao na svake matrice, verujući da ću pevanjem doneti štimung kojeg sam zamislio, ali
nije išlo. Sada, opet, znam da će ubuduće moje pesme zvučati na
pločama onako kako sam ih zamislio - možda ne dobro, ali će imati osnovnu atmosferu.
- Kako trpiš sve te komplimente koji ti
se upućuju?
- Trezveno. Sve stvari kroz koje sada
prolazi Plavi orkestar ili druge aktuelne grupe, danas posmatram sa
distance i sećam se mojih, naših situacija. Nama su popustile sve
kontrole. Čak poveruješ da si najpametniji na svetu. Onda se
zaluta, izgubi svaki trag. Bude sve i sve prođe. Ostaneš sam. Imaš
te brojeve, tiraže, slike, par isečaka iz štampe do kojih ti je
stalo i nastojiš da održiš neki svoj kontinuitet. Ne po pitanju
uspeha već rada...
Imam sreću da imam publiku koja me razume.
Nastojim i osećam obavezu da je ne razočaram. Dobijao sam
najrazličitije komplimente koje ne uzimam baš ozbiljno, pre kao
znake prijateljstva.
- Sećam se kad ti je neko rekao da si
naš Mekartni. Zvuči suludo, ali on je imao sreću da njegov talenat
gaji izuzetan Džordž Martin. On je znao ono što Pol nije umeo.
Takvog Martina ti nisi imao.
- Jedino mogu reći da su mnoge moje
pesme zauvek upropašćene. To je činjenica. Ali, što Elton reče, "I'm Still Standing". Ako ne smislim bolje, nadam se da ću
prearanžirati i ponovo snimiti neke stare stvari, tako će pesme
samo dobiti. Publika će to razumeti.
Gledaj, ja sam u sve ovo bio
gurnut, nisam znao šta se dešava. Nisam bio spreman na sve što
se zbilo, kao ni mnogi što idu iza mene. Čist amater koji je
prošao! Da sam na početku sreo sadašnjeg Duju, sadašnjeg iskustva i
sadašnjih kvalifikacija, sve bi daleko bolje zvučalo.
Kod nas je
sve od početka do kraja na istom nivou sa samo dve kombinacije. Da
budeš ponosan i siromašan, ili da završiš kao Pera Čelik, na
novinskim stranama koje nisu namenjene estradi. Ja zato moram biti
zadovoljan onim što sam ostvario, jer sam dejstvovao u blesavim
okolnostima.
- Jedna profesorka književnosti
nedavno te je uporediia sa Brankom Radičevićem i Crnjanskim...
- Poređenja.. Na tu temu sam više puta
razgovarao sa Arsenom. On kaže: "Propašćeš jer si uspeo. Kantautori ne smeju da uspeju, da imaju toliku publiku. Ja sam imao
sve što i ti, ali nikada toliku masu." Znam
da sam uspeo da postanem narodni, ne narodnjački. Imam pristup koji
me održava prilično normalnim, ne mogu u celoj mašineriji da
ostanem potpuno netaknut, ali mi prija saznanje da me prihvataju...
Mene brine što, evo, osam godina nemam konkurencije. Ne bih želeo
da se tim hvalim, već da istaknem kao minus. Ako gledamo poslednjih nekoliko godina, autori važnih tekstova su Bora, koji je
razmenio četvrtu banku, Džoni, koji nije tu, Bregović, koji ima
svoje periode rada - znači, sve sami stari momci.
Nikako da se pokaže
jedan dvadesetogodišnjak koji će pevati u fazonu svoje generacije. Zato je pojava Bajage uticala pozitivno na sve nas da se
motivišemo. Ne po pitanju preotimanja tiraža, publike, nego
kriterijuma. Da vidiš da nema opuštanja, da se moraš boriti i
izboriti za nešto na šta jednog dana možeš biti ponosan...
Što
se tiče poređenja sa velikim književnicima... svako vreme ima
svoje načine izražavanja i nisam siguran koliko takve usporedbe mogu
stajati... Na mene je Mika Antić izvršio veliki uticaj. Žao mi je
što nikad nije pokušao da peva. Govorio mi je: "Mrzim te što te svoje pesme možeš da otpevaš".
A pesme su nam bile slične, čak su i neki govorili da mi on piše pesme, što je bio ogroman kompliment.
Mika je uvek prvi koga pominjem kada se povede razgovor o nekim poređenjima iz mojih geografskih prostora.
- Bajaga, opet, misli da si ti naš
Dilan. Da li bi voleo da ostariš kao on, da te prate sjajni muzičari, a da pevaš pesme koje nikoga sada ne dotiču?
- Meni je najdraže što mogu da odem
u Zagreb, kao što sam prošle zime otišao, i na dva rasprodata
koncerta u velikoj hali izvedem ekipu bez zvezda. Niko nije gledao
gde su mi prethodni muzičari, već su svi slušali pesme. Znači da
je najvažnije šta se to svira. To je najbolja kombinacija: pesme, a
ne ljudi. Dilana sada prate šmekeri (Tom Peti i grupa
Heartbreakers - op.a.), ali...
Ja kad pravim album, uvek mislim da nema
stvari koje se mogu prikopčati "Dunji mojoj", "Vasi Ladačkom"
i onda, na prošloj, "Slovenska", a verujem da će nešto i sa
ove ostati. Meni je glavni zadatak da napravim pesmu koja će ostati.
Sada otkrivam novu publiku na svojim
koncertima. Među njima je puno sedamnaestogodišnjaka. Za mene je
strašan kompliment kada počnu da pevaju "Moja prva ljubav", jer
znam da je ta pesma nastala kada su oni imali 7-8 godina. Doduše,
granica prvih zaljubljivanja se pomera naniže...
- Priznajem. Malo sam potcenjen, a možda
i pogrešno predstavljen. Više sam u prošlosti bio u društvu
Novih fosila i Zlatka Pejakovića, nego Čorbe ili
Dugmeta, gde smatram da mi je prirodnije društvo.
Žacnulo me je i
zabolelo što nisam pozvan u YU Rock Misiju, jer verujem da sam
mogao, ne kao neki pevač, već kao tekstopisac, da napišem bar
strofu...
Nesvrstan sam po pitanju žanra i zato imam problema. Zabavnjaci me ne smatraju za svog, jer ne prihvatam neke njihove šablone, rockeri takođe. Narodnjak nisam, te sam prinuđen da lebdim u nekom svom prostoru i zbog toga dolazi da mi se tu i tamo nešto uskrati.
Razgovarao: Petar Popović (Rock, avgust 1986.)
Kraj prvog dela intervjua - drugi deo je OVDE
Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)