Balašević o svojim kolegama '86: Bora ima energiju i bunt, Džoni je hermetičan u svojim metaforama...

Prvi deo intervjua (koji je Balašević dao Petru Popoviću avgusta 1986. godine) završen je rečima:

"Nesvrstan sam po pitanju žanra i zato imam problema. Zabavnjaci me ne smatraju za svog, jer ne prihvatam neke njihove šablone, rockeri takođe.

Narodnjak nisam, te sam prinuđen da lebdim u nekom svom prostoru i zbog toga dolazi da mi se tu i tamo nešto uskrati."

Ovo je drugi deo intervjua, u nastavku Balašević priča o koncertima, objašnjava svoju netrpeljivost prema narodnjacima, ukratko se osvrće na sve pesme sa novog albuma  "Bezdan" i odgovara na pitanje kako sebe zamišlja u starosti... Možda tridesetak godina kasnije?

"Bora ima energiju i bunt koji mu dobro stoji, ali koji ja ne bih mogao da koristim. Džoni je hermetičan u svojim metaforama, suviše je zakulisan, ali jak. Kod Bijelog dugmeta najlepše pesme je napisao Duško Trifunović, mada Goran ima svoje karakteristične slike, tu svoju poeziju koja ide uz bend"

- Na koncertima imaš jedan brusovski odnos...

- Oduvek sam se zgražavao odnosom pevača prema publici. Kako znam da kod mene ne dolaze zbog muzike, morao sam da se snalazim. Aktuelna događanja me vuku, pa ja taj kontakt sa publikom preko priče, na moje iznenađenje, ostvarujem i u malim i u velikim dvoranama.

- Na jednom koncertu sam poverovao da bi mogao sve da izvedeš, a da uopšte i ne pevaš. Niko to ne bi ni primetio.

- Pa... mi ovako računamo. Optimalni koncert traje sat i četrdeset pet minuta, znači 20 pesama. Dešavalo se da su mi rekli kako smo izveli samo devet pesama za dva i po sata. Tu sam ja svašta pričao, lupao. E, sada, da li bi mogao koncert bez pesme, ne znam, ali da bih mogao da pokušam neku monodramu... Možda publika to od mene očekuje.

- Stoji da se vremenom približavaš osetljivijim temama.

- Nikada nisam želeo da budim niske pobude, da sebe stavljam u poziciju glasa naroda. Mene zanima kako ću jednog dana da gledam svojoj deci u oči. E, da me oni ne bi pitali zašto sam celog života pevao o kućicama u cveću, žabama i pticama, a nisam imao muda da pevam o rudarima, trećoj smeni, opštem odlasku u Honduras, lomljenju bagremova.

U toj dilemi sam uvek bio i sada sam: da li da gledam svoja posla, ili da pišem pesme onako kako mi dolaze. Nisam hteo hitove za leto, već nešto za svoju dušu. I kada sam na kraju preslušao "Bezdan", video sam da nečega tu ima. Nisam lud da to ne vidim i osetim.

- Zanima me kako si stigao do "Bezdana"?

- Bez plana. Kada sam završio, nisam hteo ništa da menjam. Na "Ne lomite mi bagrenje" mogao sam da napišem "Prodavala je kestenje", ali bi me celog života proganjalo da sam menjao ono što mi je bilo na duši. Ja sam ove stvari pisao iz istog ubeđenja iz kojeg sam pisao i "Računajte na nas". Zbog te pesme su mi govorili: Lako je tebi, napisao si "Računajte na nas". Kome podilaziš? Ti možeš sve... 

A ja živim taj gorak estradni život, plaćam svoje socijalno i penziono osiguranje, oduzimaju mi porez, niko mi ne gleda kroz prste, stan sam nasledio od dede, jer nema varijanti da se to zaradi od ploča... "Računajte na nas" je izazvala tihi revolt, vremenom je pesma i postala parola...

Pesme pišem iz situacija. Tako je nastala "Moja prva Ijubav", "Oprosti mi, Katrin", na ploči "Pub" pevao sam "Na pola puta" jer sam se osećao na pola životnog puta. Sada je normalno da živim u vreme kada hleb u dva dana tri puta poskupi i dva puta pojeftini i kada mi uzmu 48 posto na ime poreza. To mora da se odrazi u mojim pesmama. Nisam bundžija i neki konfliktan tip, ali je to odraz situacije kod nas i, što šmekeri kažu, "šire".

- Kako se osećaš kad sretneš junaka iz svoje pesme?

- Ne želim nikog da uvredim, još manje razočaram. Dešava mi se da kažu kako su upoznali Vasu Ladačkog, a ja bih da priznam da sam ga izmislio. U Sremskoj Kamenici postoji tip koji se zove Boža Pub, koji je kartaroš, pa mu se kasnije dodaju oni atributi iz pesme. Svaka moja pesma je dobar scenario za priču. Ako čuješ početak, zanima te kraj, ako čuješ kraj - interesuje te ono u međuvremenu. Imam sreću što ne moram da jurim refrene...

- A da li bi menjao pesme kad vidiš šta se sa ljudima iz njih desilo?

- Ne... Uglavnom, pesme su se više dokazale nego ljudi. Oni su sami sebe demantovali. Neke pesme su ostale kao svete zapovesti, lepo je kada se određene životne situacije objašnjavaju starim stihovima.

- Veruješ li da pesmom bilo šta možeš promeniti?

- Pesma traje samo dok se ne otpeva. Ponekad mi se dešavalo da se stvori strašna atmosfera, nastane strašna snaga, verovao sam da tada možemo sve... ali ne, pesme mogu samo da zaintrigiraju. Da budu dobar dekor. Same za sebe ne mogu imati snagu da nešto menjaju.

- Generalno, kako bi ti okarakterisao ploču "Bezdan"?

- Ovo je ploča zvana mirna savest. Ako mi iko postavi ozbiljna pitanja, ja je mirno mogu braniti. Na njoj nema beznačajnih pesama, onih što su tu da popune broj. Ovde se govori. Ovo, na kraju, nije vesela priča.

- Možemo li ukratko o svakoj pesmi? Prva je "Honduras"?

- "Honduras" je čista slučajnost. Dilema je bila Honduras ili Kaunas. Kaunas je malo teži pojam, jer se radi o Rusima. Nisam verovao da zbog toga štosa može biti raznoraznih priča.

- "Virovitica" je zanimljiva, jer se peva o suprotnostima dva velika politička bloka. Ipak, iz svega ističe da tebe najviše u svemu tome brine problem "neslobode" u tom odnosu.

- Mene to, zapravo, najviše i plaši. Bojim se da se neki ludaci ne preigraju u svojoj igri i upropaste nam ovo malo sveta kojeg imamo. To nije pesma protiv ikog, to je pesma o nama i za nas, o našim blagodetima koje često ne vidimo. Ovo je "Ostajte ovdje" moga stvaralaštva.

- Dolazimo do "Januara". To je druga pesma u tvom opusu protiv januara. Čudno?

- Mene uvek hvata tuga od novih godina. Uvek žalim za prošlim godinama, bez obzira na žetve ili prihode od turizma. Valjda je to pouzdan dokaz da starim. Smeta mi što vreme prolazi, pa prolazi. Onda počinješ da gledaš tužnim očima.

- "Nema više Neoplanta". Za čim tu, zapravo, žališ?

- Ne žalim za muzičarima, već za drugovima. Žalim što smo izgubili onu dozu drugarstva koja nam se nekada činila tako značajnom. Oni su prihvatili jedan, a ja drugi red. To je žal za stvarima koje su postojale i koje su nestale...

Ja se nisam puno promenio. Ne pevam za Novu godinu, ne idem na letnje revije. Nisam postao faca koja ostavlja drugove. Dođeš u četrdesete i onda se pitaš: je li ovo vreme da prestaneš? Ja nemam tu dilemu, ali neko je ima. Onda drugi upadnu u publicitet, a ti pođeš drugim putem. Na takvoj raskrsnici smo se razišli. Velika je čarolija sve raditi u svoje vreme. Zato malo za čim žalim. Svoje sam bonuse potrošio ali... ostajem u igri.

- Naslovna pesma? Bezdan kao šta, kakva kota?

- Priznajem da sam pokušavao da nađem neku drugu reč, ali je sve bilo beznadežno. Tu pevam o novoj situaciji. U "Dunji" ona se udala, Vasa Ladački je oženio onu drugu koju nije voleo, onaj je doveka voleo protinu kćer. Sada sumnja: da me više ne voliš?

U pesmama svi volimo da smo mangupi, mi ostavljamo. U ovim mojim godinama ljubav drugačije doživIjavamo i primamo. Nema recki na revolveru, sada ti trebaju saputnici, oslonci. "Bezdan" mi je zato vrlo draga pesma jer nosi čar novog iskustva.

- U pesmi "Stari orkestar" priličan si pesimista. Nije valjda da veruješ kako tvoja generacija nema snage?

- Gledam ta lica koja se pojavljuju na televiziji. Revija - stari dom! "Dinastija", "Krstarenje", sve neki starci, nigde nove, mlade njuške. Ja imam, recimo, trideset tri i dosta sam iskusan. Ne vidim zašto ne bi moj vršnjak, ekonomista, mogao da se prihvati ozbiljnog posla, nego to moraju da rade sedamdesetogodišnjaci. Zar oni ne bi mogli da gaje i paze unuke. To je vrlo odgovoran posao, a oni ga drugi propuštaju.

Svuda su, uzmi samo sport kao primer, važne smene generacija. Oni koji to nisu uradili na vreme, osuđeni su na borbu za opstanak. Ljudima se prekasno daju prve šanse. Granica davanja šansi mladima stalno se pomera u negativnom smislu. Kako da zamislimo nekog od devetnaest godina da radi nešto značajno? Sebe smatram srednjom generacijom, a moja se generacija kod nas svuda gleda kao mlada, koja tek treba da dobije šansu. Bojim se da će prestariti od čekanja.

- "Narodnjaci" su zanimljivo gledanje na stvari. Čega se ti bojiš?

- Zastrašuju me. To je nešto sasvim novo. Ne plašim se autentičnih ljudi kao što je Obren Pjevović. Plašim se ovih novih, hibridne klase. Bojim se publike koja ih svuda čini moćnim. Nisam ja ni Mojsije ni Dositej, ali smatram da svuda mora biti malo stila i šmeka. Mnogi dobri muzičari su se asimilirali u toj poplavi.

Tolerantan sam, ali u svemu vidim jednu negativnost. Nazadujemo u opasnom smislu. Idemo u primitivno, što naš folklor ne zaslužuje, idemo u ono što nema veze sa narodnim. To je zvuk opšteg očaja i to je prevagnulo.

- U zaključnoj pesmi "Slow Motion" ima dosta rezimea vrlo lične prirode. Zašto? Zvuči kao svođenje dugih računa.

- Ja moram dalje, ali u tom životnom ritmu. Ja sam tip koji ipak sam sa sobom provodi najviše vremena. Svestan sam da je sve manje ljudi koji su spremni da se žrtvuju. Sve je manje doslednih. Držim do životnog fer-pleja. Jasno mi je da su stigla vremena kada se treba boriti za opstanak, ali verujem da treba zadržati malo dostojanstva...

- Da li si bio svestan u šta se upuštaš kada si napravio "Ne lomite mi bagrenje"?

- Odavno sam želeo da pevam o Kosovu. Međutim, vrlo nerado pevam o stvarima koje ne poznajem, a očigledno je da i ne želim da upoznam i prihvatim sve te ružne stvari koje se još dešavaju. Gledao sam neke emisije i kao neutralnog posmatrača to me je veoma pogodilo. Živim jako daleko i napisao sam tu pesmu bez namera.

Želeo sam pesmu koja bi u meni popravila raspoloženje... U vojsci sam imao prijatelja sa Kosova. Želeo sam da napišem pesmu o mom drugu Bektešiju. Želeo sam da ga negde vidim, da vidim šta je radio i kako se držao. Iz sela je Lauša i zanimala me je njegova sudbina.

Nisam hteo pesmu koja iritira. Ona je ozbiljna, ali ljubavna, govori o značajnim stvarima i meni je vrlo draga. Ona ima svoju težinu. Takva pesma morala je kad-tad da se napiše i drago mi je što sam je baš ja napisao prvi... 

- U jednom momentu pretiš.

- Stvarno je prekardašilo. Ja ne znam politiku, jedino mogu kao i svi Jugosloveni u krajnjem dometu da budem fudbalski selektor, ali je očigledno da tamo ima nečeg zlog. U mojoj pesmi želim da se tamo nešto prelomi, pukne, da se reši. Da prestanemo slušati kako se sve stabilizuje, a dva dana kasnije ponovo - ovi se spremaju da dođu, oni se sele, a oni svašta rade svojim komšijama.

- Neko ti može zameriti da si daleko i da ti je lako da pevaš kada te sve ne dotiče.

- Znam da bi neko bliži i upućeniji to, verovatno, bolje napisao, ali sam ja uzeo slobodu da kažem kako to doživljavam i šta me zabrinjava. Nadam se da to ne brine samo mene.

- Prvi si pevao o trećoj smeni, pevcu, Kosovu. Šta se novo prvo može u budućnosti očekivati?

- Moj je problem što nisam uspeo ništa da prećutim. Mene je život naterao na pesmu. Meni su javno rekli: "Ne vodi se politika gitarom", a poznati satiričar me uzeo u zaštitu odgovorom "Ne vodi se politika ni guslama". Ja od gimnazijskih dana pevam i pišem što se ne pretpostavlja. I dalje imam nekih zamisli, videću.

- Kako bi sebe želeo da uvrstiš u muzičku podelu?

- Vidiš, kada se Dilan pojavi negde, bilo na ostrvu Vajt ili Live Aid-u, niko ne dovodi u sumnju da je njemu tu mesto. Volim Dugme, Čorbu, Bajagu, ali očigledno da nisam u stanju da radim isto što i oni. Ja sam samo deo tog društva.

- Odobravaš li to što neke tvoje kolege menjaju žanrove i ideale?

- Nema opravdanja što najbolji avangardni i underground gitaristi sada sviraju narodnjake. Neke stvari ipak nisu za prodaju. Ja sam mogao da pišem svašta, pod drugim imenom, da niko ne zna. Nisam. Jer bih posle morao sebi da odgovaram na neka teška pitanja.

- Kako sebe zamišljaš kada ostariš?

- Starim sa svojim pesmama. Brel je to okončao dostojanstveno, Koen ima stila. Kao što sam pevao o prvoj ljubavi, o pola pređenog puta, nadam se da ću umeti i o starosti. Verujem da nisam baš sve rekao.

- Imaš li predstavu kako bi voleo da ostaneš upamćen?

- Voleo bih da moji praunuci imaju prilike da vide na videu koncerte iz Zagreba, Skoplja ili Sarajeva, situaciju kada svi pevaju pesmu o Vasi Ladačkom. Verujem da ne bi imali ništa protiv takvog pradede.

- Grize li te savest?

- Ja se ponekad pitam koliko je fer da sa nekoliko pesama zaradim toliko para, ali se onda postavim u odnosu na ostale koji se penju na binu a zarađuju daleko više, pa uvidim da je to beznačajni deo od prihoda beznačajnog narodnjaka. Savest mi je čista, jer znam da svoju publiku nisam prevario.

- Da li si nekada verovao da se od pesama može živeti?

- Dugo mi to nije padalo na pamet, čak ni kada sam snimio prve ploče. U početku sam za Radio Novi Sad pravio prepeve Stivija Vondera i italijanske kancone i zarađivao neke simbolične cifre. Pri tom nisam mislio da mi to jednog dana može biti profesija... Vidiš, od gitare sam lepo proživeo.

- Kakav je tvoj odnos prema vodećim kolegama?

- Bajaga mi je najbliži zbog slenga koji koristi, a to je jezik njegove generacije. Bora ima energiju i bunt koji mu dobro stoji, ali koji ja ne bih mogao da koristim. Džoni je hermetičan u svojim metaforama, suviše je zakulisan, ali jak. Kod Bijelog dugmeta najlepše pesme je napisao Duško Trifunović, mada Goran ima svoje karakteristične slike, tu svoju poeziju koja ide uz bend. Raduje me što niko od nas nije izneverio svoje pesme.

- Imaš li nekih ličnih neuspeha? 

- Pa, nisam bio nikad prvi u "Hitu meseca", dobro sam stajao na špici, odavno nisam imao hit na programu 202... Ma, opet sam zadovoljan. Imam publiku koja i to razume.

- Za kraj, bojiš li se zabrane?

- Ta se mogućnost sada prvi put pominje. Za takvo nešto sam nepripremljen. Ali, ljudi će naći u takvom slučaju način da đođu do pesama... Mislim da ćemo se zbog ovakvih razgovora jednog dana smejati.

Razgovarao: Petar Popović (Rock, avgust 1986.)

Prvi deo intervjua je OVDE

Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)

http://www.facebook.com/yugopapir