Jun 1984: U izlogu Jugotonove prodavnice u Zagrebu (Niška BB) okačeni su sledeći omoti: "Kako bubanj kaže" Električnog orgazma, "Večeras... " Riblje Čorbe, "Balkanska korida" grupe Stijene, "Sjaj u tami" Doriana Graya, "Muvanje" D'Boysa. PGP-ovci u defanzivi - imaju "samo" Bajaginu "Pozitivnu geografiju", a teše se i činjenicom da im se "Flashdance" soundtrack prodaje bolje od Jugotonovih licencnih "teškaša": Queen ("The Works"), U2 ("War"), The Rolling Stones ("Undercover") ... Potonji slave jubilej - dvadeset godina od prvog albuma, 20-godišnji Ivan Ivačković jedva dočekao da o tome napiše par redova :-) ... Laibach najzad nastupio u Beogradu, nove nade YU rocka Partibrejkersi merkaju ugovore sa disko-kućama ("Radimo već dve godine, vreme je za ploču!") ... Za to vreme, saradnica magazina Rock Snežana Golubović intervjuiše Igora Popovića i sluša ga kako pevuši pesme sa njegove omiljene longplejke (Simple Minds - "Sparkle in the Rain"). Igor je pevač grupe Jakarta, koja je upravo objavila svoj dugosvirajući debi "Maske za dvoje", a tu je i njegov drugar iz benda Jane Parđovski...
Kažu da njihova priča nije klasična - nisu momci iz iste ulice, nisu kao klinci zajedno jurili i pikali
loptu, slučajno su se upoznali, slučajno su se sprijateljili i sve
je dalje bilo slučajno.
Najpre su bili samo njih dvojica - Igor
(vokal) i Jane (gitara). Onda su dugo radili kao trio, pa opet kao
duo, pa su se tražili, menjali postave, tražili ljude... Njihova "Amerika" bila je veliki demo-hit. Čekalo se na prvu ploču
grupe Jakarta. A Jakarta je uradila ono što se od nje najmanje
očekivalo - umesto albuma snimila je, za kratko vreme, dva
singla ("Amerika" i "Spiritus").
Igor: Ne postoji neki određen,
specifičan povod zbog koga smo tako postupili. Nismo to uradili u
nameri da napravimo radijske singlove, niti da bi ponovo počeli da
se snimaju singlovi, mada ima i toga. Jednostavno, smatrali smo da su
singlovi jedini pravi, normalni put do publike.
Jane: Postoji, ipak, jedan važan
motiv. Bitno je kako komercijalno nastupiti. To je osnovna stvar.
Značajno je i to što još nismo bili izgrađeni u vreme kada smo
snimali prvi singl, iako smo Igor i ja veoma ozbiljno radili oko
godinu i po dana pre toga. Mi i sada još nismo izgrađeni.
Izgrađujemo se, učimo... Ali, u vreme prvog singla nismo uopšte
bili načisto ni kako treba da se radi, ni šta, ni gde. Bilo je
logično da učinimo prvo jedan mali korak, pa još jedan mali da bi
sledeći mogao da bude veliki.
Igor: U to vreme smo imali oko dvadeset
godina. Glupo je i sada, kada smo dve godine stariji, razmišljati o
tome da smo samo ono što sada radimo i da nećemo biti nešto drugo.
Šta čovek sa dvadeset dve godine može da radi u bilo kom poslu?
Može da ima neku manje ili više određenu viziju kako bi sve
trebalo da izgleda, ali to uopšte ne znači da se nećemo menjati.
Jedna od naših vizija je završena albumom „Maske za dvoje” i tu
se nećemo zaustaviti.
Jane: Postoji još jedna važna stvar:
u ovom poslu ne sme da se greši. Jedna greška može da bude
katastrofalna. S jednim singlom i nije tako strašno pogrešiti,
posle se snimi dobar album i greška se oprosti, zaboravi... Ali, ako
se pogreši sa velikom pločom i to prvom velikom pločom - onda je to
strašno.
Igor: Pogotovo na malom tržištu kao
što je naše, gde je skepticizam disko-kuće jako veliki prema mladim
bendovima, jer niko ne može da garantuje da će ti bendovi napraviti
dobru ploču, da će dobro svirati na koncertima i kakve će
finansijske efekte ostvariti, a na to disko-kuća najviše pazi. Tako
je sumnja u muzičare od strane disko-kuće sve veća i veća.
Jane: Uzajamna sumnja.
Igor: Naravno, uzajamna sumnja. U toj
situaciji je strašno da se pukne sa prvom velikom pločom, jer ona
onda može da predstavlja tri velike ploče odjednom - prvu, jedinu i
poslednju. U tom kontekstu ovaj naš put je i sigurniji. Mada, volimo
da rizikujemo, ali ne na taj način. Rizikujemo sa nekim stvarima na
pločama, jer ne znamo da li će one zagolicati nečiju maštu, da li
će izazvati neka osećanja, da li će nekog pokrenuti ili ne. Takav
rizik se ne odnosi na komercijalno-finansijski efekat. Rekao bih da je
to neka vrsta kreativnog rizika.
Jane: Uz pomoć dva singla uspeli smo
da stvorimo širok prostor za manipulisanje našim željama i
emocijama. Da nije bilo singlova morali bismo da snimimo nekoliko
albuma na kojima bismo se tražili. Ovako smo singlovima rešili
mnoge stvari.
Nekako u vreme singla „Spiritus”
grupa Jakarta je rešila i problem traženja pravih ljudi. Igoru i
Janetu su se pridružili Miša (klavijature), Čeja (bas) i Firči
(bubnjevi).
Jane: Najpre je postojala ideja da
radimo sami. Dvojica mogu jako lepo sami da rade. Međutim, to podrazumeva da zovemo i druge ljude,
da imamo prateći bend, da ih platimo i radimo. To nismo mogli jer je
za tako nešto potreban veliki novac, a mi ga nemamo. I izgleda da je
bolje što je ovako.
Igor: Samo druženje više ljudi dovodi
do formiranja nekog specifičnog duha benda koji nikada ne bismo
mogli da imamo Jane i ja sami. Više je ljudi, više se razmišlja,
razgovara, radi... Više ljudi unosi sebe u muziku. Na taj način se
stvara pravi duh Jakarte.
Jane: Hteli smo da napravimo vezanu
ploču. Zapravo, da singl „Spiritus” i album budu vezani.
Međutim, nije ispalo baš tako, ali misiim da je dobro što se
„Spiritus” nalazi na albumu. „Spiritus” je sastavni deo
materijala koji smo još u avgustu spremili za album, tako da je
naknadno izdvojen iz celine, i stavljen na singl.
Igor: Zato ne bi bilo pošteno ostaviti
ga samo na singlu. Nameravamo, čak, da na kaseti, koja će izaći,
budu sve naše snimljene pesme. Znači, trebalo bi da bude dvanaest
pesama. Mislim da bi to bio lep gest od strane grupe i disko-kuće
prema publici. Međutim, pitanje je da li ćemo uspeti da
realizujemo tu našu zamisao.
Jedna od "maski" na ploči je
trebalo da bude za dvoje. Pesma "Nebo je još plavo zbog tebe" zamišljena je kao duet.
Igor: Ideja o duetu proizišla je iz
mog poznanstva i druženja sa Maxom iz grupe Dorian Gray. Palo mi je
na pamet da bismo mogli jednu pesmu da otpevamo zajedno. Stoga sam
napisao tekst koji bi odgovarao pevanju u duetu. Međutim, pošto
je Max lično potpisnik ekskluzivnog ugovora sa Jugotonom, neka
zakonska caka mu brani da radi za drugu diskografsku kuću. Tako se naš plan izjalovio. A želeli smo da to snimimo zajedno zbog
njegovog glasa... Smatram, možda i malo prepotentno, da smo nas dvojica među
mladim snagama izuzetno jaki kao vokalni interpretatori u našoj zemlji. Zato
i mislim da bi taj duet bio zanimljiv i muzički i za publiku.
Igor: Tačno je da sam rekao da je posao kojim se bavimo za životinje.
Igor: Tačno je da sam rekao da je posao kojim se bavimo za životinje.
Zašto?
Jane: Gotovo dvadeset i dve godine skupljamo snagu za
ovu ploču. Imali smo puno vremena da je pripremimo. Za godinu dana moramo da prebrodimo sledećih
dvadeset godina da bismo napravili drugi album koji će biti drugačiji i bolji. Ponavljanja
nema. Mora se napred. U tom smislu je ovo posao za životinje. To je
suština, mada ima još puno drugih stvari.
Igor: To je vezano i za emocije. Ako je
neko emotivan, on ne sme sebi da dozvoli da bude slab, već mora biti
užasno jak da bi te emocije, koje su široke, velike i mnogobrojne,
naišle na opravdanje kod njega samog. Ništa ne vredi ako su emocije
jake, a ne mogu se kanalisati i ako ne može iz njih da se iscrpi, za
godinu dana, još veći kvalitet.
Na taj način, u ovom poslu, moraš da si životinja sam prema sebi. Ovaj posao, kao i svi drugi, zahteva i velike fizičke napore i nerviranja... To je normalno i svuda je tako. Razlike postoje u načinu na koji se ispoljavaju emocije u poslu. Ja kanališem svoje emocije da bih napravio sjajnu ploču i hoću da izbegnem, pri tom, da me emocije nadvladaju.
Na taj način, u ovom poslu, moraš da si životinja sam prema sebi. Ovaj posao, kao i svi drugi, zahteva i velike fizičke napore i nerviranja... To je normalno i svuda je tako. Razlike postoje u načinu na koji se ispoljavaju emocije u poslu. Ja kanališem svoje emocije da bih napravio sjajnu ploču i hoću da izbegnem, pri tom, da me emocije nadvladaju.
Jane: Za samo šest meseci moramo da
napunimo sve naše ventile da bismo snimili drugu ploču. Strašno!
Ako ne budemo sigurni da smo spremni za snimanje i da smo zadovoljni
materijalom koji imamo, nećemo ni ulaziti u studio. Ko smo mi da
možemo da snimamo bilo šta i kako možemo od drugih da očekujemo
da im se ploča svidi, ako ni sami nismo zadovoljni materijalom.
Ne snimamo ploče za sebe. Snimamo za druge da ih slušaju, da nešto kažu o njima, da nešto misle... Zato ne sme da bude žurbe, sve emocije treba da se na pravi način kanališu, sve mora da ide zdravorazumski, a to se baš ne postiže lako.
Igor: Reč istina se najčešće javlja u mojim pesmama. U filmu Džona Burmana „Eskalibur - mač kralja Artura” postoji scena u kojoj kralj Artur pita viteza Okruglog stola šta viteza čini vitezom. Čarobnjak Merlin mu odgovara da istina čini viteza vitezom. Istina je znači ono što čoveka čini čovekom. Čovek koji traži istinu uvek je u pravu. Istina uvek postoji, ukoliko postoji želja da ona bude sastavni deo života, rada...
Ne snimamo ploče za sebe. Snimamo za druge da ih slušaju, da nešto kažu o njima, da nešto misle... Zato ne sme da bude žurbe, sve emocije treba da se na pravi način kanališu, sve mora da ide zdravorazumski, a to se baš ne postiže lako.
Igor: Reč istina se najčešće javlja u mojim pesmama. U filmu Džona Burmana „Eskalibur - mač kralja Artura” postoji scena u kojoj kralj Artur pita viteza Okruglog stola šta viteza čini vitezom. Čarobnjak Merlin mu odgovara da istina čini viteza vitezom. Istina je znači ono što čoveka čini čovekom. Čovek koji traži istinu uvek je u pravu. Istina uvek postoji, ukoliko postoji želja da ona bude sastavni deo života, rada...
Mada, ja ne verujem ljudima. Ne mogu odmah da im verujem. Moram da ih proverim. Kako postižem istinu? Kroz pesmu, muziku... Prezentiramo publici muziku kroz otvaranje nas samih.
Jane: Kroz muziku iskazujemo sebe, naše
emocije i to ne neke lažne emocije, već one prave. To je istina.
Međutim, nikako ne mislim da iskazujemo sebe u fazonu umetnik radi
umetnosti. Sad sam tu pokrenuo drugo pitanje pitanje rocka kao
umetnosti. Vrednost u rocku uvek postoji. U tom smislu ga i shvatam
kao umetnost. Da znam da rock nema umetničkih vrednosti, da nije
nešto dobro i da nema smisla - nikad se ne bih bavio muzikom.
Razgovarala: Snežana Golubović (Rock, jun 1984.)
Nakon dve i po godine od izlaska debi-albuma grupe Jakarta, ko zna koliko koncerata, singla "Osvojiću svet", učešća u raznim muzičarskim akcijama (... Bolje Vas našli, Yu rock misija, Skoplje, volimo te!) i kratkog zatišja, Jane, Igor, Čeja, Miša i Karlo su proteklo leto proveli u beogradskom studiju "Ša-na-na", zadržali se tamo 350 sati i ponovo stupili na muzičku scenu - ovog puta sa "Bombom u grudima".
I dok se "Bomba" polako "odvija" putem radio-talasa, štampe i televizijskih
nastupa, Mišu i Karla smenjuju dva nova člana: Dejan i Žarko. Oni će se već tokom
februara predstaviti na koncertima. Ali, pre koncerata, evo priče o
grupi, "Bombi", lovi, Malim policajcima, partizanima...
Govori Igor Popović.
- Vaša nova ploča je neki neobičan
spoj agresije i sentimentalnosti. Već i sam naziv "Bomba u
grudima" asocira na to.
- Da. "Bomba u grudima"
može da bude i nešto što treba svakog časa da eksplodira, ali ona
isto tako može da označava i neko veliko srce, srce koje ne mora
da eksplodira, već samo snažno pulsira.
- Kako se uopšte desilo da vi napravite
takav nagli zaokret, od skoro new jazz obojenih nota do agresivnijeg, gotovo hard zvuka?
- Sve je počelo na koncertima. Kada
smo promovisali prošlu ploču na koncertima, stalno smo, bez
ikakvog dogovora ili smislene namere, težili da te stvari budu odsvirane čvršće, žešće. I onda smo shvatili da se nama dopada
da u našu muziku unesemo malo nove žestine. A s druge strane, u to
vreme smo i slušali agresivniju muziku. Ja sam uvek voleo
Springstina i baš u to vreme sam se oduševljavao albumom "Born In The USA".
Onda se tu pojavio i Brajan Adams. Mi smo na probama svirali tuđe pesme i preko tih pesama smo pokušali da u samoj svirci osetimo tu pravu čvrstinu, kojoj smo očigledno težili. Tako smo i došii do vizije kako treba da sviramo, ne šta treba da sviramo, već baš kako stvari koje spremamo za novu ploču treba da sviramo. I onda smo počeli sa stvaranjem pesama za ovu ploču.
Onda se tu pojavio i Brajan Adams. Mi smo na probama svirali tuđe pesme i preko tih pesama smo pokušali da u samoj svirci osetimo tu pravu čvrstinu, kojoj smo očigledno težili. Tako smo i došii do vizije kako treba da sviramo, ne šta treba da sviramo, već baš kako stvari koje spremamo za novu ploču treba da sviramo. I onda smo počeli sa stvaranjem pesama za ovu ploču.
- Zanimljivo je da ste se odlučili da
takvu muziku udružite sa izuzetno sentimentalnim tekstovima.
- Da, tekstovi jesu sentimentalni,
ima u njima i puno nostalgije. Dve pesme su čak direktno
posvećene jednoj osobi. I uglavnom su sve pisane na neku ljubavnu
tematiku. Jednostavno, hteo sam, kada već pišem o ljubavi, da se
tome potpuno prepustim i da se potrudim da napravim nekoliko ljubavnih pesama koje će biti stvarno i tekstualno i smisaono
celine za sebe.
Trudio sam se da o tome pevam i kao posmatrač, u trećem licu, kao što je slučaj sa pesmom "Crna sestra", ali i da ljubav prikažem kroz jednu pesmu koja na prvi pogled nije ljubavna, a u svojoj suštini ipak to jeste, kao što je, na primer, "Bomba u grudima". Najžešće ljubavne pesme su "Večeras" i "Seti se ponekad", onako, ljubavne do kraja.
Ja sam jako ponosan na te tekstove, jer znam - ako nisam drugima, a ono sam bar sebi napravio plezir i divno se osećam. Svaki put kada čujem "Večeras" - naježim se. Desilo mi se samo jednom u životu da sam plakao od muzike. Pre jedno dve godine, Jane me je otrovao. Pustio mi je neku stvar Rickie Lee Jones.
Niti je ta pesma mene na nešto podsetila, niti je... tek odjednom mi je nešto grunulo u glavu, suze krenule i... plakao sam. Inače, u životu nikad ne plačem. Ali, eto, zaplakao sam od muzike. I to mi je nekako u redu - tuđa pesma me uzbudila. Ali kada te uzbudi sopstvena pesma, onda je to totalno ludilo! Da li ja toliko volim sebe ili šta li je - ne znam, ali jednostavno tako se osećam.
Trudio sam se da o tome pevam i kao posmatrač, u trećem licu, kao što je slučaj sa pesmom "Crna sestra", ali i da ljubav prikažem kroz jednu pesmu koja na prvi pogled nije ljubavna, a u svojoj suštini ipak to jeste, kao što je, na primer, "Bomba u grudima". Najžešće ljubavne pesme su "Večeras" i "Seti se ponekad", onako, ljubavne do kraja.
Ja sam jako ponosan na te tekstove, jer znam - ako nisam drugima, a ono sam bar sebi napravio plezir i divno se osećam. Svaki put kada čujem "Večeras" - naježim se. Desilo mi se samo jednom u životu da sam plakao od muzike. Pre jedno dve godine, Jane me je otrovao. Pustio mi je neku stvar Rickie Lee Jones.
Niti je ta pesma mene na nešto podsetila, niti je... tek odjednom mi je nešto grunulo u glavu, suze krenule i... plakao sam. Inače, u životu nikad ne plačem. Ali, eto, zaplakao sam od muzike. I to mi je nekako u redu - tuđa pesma me uzbudila. Ali kada te uzbudi sopstvena pesma, onda je to totalno ludilo! Da li ja toliko volim sebe ili šta li je - ne znam, ali jednostavno tako se osećam.
- Očigledno je da ste se jako promenili:
prva ploča je bila obojena new jazz zvukom, tekstovi su bili ljubavni, ali nekako više metafizički, sada je zvuk mnogo jači,
tekstovi vrlo jasni, a i ti si, ako se ne varam, u vreme prve ploče slušao
Simple Minds, a sad slušaš Springstina.
- Ma, slušam ja i dalje Simple Minds.
A što se tiče tih promena, to više mogu da primete ljudi oko
nas, ili naša publika, nego mi sami. Jer, nismo se planski menjali. Te
promene se dogode same od sebe. Mi smo svesno mogli da menjamo samo neke čisto
tehničke detalje i to smo i učinili u želji da zvučimo ovako kao na
ovoj ploči.
A to da li sam ja bio melanholik pa sam sad histerik - to ne mogu da kažem. Promene su se sigurno desile, ali ne zato što smo namerno hteli nešto da promenimo, pa smo u jednom trenutku izvršili neki rez, pa je, ne znam, Igor pustio kosu, Jane promenio stil sviranja, Čeja se oženio, ili ovo ili ono.
Jednostavno, stvari su
išle same od sebe i desilo se da mi sada sviramo neku novu muziku. Ali i ta nova muzika ima baš veliki pečat, ono što nas
razlikuje od svih ostalih bendova. Naša svirka se oduvek
razlikovala od svega što se u ovoj zemlji radi. To mogu da potpišem.
A to da li sam ja bio melanholik pa sam sad histerik - to ne mogu da kažem. Promene su se sigurno desile, ali ne zato što smo namerno hteli nešto da promenimo, pa smo u jednom trenutku izvršili neki rez, pa je, ne znam, Igor pustio kosu, Jane promenio stil sviranja, Čeja se oženio, ili ovo ili ono.
- Volela bih da malo prokomentarišeš neke pesme sa albuma. "Reci gde je lova" mi je izuzetno zanimljiva.
- Ta pesma je nastala iz nekih slika.
Imali smo ideju o spotu u čijoj je osnovi bilo kidnapovanje jednog
političara. I sam tekst je napravljen tako da asocira na to da si
nekog ščepao, pritegao i postavio mu sudbonosno pitanje: gde su
pare? Jer, on to sigurno zna, a ja ne znam.
- I dalje ne znaš gde je lova?!
- Nemam pojma. Znaš, ni ne bih voleo da
saznam gde je velika lova.
- Da, novac kvari ljude.
- Definitivno. Voleo bih da imam neki
optimum i da on sa inflacijom raste i da ne moram ništa da brinem,
ali to je nemoguće. Zato je "Reci gde je lova" jedno metafizičko-filozofsko-sudbonosno
pitanje.
- "Mali policajci" su pesma koja izuzetno
provocira. Šta je to, zapravo?
- Ta pesma je nastala pod uticajem
Spilberga, Gremlina... Meni se nije toliko dopao taj film koliko sam
otkinuo na te male idiote. A Mali policajci su tako neka bića,
čudna, sitna, kao Tolkinovi Hobiti, ali i nisu baš slatki - znaju da
budu vrlo opasni.
- Na ploči se u dve pesme pominju droge.
- Da, ali ne u kontekstu droge radi
droge. U "Malim policajcima" stih "duvaju nam
prašak u nozdrve" je samo ilustracija onoga što su oni spremni da
urade. A u "Crnoj sestri" se spominje u kontekstu moći
devojke o kojoj je reč, pa nijedna droga više ne može da smiri onoga koji upadne u mašinu te ženske.
Ja jednostavno ni u jednom trenutku nisam razmišljao o tome kao o nekoj tekstualnoj provokaciji ili o tome da se bavim problemima uživanja droga. Tu sam izuzetno demokratičan: svako neka radi šta hoće, svako to može da proba, ali i svako kad-tad dođe do zaključka koliko to godi i koliko šteti. Zaista nisam imao nameru s time nešto da koketiram ili provociram. Slučajno je ispalo tako.
Ja jednostavno ni u jednom trenutku nisam razmišljao o tome kao o nekoj tekstualnoj provokaciji ili o tome da se bavim problemima uživanja droga. Tu sam izuzetno demokratičan: svako neka radi šta hoće, svako to može da proba, ali i svako kad-tad dođe do zaključka koliko to godi i koliko šteti. Zaista nisam imao nameru s time nešto da koketiram ili provociram. Slučajno je ispalo tako.
- Zanimljivo je da se i ti sam eksponiraš na potpuno novi način. Odbacio si fine košulje i lepo krojena
odela i zaodenuo se u kožne jakne, nitne, lance, duge kose. Rekla bih da je posredi neki novi, mačo
imidž.
- Da, baš me zanimalo kako Igoru stoji
duga kosa. Mačo, kažeš? Pa, verovatno sam malo podetinjio. (Smeh.)
Ali, ne vidim ništa loše u tome. Dosadilo mi je da razmišljam o
tome kako ću da se obučem večeras, šta ću da obučem sutra pre
podne i gde ću da nabavim košulju koja mi ide uz novi sako i kako
bih na tom i tom mestu trebalo da izgledam, i tako dalje.
Ovako se sad bolje osećam. Znaš, sad sam se setio: ja do sada nikada nisam imao kožnu jaknu. Imao sam kožni mantil, ali davno, kad sam bio klinac - osam, devet godina.
Ovako se sad bolje osećam. Znaš, sad sam se setio: ja do sada nikada nisam imao kožnu jaknu. Imao sam kožni mantil, ali davno, kad sam bio klinac - osam, devet godina.
- Vauuuu! (smeh)
- Ozbiljno. I zaključio sam da sam bio veći rocker kada sam pevao u Kolibrima
(smeh).
- Moram još nešto da te pitam: ploča
se pojavila upravo u vreme kada...
- Partizani, a?
- Da. Zanima me kako ti gledaš na tu novu partizansku osećajnost?
- Ja ne volim da pričam o Bosancima. Mogu jedino da kažem da sve što je
imalo neki šarm u početku i neku spontanost, a imalo je, jer su
Bosanci veseljaci, šarmantni ljudi, pravi... Pomalo su i prevaranti,
ali i to rade sa puno šmeka. I, da - sve to je u jednom trenutku
preraslo u čistu industriju, a ovo sada je verovatno kulminacija. Ne znam šta će da rade posle ovoga.
Mada, u početku je tu bilo i dobrih pesama, ali sve to već previše dugo traje, taj folk fazon, pa sad još dopunjen nekim patriotizmom i sve mi to postaje sumnjivije i sve više gubi na svojoj prvobitnoj draži. A što se tiče tih sad "partizana"... Ne znam. Bilo je i ranije raznih patriotskih pesama. Pevala je i Azra Halilović takve pesme, i Mirjana Beširević.
Mada, u početku je tu bilo i dobrih pesama, ali sve to već previše dugo traje, taj folk fazon, pa sad još dopunjen nekim patriotizmom i sve mi to postaje sumnjivije i sve više gubi na svojoj prvobitnoj draži. A što se tiče tih sad "partizana"... Ne znam. Bilo je i ranije raznih patriotskih pesama. Pevala je i Azra Halilović takve pesme, i Mirjana Beširević.
Ali, te partizanske pesme u
zabavljačkim aranžmanima oduvek su mi bile bezveze. Da li je to nešto novokomponovano, ili
je to nešto... nemam pojma šta je to. Meni to malo izgleda kao da
riju po nekim grobovima. Ozbiljno.
Postoji jedna fina misao koja kaže da je oslanjanje na neka druga vremena uvek vrlo opasno, diskutabilno i pipavo. Tako i ovo. To je kao manifest prošlom vremenu dat na neki novi, čudan, mladalački način. Ali, mislim, da to nije potrebno. Zašto bih ja gledao na stara vremena, kada su meni ova vremena koja imam, zapravo, jedina - i, dovoljna.
Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)
Postoji jedna fina misao koja kaže da je oslanjanje na neka druga vremena uvek vrlo opasno, diskutabilno i pipavo. Tako i ovo. To je kao manifest prošlom vremenu dat na neki novi, čudan, mladalački način. Ali, mislim, da to nije potrebno. Zašto bih ja gledao na stara vremena, kada su meni ova vremena koja imam, zapravo, jedina - i, dovoljna.
Zabeležila: Snežana Golubović (Rock, januar 1987.)
Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)