Prva dama Amerike rastrčala se na sve strane: taman kad je u Veneciji završila čajanku sa suprugom francuskog predsednika An Emon Žiskar D'Esten, stigla je u društvu supruga Džimija Kartera u Beograd - a onda, predsedničkim "linkolnom", ni manje ni više nego u Leskovac kod Stepojevca, u galeriju čuvenog vajara Bogosava Živkovića.
I tako, dok su muške glave (Džimi i Cvijetin Mijatović) većale u prestonici, Rozalin Karter i supruga našeg predsednika Mira Stupica častile su se projarom i mladim sirom...
Za to vreme, novinarska ekipa je kucala na vrata stana popularne Tine iz TV serije "Pozorište u kući"...
Lašići, Ljiljana i Vladislav, upravo
slave 15 godina braka. Kad smo polazili na razgovor s njima, nismo
znali za taj podatak, niti da će se ta lepa godišnjica poklopiti s
danom izlaska »Nade« u kojoj će biti objavljen razgovor s njima.
Zato, poželimo im od svega srca još puno ovako lepih godišnjica. I
da, kroz koju deceniju, s Ljiljanom, poznatom pozorišnom i
televizijskom glumicom, i Vladislavom, scenografom, razgovaramo, ali
za rubriku »Najduži bračni staž«.
- Ne bih mogla da kažem da je svih 15
godina proteklo kao »proleće, cveće, cvrkut ptica«, odmah
započinje priču naša vesela domaćica. - To ne može ni u jednom
braku, i kad neko kaže da se nikad, za 20 godina braka, nije
posvađao, znam da ne govori istinu. Bilo je i svađa i malih kriza i
kod Vlade i mene, kao i u svim drugim brakovima.
Nekad sam mislila da
mi taj brak smeta, ugrožava karijeru, da mene kao glumicu treba da
vide i u KPZ i u Klubu književnika, svuda - i tek danas sam svesna
koliko su moj brak i dete, moja sreća, zadovoljstvo. Zbilja sam od
glave do pete srećna, od ujutru kad ustanem... Pre dve godine dobili smo i ovaj stan, pa to je
zaista pravo uživanje! Šta čovek više da poželi, samo zdravlje.
Kad su se pre deceniju i po Ljiljana i Vladislav venčali, Ljiljani je bilo 18 godina i tek je završila srednju Arhitektonsku školu. Po želji majke, inženjera građevine, upisala je studije na Arhitektonskom fakultetu. Vladimir je bio osam godina stariji, već je uveliko studirao arhitekturu i bavio se scenografijom. Protiv njihovog venčanja gotovo da su bili svi. Smatrali su da je to, bar za Ljiljanu, malo preuranjeno. No, primirili su se i sve se pokazalo dobrim.
- Počeli smo od podstanarske sobe,
jedne male, priseća se Ljiljana tog doba. - Menjali smo gazdarice, a
onda smo dugo živeli s mojom svekrvom. I znate koje je to
zadovoljstvo kad dobijete svoj stan, kad znate da ste sve sami
skućili, svaku čašu i pepeljaru. Ja stvarno mnogo volim svoj stan
i uživam da budem u njemu.
- Ljiljana je u početku našeg braka
radila kao arhitektonski tehničar i istovremeno studirala, seća se
Vladislav. - Ali, nikako nije volela ni taj posao, ni studije. Znam da
sam je jednom, bila je jaka zima, u šest sati ujutru, po mraku, vozio na
posao. Sva se bila sklupčala od hladnoće i tužna što mora da radi.
Tada sam joj rekao da napusti posao i studira ono što voli, glumu.
- Ja sam se mlada udala, ali Vladislav me nikad ni u čemu nije sputavao. To može nekima da zvuči neverovatno, ali uvek sam imala njegovu potpunu podršku, i zbilja, samo njemu mogu da zahvalim za ovo svoje opredeljenje.
- Ja sam se mlada udala, ali Vladislav me nikad ni u čemu nije sputavao. To može nekima da zvuči neverovatno, ali uvek sam imala njegovu potpunu podršku, i zbilja, samo njemu mogu da zahvalim za ovo svoje opredeljenje.
Dvoumila sam se između književnosti i glume, ali pod Vladinim
podsticajem, preovladala je gluma. Imala sam dosta sreće, odmah sam
položila prijemni, diplomirala u roku, zaposlila se, radim ono što
volim, pa zato još i primam platu - to je pravo zadovoljstvo!
Vladislav i Ljiljana su dugo godina
živeli zajedno s Vladinom majkom. Tu im se rodio, sada 11-godišnji,
sin Đorđe. Tamo je i odrastao. I bračni par Lašić ne zaboravlja
svesrdnu pomoć koju im je pružila Vladina majka.
- Zbilja mogu da zahvalim svojoj svekrvi
za puno razumevanje koje je imala prema meni i mom poslu, što sam
imala lagodnu mladost i kao udata. Ona je deo mojih odgovornosti
preuzela na sebe, brinula o
Đordu. Ja sam pored nje uspela da
završim fakultet. Uvek me je podsticala da učim, idem napred,
želela je da svi mi, njena deca, imamo završene škole.
Dosta sam
od nje naučila, i da danas budem dobra majka i domaćica. Iako smo
mi dve generacije, moja svekrva je imala puno razumevanje i za moje,
pomalo ekstravagantno oblačenje, i za kasno vraćanje kući, i
uopšte za moj posao. Malo je takvih svekrva.
Mnoge misle "udala si se i sad ti je mesto u kući, s varjačom". Međutim, ja sam zaista pravu podršku, koliko od Vlade, isto toliko imala i od
svekrve. Kad čujem da muževi ne dozvoljavaju svojim ženama da se
školuju, izlaze uveče, da se viđaju sa svojim drugaricama, voze
auto - to mi ne ide u glavu. Vlada je sušta suprotnost njima.
Mi smo
puno vezani jedno za drugo, volimo kuću, možda zato što smo oboje
rasli u nepotpunim porodicama, ali ipak imamo i svoju slobodu, mnogi
čak s čuđenjem i nepoverenjem gledaju na naš brak.
Ljiljana za sebe kaže da je
eksplozivna osoba, pomalo paničar, nervčik, ali da je zato Vlada
mirna i staložena ličnost. Zato i svađe izmedu njih dvoje ne mogu
da budu velike i dugotrajne. Sporečkaju se oko uređenja stana, oko Đorđa, oko nekog filma, ili pozorišne predstave. I dok sedite u njihovom domu, tu razliku odmah primećujete.
Ljiljana je
sva dinamična, skakuće, priča, »mesto je ne drži«, dok Vlada
mirno i polako razgovara. Pričaju o sebi i svom životu. Malo se
dotiču posla. O tome u njihovom domu ne vole da razgovaraju. Možda
je i to razlog što nikad nisu zajedno radili, a to ne bi ni voleli.
- Ja radim samo na filmu, pomalo za
televiziju, priča Vladislav. - Ljilja, opet, obožava pozorište.
Mislim da je vrlo dobro što ne radimo zajedno, jer kad bi to bilo, bilo bi neminovno da deo snimanja, razgovore, prenesemo i u kuću.
A nama kuća služi za odmaranje, opuštanje, za igre s našim sinom, druženje s prijateljima, koji nemaju nikakve veze š filmom
i pozorištem.
Događalo mi se da dok razgovaram o nekom novom
fiimu, neko predloži da u njemu igra i Ljiljana. Verujte, tako se neprijatno osećam, pocrvenim. Nikad o Ljilji ne razmišljam na taj
način.
- Dobro je što ne radimo zajedno, misli i Ljiljana. - Ja sam prilično razmažena i verovatno bih za
svaku sitnicu koja mi ne odgovara, trčala i žalila se Vladi. To bi
ga samo opterećivalo i sigurno bih ga dovela u neki neugodan
položaj, a oboje toliko volimo svoje poslove.
Jedino što mi smeta u
tom našem radu je, u stvari, to smeta Đorđu, stalno menjanje ritma.
Ili imamo puno posla, i ne znamo gde nam je glava - ili nastane
zatišje. Dete ne može da se navikne na to. No, i Vlada i ja se trudimo da
što više vremena posvetimo Đorđu. Vlada je malo popustljiviji u njegovom vaspitavanju, dok ja hoću da budem stroga. Neki put možda preteramo, ali to je verovatno iz želje da mu pružimo
sve najbolje, jer smo nas dvoje rasli s majkama.
Svima poznata kao kućna pomoćnica Tina iz TV serije »Pozorište u kući«, Ljiljanu ćemo uskoro ponovo videti u toj
ulozi, u nastavku ove, jedne od naših najgledanijih humorističkih
emisija. Snimljeno je već pet epizoda i glumica kaže da će biti
još duhovitije od prethodnih.
- Rekla sam vam već da mnogo volim svoj stan i da mi je uloga majke i domaćice sada najveće zadovoljstvo. Doduše, možda sam malo kasno postala svesna toga, ali, verujte da uživam u tome. Prošla su me sva ona mladalačka ludovanja i da ja kao glumica imam neprikosnoveno pravo na to. Valjda sam sada postala zrelija, smirila sam se.
Naš posao je isti kao i posao svake
druge zaposlene žene. Jedina prednost mi je što ne moram rano da
odlazim od kuće, nego za to vreme mogu da je sredim, spremim ručak.
A to isto, jako volim. I Vlada voli dom. On se ne stidi čak ni da
uradi neke poslove po kući. Njemu nije teško da usisa prašinu, dok
je to za mene fizički napor.
Dok Ljiljanu tek treba da gledamo, u
Vladino delo se već uveravamo. Scenografija za seriju »Tren«, koja
se sada prikazuje je njegova, a radio je i za još dve velike TV
serije koje smo videli - »Otpisane« i »Vruć vetar«.
- Ovaj posao sam oduvek voleo - priča Vladislav. - Još kao student na arhitekturi bavio sam se njime
i razmišljao kao o svom pravom zanimanju. To je lep i vrlo težak
posao. Ja moram da znam sve da napravim - i svemirski brod, i rusko
selo, i kaubojski grad. Sve što se na filmu ili televiziji vidi, sem
glumca, je scenografija. No, to je meni zabava, i što je
veća zabava, igra, to je kvalitet bolji. Zato i volim to što radim.
Zabava, igra, vlada i u domu
Lašićevih. Nesputavani jedno od drugog, a ipak vrlo čvrsto
vezani, žive život kao svaka prosečna porodica. Jedino što o
njima ljudi žele više da znaju nego o drugima.
Napisala: Ljiljana Matejić (Nada, jul 1980.)
Podržite Yugopapir na Fejsbuku