Međutim, ostao je rob jednog jedinog lika po kome ga ljudi i danas prepoznaju: uloga Borka u televizijskoj seriji „Pozorište u kući" učinila ga je zvezdom preko noći. Dokazujući možda samo i to, da je televizija najmoćniji medij današnjice.
Glumačka storija Mara Braila, iako kratkotrajna, započela je burno i pomalo neuobičajeno. Već je bio student turizma kad se odlučio za glumačku Akademiju.
- Gluma je bila, verovatno, neka moja usmerenost ka umetnosti, kaže Maro. - Ta želja se možda stvarala godinama, sve dok nisam pokušao da se upišem na Akademiju. Pre toga, bavio sam se muzikom. A svoj prijemni ispit i danas doživljavam kao nešto najbolje što sam ikada uradio u glumi.
U to vreme, Maro je imao veliku ambiciju da završi studije i da se ozbiljno posveti glumi. Ali, već na startu počele su da pristižu ponude reditelja. Toj čaroliji nije mogao da odoli. Ispiti su otišli u neki drugi plan, a on je ostao večiti student prve godine.
- Odmah mi je nekako uleteo film, priča danas Maro. - Možda je to došlo prebrzo, možda bih završio Akademiju da nisam išao iz uloge u ulogu. Fascinirao me je taj način rada. Izgledalo je kao da se svi lepo družimo, zabavljamo, a zapravo smo radili posao.
Zbog svojih godina, sve sam shvatao spontano, nisam imao pojma šta me čeka dalje. Kao ni to, da je gluma ozbiljno, nezavidno i nimalo lako zanimanje.
Zbog svojih godina, sve sam shvatao spontano, nisam imao pojma šta me čeka dalje. Kao ni to, da je gluma ozbiljno, nezavidno i nimalo lako zanimanje.
- Borka sam u to vreme shvatio kao nešto vrlo značajno i veliko u svom glumačkom životu. Iako, zapravo, nikada nisam bio svestan tog glumačkog života. Ni onda dok sam igrao, a ni sada. Kao da je sve prošlo mimo mene, u jednom jedinom trenu.
Fasicinirala me je već sama činjenica da igram pored takvih glumačkih imena, kao što su Đuza Stojiljković, Olga Ivanović ili Stanislava Pešić. Ljudi su me prvi put prepoznavali na ulici. Celu vojsku sam prošao s nadimkom Borko. Ne mogu da lažem da mi nije laskalo. Mislim da svako od nas ima neku želju za javnim eksponiranjem, koju ispoljava na ovaj ili na onaj način.
Medutim, Maro nije uspevao da položi ispite sa prve godine, i to je bio trenutak da razgovara sa sobom i da razmisli gde je.
Fasicinirala me je već sama činjenica da igram pored takvih glumačkih imena, kao što su Đuza Stojiljković, Olga Ivanović ili Stanislava Pešić. Ljudi su me prvi put prepoznavali na ulici. Celu vojsku sam prošao s nadimkom Borko. Ne mogu da lažem da mi nije laskalo. Mislim da svako od nas ima neku želju za javnim eksponiranjem, koju ispoljava na ovaj ili na onaj način.
- Danas sam zahvalan profesoru koji me je oborio i zbog koga sam izgubio godinu. Razmišljao sam ovako. Već nisam imao godine za neki novi glumački početak, ali sam shvatio da u glumi ništa ne vredi, ako ostanem osrednji. To je, po meni, ravno nekoj nuli.
Gluma je zanimanje koje vredi samo ukoliko je glumac u "prvom timu". Nisam bio u njemu, i to sam zaključio bez ikakvog žaljenja. Vrlo lako sam napravio taj rez, možda i zbog moje neosvešćenosti da sam uopšte bio u tom poslu.
Gluma je zanimanje koje vredi samo ukoliko je glumac u "prvom timu". Nisam bio u njemu, i to sam zaključio bez ikakvog žaljenja. Vrlo lako sam napravio taj rez, možda i zbog moje neosvešćenosti da sam uopšte bio u tom poslu.
Kao što je iznenada odlučio da se posveti glumi, iznenada se vratio studijama turizma, diplomirao i zaposlio se kao predstavnik „Jugotursa" u Dubrovniku. Šest godina obavljao je taj posao, sa istim entuzijazmom kao i glumački.
- To mi je bila možda najveća životna škola u životu. Naučio sam da komuniciram s ljudima, da budem ležeran i poslovan u ophođenju, i da promenim neki svoj lični imidž. Svega toga se i danas rado sećam, kao što se, na primer, sećam i uloge u „Savamali" koja mi je nadraža.
- Predosećao sam da će se pojaviti nešto sasvim slučajno, neočekivano, što će mi se dopasti. I pojavilo se. Dobio sam posao voditelja beogradskog programa u Radio Jugoslaviji. Mislim da je to, napokon ono pravo. Radujem se svako jutro kad ustanem i kad krenem na posao. Iako je danas toliko malo stvari kojima čovek može da se raduje. Zbog toga možda svoj rad doživljavam i kao sklonište svega ružnog.
Roden u Beogradu, po ocu Dubrovčanin, po majci Beograđanin, Maro Brailo ovo vreme možda oseća tužnije od drugih.
- Vrlo je teško ići u korak sa ovom situacijom, sve je isuviše tužno. Možda je najteže nama, deci iz mešovitih brakova, iako tu mešovitost doživljavam kao svoj kvalitet, a ne svoje prokletstvo. Uvek sam se osećao građaninom sveta, što je u meni obeleženo i nekim jugoslovenstvom.
Politikom se ne bavim, i ne mogu da razmišljam o tome ko je kriv, a ko je u pravu. Imam familiju u Dubrovniku, prijatelje s kojima se više ne čujem, ne zbog toga što sam se ja ili oni promenili, nego zato što smo odsečeni jedni od drugih. Vrlo sam emotivan, i verovatno zvuči otrcano, ali ljude delim isključivo na dobre i na loše. Nikakve druge podele ni predrasude ne priznajem.
Politikom se ne bavim, i ne mogu da razmišljam o tome ko je kriv, a ko je u pravu. Imam familiju u Dubrovniku, prijatelje s kojima se više ne čujem, ne zbog toga što sam se ja ili oni promenili, nego zato što smo odsečeni jedni od drugih. Vrlo sam emotivan, i verovatno zvuči otrcano, ali ljude delim isključivo na dobre i na loše. Nikakve druge podele ni predrasude ne priznajem.
Samo zato, Maro Brailo je nostalgičan za onim nekadašnjim vremenom, kada ljudi nisu imali tu i takvu količinu negativnih emocija jedni prema drugima. I kad su na pijedestalu bile prave ljudske vrednosti.
- Ponekad mi se čini kao da se ljudi plaše da pokažu ono dobro i lepo što osećaju jedni za druge. Kao da je lakše da se ispolji mržnja, nego ljubav. Kao da lakše niče zlo, nego plemenitost. A verujem ipak, da će se ljudi uskoro osvestiti i da će shvatiti da život može da traje i da se nastavlja, samo ako pobedi ono dobro u svakom od nas. Možda bi samo neko trebalo da nas podseti na ljubav.
Razgovarala: Radmila Radosavljević (Nada, 1992.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)