"Pozorište u kući"‚ autor serije Novak Novak: Ustaje u tri ujutro, piše, kuca... preteruje u radu

Kako je izgledao život Novaka Novakovića pre i posle napisane 94 epizode "Pozorišta u kući"?

O tome svedoče dva intervjua: prvi iz 1967, a drugi iz 1981. godine.

Od Novaka zabavnog, žovijalnog, rasterećenog, do Novaka koji je preživeo tešku operaciju i porodični brodolom.

Prvi je razgovor obavljen dok su sa radija dopirali zvuci "Masačusetsa" Bi Džiza, "Poslednjeg valcera" Engelberta Hamperdinka, te "Pisma ćali" Vice Vukova i "Pružam ruke" Indeksa.

Drugi je nastao u vreme kada su Đole i Olivera čitaocima domaće štampe ponosno pokazivali svoju jednogodišnju ćerkicu Jovanu, a gledaoci JRT-a nestrpljivo iščekivali Čkaljino pojavljivanje u novogodišnjem programu - i to baš u TV komediji Novaka Novaka "Istorija bračnog loma u tri toma"...

"On zaista zna uživati u sitnim životnim radostima. Neposrednijeg čovjeka od Novaka Novaka ne poznajem. Posjeduje zaista rijetku sposobnost da za svega nekoliko trenutaka poznanstva stvori kod sugovornika dojam da razgovara sa starim prijateljem"

... Iz slušalice je zabrundao medvjeđi glas popularnog beogradskog humorista Novaka Novaka:

- E, pa obavezno treba da se vidimo. Biće mi drago... Samo trenutak. Šta kažeš, draga? Iz Zagreba je, ali nije Arsen Dedić... To ja svoju suprugu informišem, a trenutno je Arsen kod nje na velikoj ceni...

Te subotnje večeri bio sam njihov gost. Prostrani četvorosobni stan. Jedan od onih na čijoj bi površini današnji arhitekti projektirali dva stana.

- Nikad nisam ni sanjao o takvom stanu. Dođe mu kao neko nasledstvo, govori mi domaćin kao da se ispričava. - Razmišljam da ga zamenim za manji. Ali i sama pomisao na selidbu užasava me.

Jedna soba ima originalni namještaj u stilu Luja XV. Kaže: "To sam dobio zajedno sa ženom. Kao dodatak... "

U njegovoj radnoj sobi - masivan starinski pisaći stol. Isto takav umjetnički izrađen ormar u tehnici duboreza. Na stropu veliki luster napravljen od jelenjih rogova.

- Na žalost, ne mogu da demonstriram u punoj svetlosti ovaj simbol muževa. Pokvarila se električna instalacija.

Smije se srdačno, otvoreno. Iz njega zrači životna energija. Onako robustan i jak, više je nalik na dobroćudnog boksača, preobraćenog delikventa, nego na kabinetskog čovjeka - pisca.

Supruga Mira njegova je suprotnost. Socijalni je radnik. Ovako mi objašnjava svoju profesiju:

- Mi socijalni radnici radimo po mesnim zajednicama. Obrađujemo sve moguće probleme. Razvodi brakova, duševno oboleli, zaštita dece bez roditelja, dodela dece kod razvoda brakova, usvojenje... Sa delikventima su vrlo dobri odnosi. U svakom slučaju, ja ih uzimam kao posledicu nečeg zbog čega su postali takvi...

- Gle, gle, sada mi je jasno! Zato ona mene voli, upada Novak. - Nego, ženo, daj da se nešto jede. Čovek je gladan. Možda one prasetine. I bez kerefeka i drangulija. Čisto. Može više da se pojede...

Domaćica se iskazala ne samo kao šarmantna supruga, već i kao vrstan poznavalac kuharskih vještina. Na to dolazi svečani trenutak. Očito sam u domaćinovoj milosti.

- Miro, molim te donesi bocu onog vina... Bolje ne! Sam ću. Da ti ispadne, umro bih od žalosti.

Vratio se sa zapečaćenom bocom.

- A, to je poseban slučaj. Sa Brača. Nabavio sam trideset litara. Sam sam ga flaširao i pečatio, umatao u novinsku hartiju, polagao u najtamniji kutak.

On zaista zna uživati u sitnim životnim radostima. Neposrednijeg čovjeka od Novaka Novaka ne poznajem. Posjeduje zaista rijetku sposobnost da za svega nekoliko trenutaka poznanstva stvori kod sugovornika dojam da razgovara sa starim prijateljem.

- Molim te, ispričaj Miri nešto o Arsenu Dediću. Za nju je pojam i onaj ko ga lično poznaje. Znaš, kupio sam joj bedž »Arsene, volim te«. Bolje bedž nego Arsena. Na kolikoj je ceni, dođe mi to jeftinije, šali se Novak.

Smijući se, supruga protestira:

- Vidite li, kakav je... Inače, kao suprug, povremeno je malo dobar, malo loš. Jedina primedba s moje strane na njegov račun - neće ništa da mi pomogne u kući. Ignoriše domaći posao užasno. Zbog toga se žalim kome stignem. Inače je bez greške. Jedino što je ovo sedma godina braka, za koju kažu da je kritična...

- Znaš, ja se svake sedme godine razvodim, upada Novak.

- Ne sedme, već pete,  ispravlja ga supruga.

- Jao, zaista. Pa ja sam već bio oženjen. Pet godina. Pa otkad znam za sebe, ja sam oženjen.

- Da znate, nisam ja rasturila brak, već sam ga upoznala kad je bio ponovo u momačkom stanju.

- Uh, i ja se ponovo oženio... žali se u šali Novak.

U tonu razgovora postavljam mu pitanje zašto je po njegovom mišljenju ponovio grešku. Kao da mu je presahnuo izvor doskočica.

- Eto, konačno je zanemeo, raduje se supruga Mira.

- Ako baš insistiraš, razmisliću pa ću da mu odgovorim... Evo, ovako... čekaj malo... Ne, nego ja bih odgovorio jednim citatom iz svoje emisije: »Čovek je jedina životinja koja se može dva puta odrati!«

- Eh, da znaš da ti je to grubo, ljuti se Mira, ako se zbog njenog tihog glasa i blage naravi može uopće upotrijebiti riječ »ljutnja«.

- Kod kuće uopšte nije duhovit. Potpuno je angažovan. Različito nam je vreme za spavanje i za ručanje. Jedino što me redovno vozi na posao. Onda smo zajedno i u kolima pričamo o dnevnim utiscima.

- Zaista, radim kao životinja, potvrđuje Novak. Prošlu noć je proveo za pisaćim stolom.

- »Dežurnu ulicu« počnem da pišem petkom uveče u osam sati. Radim do dvanaest. Onda odspavam, u dva i petnaest se dignem i do osam ujutro je gotovo. Tako sve vrline i mane emisije treba tražiti u činjenici što tako radim. Međutim, duboko sam uveren da je to kvalitet emisije što tako radim. Kad nešto napišem, ne vraćam se više na to. 

Tako sam u užasnoj žurbi i panici, pa kad se posle izvuče tekst na šapirografu, s velikim zanimanjem ga čitam. Desi se da sam čitave scene bio zaboravio... Ja ovog puta u »Dežurnoj ulici« idem sa opštim temama. I kad govorim o klanovima i grupacijama, onda dobijem bar pedeset pisama u kojima mi čestitaju što sam obradio slučaj iz njihovog preduzeća.

- Pa tek koliko telefonskih poziva dobiva posle svake emisije! Pitaju: jeste li to mislili na naš slučaj?

Ovako, dok sjedi kod kuće vrlo nonšalantno odjeven, nimalo nije nalik na čovjeka koji uspješno pecka savjesti »na raznim nivoima«.

- Do te mere je indiferentan za oblačenje da mi kaže: idi i kupi mi jedne cipele broj 43. Ja lepo otišla, a prodavač se zgranuo ...

- To oblačenje je za mene muka.

Na televiziji se priča kao događaj da se neki dan pojavio u modernoj vjetrovki. »Pa ti si pravi Mića Orlović«, dražili su ga znanci. Odgovor je bio u njegovom stilu:

»Sad vidite koliko je malo potrebno pa da čovek bude ko Mića Orlović!«

U toku čitavog razgovora nijednom nije spomenuo Lolu Đukića.

- To je zato da se ne dosete kojoj grupi ja pripadam.

Napisao: Ivan Kreutz (Plavi vjesnik, novembar 1967.)

"Ponavljam staru grešku, jer preterujem u radu, ali takav sam i ne mogu da se menjam. To rano ustajanje i 'šljakanje' sve dok posao nije završen, malo koji organizam može trajno da podnosi"

Kad u novogodišnjoj noći opet budemo gledali na malim ekranima Čkalju, koji je odlučio da svoju staru, »dotrajalu« ženu zameni novom, kad budemo uživali u svojevrsnom, napola zaboravljenom humoru, znaćemo da se u naš oskudni zabavni život vratilo jedno staro dobro pero - Novaka Novaka. 

Ili »dvostrukog Novaka«, kako ga neki u šali zovu, podsećajući da poznati humorist, koautor (u saradnji s Lolom Đukićem) davno viđenih serija »Muzej voštanih figura«, »Ogledalo građanina Pokornog«, »Licem u lice« i mnogih drugih i autor 94 epizode »Pozorišta u kući«, ima svoje »normalno« prezime: Novaković. 

Skratio ga je pre dosta godina, radeći u »Ježu«, na čijim se stranicama već pojavljivao jedan Novaković i tako nadenuo sebi karakteristično umetničko ime na koje pravo imaju samo veliki, nadareni i popularni.

Doduše, on lično ne prisvaja ni jedan od navedenih epiteta, što su mogli, ako ne da čuju, ono da osete gledaoci »Vikend programa« u kojem je petog decembra gostovao. Naprotiv, pre je spreman da potceni značaj svog rada, a da prizna samo »izvesni smisao za vrcavost, za scenu i geg«, ali i veliku upornost i doslednost.

- Nije to lako, štaviše, glupo je, besmisleno, da čovek bude toliko opsednut svojim radom... da ustane u tri ujutru i ne prestane da piše i kuca, sve dok ga ne dokrajči, veli Novak. - To je oduvek bio moj manir kojem sam se, na žalost, vratio i sada, posle one stravične operacije na srcu.

- Beše to takozvani bajpas koji su vam uradili u Švajcarskoj, u Ženolijeu. A prethodio je infarkt, zar ne? -  pitamo Novaka Novaka koji govori tiho, smireno, čiji su pokreti pomalo usporeni i čije se lice gotovo nikad ne razvlači u osmeh, što bi sve zajedno moglo da bude znak nekakvog invaliditeta neminovnog posle tako teškog hirurškog zahvata na srcu, ali i lična karakteristika.

- Bajpas da, ali infarkt ne. Moja velika sreća je što nisam imao oštećeno srce, nego samo krvne sudove. Da bi »premostili« ta oštećenja, povadiše mi... silne neke vene iz nogu, pa sada malo teže hodam. Ali šta mari, ja živim posle te užasne operacije već pune četiri godine koje mi, očigledno nisu bile »pisane«, koje mi je sudbina poklonila. 

Istina, ja ne znam kakve su dalje prognoze, a svakako je utešno to što je od nas dvanaest bolesnika koje su tamo u Ženolijeu... u stvari, ubili za kratko, smrzli na minus 26 stepeni, da bi nam izvadili i popravili srce, u životu još šestoro. Zamislite, cela celcata polovina, ili 50 odsto, ako hoćete da se izražavam jezikom statistike, a to je, priznaćete, vrlo dobro i perspektivno! 

- Priznajemo da je strašno... biti smrznut i mrtav, kako rekoste, niko živi ne može da porekne dramatičnost onog što ste preživeli, ali je važnije ovo sada, a vi se osećate...

- Dobro, zaista! Čak u toj meri... da sam uspeo i da promenim svoj porodični status: da se razvedem. To je u stvari bio pravi postoperativni šok... možete li zamisliti napola oporavljenog bolesnika koji se vraća kući i očekuje susret sa ženom, s decom, a saznaje da je ona, posle devetnaest godina braka... otišla s drugim čovekom, ukratko, odlučila da zasnuje novu porodičnu zajednicu. 

Pa dobro, preživeo sam i to, smatrajući da je u tom čoveku koji je, što sam kasnije saznao, izvanredno lepo primio našu decu, uspostavio s njima srdačan kontakt, našla nešto što u meni nije uspela, neki drugi, meni tuđ kvalitet... ili ko zna šta.

- Kažete, žena je odvela decu kojoj je u ovoj porodici lepo i dobro. A kakav je vaš odnos prema sinovima? I da li je vama, ovako samom, lepo i dobro?

- Ja sam u vrlo prisnim odnosima s decom, obojica mi dolaze, kad god žele, ja se o njima brinem... sve je tu u najboljem redu. A što se moje lične »dobrobiti« tiče... pa nisam sam, sa mnom živi moja majka, jer smo zamenili stari, veliki stan za dva manja, pa je i s te stane sve u redu.

- Ne plašite li se budućnosti, odnosno, samoće na koju ćete jednog dana ipak biti osuđeni, ukoliko, naravno, i vi ne zasnujete novu zajedncu. Pitanje je surovo, to znam, ali kad je neko... oprostite... na neki način invalid, što je neizbežno posle operacije na srcu, on ne sme da ostane sam...

- Vidite, ja mislim da bolujem od jedne srećne bolesti koja me nikad neće uputiti na samoću. Ne, ja ne mogu tako lako ostati sam! Ima bolesti koje svojoj žrtvi pružaju... bar nekakvu privilegiju.

- Razumem vas. I utoliko se više divim vašem nastojanju da nastavite tamo gde ste stali pre operacije, da radite...

- Kažem vam, ponavljam staru grešku, jer preterujem u radu, ali takav sam i ne mogu da se menjam. To rano ustajanje i »šljakanje« sve dok posao nije završen, malo koji organizam može trajno da podnosi.

Istina, ja oko dva-tri sata popodne prilegnem, opustim se, malo odremam i... tada ni za koga ne postojim.

- Vi kao Čerčil, jedan dan delite na dva. Verovatno zato da biste ih više imali? Tako je bar on govorio.

- E tu sam se s Čerčilom sjajno složio! A on je, kao što znate, nanizao mnogo dana, hoću da kažem... doživeo je duboku starost pa... hajde da poverujemo u njegov »recept«. Samo što mene, za razliku od njega, stalno zapitkuju, kad ću u penziju, od koje se ja prosto ježim.

- A ko vas to pita? Kolege? Administrativci?

- Uglavnom administrativci, misleći valjda da će se mojim »umirovljenjem« osloboditi jedno radno mesto na televiziji, gde sam ja nekakav urednik »bez portfelja«. Urednik bez svoje sobe, svog radnog stola, telefona, saradnika i tako dalje.

- Znači da je to vrlo privlačno radno mesto?

- Ma otkud privlačno, naprotiv: ono je nedefinisano. Naime, po jednoj birokratskoj podeli rada na koju ni televizija nije imuna, ja bih, prema svom radnom iskustvu, stažu, radnim rezultatima... morao biti urednik redakcije, što znači administrativni urednik. Ja to, na radost mnogih, uporno odbijam, jer mi takav rad ne leži.

Zato me pojedinci tretiraju kao »bezveznjaka« a poneko se nekad glasno upita, za šta ja uopšte priman dohodak, i to urednički.

- Ne grize li vas savest zbog ovakvog dohotka koji, kao što kažete, podrazumeva određene administrativne poslove i koji vi, ne obavljajući ih, ne zarađujete?

- Pa da vam iskreno kažem... ja prvi put u životu, u svojoj 53. godini, a posle dve i po decenije rada na televiziji, koristim nekakve privilegije, ne suviše velike, što primam prinadležnosti koje ne zarađujem na odgovarajući način. Ali ja ipak radim, a radio bih i više kad bi televizija bila spremna da više prostora ustupi humoru. Ali ona to nije, ja lično nisam joj baš u milosti, pa time ni moj humor, o čemu svedoči podatak da su me sve nagrade televizije uporno obilazile.

- I festival u Portorožu, na kojem masovno žanju priznanja svi uspešni televizijski stvaraoci?

- Upravo na tu »žetvu« mislim. A znate šta se tamo desilo? Stavili su moje »Pozorište«, prema propozicijama, u istu kategoriju s Krležom! Kako to, pitam, a oni kažu... to je sve dramski oblik. I naravno, Krleža dobija nagradu, a ne ja. Pa čak niko iz ekipe, mislim na sjajne glumce i reditelja, nije nagrađen. Ja onda shvatim...

- ... da niko nije prorok u svom selu!

- I da se televizija stidi tog svog jeftinog i vrlo gledanog programa, jer »Pozorište« je verovatno najjeftinija serija koja je ikad snimljena.

- Manje-više za nagrade, one nisu uvek pravi odraz vrednosti urađenog posla, a vi se i bez njih, sa svojim humorom, vraćate na mali ekran. Tu je nova serija »Pozorišta u kući« čija je »pilot emisija« nedavno prikazana, pa novogodišnji program...

- Da, za novogodišnju noć napisao sam malu komediju za Čkalju koji menja ženu... jer za Čkalju, smem da tvrdim, u stanju smo da pišemo samo Lola Đukić i ja. A što se tiče »Pozorišta«, nastavak te serije zamislio sam s novim ličnostima, s mladim bračnim parom i dvogodišnjem detetom. Ja sam to napravio, brat bratu, za dvanaest miliona starih dinara po epizodi, što je badava u odnosu na druge serije, koje koštaju po deset ili petnaest puta više! 

E sad, da li će to novo »Pozorište« ići, ne zavisi od mene, nego... kobajagi od publike. Kao, gledaoci će nekakvim svojim izjašnjavanjem odlučiti, da li ta ponuđena serija vredi ili ne, što je čista iluzija. U stvari, odluku će doneti kolegijum, i neko više. A pitanje je da li će kolegijum biti mnogo impresioniran činjenicom da se serija snima u jednoj jedinoj sobi i da je ona ranija, reklamnim prilozima pred svaku emisiju, isplaćivala samu sebe.

- Vrlo ste štedljivi?

- Pa znate kako... vaspitavan sam u sirotinji, od šesnaeste godine probijao sam se kroz život sam, radio svakojake poslove i radeći završio gimnaziju i Pravni fakultet, te tako navikao da vodim računa o svakom dinaru, bez ozbira da li ga vadim iz svog džepa, ili iz televizijske kase. Zapravo, to i nije štedljivost, nego čist profesionalizam...

- Koji vam je, očigledno, u krvi pa se zato i opirete eventualnom odlasku u penziju.

- Mrska mi je i sama pomisao na penzionerski status, nekako mi je rano da se povučem, što bi u tom slučaju bilo neminovno. Naime, ako se penzioner razboli, makar i od najobičnijeg gripa, on je u »autu«, dakle, ne može da radi, da stvara i... brzo biva zaboravljen. A meni nije do povlačenja, nikako, jer se osećam zdravim i sposobnim. Bar u ovom trenutku...

Zdrav ili bolestan, do grla u poslu ili opušten, Novak Novak je bio i ostao čovek trenutka. Ovaj profesionalac s novinarskim nervom, podstican nekim unutrašnjim nagonom da reaguje na svaki spoljni izazov, godinama je uspevao do suza da zasmejeva milionski auditorijum, ali sam je... tužno ozbiljan, čak ironično gorak. 

Možda je baš u tome snaga jednog vrcavog humoriste: da svoj bogat, vrlo složen unutrašnji život zakopa duboko u sebi, a svetu dočarava ono što njemu lično nije dato da oseti i doživi; da se smeje svojim moćnim perom, a ne srcem.

Napisala: Nada Mijatović (Nada, decembar 1981.)

Podržite Yugopapir na Fejsbuku:

http://www.facebook.com/yugopapir