O tome svedoče dva intervjua: prvi iz 1967, a drugi iz 1981. godine.
Od Novaka zabavnog, žovijalnog, rasterećenog, do Novaka koji je preživeo tešku operaciju i porodični brodolom.
Prvi je razgovor obavljen dok su sa radija dopirali zvuci "Masačusetsa" Bi Džiza, "Poslednjeg valcera" Engelberta Hamperdinka, te "Pisma ćali" Vice Vukova i "Pružam ruke" Indeksa.
Drugi je nastao u vreme kada su Đole i Olivera čitaocima domaće štampe ponosno pokazivali svoju jednogodišnju ćerkicu Jovanu, a gledaoci JRT-a nestrpljivo iščekivali Čkaljino pojavljivanje u novogodišnjem programu - i to baš u TV komediji Novaka Novaka "Istorija bračnog loma u tri toma"...
"On zaista zna uživati u sitnim životnim radostima. Neposrednijeg čovjeka od Novaka Novaka ne poznajem. Posjeduje zaista rijetku sposobnost da za svega nekoliko trenutaka poznanstva stvori kod sugovornika dojam da razgovara sa starim prijateljem"
- E, pa obavezno treba da se vidimo. Biće mi drago... Samo trenutak. Šta kažeš, draga? Iz Zagreba je,
ali nije Arsen Dedić... To ja svoju suprugu informišem, a trenutno
je Arsen kod nje na velikoj ceni...
- Nikad nisam ni sanjao o takvom stanu.
Dođe mu kao neko nasledstvo, govori mi domaćin kao da se ispričava. - Razmišljam da ga zamenim za manji. Ali i sama pomisao na selidbu
užasava me.
Jedna soba ima originalni namještaj u
stilu Luja XV. Kaže: "To sam dobio zajedno sa ženom. Kao dodatak... "
U njegovoj radnoj sobi - masivan
starinski pisaći stol. Isto takav umjetnički izrađen ormar u
tehnici duboreza. Na stropu veliki luster napravljen od jelenjih
rogova.
- Na žalost, ne mogu da demonstriram u
punoj svetlosti ovaj simbol muževa. Pokvarila se električna
instalacija.
Smije se srdačno, otvoreno. Iz njega
zrači životna energija. Onako robustan i jak, više je nalik na dobroćudnog boksača, preobraćenog delikventa, nego na kabinetskog čovjeka - pisca.
Supruga Mira njegova je suprotnost.
Socijalni je radnik. Ovako mi objašnjava svoju profesiju:
- Mi socijalni radnici radimo po mesnim
zajednicama. Obrađujemo sve moguće probleme. Razvodi brakova,
duševno oboleli, zaštita dece bez roditelja, dodela dece kod
razvoda brakova, usvojenje... Sa delikventima su vrlo dobri odnosi.
U svakom slučaju, ja ih uzimam kao posledicu nečeg zbog čega su
postali takvi...
- Gle, gle, sada mi je jasno! Zato ona mene voli, upada Novak. - Nego, ženo, daj da se nešto jede. Čovek je gladan. Možda one prasetine. I bez kerefeka i drangulija. Čisto. Može više da se pojede...
- Gle, gle, sada mi je jasno! Zato ona mene voli, upada Novak. - Nego, ženo, daj da se nešto jede. Čovek je gladan. Možda one prasetine. I bez kerefeka i drangulija. Čisto. Može više da se pojede...
Domaćica se iskazala ne samo kao
šarmantna supruga, već i kao vrstan poznavalac kuharskih vještina.
Na to dolazi svečani trenutak. Očito sam u domaćinovoj milosti.
- Miro, molim te donesi bocu onog vina... Bolje ne! Sam ću. Da ti ispadne, umro bih od žalosti.
Vratio se sa zapečaćenom bocom.
- A, to je poseban slučaj. Sa Brača.
Nabavio sam trideset litara. Sam sam ga flaširao i pečatio, umatao
u novinsku hartiju, polagao u najtamniji kutak.
On zaista zna uživati u sitnim
životnim radostima. Neposrednijeg čovjeka od Novaka Novaka ne
poznajem. Posjeduje zaista rijetku sposobnost da za svega nekoliko
trenutaka poznanstva stvori kod sugovornika dojam da razgovara sa
starim prijateljem.
- Molim te, ispričaj Miri nešto o Arsenu Dediću. Za nju je pojam i
onaj ko ga lično poznaje. Znaš, kupio sam joj bedž »Arsene,
volim te«. Bolje bedž nego Arsena. Na kolikoj je ceni, dođe mi to
jeftinije, šali se Novak.
Smijući se, supruga protestira:
- Vidite li, kakav je... Inače, kao
suprug, povremeno je malo dobar, malo loš. Jedina primedba s moje
strane na njegov račun - neće ništa da mi pomogne u kući. Ignoriše
domaći posao užasno. Zbog toga se žalim kome stignem. Inače je
bez greške. Jedino što je ovo sedma godina braka, za koju kažu da
je kritična...
- Znaš, ja se svake sedme godine
razvodim, upada Novak.
- Ne sedme, već pete, ispravlja ga
supruga.
- Jao, zaista. Pa ja sam već bio
oženjen. Pet godina. Pa otkad znam za sebe, ja sam oženjen.
- Da znate, nisam ja rasturila brak, već
sam ga upoznala kad je bio ponovo u momačkom stanju.
- Uh, i ja se ponovo oženio... žali se u šali Novak.
U tonu razgovora postavljam mu pitanje
zašto je po njegovom mišljenju ponovio grešku. Kao da mu je
presahnuo izvor doskočica.
- Eto, konačno je zanemeo, raduje se
supruga Mira.
- Ako baš insistiraš, razmisliću pa
ću da mu odgovorim... Evo, ovako... čekaj malo... Ne, nego ja bih
odgovorio jednim citatom iz svoje emisije: »Čovek je jedina
životinja koja se može dva puta odrati!«
- Eh, da znaš da ti je to grubo, ljuti
se Mira, ako se zbog njenog tihog glasa i blage naravi može uopće upotrijebiti riječ
»ljutnja«.
- Kod kuće uopšte nije duhovit. Potpuno
je angažovan. Različito nam je vreme za spavanje i za ručanje.
Jedino što me redovno vozi na posao. Onda smo zajedno i u kolima
pričamo o dnevnim utiscima.
- »Dežurnu ulicu« počnem da pišem
petkom uveče u osam sati. Radim do dvanaest. Onda odspavam, u dva i
petnaest se dignem i do osam ujutro je gotovo. Tako sve vrline i mane
emisije treba tražiti u činjenici što tako radim. Međutim, duboko
sam uveren da je to kvalitet emisije što tako radim. Kad nešto
napišem, ne vraćam se više na to.
Tako sam u užasnoj žurbi i panici, pa kad se posle izvuče tekst na šapirografu, s velikim zanimanjem ga čitam. Desi se da sam čitave scene bio zaboravio... Ja ovog puta u »Dežurnoj ulici« idem sa opštim temama. I kad govorim o klanovima i grupacijama, onda dobijem bar pedeset pisama u kojima mi čestitaju što sam obradio slučaj iz njihovog preduzeća.
Tako sam u užasnoj žurbi i panici, pa kad se posle izvuče tekst na šapirografu, s velikim zanimanjem ga čitam. Desi se da sam čitave scene bio zaboravio... Ja ovog puta u »Dežurnoj ulici« idem sa opštim temama. I kad govorim o klanovima i grupacijama, onda dobijem bar pedeset pisama u kojima mi čestitaju što sam obradio slučaj iz njihovog preduzeća.
- Pa tek koliko telefonskih poziva
dobiva posle svake emisije! Pitaju: jeste li to mislili na naš
slučaj?
Ovako, dok sjedi kod kuće vrlo
nonšalantno odjeven, nimalo nije nalik na čovjeka koji uspješno
pecka savjesti »na raznim nivoima«.
- Do te mere je indiferentan za
oblačenje da mi kaže: idi i kupi mi jedne cipele broj 43. Ja lepo
otišla, a prodavač se zgranuo ...
- To oblačenje je za mene muka.
Na televiziji se priča kao događaj da
se neki dan pojavio u modernoj vjetrovki. »Pa ti si pravi Mića
Orlović«, dražili su ga znanci. Odgovor je bio u njegovom stilu:
»Sad vidite koliko je malo potrebno pa da čovek bude ko Mića Orlović!«
»Sad vidite koliko je malo potrebno pa da čovek bude ko Mića Orlović!«
U toku čitavog razgovora nijednom nije
spomenuo Lolu Đukića.
- To je zato da se ne dosete kojoj
grupi ja pripadam.
Napisao: Ivan Kreutz (Plavi vjesnik, novembar 1967.)
"Ponavljam staru grešku, jer preterujem u radu, ali takav sam i ne mogu da se menjam. To rano ustajanje i 'šljakanje' sve dok posao nije završen, malo koji organizam može trajno da podnosi"
Kad u novogodišnjoj noći opet budemo gledali na malim ekranima Čkalju, koji je odlučio da svoju staru, »dotrajalu« ženu zameni novom, kad budemo uživali u svojevrsnom, napola zaboravljenom humoru, znaćemo da se u naš oskudni zabavni život vratilo jedno staro dobro pero - Novaka Novaka.
Ili »dvostrukog
Novaka«, kako ga neki u šali zovu, podsećajući da poznati
humorist, koautor (u saradnji s Lolom Đukićem) davno viđenih
serija »Muzej voštanih figura«, »Ogledalo građanina Pokornog«,
»Licem u lice« i mnogih drugih i autor 94 epizode »Pozorišta u
kući«, ima svoje »normalno« prezime: Novaković.
Istina, ja ne znam kakve su dalje prognoze, a svakako
je utešno to što je od nas dvanaest bolesnika koje su tamo u
Ženolijeu... u stvari, ubili za kratko, smrzli na minus 26 stepeni,
da bi nam izvadili i popravili srce, u životu još šestoro.
Zamislite, cela celcata polovina, ili 50 odsto, ako hoćete da
se izražavam jezikom statistike, a to je, priznaćete, vrlo dobro
i perspektivno!
- Vidite, ja mislim da bolujem od jedne srećne bolesti koja me nikad neće uputiti na samoću. Ne, ja ne mogu tako lako ostati sam! Ima bolesti koje svojoj žrtvi pružaju... bar nekakvu privilegiju.
- Razumem vas. I utoliko se više divim
vašem nastojanju da nastavite tamo gde ste stali pre operacije, da
radite...
- I festival u Portorožu, na kojem
masovno žanju priznanja svi uspešni televizijski stvaraoci?
Kad u novogodišnjoj noći opet budemo gledali na malim ekranima Čkalju, koji je odlučio da svoju staru, »dotrajalu« ženu zameni novom, kad budemo uživali u svojevrsnom, napola zaboravljenom humoru, znaćemo da se u naš oskudni zabavni život vratilo jedno staro dobro pero - Novaka Novaka.
Skratio ga je
pre dosta godina, radeći u »Ježu«, na čijim se stranicama već
pojavljivao jedan Novaković i tako nadenuo sebi karakteristično
umetničko ime na koje pravo imaju samo veliki, nadareni i popularni.
Doduše, on lično ne prisvaja ni jedan
od navedenih epiteta, što su mogli, ako ne da čuju, ono da osete
gledaoci »Vikend programa« u kojem je petog decembra gostovao.
Naprotiv, pre je spreman da potceni značaj svog rada, a da prizna
samo »izvesni smisao za vrcavost, za scenu i geg«, ali i veliku
upornost i doslednost.
- Nije to lako, štaviše, glupo je,
besmisleno, da čovek bude toliko opsednut svojim radom... da ustane
u tri ujutru i ne prestane da piše i kuca, sve dok ga ne dokrajči, veli Novak. - To je oduvek bio moj manir kojem sam se, na žalost, vratio i sada,
posle one stravične operacije na srcu.
- Beše to takozvani bajpas koji su vam uradili u Švajcarskoj, u Ženolijeu. A prethodio je infarkt, zar ne? - pitamo Novaka Novaka koji govori tiho, smireno, čiji su pokreti pomalo usporeni i čije se lice gotovo nikad ne razvlači u osmeh, što bi sve zajedno moglo da bude znak nekakvog invaliditeta neminovnog posle tako teškog hirurškog zahvata na srcu, ali i lična karakteristika.
- Beše to takozvani bajpas koji su vam uradili u Švajcarskoj, u Ženolijeu. A prethodio je infarkt, zar ne? - pitamo Novaka Novaka koji govori tiho, smireno, čiji su pokreti pomalo usporeni i čije se lice gotovo nikad ne razvlači u osmeh, što bi sve zajedno moglo da bude znak nekakvog invaliditeta neminovnog posle tako teškog hirurškog zahvata na srcu, ali i lična karakteristika.
- Bajpas da, ali infarkt ne. Moja
velika sreća je što nisam imao oštećeno srce, nego samo krvne
sudove. Da bi »premostili« ta oštećenja, povadiše mi... silne
neke vene iz nogu, pa sada malo teže hodam.
Ali šta mari, ja živim posle te užasne operacije već pune četiri
godine koje mi, očigledno nisu bile »pisane«, koje mi je sudbina
poklonila.
- Priznajemo da je strašno... biti smrznut i mrtav, kako rekoste, niko živi ne može da porekne
dramatičnost onog što ste preživeli, ali je važnije ovo
sada, a vi se osećate...
- Dobro, zaista! Čak u toj meri... da sam uspeo i da promenim svoj porodični status: da se razvedem. To je
u stvari bio pravi postoperativni šok... možete li zamisliti napola
oporavljenog bolesnika koji se vraća kući i očekuje susret sa
ženom, s decom, a saznaje da je ona, posle devetnaest godina
braka... otišla s drugim čovekom, ukratko, odlučila da zasnuje
novu porodičnu zajednicu.
Pa dobro, preživeo sam i to, smatrajući
da je u tom čoveku koji je, što sam kasnije saznao, izvanredno
lepo primio našu decu, uspostavio s njima srdačan kontakt, našla
nešto što u meni nije uspela, neki drugi, meni tuđ kvalitet... ili
ko zna šta.
- Kažete, žena je odvela decu kojoj
je u ovoj porodici lepo i dobro. A kakav je vaš odnos prema
sinovima? I da li je vama, ovako samom, lepo i dobro?
- Ja sam u vrlo prisnim odnosima s
decom, obojica mi dolaze, kad god žele, ja se o njima brinem... sve je tu u najboljem
redu. A što se moje lične »dobrobiti«
tiče... pa nisam sam, sa mnom živi moja majka, jer smo zamenili
stari, veliki stan za dva manja, pa je i s te stane sve u redu.
- Ne plašite li se budućnosti,
odnosno, samoće na koju ćete jednog dana ipak biti osuđeni,
ukoliko, naravno, i vi ne zasnujete novu zajedncu. Pitanje je surovo,
to znam, ali kad je neko... oprostite... na neki način invalid, što
je neizbežno posle operacije na srcu, on ne sme da ostane sam...
- Vidite, ja mislim da bolujem od jedne srećne bolesti koja me nikad neće uputiti na samoću. Ne, ja ne mogu tako lako ostati sam! Ima bolesti koje svojoj žrtvi pružaju... bar nekakvu privilegiju.
- Kažem vam, ponavljam staru grešku,
jer preterujem u radu, ali takav sam i ne mogu da se menjam. To rano
ustajanje i »šljakanje« sve dok posao nije završen, malo koji
organizam može trajno da podnosi.
Istina, ja oko dva-tri sata popodne
prilegnem, opustim se, malo odremam i... tada ni za koga ne postojim.
- Vi kao Čerčil, jedan dan delite na
dva. Verovatno zato da biste ih više imali? Tako je bar on govorio.
- E tu sam se s Čerčilom sjajno
složio! A on je, kao što znate, nanizao mnogo dana, hoću da
kažem... doživeo je duboku starost pa... hajde da poverujemo u
njegov »recept«. Samo što mene, za razliku od njega, stalno
zapitkuju, kad ću u penziju, od koje se ja prosto ježim.
- A ko vas to pita? Kolege?
Administrativci?
- Uglavnom administrativci, misleći
valjda da će se mojim »umirovljenjem« osloboditi jedno radno mesto
na televiziji, gde sam ja nekakav urednik »bez portfelja«. Urednik bez svoje sobe, svog radnog
stola, telefona, saradnika i tako dalje.
- Znači da je to vrlo privlačno radno
mesto?
- Ma otkud privlačno, naprotiv: ono je
nedefinisano. Naime, po jednoj birokratskoj podeli rada na koju ni
televizija nije imuna, ja bih, prema svom radnom iskustvu, stažu,
radnim rezultatima... morao biti urednik redakcije, što znači
administrativni urednik. Ja to, na radost mnogih, uporno odbijam, jer
mi takav rad ne leži.
Zato me pojedinci tretiraju kao
»bezveznjaka« a poneko se nekad glasno upita, za šta ja uopšte
priman dohodak, i to urednički.
- Ne grize li vas savest zbog ovakvog
dohotka koji, kao što kažete, podrazumeva određene administrativne
poslove i koji vi, ne obavljajući ih, ne zarađujete?
- Pa da vam iskreno kažem... ja prvi
put u životu, u svojoj 53. godini, a posle dve i po decenije rada na
televiziji, koristim nekakve privilegije, ne suviše velike, što
primam prinadležnosti koje ne zarađujem na odgovarajući način.
Ali ja ipak radim, a radio bih i više kad bi televizija bila spremna
da više prostora ustupi humoru. Ali ona to nije, ja lično nisam joj
baš u milosti, pa time ni moj humor, o čemu svedoči podatak da su me sve nagrade televizije
uporno obilazile.
- Upravo na tu »žetvu« mislim. A
znate šta se tamo desilo? Stavili su moje »Pozorište«, prema
propozicijama, u istu kategoriju s Krležom! Kako to, pitam, a oni
kažu... to je sve dramski oblik. I naravno, Krleža dobija nagradu,
a ne ja. Pa čak niko iz ekipe, mislim na sjajne glumce i reditelja, nije nagrađen. Ja onda shvatim...
- ... da niko nije prorok u svom selu!
- I da se televizija stidi tog svog
jeftinog i vrlo gledanog programa, jer »Pozorište« je verovatno
najjeftinija serija koja je ikad snimljena.
- Manje-više za nagrade, one nisu uvek
pravi odraz vrednosti urađenog posla, a vi se i bez njih, sa svojim humorom, vraćate
na mali ekran. Tu je nova serija »Pozorišta u kući« čija je
»pilot emisija« nedavno prikazana, pa novogodišnji program...
- Da, za novogodišnju noć napisao sam
malu komediju za Čkalju koji menja ženu... jer za Čkalju, smem da
tvrdim, u stanju smo da pišemo samo Lola Đukić i ja. A što se
tiče »Pozorišta«, nastavak te serije zamislio sam s novim
ličnostima, s mladim bračnim parom i dvogodišnjem detetom. Ja sam
to napravio, brat bratu, za dvanaest miliona starih dinara po
epizodi, što je badava u odnosu na druge serije, koje koštaju po
deset ili petnaest puta više!
E sad, da li će to novo »Pozorište«
ići, ne zavisi od mene, nego... kobajagi od publike. Kao, gledaoci
će nekakvim svojim izjašnjavanjem odlučiti, da li ta ponuđena
serija vredi ili ne, što je čista iluzija. U stvari, odluku će
doneti kolegijum, i neko više. A pitanje je da li će kolegijum biti
mnogo impresioniran činjenicom da se serija snima u jednoj jedinoj
sobi i da je ona ranija, reklamnim prilozima pred svaku emisiju,
isplaćivala samu sebe.
- Vrlo ste štedljivi?
- Pa znate kako... vaspitavan sam u
sirotinji, od šesnaeste godine probijao sam se kroz život sam,
radio svakojake poslove i radeći završio gimnaziju i Pravni
fakultet, te tako navikao da vodim računa o svakom dinaru, bez
ozbira da li ga vadim iz svog džepa, ili iz televizijske kase.
Zapravo, to i nije štedljivost, nego čist profesionalizam...
- Koji vam je, očigledno, u krvi pa se
zato i opirete eventualnom odlasku u penziju.
- Mrska mi je i sama pomisao na
penzionerski status, nekako mi je rano da se povučem, što bi u tom
slučaju bilo neminovno. Naime, ako se penzioner razboli, makar
i od najobičnijeg gripa, on je u »autu«, dakle, ne može da radi,
da stvara i... brzo biva zaboravljen. A meni nije do povlačenja,
nikako, jer se osećam zdravim i sposobnim. Bar u ovom trenutku...
Zdrav ili bolestan, do grla u poslu ili
opušten, Novak Novak je bio i ostao čovek trenutka. Ovaj
profesionalac s novinarskim nervom, podstican nekim unutrašnjim
nagonom da reaguje na svaki spoljni izazov, godinama je uspevao do
suza da zasmejeva milionski auditorijum, ali sam je... tužno
ozbiljan, čak ironično gorak.
Možda je baš u tome snaga jednog
vrcavog humoriste: da svoj bogat, vrlo složen unutrašnji život
zakopa duboko u sebi, a svetu dočarava ono što njemu lično nije
dato da oseti i doživi; da se smeje svojim moćnim perom, a ne
srcem.
Napisala: Nada Mijatović (Nada, decembar 1981.)
