Zov, 1973: Stigli smo u jednu od najljepših ulica Novog Beograda, u Aveniju Pariške komune. U zgradi broj 5, na prvom katu, pritisnuli smo zvonce. Vrata nam je otvorio dječak čiji smo lik lako prepoznali. Da, to je najmlađi junak televizijske serije »Pozorište u kući« - Borko.
- Ne zovem se Borko. Ja sam Goran
Trifunović, a samo glumim Borka, objasnio nam je dostojanstveno.
Goran nas je uveo u dnevnu sobu i
ponudio da sjednemo. Izgledao nam je suviše ozbiljan. Pomislili smo:
vjerojatno je naljutio nekog od starijih ukućana, pa tako ispašta
grijeh. Prevarili smo se. Goran je bio sam u stanu, spremao se za
odlazak u školu.
- Mogu li, Gorane, škola i gluma
zajedno?
- Serija je dugačka, još će dugo
trajati, neće li se on naljutiti?
- Moj se razredni Bora Biljanić nikad
do sad nije naljutio na mene. Kad ga pitam za odobrenje, samo mi
kaže: »E, moj Gorane - ode ti u glumce«.
- A želiš li, kad porasteš, zaista biti glumac?
- To mi se baš uveliko ne sviđa. U
televizijskim serijama je lako, ali biti glumac u pozorištu mnogo je
teže.
- Je li naporno glumiti u »Pozorištu u
kući«?
- Nije. Meni je to prilično zabavno.
Najviše mi se sviđa kad snimamo scene u kojima se jedu slatki kolači, uštipci, torte... a volim i bombone i čokoladu. Jedino što
ne valja, to je velika vrućina u studiju koja me veoma uzrujava.
- Kako si, Gorane, postao glumac?
- Već sam dugo član radio-grupe
mladih talenata u Radio Beogradu. To je škola za glumce koju vodi
Bata Miladinović. Pozvali su me da glumim i, eto, tako...
- Znamo, Gorane, da si dobar glumac, a
kakav si đak?
- Tako, prosečan. Krećem se od dobrog
do vrlo dobrog.
- A tvoja sestra Anđelka, čujemo, uči
bolje od tebe?
- Jeste, ona neprekidno uči bolje od
mene. Ali, ona je bila sa mnom i u glumačkoj školi, ali nije
položila dikciju. Znate, devojčice uopšte bolje uče od dečaka.
Roditelji su 13-godišnjeg Gorana
Trifunovića, majka Margareta i otac Zorko, službenici. To što im je sin postao i glumac prihvatili su kao dio njegove igre u
slobodnom vremenu.
- Kako Goran troši novac koji primi od
televizije?
- Nemam nikakav honorar. Za ovo što glumim u seriji dobijam bodove. Na kraju glumačke školske godine ti se bodovi sabiraju. Ko ima najviše - ide na letovanje, na more. Prošle sam godine bio 20 dana, a nadam se da će tako biti i ovog leta.
- Gde su ti, Gorane, igračke, s čime
se najradije igraš?
- Nemam nikakve igračke, odgovorio je
mršteći se. - Kad ne učim, onda se s društvom igram s loptom.
Jedina igračka koju sam sačuvao je taj robot. Pokvaren je i moram
ga rastaviti, možda će proraditi.
Goran nam je pokazao knjige koje čita i komplet našega lista Zov. Nema tome dugo, u razgovoru s novinarima
revije »92«, Goran je izjavio da mu je ZOV najdraži list! Ali, kad je riječ o Zovu, nešto ga i muči:
- Imam sve brojeve Zova, osim broja 14.
Tada sam bio u Sloveniji i nisam ga mogao nigde pronaći. I sestra mi
je rekla da ga nije našla. Ne znam šta je s tim brojem, jer nedostaje i mom drugu, koji isto tako ima sve ostale.
- Što najradije čitaš u Zovu?
- Stripovi su najbolji. Rado sam čitao
i seriju članaka o čarobnjacima. Sada to više ne izlazi, ne znam
zašto, a bilo je baš uzbudljivo.
- Jesi li naučio neki trik?
- Vežbao sam dugo s kuglicama na
konopcu, pa onda sečenje... Nisam uspeo. Moj drug to već izvodi,
ali on je duže vežbao.
- Čujemo da si »glavni dasa« u svojih
drugarica u razredu i ovdje u susjedstvu?
- Ko vam je to rekao? Ne, nema veze.
Kad je serija počela, onda su me zadirkivali, a sada ne. Jedino se
moja baka Milena, živi u Valjevu, raduje kad me vidi na TV. Zove komšije da gledaju i samo se smeška.
- Ti, Gorane, i pjevaš?
- Sad uopšte ne pevam. Menja mi se glas i ništa mi više ne uspeva...
Goran raste zajedno sa sve gledanijom
televizijskom serijom. Ali, »slava« ga nije zanijela. Stekli smo dojam da je riječ o dječaku koji je možda isuviše skroman. Gluma mu je ugodna igra i ništa više.
Tekst: Đ. Zagorac (Zov, 1973.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)