Avgust 1987: Slavni njujorški dvonedeljnik Rolling Stone proslavlja dvadeseti rođendan... "Denserka" Whitney Houston suvereno vlada top-listama sa obe strane Atlantika... U toku je sudski proces između Rogera Watersa i njegove bivše grupe - "Ime Pink Floyd treba penzionisati!", zahteva vlasnik novog albuma "Radio K.A.O.S."... I Boy George je krenuo solo, ali su članovi njegovog benda "Culturniji" - bubnjar Jon Moss odlučio je da svoju novu grupu nazove Heartbeat UK... Na domaćoj sceni: Divlje jagode i Bijelo Dugme razmenjuju pevače... Jugoton slavi 40-ti rođendan... Kiki Lesendrić biva pogođen flašom u glavu na koncertu na splitskoj rivi - za utehu, ceo Split i cela Juga pevaju njegov hit "Kao ptica na mom dlanu"... Grupa Tunel objavljuje svoj četvrti album "Do poslednje kapi". Šta je sve tim povodom za magazin Rock ispričao Vladimir Janković-Džet? Kao bonus: priča o čuvenoj Džetovoj kolekciji ploča, koja je u Rocku (drugačijeg formata i sadržaja) objavljena još daleke 1982. godine...
"Meni je prva ploča izašla u aprilu '66. godine, baš negde za rođendan. I kad sam dobio u ruke singl, u stvari, EP sa četiri stvari, ja sam to uzeo, stavio pored onih ploča Beatlesa i Stonesa i mislio: Sad smo na istom. Oni imaju ploču, i ja imam ploču"
Šesnaest godina basista Crnih bisera, već sedam godina prvo lice Tunela. Ovih dana je sa svojom drugom grupom tokom dvadeset trogodišnje karijere, objavio četvrti album "Do poslednje kapi". Ko toliko izdrži u ovom mukotrpnom poslu, zaslužuje da kaže šta ima. Narod je već rekao svoje pesmicom: Al' je lep ovaj svet, kad nam svira Vlada Džet. Živeli!
- Kada si se i pod kojim okolnostima popeo na binu kao punopravni član Crnih bisera?
- Koliko je to para bilo?
- Otprilike kao kad bi danas zaradio
pedeset hiljada, starih.
- Tada si još išao u gimnaziju.
- Da, imao sam osamnaest godina i išao
sam u četvrti razred XIV beogradske gimnazije koja je bila rockerska
škola, rasadnik bendova: bili su tu Zlatni dečaci, koji su već bili
poznat sastav, Dobri drugovi, koji su uživali solidnu reputaciju u
gradskim okvirima, Juniori, Vikonti i tako dalje. Ja sam se pre nego
što sam ušao u grupu družio sa ljudima iz prve postave Crnih
bisera, a sastav je zapravo dobio neku stalniju formu posle mog
dolaska. Do tad nije bilo sasvim definisano ko će svirati, a ko neće.
- S kojim se motivima tada počinjalo?
- Tada se bavljenju rock'n'rollom
potpuno drugačije prilazilo. To se tada, zapravo, nije tako ni
zvalo, taj izraz je bio demode. Korišćen je termin električarska
muzika, kasnije beat muzika. Ja sam voleo termin rock'n'roll, ali to
je bilo dosta anatemisano. Svi su govorili da je to bez veze, da
treba svirati nešto drugo, a ne rock'n'roll. Ja sam počeo da sviram
jer sam se sedam-osam godina pre toga bavio pločama i od
Elvisa Preslija naovamo bio time potpuno opsednut.
Uopšte, sviranje
je bilo neka vrsta identifikacije generacije. Niko to nije posmatrao
kao profesionalno bavljenje muzikom. Svaki bend je imao ljude koji
sviraju i ljude koji ih prate. I svi mi smo bili mi. Crni biseri su u
jednom trenutku brojali, u tom nekom plemenskom smislu, između 20 i
30 ljudi, devojaka i mladića od kojih su neki povremeno i svirali s
nama.
Ceo odnos prema muzici u to vreme je
bio kao prema nekom pokretu. Imali smo utisak da se nešto menja. A i
menjalo se, nešto drastično. Počele su da se ruše neke ograde
koje su do tada bile, onako, istorijski zacrtane. Počelo je da se
dešava nešto novo i mi smo, baš smo sebe tako osećali, bili na
vrhu tog talasa koji je menjao način života.
Interesantna stvar,
svi ti bendovi: Siluete, Elipse, Zlatni dečaci, Crni biseri... svi
smo bili vrlo brzo poznati u celoj zemlji bez ploče, bez radija, bez
ičega, jer se sve kao legenda prenosilo od usta do usta. Ja sam znao
sve zagrebačke bendove iako ih nikad nisam čuo. Tačno sam znao
šta ko svira, kakve gitare imaju, kakva su im opredeljenja... To se,
jednostavno, znalo, jer je to bila stvar sa kojom smo svi živeli.
Ne kažem da je bilo bolje nego danas.
Daleko od toga, bilo je teže, bio je to pionirski poduhvat. Ali
mislim da se takav entuzijazam neće više ponoviti ni u jednoj grani umetnosti.
- Jedna od osnovnih karakteristika tog vremena je bilo i obilje nastupa. Pretpostavljam da je to, po tebi, bila dosta zahvalna situacija?
- To je ono što je i bilo najlepše u
svemu tome: što se mnogo sviralo i što su svi išli i slušali sve. Publika nije
bila polarizovana... mislim, bila je, ali po sistemu: ja više volim Siluete nego
Crne bisere; i obrnuto, ali svi su išli da slušaju i Crne bisere i
Siluete i Zlatne dečake, jer se smatralo da treba sve slušati.
Pazi, znalo se da subotom i nedeljom, na potezu od Vukovog spomenika do Trga Republike, ako se krene Bulevarom
revolucije, sa malim skretanjima levo i desno, ima osam do deset mesta
gde se događa vrlo aktuelna živa svirka. Sviralo se po tri sata i bend koji
nije imao sat i po, dva sata repertoara nije mogao ni da pomisli da
nastupa.
Danas bendovi postaju medijske atrakcije sa dve-tri pesme. Plavi orkestar je pretprošle godine svirao na krcatom Tašmajdanu sa
jednim albumom, znači deset pesama. A svi znamo kakav su status imali.
- Kakav je bio svirački nivo grupa?
- Mi smo u startu znali manje, jer uopšte nismo znali kako se neke stvari rade, a nismo imali nikoga da nam pokaže, tako da smo bili kao naučnik koji po prvi put
vidi nešto što treba da ispita. A tu je štošta trebalo provaliti,
počev od pristupa električnim instrumentima, preko sviračkih
trikova koji su se svakodnevno pojavljivali - novi akcenti m bubnjevima,
novi tonovi na gitarama, korišćenje feedbacka...
Ali, sve je to
nadoknađivalo stalno sviranje. Tvrdim da je jedna živa svirka bolja
nego mesec dana probe, a tvrdim i da su prosečno bendovi sredinom šezdesetih svirali mnogo bolje nego današnji prosečni bendovi. Možda
nismo zvučali bolje, pošto je ceo sistem realizacije koncerta
daleko bolji nego nekad, ali je sama svirka, cela interakcija ljudi
na bini bila na mnogo višem nivou.
Uzmi samo tadašnje singlove. To
se sve snimalo uživo. Bend uđe u studio navežban, odsvira šta ima,
posle se samo otpeva preko toga i doviđenja. Danas se sve ploče
snimaju instrument po instrument, tako da imaš paradoksalnu situaciju da je grupa snimila album i on je izašao, a oni onda
sedaju i uče da sviraju svoje već snimljene pesme. U ono vreme, ako
nisi mogao da odsviraš stvar uživo, nije bilo načina ni da je
snimiš.
A mislim da je deo tajne što su grupe onda bolje svirale i u tome što je muzika ljudima značila više, mnogo više od posla. Većini ovih dečaka koji danas sviraju, ruku na srce, ipak je to posao pre svega i lova pre svega i njima je
mnogo važnije da imaju dosta ljudi na koncertu nego kako će da
sviraju. Što je možda i ispravnije sa praktične strane gledišta.
U
ono vreme su bendovi gledali da svirka bude što bolja, a ljudi, koliko ima - ima. Nekad je bilo 50, nekad hiljadu, ali važno je bilo da
bude dobro.
- Koji je najposećeniji koncert tog doba na kojem si svirao?
- Najviše ljudi je bilo '67. godine na Gitarijadi na Sajmištu kad smo mi pobedili. Tu niko živ ne zna tačnu cifru.
Procene se kreću od 13 do 25 hiljada ljudi i ja mislim da su oba
podatka tačna, jer je tamo u jednom trenutku bilo strahovito mnogo ljudi. Pored celog ovog prostora koji se i sad koristi za koncerte,
tamo su tada bile i tribine koje su spajale parter i gornju galeriju
i koje su mogle da prime strahovito mnogo ljudi.
Znam da kad sam
izašao na binu nisam mogao da vidim kraj hale od dima, ali je meni interesantnije nešto drugo: poslednjih godina na sajmu se koristi
ozvučenje od 20 - 30 hiljada vati. Mi smo svirali na 200 vati - i to se
čulo! Ni dan-danas mi nije jasno kako, ali to se čulo. Išao sam
dole u publiku i odatle slušao ostale bendove. To nije bio ovaj zvuk
kao što je danas, ali se tačno čulo sve što se događalo na bini.
- Kako je išlo sa isplatom?
- Tamo negde do 67-68. godine, dok nije
uveden zakon o obaveznim žiro-računima, isplata je obavezno bila na
ruke. I to je bilo najlepše plaćanje i stvaralo je jedan poseban
odnos prema svirci. Ti završio svoje, siđeš sa bine, dobiješ na
ruke one pare još vruće od džepova i nema da te boli glava da li je
uplaćeno na vreme, da li je firmi blokiran račun i tako.
- Kakav je osećaj bio onda uzeti prvu ploču u ruke?
- Meni je prva ploča izašla u aprilu '66. godine, baš negde za rođendan. I kad sam dobio u ruke singl, u stvari,
EP sa četiri stvari, ja sam to uzeo, stavio pored onih ploča
Beatlesa i Stonesa i mislio: Sad smo na istom. Oni imaju ploču, i ja
imam ploču. Te četiri pesme smo snimili za dva dana u studiju VI.
Kad smo završili, ušli smo kod čoveka koji nas je snimao da čujemo
šta smo snimili, a on nam je samo rekao: Vaše je da svirate, a moje
je da snimam... I isterao nas je napolje, tako da smo mi tek kad
je ploča izrezana čuli šta smo snimili.
Naravno, bili smo razočarani, jer nije
zvučalo ni blizu onome što smo hteli, ali s druge strane, bili smo
ponosni što imamo ploču. Bili smo valjda drugi ili treći beogradski
bend koji je imao ploču. Pre nas su bili samo Zlatni dečaci i
Elipse. Siluete koje su bile stvarno velika grupa, tada još nisu
imale singl.
- Kako si izlazio nakraj sa popularnošću,
slavom, kako su ljudi to podnosili?
- Pazi, to je univerzalna stvar, tu
nije bilo niti će biti bitnih razlika. Bendovi najbolje žive i
rade dok su u senci, dok počinju. Čim stvar počne da se zahuktava,
počinju i prve opasnosti. Na primer, bubnjari i basisti počnu da se
bune što za novine priča i slika se samo pevač, pevač se buni što se
sviraju samo gitaristine pesme a i on ima dobre, klavijaturista se
buni što se pare dele na jednake delove a on najviše trči za grupu, a ostali ništa ne rade. I tako redom.
To su sve tipska pitanja. Istina, ima izuzetaka, ali po pravilu, dok nema ničega, ljudi nemaju
oko čega da se svađaju i da se dele. Ali, čim postoji neka
materija, pa bila to samo gola slava, a nekad i lova, pojavljuju se
pitanja te vrste. To je neminovno u svakom bendu i onaj ko uspe da
prebrodi tu krizu ima šanse da opstane i dalje. I sve to podjednako
važi - od dueta do okteta.
- Vi ste, mislim na Crne bisere, dugo
održali u životu instituciju igranke. Put vas je tim poslom vodio i u
najmanja mesta. Danas je izgleda postalo sramota i poći sa gitarom
kroz mesto manje od tridesetak hiljada stanovnika, da i ne pominjem
sviranje, a pogotovo igranke.
- To je čist naš patent da smo veći
katolici od pape. Mislim da je ukidanje igranki veliki gubitak za jugoslovensku, a
pogotovo srpsku popularnu muziku, jer smo u ovim krajevima to mnogo
temeljitije uništili i iskorenili nego u Hrvatskoj i naročito
Sloveniji, gde toga još ima. Ne kao nekad, ali ima.
Igranka je čistilište koje je vrlo
korisno za svaku grupu. To je najbolji način da sagledaš propuste, da izmeriš mogućnosti, da vidiš šta možeš, a šta ne. Publika je tada na metar od tebe i najdirektnije reaguje na ono što sviraš.
Drugo, dok ne prođeš taj put i cimanje levo i desno, ne umeš da
ceniš kasniji eventualni uspeh.
Međutim, mi smo to uništili jer je
to kao demode, a mi mnogo volimo da pazimo na modu, čak i kada je
potpuno pogrešna. Jer bend mora da stekne jedan zanatski nivo pre
svega, da bi mogao da bude koncertni bend. A kako da stekne zanatski
nivo vežbajući samo u podrumu ili domu kulture? To ne može! Moraš
da se čeličiš i da pregoriš milion nekih razočaranja i zabluda,
baš na tim svirkama koje su neobavezne u smislu scenskog nastupa, da
bi kasnije iskristalisao sve to što hoćeš.
Zato mi i nemamo, sem par izuzetaka,
koncertne bendove koji su u stanju da drže pažnju duže od deset
minuta. Riblja čorba je išla po takvim mestima iha - haj dok nije
postala to što je postala, a već su u nju došli muzičari iz
takvih grupa i zato dan-danas na koncertu odlično zvuče.
Ili
Bajaga i Instruktori, koji su u osnovi Bajaga i Tilt, odnosno
Bulevar. Sve su to ljudi koji pre slave imaju hiljade kilometara u
koferima i stotine tezgi u prstima. Mali bendovi danas to ne mogu da
razumeju, zato im je i teško da postanu veliki.
- Pretpostavljam da je u osnovi "Hita
nedelje" koji radiš na "dvestadvojci" ideja da se ta, uslovno rečeno, poluigranka
sačuva od propasti?
- To smo krenuli bez nekih većih
ambicija. U prvo vreme, u dansingu "Pinkija" to je bio radio koji se
gleda, sa muzikom iz studija i baletskom grupom. Onda smo prešli na
bazen Tašmajdan i tu su počele da se pojavljuju grupe, ali zbog neakustičnosti i vlage samo na play back.
- Zahvaljujući tom hitu, ti
si jedan od malog broja Jugoslovena koji se može pohvaliti da je
video golu Sanju Doležal izbliza i to uživo?
Da, onako iz prve ruke. Ona je tada
pevala sa grupom Prva ljubav. Mi smo već ranije imali par slučajeva
da su obučeni pevači skakali sa bine u vodu i plivali ka publici
koja je bila na drugoj strani, tako da se nisam mnogo uzbudio kada mi
je Škrga, tadašnji menadžer Prve ljubavi rekao da će mala iz
njegove grupe da skoči u bazen.
Tog dana me je strašno boleo zub, tako da sam, dok su oni izvodili svoj playback seo sa strane da
malo pokušam da smirim taj bol. Odjedanput sam pomislio da sam
gotov, da sam počeo da haluciniram, jer sam neposredno ispred sebe
video go ženski donji deo leđa, a u sledećem trenutku sam se
osećao još gore, jer je to što sam video nestalo. Prišao sam ivici
bazena i video da ona pliva po bazenu poput foke.
Kad je izašla iz
vode, Škrga je zagrnuo nekim penjoarom i to se završilo tako da
jedno 50% prisutnih nije ni shvatilo šta se dogodiio, a 50% je
zanemelo, jer je to bio prvi i jedini slučaj te vrste.
Kasnije me je Moka, pokojni bubnjar
Fosila, detaljno ispitivao kako je to bilo, jer su se oni, kad je
Sanja došla kod njih, koji su porodični bend, uplašili da to neko
ne iskoristi da im uništi reputaciju. Čak su se u to vreme pojavile
neke od tih sličica po novinama, ali nije se desilo ništa strašno.
A žive svirke na hitu, da ti odgovorim
na ono prethodno pitanje, su zapravo krenule tek kad smo se prebacili
u Taš klub, bivši "Zeppelin" i nastavile u Domu omladine. To je
vrlo zanimljivo jer se ne retko pokaže da ima eminentnih bendova
koji ne umeju da se sastave uživo i anonimusa i poluanonimusa koji
sviraju da ti otpadnu oba uveta.
- Kad si došao na radio i time, dosta
direktno, u situaciju da možeš da doziraš popularnost svojih
kolega, verovatno si počeo da doživljavaš i pritiske raznih vrsta?
- Za sve ove godine sam imao samo par
slučajeva da je neko pokušavao da izvrši konkretan pritisak na
mene. Verovatno znaju da sam i sam muzičar i da sam jeo i jedem taj
hleb i da sa mnom ne vredi ni pokušavati te neke falš kontakte. Ali, svaki muzičar je isključiv u jednom pogledu - smatra da je genijalan.
Duboko u sebi, svako smatra da je to što on radi najbolja stvar na
svetu i samo je pitanje vremena kada će to da se obelodani.
E sad, od
toga koliko on taj svoj osećaj može da uskladi sa realnošću,
zavisi njegov način razgovaranja sa ljudima sa ove strane barijere.
Inače, spektar je različit: od onih najmilitantnijih tipova
spremnih da se pobiju s tobom, do onih koji pokušavaju na lep način
da... ne da ti ponude lovu nego tako... Međutim, svako ko drži do
sebe i do nekog svog renomea ne pada na te mamce. Mislim, treba i te ljude koji pokušavaju razumeti.
Svi čitamo po novinama o korupciji
ovamo i onamo, pa je normalno da poneko i od ovih pomisli - čekaj da
probam i ja, izgleda da se tako završavaju i mnogo krupnije stvari
od ovoga. U stvari, mnogi ne shvataju da ih, ako naprave dobru pesmu i
solidan snimak, ništa ne može sprečiti da uspeju. To je ono što
je najvažnije.
- Tunel je pre ove objavio tri ploče
koje su prošle sasvim prosečno što se tiraža tiče. Da li to zadovoljava tvoje ambicije, ili
bi i ti hteo da prodaješ sto hiljada?
- Ja bih voleo 200 hiljada (obostrani
smeh - op. V. S.), ali u situaciji kad je bavljenje ovom vrstom muzike
vrlo nerentabilno u odnosu na neke druge vrste, sama činjenica da
možeš da sviraš i da se baviš time je na neki način dovoljna da
budeš zadovoljan. U krajnjoj liniji, ja sam muziku uvek shvatao kao
nešto više od posla, kao način života, kao način izražavanja
emocija. I sama činjenica da smo uspeli da sve ove godine odbranimo
poziciju da možemo da sviramo, već nešto znači. A tih sto i
dvesta hiljada, to ćemo da vidimo.
- Kad smo već ušli u Tunel, onda možda
ne bi bilo loše da raščlanimo kako funkcionišete ti i Ljuba
Ninković, s obzirom na različitost kako karaktera tako i razvojnih
puteva u muzici?
- On je pre Tunela svirao u S vremena na
vreme, koji su bili jedan vazdušast bend, koji je u muzičkom smislu
imao malo dodira sa zemljom, dok su Crni biseri bili rock'n'roll bend
koji je onako, išao peške i dizao prašinu. E sad, kad smo počeli
da radimo zajedno, počeli smo i jedan drugog da učimo, prilično
smo uticali jedan na drugog. Moje pesme su doživele neke njegove
intervencije i obrnuto.
Osnova tih ideja je da napravimo svaku
stvar tako da možemo da je sviramo uživo. Nama ne bi bilo nimalo
teško da u svakoj pesmi nasnimimo 17 gitara, ali bi nam bilo ne
teško, nego nemoguće da to makar približno odsviramo uživo, o
istom da i ne govorim.
Iako se moje i njegove stvari razlikuju
samim tim što on peva svoje, a ja svoje, ipak to na ovim poslednjim
pločama, a pogotovo na ovoj, može da se podvede pod neki zajednički
imenitelj.
Ljuba je u principu, pre svega pesnik, i ja i dalje mislim da je jedan od najtalentovanijih autora te vrste
muzike kod nas. S tim što ima opterećenje znanjem, ništa mu nije
dovoljno dobro, ima strahovito rigoroznu selekciju onoga što radi.
Na taj način se često mogu izgubiti neke ideje za koje čovek lično
misli da nisu prava stvar.
Time postaje realna opasnost da odeš u
neke suviše komplikovane vode, koje zadovoljavaju tvoje kriterijume,
a, u stvari, gube vezu sa nekim izvornim postavkama rock'n'rolla
kojim se baviš. Mislim da je on sada našao pravi balans između te
dve stvari.
S druge strane ja...
- ... sam počeo bolje da pevam. (Opet
obostrani smeh - op. V. S.)
- ... opet idem u drugu krajnost. Trudim
se da sve bude samo jednostavan rock'n'roll, u stvari, rock'n'roll. A
sve što nije jednostavno, jeste muzika, ali nije
više rock'n'roll u pravom smislu reči. To je suština intervencija
koje pravimo jedan drugom. Još to nije idealno, ali biće i bolje.
Nama mnogo pomaže to što realizaciji ploča ne prilazimo sa grčem. To većini ostalih strašno smeta. Svi su u situaciji da moraju da
uspeju s pločom koju rade ili su završili karijeru.
Mi nikad nećemo
napraviti veliki posao u tom smislu, ali evo imamo već četiri
albuma od '81. a seti se šta je sve bilo od onda i ko je sve imao
albume koji su bili najbolji na svetu, da bi posle propao. Nikada
nismo imali albume koji su bili najbolji na svetu, ali svaki koji smo
objavili mogu slobodno da potpišem i stanem iza njega, bez obzira na
nedostatke i propuste koje svaka ploča ima.
Nijedna ploča nam nije
bila promašaj u smislu da smo žestoko zagrizli, a ono... čabar.
Tajna je u tome što mi pravimo muziku koja, neću da kažem traje,
ali koja je u svakom trenutku rock'n'rolla dobrodošla.
Na kraju, ono što verovatno osećaš
kao gigantsku glupost je činjenica da su tvoji vršnjaci u našoj
filmskoj umetnosti ili književnosti mladi talenti, debitanti,
stvaraoci na početku karijere, a u rock'n'rollu samo što se ne
pojavi predlog da te sa četrdeset godina pošalju u starački dom. I ne samo tebe.
Ja spadam i spadaću do kraja u prvu
generaciju jugoslovenskih rockera. Kad je to počelo, smatralo se
simpatičnim hobijem, po sistemu: bolje da sviraju nego da se biju i kradu. Taj odnos pomalo i dan-danas
postoji: to su kao dečaci koji su kupili gitare i koji pomalo
sviraju. Mada, pogledaj koliko dugo traje jugoslovenska scena koja je
ostavila i neke tragove iza sebe, čime je taj rezon opovrgla, ali se
ovo svejedno još uvek smatra nečim neozbiljnim.
Ajde neću
sada reći zajebancijom, ali kao: sad će oni da sviraju godinu-dve,
pa će posle da sednu da uče, završiće fakultete, zaposliće se i
gotovo. Međutim, isto kao što niko nije pitao Madi Votersa i Bi Bi
Kinga: dokle misliš da sviraš blues; kao što niko ne misli da jazz
muzičar treba dok je mlad da svira to, a posle klasiku; zašto rock
muzičar ne bi mogao da to svira celog života, ako mu je to
opredeljenje? Hvala bogu, ako hoće da promeni jer mu treba lova, bar
kafana imamo dosta.
"Dokle, kaže, misliš da sviraš?" Pa
dok mogu da držim instrument. Sviraću publici dok neko bude hteo da
me sluša, a kad više niko ne bude hteo, onda ću svirati sebi, kod
kuće.
"Zar još sviraš?" To je pitanje
koje nikada neću moći da shvatim. Isto kao da me neko sretne na
ulici i pita me da li sam još živ?! Besmisleno.
- Čini mi se da su i mlađi muzičari malo krivi za takve rezone, jer su zaista spremni da se bace na
fakultet čim svirka počne da donosi manje finansijskih efekata nego
što očekuju.
- Pa to je ono: ja sam srećan što sam
uspeo da postignem dve stvari - da svoju strast i prvobitni hobi, bavljenje pločama i popularnom muzikom, pretvorim u profesiju; i da
odbranim poziciju da sviram ono što volim.
Veliki broj kolega, i mlađih i
starijih, rešilo je svoje egzistencijalne probleme do kraja. Sviraju
po kafanama, često trećerazrednim, imaju neku lovu i
egzistenciju, ali ih srce uvek vuče tamo gde su počeli, gde su
uključivali "Stratocaster" u "Marshall" da bi svirali ono što
vole, ljudima koje to interesuje. E, kažem ti, ja sam vrlo srećan što,
kad već nisam uspeo da se obogatim, mogu da sviram ono što volim.
Danas je to i više nego dovoljno.
Razgovarao: Vladimir Stakić (Rock, avgust 1987.)
Reč ima Vlada Janković-Džet, jedan od najpopularnijih voditelja Beograda 202 i vlasnik
jedne od najvećih domaćih kolekcija ploča:
Imao sam 13 godina kada sam počeo da
sakupljam ploče. U to vreme domaće disko kuće nisu organizovale
licencna izdanja, tako da je nabaviti stranu, originalnu ploču bila
prava mala umetnost. Štedeo sam svaki petoparac da bih kupio neku
„plastiku“ koja me je zanimala.
Prva ploča koju sam nabavio bio je
singl Elvisa Preslija ,,Ne budi okrutna“. Dobio sam je od druga
koji je hteo da je baci, jer joj je početak bio oštećen. Meni to
nije smetalo. Pobožno sam je slušao od tog oštećenog dela do
kraja i bio najsrećniji klinac u kraju. Sve je bilo lepo dok otac
nije zapretio da će gramofon, ploču i mene izbaciti kroz prozor,
ako ne prestanem da puštam samo dve iste pesme.
Ubrzo sam skupio neku lovu i kupio još dva Elvisova singla. I dan-danas pamtim svaki takt tih prvih ploča, znam gde šuška, gde preskače.
Ubrzo sam skupio neku lovu i kupio još dva Elvisova singla. I dan-danas pamtim svaki takt tih prvih ploča, znam gde šuška, gde preskače.
Ploče su te koje su me zainteresovale
za muziku i za sve što je vezano za muziku, tako da su one odredile
moj životni put.
Svaka ploča obeležava neko vreme.
Neke ploče su izašle u malim tiražima, zatim prvi tiraži nekih
ploča doživeli su neuspeh, a drugi uspeh što je povuklo da ovi
prvi, koji su izašli u malom broju, dobiju veliku kolekcionarsku
vrednost.
U svetu postoje klubovi kolekcionara koji izdaju biltene.
Podaci iz jednog biltena su da ploča sa četiri pesme od kojih je jedna baš "Ne budi okrutna" prvog jugoslovenskog izdanja, vrede 150 dolara. Izdato je negde oko
1961. godine u 2 - 3 hiljade primeraka, sve je rasprodato, tako da je
to jedna od vrednijih malih ploča na toj berzi.
Nikad nisam brojao koliko imam ploča.
Znam samo da kad bih poređao albume, bilo bi negde oko četrnaest
metara u dužinu, a pet metara singlova. Nikad nisam patio da imam
što veći broj, jednostavno sam želeo da imam ploče koje volim.
Nisam osećao zavist što neko ima ploču koju bih ja želeo da imam.
Događalo se da
pozajmim nekom drugom ploču, pa da mu neko ukrade.
Tada obično žele da mi plate. Ljudi koji nisu kolekcionari ne shvataju da ne postoji novac koji bi mi zamenio ploču, naročito ako je retka.
Tada obično žele da mi plate. Ljudi koji nisu kolekcionari ne shvataju da ne postoji novac koji bi mi zamenio ploču, naročito ako je retka.
Velike su
peripetije doći do nekog vrednog albuma. Treba izvesti malu politiku
sa drugim kolekcionarima da bih došao do onoga što želim. Osnovno
pravilo je ne pokazati da želiš određenu ploču, nego tendenciju
baciš na neku drugu, sa eventualnom kombinacijom sa tom željenom. To
je trik koji obično pali.
Moja kolekcija se uglavnom odnosi na rock muziku, počev od prvih imena. Bil Hejli, Litl Ričard, Elvis Presli... Volim rokenrol,
kantri, težak metalni rock i neke američke novotalasne grupe.
Rolingstonse i Hu smatram za najbolje grupe. Od novijih mi se dopadaju Rockpile, Stray Cats i
Matchbox. Oni pokušavaju da klasični rokenrol prerade modernije i
prilično ga uspešno plasiraju kao novi trend na svetskoj sceni.
Ploča koju najviše volim i koja je
uticala na moj muzički ukus je „Dolina suza“ Badija Holija.
Sentimentalno sam vezan za nju, jer sam je jedva nabavio i kad sam je
dobio slušao sam je petnaest dana non-stop. To je jedna vrsta
relikvije u mojoj kolekciji. Posebno mi znače i „Kuća izlazećeg sunca“ Enimalsa i neki singlovi Rolingstonsa.
Postoji jedno mesto u Beogradu, na uglu
Čarlija Čaplina i 29. novembra, gde se nedeljom ujutru ispred mesne
zajednice sakupljaju kolekcionari ploča. Tu se prodaju i trampe
ploče i razgovara o muzici... Vlada prijateljska atmosfera. Iako
imam dosta ploča, tamo sam uvek našao bar dve-tri ploče koje mi
nedostaju u kolekciji. Mislim da bi neka omladinska organizacija
mogla da otvori klubove kolekcionara ploča, značaka, knjiga...
Pored ostalih korisnih stvari negovala bi se i stvarala poznanstva.
Zabeležio: B. Lazić (Rock 1982.)
Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)