Željko Franulović, prvi reket domaćeg tenisa '69: Da li dobar igrač može da živi od belog sporta?

1969: Godina u kojoj su Bitlsi održali poslednji koncert, a Cepelini objavili prvi album.

Na malim ekranima se pojavili Monti Pajtonovci i "Ulica Sezam".

Kod nas: u Beogradu prvi put odigrana "Kosa", a u Sarajevu održana premijera "Bitke na Neretvi".

U Splitu: Rađanje novog sportskog idola nacije - Željko Franulović postaje jedan od najpopularnijih jugoslovenskih sportista, o čemu svedoče sledeća tri članka koja je tokom 1969. godine objavio Tempo.

Među njima je i intervju sa Željkovim roditeljima, kao i prilika da se postave neka pitanja od velikog značaja za Franulovićevu "žensku fan bazu"...

... Jednoga juna, u procvatu sindikalnih letovanja 1947. godine, pod famoznim brojem 13, rodio se u malom mestu na Korčuli - Željko Franulović. Vremena provedenog na Korčuli ne seća se, jer su mu se roditelji preselili zajedno sa njim na kopno, u Split, kada je imao samo mesec dana. Od tada, prošlo je dvadeset i dve godine. Više od polovine toga vremena Željko je darovao tenisu...

- Moja »klapa« provodila je dečačke dane pored teniskih terena. Nikola Pilić je onda postajao »zvezda« i mi smo ga stalno imali pred očima. - I jednoga dana, mi smo došli na igralište. Moj najbolji prijatelj Minček i ja. Tako smo počeli...

Da nije izabrao tenis, Franulović bi verovatno bio fudbaler ili - skakač udalj. Ovako...

- Izgleda da sam izabrao pravi sport. Potpuno sam zadovoljan rezultatima koje sam dosad imao...

Od prvog udarca lopte, 1956. godine, Franulović je zaista učinio velike korake napred. Pobedio je mnoga poznata imena svetskog tenisa i postao - po odlasku Pilića u profesionalce i apstinencije Jovanovića - prvi Dejvis kup igrač Jugoslavije.

- Do sada, najradije dozovem u sećanje pobedu na otvorenom prvenstvu Beograda 1967. godine. Pobedio sam najboljeg igrača Engleske Vilsona, zatim Holanđanina Okera, koga smatram jednim od prvih igrača sveta i - u finalu - Boru Jovanovića. Zatim, tu je ovogodišnja turneja po SAD.

To je zaista sportski biser. Za tri provedena meseca u SAD, Franulović je učestvovao na više od deset turnira i osvojio dva prva mesta: u Pitsburgu i Hjustonu. Savladao je Artura Eša, Klarka Grebnera (dva puta), Meksikanca Osunu, Egipćanina El Safeia...

- Startovao sam u Medison skver gardenu. To je do sada za mene najveće priznanje, jer sam pozvan na turnir po 16 najbojjih amatera i profesionalaca. Nisam uopšte očekivao uspeh. A pobedio sam Klarka Grebnera!

Zaista nije očekivao uspeh. Zato i nije izmenio svoj status. Tako je ostao bez nagrade:

- Primio bih 1.500 dolara da sam verovao u sebe. Ovako, moj novac podelili su drugi, pa su mi se posle smejali. Ali, smejali su se samo jednom. Docnije sam i ja naučio da sabiram.

Vratio se u Jugoslaviju i preuzeo ulogu prvog Dejvis kup igrača. Potvrdio je svoju vrednost. U Mariboru, sa svih strana, slušali smo izjave vrlo autoritativnih teniskih stručnjaka: "To će biti najbolji igrač koga je Jugoslavija ikada imala!" 

- Hoće li i on poći Pilićevim stopama?

- Nikola je dokazao da dobar igrač može da živi od - tenisa. Samo, ja imam pre toga dva zadatka: da završim studije i odslužim vojni rok. Tek tada, za četiri-pet sezona, doneću odluku.

- Željko treba ove godine da završi drugu godinu prava. Studije i tenis - kako se to slaže?

- Slaže se, zahvaljujući ljubaznosti i razumevanju mojih profesora. Kada sam »vezan« za tenis, oslobođen sam odlaska na predavanja, a i po neki rok mi pomere... Samo, učim kao i ostali - da bih položio isplt.

Pred Franulovićem su velika takmičenja u ovoj sezoni. Posle uspeha u SAD stekao je dobar renome i sada je igrač sa kojim se mora računati i na najozbiljnijim turnirima.

- Znam da je takmičenje u Vimbldonu najveće i najvažnije. Samo, igra na travi, za nas je veliki hendikep, jer na nju nismo navikli. Tamo se može postići uspeh samo u trenutku velike inspiracije, kakvu je, svojevremeno, imao Pilić - ali samo jedanput u životu... Inače, moja velika šansa je Pariz, u kojem sam i do sada dobro igrao.

Željko je ili igrao, ili imao priliku da vidi na delu današnju svetsku tenisku elitu. Zato rang-listu koju je sastavio možemo smatrati autoritativnom.

- Ako stavimo pod »istu kapu« profesionalce i amatere, onda je moja procena sledeća: najbolji je Australijanac Rod Lejver, zatim dolazi njegov zemljak Toni Roče, pa Amerikanac Artur Eš. Četvrto mesto dajem Holanđaninu Tomu Okeru, a dalje je već teže... Tu je čitava grupa igrača sa Pilićem, Njukombom, Grebnerom, Osunom...

- Zajedno sa Špearom doneli ste veliki uspeh Jugoslaviji u Dejvis kupu pobedom nad Francuskom. Šta će biti u meču sa Španijom?

- Verujem da smo kadri da iznenadimo Špance koji su, nesumnjivo, favoriti. Ali, zar i Francuzima nisu davane pre meča veće šanse, pa ipak je Jugoslavija ta koja se plasirala u drugo kolo.

Kroz dva dana počinje duel sa Španijom u Zagrebu. Zaista je teško verovati da će naši mladi igrači preskočiti i tu stepenicu u ovogodišnjem takmičenju za »salataru«. Zatim je pred Željkom Franulovićem Vimbldon, pa opet jedan juni...

Juni u kojem za Željka i ovog puta nema odmora na plažama rodne Korčule, ili nekog drugog mesta na Jadranu. Sa zelenih terena Vimbldona preći će na crvene Rolan Garosa... I prijaviće još poneki ispit na Pravnom fakultetu. Možda će ugrabiti i koji trenutak da se sa drugovima provoza svojim sportskim »alfa romeom«...

Napisao: Rodoljub Marković (Tempo, maj 1969.)

Tražeći porodicu našeg teniskog reprezentativca Željka Franulovića, pozvali smo prvo Lučku kapetaniju, jer je Željkov otac, stari »morski vuk« Ivo, kapetan obalne plovidbe na brodu »Perast«. Sa druge strane žice javila se službenica koja nam je rekla da je brod Perast upravo uplovio u splitsku luku i da će za sat krenuti ka Visu. Ali, na kraju razgovora, upitala nas je:

- Šta će vam kapetan, ja sam njegova kćerka. Možda vam ja mogu pomoći?

Tako je, slučajno, uspostavljen kontakt sa porodicom trenutno najpopularnijeg splitskog, odnosno jugoslovenskog tenisera. Krenuli smo do »Perasta« i poveli razgovor u kapetanskoj kabini...

- Vama, barba, sigurno godi uspeh Željka? Nije mala stvar biti medu najboljim sportistima Evrope!

- Svakako da mi je drago, posebno kada na brodu čujem razgovor putnika o mom Željku. I kad ga hvale, naravno.

Među rekvizitima koji sačinjavaju inventar jedne brodske kabine, vidimo sliku Željka u belom dresu...

- Primetili ste fotografiju? Znate, ja sam često van kuće. Decu viđam retko, i to samo sat-dva. Takav je život mornarski. Od zarada na brodu školovao sam Željka i Vinku.

- Vašu kćerku Vinku upoznali smo slučajno kad smo vas tražili. Nego, recite nam kako vi danas gledate na prelazak vašeg sina među profesionalce?

- Kako gledam? Pitajte kod kuće moju ženu. Ona će vam o tome moći da kaže više nego ja. Reći ću vam samo jedno: kad otac daje sinu, obojica se smeju, međutim, kada sin daje ocu onda obojica - plaču!

- Ako sam vas razumeo, vi kao da niste baš oduševljeni vestima da će i Željko stopama Pilića?

- Naravno da nisam, ali on je dovoljno pametan da zna šta radi. Uostalom, on se kreće u krugovima koji nama nisu bliski i zna šta treba raditi. Samo, ja bih bio presrećan kada bi i on, kao i njegova sestra Vinka, završio Pravni fakultet.

Kada smo potražili Željkovu majku, simpatičnu, tipičnu ostrvljanku (porodica Franulović je iz Blata na Korčuli) Katicu Franulović donekle smo se iznenadili adresi: Barakovićeva ulica 67. Ta je ulica svakako »najsportskija« u Splitu, ako ne i u zemlji. Samo nekoliko kuća niže stanuje olimpijska pobednica Đurdica Bjedov. Dočekala nas je majka i odmah rekla:

- Znam ja vas novinare. Svi ste tu kada ide dobro, a kad nije tako...

Kao svaka majka i Katica se uskoro raspričala o svom detetu:

- Eto, juče mi se javio iz Ljubljane. Nije imao vremena da dođe kući. Ni reči mi nije rekao o prelazu među profesionalce. To nije naša tema razgovora. Meni je najvažnije da je zdrav i živ, a što nije ovog puta tukao Orantesa... tući će ga drugi put.

- Ali, nije svejedno biti i živeti sa primanjima vašeg muža i onom sumom koja se Željku nudi?

- Vrag odneo i tenis! Mi smo živeli dobro i skromno i onda kada je Ivo imao platu 500 dinara. Živeli bismo valjda i danas kada ima 160 hiljada. Parama se neke stvari ne mogu kupiti.

- Vidite - nastavlja majka Katica - ja svakodnevno strepim za njegovu ruku. Naporno je stalno igrati. Kad je u Rimu izgubio zbog ruke, niko o tome nije govorio. Svi su samo pisali - »ispao je Žele«. 

- Dobro, ali Željko sigurno misli o prelazu, kad je to najavio?

- Kad bi mene pitali, ja bih rekla neka mi sin dođe doma, neka nastavi fakultet i ide da igra tenis na Firule. Ali, on je odrastao momak i zna šta će i kako će. Mi verujemo u njega i zato mu ostavljamo da po volji sve sam odluči.

- Imate li vi neke planove? Šta ćete da uradite sa tim i tolikim parama?

- Slobodno napišite da me one uopšte ne zanimaju. On je kupio auto i šta će mu više. Knjigu neka uzme u ruke! Eto, najsrećnija sam bila kad mi je javio da mu u Beograd pošaljem Građansko pravo i da mu seka za deveti prijavi ispit.

- Ali, on je ipak danas među najboijima ...

- Jeste, ali meni je bio najbolji kada sam mu ja prala dresove i kada bi zaradio pet-deset dolara. Kada bi ih doneo kući i rekao: evo majko, ako ti zatreba.

Vremena se menjaju. Franulović danas zarađuje na hiljade dolara. Stekli smo utisak da nikakve pare ne mogu razbiti harmoniju jedne tipične primorske porodice. Željko će i dalje leteti, otac Ivo putovati između Splita, Brača, Hvara i Visa, sestra Vinka voditi brigu o njegovim ispitima, a mama Katica o zdravlju i rezultatima...

Napisao: Edo Peci (Tempo, avgust, 1969.)

Prilično se izmenio: obučen po poslednjoj modi, nešto duža kosa, čipkasta bela prozirna košulja, uske pantalone. Željko Franulović nesumnjivo je danas jedan od najpopularnijih i najboljih naših sportista. Voli kao i svi njegovi vršnjaci sve što je novo, moderno. Ali, u potpunosti je zadržao svoja gledanja na život. Njegove želje su iste kao i pre nekoliko godina, kada ime Franulović nije nista predstavljalo u vrhunskom svetskom tenisu.

Danas je Željko, prema rang-listi francuskog L’Ekipa, deveti igrač na svetu. Prvi je Lejver, pa Rouč, slede Njukomb, Oker, Rosevol, Eš i Drajsdle. Takav plasman zadivljuje, ali i obavezuje.

Poveli smo razgovor sa Franulovićem. Želeli smo popričati o svemu onome što okružuje jednog večitog svetskog putnika. Ali, stalno smo se vraćali na tenis, jer on predstavlja gotovo sve za Franulovića i sve što on doživljava - okreće se oko tenisa...

- Znam - rekao nam je na početku Franulović - da vas najviše zanima moj prelazak u profesionalce. O tome se mnogo pričalo u poslednje vreme. Ali, sada možete i napisati da ostajem amater. Ostajem »plejer«. To je rizik, znam, no, mislim da sam ipak mlad (22 godine) i dobar igrač. 

Smatram da i ovako mogu prilično zaraditi a još želim braniti boje svoje zemlje, biti što je moguće više slobodan i završiti prava. Evo, pročitajte ugovor što mi ga je još u Vimbldonu ponudio Mek Kol. Jasno piše 100.000 dolara za dve godine. Ipak, ostajem amater i igraću na prvenstvu Hrvatske i Jugoslavije, za Dejvis kup i ostala prvenstva. 

Danas se bitno izmenila situacija u svetskom tenisu nego kada je Pilić potpisivao svoj ugovor. Sada je novac na gomili i dobije ga pobednik bilo - profesionalac ili amater. Mislim da je prelazak u profesionalce zanimljiv za nesigurne, da ne kažem, slabije igrače. Eto, sada će samo Egipćanin El Šafej napustiti »plejere«. A on je ove godine samo na prvenstvu Amerike (na parketu) došao do finala. Drugih većih uspeha nije imao.

- Dobro, isplati li se Pilićev profesionalizam?

- Svakako! Njegovu grupu finansira Lamer Hant, kralj nafte u Americi. Pilić dobija svojih 30.000 dolara - dobijao ili gubio.

- Kako vi, Franuloviću, podnosite život večitog putnika?

- Kao i piloti aviona!

- Ove ste godine tri, u stvari šest puta preleteli Atlantik. Da li je bilo teškoća?

- Nikada ozbiljnijih. Muka mi je kad avion propada, ali straha nema.

- Da li uvek letite istom kompanijom?

- Uglavnom sa »Er Fransom«. Njihovim »boinzima 707«.

- Jedno možda indiskretno pitanje: na prvenstvu Jugoslavije u Beogradu bili ste stalno u društvu jedne simpatične Splićanke. To je registrovala i naša kamera?

- Da, to je moja bliža prijateljica iz Splita. Iz đačkih dana. Sunčica Dvornik studira klavir u Beogradu i došla me je bodriti. Znate, u gimnaziji smo sedeli zajedno u klupi. Šaptali, veselili se, pomagali jedno drugom. To se ne zaboravlja.

Znam što vas zanima. Još sam mlad za ženidbu, iako su svi moji prijatelji teniseri uglavnom već oženjeni. Ali, kod njih u Engleskoj i Americi prirodno je da se ljudi mladi žene. Kod nas, posebno u Dalmaciji, nije. Sunčica je samo moja divna i draga prijateijica. Prava Splićanka, a naravno, one su na prvom mestu.

- Među teniserima sigurno imate prijatelja?

- Naravno, Pilić je prvi i nezamenljiv. Međutim, Rumun Nastase i ja smo »uigran« tandem za zavitlavanje, vršnjaci smo. Prijatelj mi je i Amerikanac Eš. Eto, sada ćemo prilikom turnira u Las Vegasu, San Francisku i Los Anđelesu gostovati kod Dina Martina. On je prijatelj Eša i voli tenis, a i sin mu često sa nama igra.

- A među igračicama?

- Dve osobito: pobednica Vimbldona En Džons i Italijanka Lea Perikorila.

- Kada ste na turneji, gde se najviše zadržavate?

- U gradu malo. Uglavnom su tenis klubovi moje prebivalište. Eto Forest Hils ima 18 terena za tenis, mnoga golf igrališta, restorane. I ako sam slobodan - treniram, razgovaram sa poznatim osobama, ili gledam zanimljive mečeve.

- Spomenuli ste biznis. Dobijate li nešto od reklama?

- Dobivao sam, ali samo manje sume. Reklamirao sam Danlop rekete i majice Fred Peri. Sada idemo Eš i ja na veće »zalogaje«. Fabrika skija Hed Ski, koja je za svetskog šampiona Kilija pravila skije, sada će izrađivati rekete za tenis. Eš i ja bićemo im jedini reklamni igrači.

- Ukusno i moderno se odevate. Gde, u kojim buticima?

- Uglavnom u Njujorku kod Oleg Magazina i u Parizu kod Dina. Ne volim ekstravaganciju. Drago mi je sportsko i ukusno odevanje.

- Navedite nam neki zanimljivi događaj. Neki susret sa poznatom ličnošću.

- Pa, takvi susreti su česti. Najdraži mi je ovaj poslednji. Pre početka prvenstva Amerike, u Forest Hilsu, koji je pao tačno na Dan Ujedinjenih naroda, pozdravio nas je U Tant. Rekao je kratko:  »Igrajte tenis, nemojte ratovati. Tenis je sport ljubavi«.

- Da završimo razgovor vašim porazom u igri sa Emersonom...

- Baš bih želeo nešto reći o tome. Naime, došavši u zemlju primećujem da je moj poraz mnoge razočarao. Pitam se: odakle toliki optimizam u moju pobedu nad Emersonom. On je dvostruki pobednik Vimbldona, jedan od najboljih svetskih igrača na travi, na kojoj ja uopšte ne igram. Da, pobedio sam ga u Parizu na zemlji. Tu sam možda bolji, ali potrebno je realno gledati: Emerson je Emerson! 

Zabeležio: Edo Peci (Tempo, septembar 1969.)

Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)

http://www.facebook.com/yugopapir